И даље се не зна ништа о судбини киднапованих и несталих Срба на Косову и Метохији

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

На Косову и Метохији, по подацима Међународног Црвеног крста, пре, за време и после оружаног сукоба 1999. године, нестало је 6.047 особа из свих етничких заједница. Ни данас није разјашњена судбина 1.647 људи, од којих су 654 Срби. Многе породице несталих Срба на КиМ већ деценијама чекају на истину и правду, како би се напокон разјаснило ста се десило са члановима њихових породица.

Зоран Ађанчић из Милошева, нестао је 22 јуна 1998. године на свом радном месту у руднику Белаћевац, када су га припадници такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК) тога дана киднаповале заједно са Драганом Вукмировићем, Филипом Гојковићем и још девет рудара. Само месец дана раније исте године, у том истом руднику, нестао је и Жарко Спасић. Мирољуб Ађанчић, брат несталог Зорана, каже да и после 22 године породице киднапованих и несталих на Косову и Метохији немају никаквих трагова, као и да не постоји жеља међународне заједнице и косовских власти да се то питање реши. По његовим речима, он, као и већина породица чији су чланови нестали током сукоба на КиМ, желе да се сазна истина шта се десило са члановима њихових породица и да се задовољи правда.

“1999. и 2000. године имали смо, такорећи приватне везе, не само наша породица, него и остале породице, покушавали смо нешто да сазнамо. Дошли смо до сазнања која смо преносили нашим властима, међународној заједници и њиховим људима који су били овде на терену, ОСЦЕ, УНХЦЕР, међународном комитету Црвеног крста итд. Нажалост, то је тада било до неког периода 2000. године, постојали су подаци о постојању логора, који су постојали на северу Албаније, као и о затворима ОВК, али када је почело бомбардовање све је то пало у воду”, казао је Мирољуб, наглашавајући да су породице киднапованих и несталих разговарале и са Вилијамом Вокером (који је тада био шеф мисије ОЕБС на Косову), Ричардом Холбруком (који је био специјални изасланик у преговорима о окончању оружаних сукоба српске полиције и војске и ОВК), као и са Карлом Дел Понте, (главном тужитељком Хашког Трибунала за бившу Југославију). Ађанчић каже да су њима изнели све податке до којих су успели да дођу и тражили да нешто предузму, како би се напокон расветлила судбина киднапованих на КиМ.

Мирољуб Ађанчић, брат несталог Зорана Ађанчића, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

“Они су се тада правили да не знају ништа о томе. Тражили су имена људи преко којих смо дошли до информација. Ми то наравно нисмо смели да урадимо, како не би угрозили њихову безбедност. Међутим, испоставило се након тога да су се она (Карла Дел Понте) и остали осмелили да пишу о свему томе и да су они тада већ све то знали и били упућени у читаву причу. Самим тим су се наругали, подсмевали породицама жртава у лице, међународној правди, свим конвенцијама могућим о праву људи на овом свету и нажалост то се и дан данас тако наставља. Тренутно нико нема, поговотво такозване власти Косова, интерес, нити воље да реше питање несталих, како би се дошло до истине, не само за киднаповане Србе, него и за Албанце и Роме и остале”, рекао је Ађанчић.

Светислав Недељковић, који је из села Крајишта пребегао у Липљан, нестао је 3. јула 1999. године у центру Липљана. Према речима његове кћерке Мирјане Стојановић, након што је нестао, породица је добијала информације од Албанаца из Крајишта о томе да су видели тело њеног оца поред пута у близини тог села.

“Када смо добили дојаву, одмах смо пријавили полицији. Да је поилиција одмах одреаговала, када смо добили прву дојаву од стране једне Албанке из Крајишта, која је тврдила да су тело мог оца избацили поред пута, а онда нам је други мештанин такође дојавио да је је он тело пронашао и препознао и закопао. Међутим, полицији је требало месец дана да те наводе провери. Када су изашли на терен, нашли су место где је речено да је тело закопано, чак је и постојало и обележје, али тело није пронађено. Ко је и зашто ископао тело, ми не знамо. Добијали смо такође информације да он није дуго живео након сто је киднапован, зато што је био бубрежни болесник и без дијализе није могао да преживи”, казала је Стојановићева.

Мирјана Стојановић, ћерка несталог Светислaвa Недељковићa, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Мирјана додаје да се њена породица годинама обраћала и Удружењу киднапованих и несталих, као и свим међународним институцијама на Косову, али никаквих одговора нису добили.

“Долазиле су разне међународне организације, чак су нам узимали и крв за ДНК анализу, међутим до данашњег дана немамо никакву информацију. Нама то делује као да они (представници међународне заједнице) само дођу код породица киднапованих и обаве разговор, узму податке и то је то. Ништа нису решили свих ових година, а Албанцима није ни у итересу да се расветли судбина киднапованих и несталих, нарочито зато што током рата нису били киднаповани само Срби, већ и Албанци и Роми. За сваку осуду је да се киднаповани Албанци ипак и проналазе и њихови случајеви и расветљавају, а шта се десило са Србима, нико нема информацију”, нагласила је Мирјана Стојановић.

Породице киднапових истичу да Удружења несталих која на територији Србије раде, Влада и канцеларија за КИМ покушавају да им помогну, али и да су њима руке везане зато што нису директно присутни на самом терену.

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

“Прошао је период дуг 22 године, а породицама се нуде само кости. Узиман је ДНК, све међународне мисије које су биле и све институције које су биле задужене за нестале, породице су Их молиле да се реши барем један слуцај, нажалост од тога није било ништа, јер то некоме није у интересу, сем породицама. У почетку је на Мердару била примопредаја посмртних остатака. Да међународна заједница жели и хоће, решили би ово питање врло брзо. КФОР који је био задужен за безбедност становништва на Косову након повлачења српске полиције и војске, није желео да их заштити и самим тим и они су још гори злочинци, јер су били саучесници у свему томе”, закључује Мирољуб Ађанчић.

Српске власти су 2005. године предале преко 2.500 докумената из архиве МУП-а и Министарства одбране, на основу којих су проналажена тела несталих Албанаца, док приштинске институције то никада нису учиниле. Органи Републике Србије имају сазнања о најмање пет локација на Косову и Метохији, на којима се налазе масовне гробнице киднапованих Срба, а само у мртвачници болнице у Приштини још увек није идентификовано преко 300 жртава, за које се претпоставља да су српске националности.

Ана Марковић