Роми у Грачаници желе само живот достојан човека, ни мање ни више

фото: Николија Бојковић, ГрачаницаОнлајн

У Грачаници, у такозваној Ромској махали, живе и Срби и Роми. Насеље је на самом изласку из Грачанице, поред магистралног пута Приштина – Гњилане. Улице су асфалтиране или поплочане каменим коцкама, а куће су шаролике, од новоизграђених великих и лепих, до страћара за које помислите да ће се срушити сваког момента. Роми у Грачаници живе већином од социјалне помоћи влада Србије и Косова, дечијег додатка који добијају из Београда, деца се школују по програму Министарства просвете Републике Србије, а и лече се у здравственим установама које функционишу у систему српског Министарства здравља. Незадовољни су својим статусом, кажу, јер их се надлежни сете углавном за Дан Рома или пред изборе. У време епидемије корона вируса, ионако нагомилани проблеми су још већи, а представници, и косовских и српских институција су их ретко обилазили, као и међународне организације.

Двогодишњем дечаку породице Гаши потребна помоћ

Док прилазимо кући која одавно није за становање, девојчица која се до тада мирно играла, мало уплашено дозвала је своју мајку. Нерђивана Гаши нам прилази неповерљиво и са сумњом у наше намере. Тек након краћег убеђивања, скромна жена, у још скромнијој одећи, позива нас у кућу и пристаје да нам каже како живи. Прескачемо баре у неравном блатњавом дворишту и улазимо у кућу.

фото: Николија Бојковић, ГрачаницаОнлајн

Дочекао нас је опор мирис влаге, хладно, јер породица Гаши још није обезбедила огрев за зиму. Ходник, који је уједно и кухиња, дневна и назови дечија соба и мало купатило, кутак је у коме живи шесточлана породица. Из свог собичка, деца су нас посматрала радознало и тужно. Обучени у стару и изношену гардеробу која, чини ми се, и није одговарала спољним временским условима.

„Муж понекад ради приватно, имамо дечији додатак и ту социјалу. Не може од тога да се живи. Хвала Богу, имамо четворо деце, али не можемо да им пружимо ни најосновније. Ову кућу смо пробали да поправимо мало, да живимо као људи, али тешко је. Све је скупо, немамо одакле“, каже Нерђивана. Док она прича, деца су мирна и тиха, ни трага разиграности. Нудимо чоколаду најмлађем Нерђиванином сину, не отвара је, жели да је подели са сестром.

Двоје деце породице Гаши иду у основну школу, пети и трећи разред, једно је у предшколској установи, прича Нерђивана, којој се баш и не прича. Рекло би се да јој је досадило да моли и да странцима понавља своју муку.

„Током трајања пандемије корона вируса деца су имала ту онлајн наставу, па је било много тешко. Двоје деце, а један телефон, па нису стизали на време да одраде домаћи, па било и плача и свађе међу њима“, објашњава Нерђивана само мали делић проблема које има.

Од немаштине и туге што својој деци не може да пружи оно што друга деца имају, најтеже је то што је најмлађи син болестан.

фото: Николија Бојковић, ГрачаницаОнлајн

„Од рођења има проблема са ногама, потребне су операције, редовне контроле. Једна операција је урађена у Нишу, међутим због недостатка новца нисмо у могућности да одемо поново на контролу. Он сада има две године и идаље не може нормално да хода. У Дому здравља Грачаница не могу да нам помогну јер, како су нам рекли, није ту урађена операција. Прошло је годину дана од операције и ако ускоро не предузмемо нешто, плашим се да ће да остане инвалид или непокретан скроз“, кроз сузе завшава причу Нерђивана Гаши, не желећи даље да прича ништа.

И шта би рекла? Проблеми са свих страна, а решење ни на видику. Да моли, не зна више кога, да тражи, не зна да ли ико има слуха за њене муке.

Излазимо на улицу само са једном жељом, да се јаве добри људи и помогну овом двогодишњем дечачићу да оздрави. Све друго је мање важно.

Деца породице Мехмети уче у кући без улазних врата

Недалеко од куће породице Гаши, још један кућерак, власништво породице Мехмети. Седмочлана породица у тридесетак квадрата, кухиња, соба и купатило. Намештаја скоро и да нема, речи „скромно намештена кућа“, благ је израз за унутрашњост куће. Хигијена не баш на завидном нивоу, али кућа нема ни улазна врата. Питамо се, која ли је температура овде зими?

Петоро деце породице Мехмети се радознало окупљају око нас. Надају се да ће наша посета да им обезбеди барем да њихов тата купи врата, да им зими буде мало топлије.

фото: Николија Бојковић, ГрачаницаОнлајн

„Ако будемо имали и дрва чиме да купимо“, онако за себе каже Алдријана Мехмети, млада жена, али петоро деце и немаштина, оставили су траг на њој.

„Моја једина и највећа снага јесу моја деца. Дешава се да уопште не размишљам о себи и својим потребама, само се трудим да они буди срећни и задовољни. Када би бог дао да могу више да им пружим, али како? Одакле?“, пита Алдријана, али ни ми, као ни она, немамо одговор.

„Деца су ми добри ђаци, воле да уче, заслужују да имају све, али ми немамо и не можемо да им пружимо ни најосоновније. То ме боли“, наставља Алдријана и додаје: „Када је била онлајн настава, пратили су све преко телевизора. Немам ја одакле да купим ни телефон, ни компјутер“.

Алдријанин муж повремено ради, ако нешто нађе приватно, каже и додаје да „социјала и дечији додатак ни за храну не стижу“.

фото: Николија Бојковић, ГрачаницаОнлајн

Док траје епидемија и у оно најгоре време када се није излазило, Алдријана каже да нису били довољно обавештени о томе да су Кризни штаб и група волонтера који су радили при општини помагали грађанима. Питамо је зашто нису тражили од општине или неке хуманитарне организације било какву помоћ, макар једнократну?

„Нисмо писали захтеве општини, а волонтери кризног штаба нису уопште долазили да нам донесу потребне лекове и намернице“, каже Алдријана одсечно, љута на читав свет и на своју судбину, не објаснивши зашто није тражила помоћ.

А кроз завесу која је уместо улазних врата, хладан мирис јесени опомиње да зима стиже, а породица Мехмети, са петоро деце, још није обезбедила дрва за зиму.

Проћи ће свака мука, само да останемо људи

А у ромској махали, поред неколико лепих кућа је и кућа породице Османи. Питамо младу жену у дворишту да ли хоће да нам каже како живи, али она зове свог мужа. И долази Рамон Османи, поштујући све мере због епидемије корона вируса. Са маском на лицу и на пристојној дистанци, после љубазног поздрава, каже да је срећан због куће коју има, али да му живот није тако лак, као што изгледа.

„Отац сам троје деце, жена и ја живимо у добром и складном браку. Трудимо се да својој деци обезбедимо све што им је потребно, али некако не успевамо у томе. Нисам у радном односу, а што се тиче социјалне помоћи, одбијен сам више пута. Разлог томе јесте изглед моје куће. Многи не знају да сам ја у дуговима и кредитима, јер сам хтео да живим пристојно са својом породицом“, започиње причу Рамон, показујући шупу у којој је раније живео.

фото: Николија Бојковић, ГрачаницаОнлајн

„Мој отац је веома болестан, преживео је три мождана удара и да би видео снаху и унучад пре смрти, оженио сам се веома млад. У истом дворишту живи и стриц са породицом, а он има тумор. Сналазим се, радим приватно свакакве послове, али оно што зарадим, осим мојој породици, дајем и њима“, тужно, али одлучно наглашава Рамон Османи, додајући да још увек није обезбедио огрев за зиму: „Стиже зима, а ми још нисмо спремни. Како ћемо преживети не знам, али охрабрује ме чињеница да смо сложни и да се никада не свађамо“.

Поносна на свог сина, у разговор се укључује и његова мајка:

„Мој супруг је јако болестан, не примамо чак ни социјалну помоћ. Али смо јако срећни што нам је син сналажљив и упоран, помаже нам у сваком погледу. Проћи ће свака мука, али потребно је остати човек.“

А на њене речи се надовезује и комшиница Ђеврије Бериша, чија су деца у Италији. Њен муж, на срећу, има пензију, која углавном оде на лекове, али она помоћ не тражи:

„Нисмо се обраћали за помоћ општини, јер не желимо никоме да сметамо. Нека помогну младима, они су наша будућност.“

Речи ове две жене позивају све људе добре воље да се осврну око себе, а Роми из Грачанице поручују да само желе да им живот буде достојан човека. Ни мање, ни више.

Николија Бојковић – Анђелка Ћуп

Производњу ове приче подржала је Мисија ОЕБС-а на Косову као део серије чланака о новинарству у заједници како би се помогло развоју локалних медија. Изражена мишљења и ставови у њој представљају мишљења и ставове самих учесника и аутора и не одражавају нужно ставове ОЕБС-а.