Да ли су друштвене мреже у доба короне пријатељ или непријатељ?

Илустрација фото: pixabay/LoboStudioHamburg

У време пандемије корона вируса, медији су имали најважнију улогу у обавештавању грађана о епидемиолошкој ситуацији и предузетим мерама у циљу спречавања ширења епидемије, међутим, све већи утицај на грађане имају друштвене мреже. У свим земљама света друштвене мреже постају све важније средство информисања, па тако и на Косову.

Као и свуда у свету и међу Србима на Косову, друштвене мреже све више замењују класичне медије. У време пандемије корона вируса, Срби, посебно млади, користили су друштвене мреже и за информисање о самој епидемији, али и о епидемиолошкој ситуацији.

„Што се тиче епидемиолошке ситуације, информисао сам се преко друштвених мрежа и телевизије“, каже Никола Илић из Лепине, додајући да мисли да се већина младих тако информише и да велики део верује у све што се објави. Осамнестогодишњи Немања Тодоровић из Грачанице, као и његова вршњакиња Стефана Јоцић и друг Јован Вукашиновић, такође кажу да су углавном информације добијали преко друштвених мрежа, али да мисле да се у тим објавама често нађу и дезинформације.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Преко друштвених мрежа је много лакше допрети до циљне групе корисника заинтересованих за одређену информацију, лакше је наметнути став оглашивача, а за време светске пошасти, пандемије корона вируса, по мишљењу представника српског цивилног сектора, то није увек било позитивно и друштвеним мрежама су се шириле и бројне дезинформације.

„Када смо кренули са радом у организацијама цивилног друштва, друштвене мреже нису постојале и мислим да су тада информације које су стизале до нас биле тачније него сада. Моје је мишљење да друштвене мреже постају један врло јаки медиј, који има свакако и позитивне стране, али има и оне негативне које је, по мом мишљењу, веома тешко контролисати. Мислим да друштвене мреже имају веома велики утицај на грађане, наравно, не само из српске заједнице, него генерално, јер знамо да су медији један јак инструмент који може креирати рат, а исто тако може креирати мир“, сликовито објашњава Оливер Вујовић из НВО „Форум за развој и мултиетничку сарадњу“.

Рајко Јовановић из НВО „Комуникација за развој друштва“ је сигуран да су друштвене мреже за време епидемије више штетиле него користиле корисницима:

„Мислим да су друштвене мреже свакако чиниле једну огромну штету што се тиче епидемиолошке ситуације код нас, јер су грађани добијали инфорације са много различитих страна и тако да су те информације које су добијали углавном на друштвеним мрежама биле контрадикторне. Мислим да је требало да се одради нека селекција тих информација, међутим то је на друштвеним мрежама скоро немогуће одрадити“.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Утицајни твитераши и блогери, фејсбук статуси глобално или локално познатих личности, креирају слику о појединим друштвеним догађајима, па тако и о пандемији. Млади и деца су публика на коју друштвене мреже могу највише да утичу. Мишљења младих у Грачаници су подељена када је у питању веровање у објаве на друштвеним мрежама.

Јован Вукашиновић каже да не верује много у објаве на друштвеним мрежама, док Немања Тодоровић и Никола Илић понављају да верују у објаве на друштвеним мрежама.

Недовљна активност стручњака да обавесте грађане о пандемији и њеном ширењу, затвореност институција за невећинске заједнице због непоштовања Закона о употреби језика, део су разлога што су млади Срби на Косову окренути углавном друштвеним мрежама када је у питању информисање о COVIDU-19, не размишљајући превише ко те информације објављује.

„Када ми нешто објављујемо у име организације, када нешто делимо, ми гледамо да то буде из проверених извора и то је веома важно, јер уколико тај извор није проверен, а ми то проширимо, заиста може да буде опасно. Дешавало се чак и да на државним телевизијама имамо објављене вести које уствари нису биле тачне. Сећате се рецимо почетка пандемије када је речено да у Грачаници имамо први случај заразе, па онда након месец дана објавили да нисмо имали нити имамо тренутно ниједан случај. Нажалост, непроверене информације се објављују чак и у медијима којима људи традиционално верују“, каже Петар Ђорђевић из НВО „Млада активна Грачаница“.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Ко и шта објављује, како на друштвеним мрежама, тако и у медијима, најважније је, али свака дезинформација, намерна или ненамерна, у време пандемије је изазивала панику, директно угрожавајући здравље и животе људи.

„Свака информација која није тачна може довести до панике, до рата, до немира, до разних ствари које негативно утичу на свет, али са друге стране имамо и људе који су старији или ми који смо расли без тих друштвених мрежа, па некако знамо да одвојимо тачно од нетачног и да информације бирамо на основу извора од којих долазе. Међутим, сада су друштвене мреже неконтролисани механизам који млади људи претежно веома често користе и не користе ниједан други извор информација да би то нешто што су чули и прочитали на друштвеним мрежама и потврдили“, понавља Оливер Вујовић.

Друштвене мреже омогућавају брзу комуникацију и размену информација, међутим, да ли је уопште могуће проверити информације које се објављују на фејсбуку, твитеру, инстаграму. По мишљењу Петра Ђорђевића, информације које се објављују на друштвеним мрежама је скоро немогуће проверити.

„Мислим да су друштвене мреже управо зато и ту, да свако може да дели своје мишљење, макар то некада било и непроверено и нетачно. Треба објаснити људима да уствари све што виде на друштвеним мрежама можда није тачно и чак многе информације које добијамо путем друштвених мрежа могу да буду и опасне, зато што некада шире панику беспотребно и врло често не објављују реалну слику. Нажалост, нама фали истраживачко новинарство, да одемо да видимо право стање и да онда то поделимо са људима“, тврди Петар Ђорђевић.

„Наравно да може свака информација да се провери, али ту већ улазимо у аспект медијске писмености. Ако видимо неку информацију и само је прочитамо, а не проверимо позадину, ко је писао, за кога, као и изворе те информације, наравно да те информације не могу бити веродостојне“, сигуран је Рајко Јовановић.

И када су у питању медији, а посебно друштвене мреже, потребна је едукација о њиховом коришћењу.

„Медијска писменост је проблем широког броја грађана, поготову у Србији где имамо стварно сијасет информација од којих не може да се направи добра селекција. Дефинитивно, постоје начини да се становништво образује и мислим да то треба пре свега да буде улога невладиног сектора или сектора неког министарства које се бави нформисањем, који би изашли са сетом мера које би одредиле како да се ми понашамо на тим друштвеним мрежама, тј. како да селектујемо информације које добијамо путем њих“, саветује Рајко Јовановић.

Неопходне су барем основе медијске писмености, сматрају представници цивилног сектора и подизање свести грађана када је у питању коришћење друштвених мрежа. Оливер Вујовић мисли да је то једини начин и да је то немогуће урадити неким другим механизмима, као што су законски акти:

„То је глобални тренд који је скоро немогуће контрплоисати, али подизањем свести, поготову код младих људи који су можда и зависни од тих друштвених мрежа, нешто може да се постигне. Требало би упутити младе у то да не верују у све информације, већ само провереним информацијама које су релевантне за њихово здравље, ако причамо о пандемији. Мислим да организација или медијска кућа која има реноме и име, никада неће угрозити грађане баналним и неистинитим информацијама. Нажалост, имамо и оне који свесно изазивају немир.“

„Дешава се чак да и код проверених медија процури информација која није тачна и у том случају то је тешко контролисати, а онда људи крену да деле и настаје стварно збрка. Ја се сећам почетка епидемије и те породице из Добротина од које су сви почели да се ограђују, а уопште породица није ни била инфицирана корона вирусом. То се проширило кроз медије, а уствари није било ни говора о томе. Улога цивилног сектора може једино да буде да објасни људима да није увек све потпуно тачно што чујемо и да не узмемо здраво за готово тек тако сваку информацију“, истиче Петар Ђорђевић, додајући да већ постоје бројни тренинзи на тему, како препознати дезинформацију.

На медијској писмености се мора радити стално, међутим за тако нешто су потребни капацитети, стручни и материјални, а српска заједница има и додатни проблем, као и организације цивилног друштва које окупљају Србе, сматра Оливер Вујовић.

„Код нас у српској заједници имамо тај проблем што не можемо да се удружимо и често имамо прблем да наступимо јединствено. Једна организација или један човек, индивидуа, не могу пуно да ураде. Када бисмо успели да превазиђемо те, слободно могу да кажем, непостојеће баријере, могли бисмо да заједнички радимо на подизању свести грађана. Дакле, имамо капацитета, али смо разједињени“, закључују Вујовић.

Негативне стране друштвених мрежа су јасне, међутим оно што је позитивно јесте да су оне покушале да нам врате део друштвеног живота који је потпуно био парализован у јеку епидемије и да су у томе успеле. Иако је постојала опасност да се људи потпуно удаље једни од других, то се није догодило. Током епидемије, друштвене мреже су ипак оживеле своју првобитну улогу, а то је зближавање људи.

Анелка Ћуп