Porodica Bajrami iz Gnjilana, teško je, da teže ne može biti

foto: Maja Živković, GračanicaOnlajn

Marginalizacija, kako od strane lokalnih, tako i od strane centralnih institucija, ali i nedovoljna briga međunarodne zajednice, stereotipi, loši ekonomski i nehumani higijenski uslovi, rečenica je koja opisuje život Roma u Gnjilanu, i pre i za vreme pandemije korona virusa. Kao nažalost i većina Roma i osmočlana porodica Bajrami preživljava u uslovima koji nisu dostojni čoveka 21. veka, a pomoć je retka ili je uopšte nema.

Porodica Bajrami je samo jedna od mnogih romskih porodica, čijim je članovima korona virus otežao ionako težak život. Žive u dve oronule sobice, pune vlage i buđi, bez kupatila i osnovnih uslova za život. Primaju socijalnu pomoć i dečiji dodatak iz, kako kažu Srbije, a zbog zatvranja restorana, pijaca i zabrane kretanja, nisu mogli da obavljaju posao koji im je obezbeđivao zaradu i preživljavanje, sakupljanje sekundarnih sirovina. Stalne izvore prihoda nemaju, a Mizijana i njen muž, da bi prehranili šestoro dece, prodaju sakupljeno staro gvožđe i plastične flaše.

Mizijanu muke prate od detinjstva

Tridesetpetogdišnju Mizijanu život nije mazio. Udala se mlada, izrodila šestoro dece, ne razmišlja o onome o čemu razmišljaju njene vršnjakinje, nema vremena za šetnju i provod, a najsrećnija je, kako kaže, kada svojoj deci može da priušti ono najosnovnije, hranu i odeću.

„Ne pitaj, puno nam je teško, kada je bilo zabranjeno da izlazimo iz kuće, nismo mogli da obezbedmo hranu za decu. Kako obezbeđujemo hranu? Prevrćemo po kantama, pa šta nađemo. Nekada ima i neka hrana koja može da se pojede, ima nekada i odeća, ali najvažnije je da skupimo drugi otpad, gvožđe, flaše i šta nađemo. Nije davala policija da idemo, a mi od toga živimo“, priča Mizijana, ljuta na, kako kaže, tu bolest koja se zove korona.

Mizijana je od ranog detinjstva ostala bez roditelja, dodaje da je od malena na ulici sakupljala stare stvari, pokušavajući da nešto zaradi. Kaže da bi radila bilo šta, ali posla nema nigde, posebno za Rome. I posle udaje je nastavila da radi isti posao sa svojim mužem, iako je sanjala da će konačno da ima svoj topli dom i barem siguran obrok.

foto: Maja Živković, GračanicaOnlajn

„Teško je“, ponavlja mlada žena nekoliko puta, pa sa suzama u očima, drhtavim glasom odgovara na naše pitanje, šta im najviše nedostaje:

„Pa možda hrana. Neki put moja deca imaju malo više hrane, neki put malo manje i tako ti je to. Žao mi je, ali nemam. Odakle? Nemaju moja deca slatkiše. Meso jedu retko. Srce me boli što ne mogu više da im pružim, ali takva mi je sudbina. Srećom pa ova socijala i dečiji dodatak stižu iz Srbije redovno, inače ne znam šta bismo“.

Epidemiološka situacija se na Kosovu relativno stabilizovala, kretanje je dozvoljeno, ali Mizijana tvrdi da slabo zarađuje, jer raniji otkupljivači neće da otkupljuju flaše.

„Pre korone smo radili dobro, sakupljali smo flaše i prodavali, a danas komšije Albanci što su kupovali, ne kupuju više flaše. I kod njih je kriza. Kupuju sada samo bakar, gvožđe i neku plastiku, ali mi smo najviše zarađivali od prodaje flaša. Prodavali smo ih i nedeljno zarađivali i po 50 evra. To je nama bilo dovoljno“, objašnjava Mizijana, moleći boga da prestane epidemija što će, po njenim rečima, da olakša život i njenoj porodici, ali i mnogim drugim ljudima.

I pored svoje muke i problema, Mizijana Bajrami misli i na druge. Razmišljam na trenutak da li se i drugi ljudi, koji imaju više nego što im je potrebno, sete da postoje porodice kao što je ova, koji nemaju ni najosnovnije.

Čime da kupim lekove?

A od nemaštine i gladi, najteže za svakog roditelja je bolest dece. Za vreme epidemije, za porodicu Bajrami, svaki odlazak kod lekara i nabavka lekova su bili još teži nego ranije.

foto: Maja Živković, GračanicaOnlajn

„Velike muke imam ja. Kada je bio ovaj virus, nismo mogli da idemo kod doktora, a deca su se prehladila. Deca mi primaju „norditropin“, a nisam mogla da im donosim, em ne mogu da izađem, em nemam čime da kupim lekove. Troje dece lečim hormonima rasta, a jedno dete mi je psihički bolesno. Ima 15 godina, ali kao da ima pet“, objašnjava nam naša sagovornica, gledajući negde u daljinu. Sada više nema ni suza. Ne traži ona od nas ni pomoć. Davno se razočarala u ljude, pa ne veruje više da iko ima dobre namere. Priča samo da joj bude lakše.

Dva telefona, četiri đaka

Romska deca u opštini Gnjilane se uglavnom školuju po planu i programu Ministarstva prosvete Republike Srbije. Odmah posle početka pandemije, uvedena je nastava na daljinu, bilo je potrebno da deca kod kuće imaju kompjutere, pametne telefone. A deca Bajramijevih nemaju ni za hleb.

„Snašli smo se nekako, ali bilo nam je mnogo teško. Ma ne znam ni ja kako da vam kažem. Imamo dva telefona u kući, a četvoro učenika…Mislim, nekada su se svađali, jedva smo nekako rasporedili ko će prvi. Nemamo lap top ni kompjuter. Kako da kupim?“, nastavlja svoju ispovest Mizijana. Kaže da je bila presrećna kada je počela škola normalno da radi.

Jedno od dece porodice Bajrami, osmogodišnja Semrana, učenica trećeg razreda, razume da joj roditelji pružaju sve što mogu. Pitamo, šta joj je najviše nedostajalo u vreme epidemije.

foto: Maja Živković, GračanicaOnlajn

„Nedostajali su mi drugari. Bolje je u školi, preko televizora nije prava škola“, odgovara Semrana.

I njena starija sestra, desetogodišnja Astrita kaže isto.

„U školi učimo bolje. Dok smo imali onlajn nastavu, bilo je teško. Moj mali brat nam uzme telefon i ne mogu da pošaljem domaći. Sve smo zadatke radili noću, dok on spava“, kaže Astrita.

Treća sestra Seldijana, koja za par dana puni šest godina, kaže da joj je u školici koju pohađa sve lepo i zanimljivo i da joj se ne sviđa nastava kod kuće. Ponosno kaže da ide u predškolsko i da to nije vrtić za malu decu. Voli da se druži sa drugarima, ali i sa učiteljicom. Želela bi da stalno ide u školu, jer tamo ima igračaka koje ona nikada nije ni videla, a ima i knjiga. Ipak, na pitanje koja joj je najveća želja, kratko odgovara:

„Nova kuća“.

Institucije ne čuju

Hoće li ikada da se ostvari Seldijanin san, pitanje je za milion dolara, ali za sada porodica Bajrami živi u tuđoj kući. Stric koji im je dao kuću na korišćenje, želi da je proda, pa će oni nakon toga ostati na ulici. Mizijana se zbog ovog problema obraćala mnogim institucijama, ali bezuspešno.

„Ova kuća nije naša, ovo je kuća mog strica, sada je na prodaju, ne znamo ni gde ćemo biti. Ako se ova kuća proda, onda smo mi na ulici. Mi smo povratnici od 2009. godine. Do tada je suprug živeo u Makedoniji, a ja u Bujanovcu“, tvrdi Mizijana i ponavlja opet ono što je najviše boli:

foto: Maja Živković, GračanicaOnlajn

„Deca su mi bolesna, to svi znaju, i socijalno i opština. Dobijali smo obećanja iz opštine, ali prošlo je godinu dana i ništa od toga.“

Dakle, Mizijana ima samo jednu želju, da joj deca budu zdrava i sita, a uslova za to u vlažnoj kući, bez osnovnih sredstava, nema. Ona i njen suprug Sead će, kaže, da rade sve kako bi decu izveli na put i kako bi im obezbedili normalne uslove za život i odrastanje.

„Moja deca su porasla u nemaštini, treba da imaju nešto dobro barem sada, a oni imaju samo loše. Vidite u kakvim uslovima živimo, usred leta miriše na vlagu… ne znam više šta da kažem“, opet sa suzama, na izmaku snage završava svoju ispovest Mizijana.

Dok odlazimo, posmatram poglede Mizijane i njene dece. Ništa ne kažu, ali pogledi sve govore.

Porodici Bajrami je pomoć neophodna i to odmah.

U opštini Gnjilane danas živi oko 800 Roma. Malo je onih koji žive mnogo bolje od porodice Bajrami. U takozvanoj romskoj mahali, u oronulim kućama, bez kupatila, neke kuće su čak i bez priključka na vodovod, bez stalnih primanja, uglavnom preživljavaju, čekajući neke bolje dane i neke bolje ljude.
Maja Živković – Anđelka Ćup

Proizvodnju ove priče podržala je Misija OEBS-a na Kosovu kao deo serije članaka o novinarstvu u zajednici kako bi se pomoglo razvoju lokalnih medija. Izražena mišljenja i stavovi u njoj predstavljaju mišljenja i stavove samih učesnika i autora i ne odražavaju nužno stavove OEBS-a.