Život nastavljen na zgarištu

Bolno sećanje, za porodice koji su u martovskom pogromu ostale bez najmilijih, bez ognjišta i crkava, ne bledi.

Bolno sećanje, za porodice koji su u martovskom pogromu ostale bez najmilijih, bez ognjišta i crkava, ne bledi. I posle skoro dve decenije i započetog novog života, oni se sa zebnjom u srcu prisećaju pogroma u kojem je uništeno više od 800 kuća, proterano 4.000 Srba, zapaljeno i oskrnavljeno 49 pravoslavnih verskih objekata na Kosovu. Tog 17 marta, umesto mirisa dolazećeg proleća, Srbi na Kosovu i Metohiji su osetili samo miris smrti i zgarišta.

Neistina objavljena u kosovskom Javnom servisu o tome da su Srbi odgovorni za utapanje albanskih dečaka, u selu Čabra, izazvala je talas nasilja koji je počeo u Kosovskoj Mitrovici, a zatim nastavljen na jugu Kosova, u Čaglavici, Kosovu Polju, Lipljanu… Ubijeno je 19 ljudi, od kojih osmoro Srba.

„Nama se sve desilo dan kasnije, 18. marta. Bila je tišina, potpuna tišina, mogle su da se čuju muve, ose, odjednom je počelo da se čuje urlikanje, kao životinje, a zatim počelo bacanje koktela, lomljenje prozora. Ne mogu da vam opišem, to treba doživeti da biste znali kako je. Razmišljali smo gde ćemo i šta ćemo, gde ćemo decu, počeli smo da bežimo ka komšijinom dvorištu, iako su oni napustili kuću 17. marta i otišli u neka druga sela, gde je bilo više Srba, gde su mogli da se brane. Mi smo ostali, a onda je počeo pakao. Prvo su išla deca, omladina, a onda iza njih neki sa mantilima do ispod kolena i puškama, zatim su počeli da bacaju koktele. Sve nam je ostalo u kući, imali smo dve kuće, domaćinstvo, moj svekar je tu živeo 50 godina“, proseća se Gorica Mitrović iz Lipljana, koja je u trenutku napada u kući bila sa četvoro dece, suprugom, svekrom i svekrvom. Porodica Mitrović danas živi u obližnjem selu Skulanovo.

„Palili su i razbijali srpske prodavnice, lokale, i hteli da uđu u crkveno dvorište, ali ih je tadašnji sveštenik Aranđel i nekoliko građana sprečilo. Posle je došla vojska iz češkog kontigenta, ali se na tome završilo. Sutrašnji dan, 18. mart, je bio mnogo opasniji. Negde oko 17 časova sakupili su se na mestu gde je sadašnja pijaca i onda krenuli da pale taj deo Lipljana, koji nije bio zaštićen od strane vojnika“, priča uzbuđeno Jovica Mirić.

U Lipljanu je pre oružanog sukoba živelo oko 4.000 Srba, sada zajedno sa okolnim mestima njih 700, tvrdi Zoran Simijonović, koji je za vreme martovskog nasilja jedva uspeo da spasi živote članova svoje porodice.

„Kfor je sa tenkom stajao ispred naše ulice, kako bi nas obezbeđivao. Međutim, oni su se sklonili i u našu ulicu je ušlo preko dve hiljade ljudi. Kada smo izašli, videli smo da oko nas sve gori. Jednostavno bila je masa od dve hiljade ljudi, nas je Kfor izvukao iz petog puta iz tog haosa i mi smo prebačeni u susedno selo Suvi Do, gde su nas meštani tog sela prihvatili. Mi smo izašli, spasili smo gole živote. Sutradan sam se u u Suvom Dolu obratio vojnicima Kfora iz Finske, oni su mi govorili da nije bezbedno, da ne mogu da odu i pokušaju da spreče da mi zapale kuću. Međutim, supruga i ja smo otišli, zatekli smo već zapaljeno. Zapalili su nam tri kuće, imao sam proizvodni pogon sa mašinama, sve mi je to ostalo, izgorelo, goloruki smo izašli“, priča Simijonović.

Sveštenik Dragiša Jerinić ja za vreme pogroma bio u Kosovu Polju.

„Pored toga što su nam spalili crkvu, školu, Dom zdravlja i poštu, tada je spaljen i čovek, živ i do dana današnjeg za Zlatka Trajkovića nije niko odgovarao, kao i za sve ostale zločine koji su počinjeni. Crkva nažalost do dana današnjeg nije obnovljena u potpunosti, počelo je, jedan građevinski deo je obnovljen, dok ostalo, poput ikona i freski, nije obnavljano, a ne vidi se da će uskoro i biti“, priča otac Dragiša.

Pohod od preko 50.000 Albanaca nije bio sprečen, iako je na Kosovu tada bilo oko 20.000 vojnika Kfora i oko 6.000 pripadnika UNMIK policije.

„Kfor i Unmik nisu reagovali na vreme. Prva udarna masa koja je došla u Kosovo Polje iz pravca Peći i Drenice je stigla posle 14 časova i već između 14 i 15 časova oni su probili jedan kordon policije i spalili su Dom zdravlja. Kfor i policija nisu bili organizovani, niti su očekivali napad, a znamo da je njihova dužnosti i obaveza bila da obezbeđuju da sav narod može mirno da živi“, dodaje otac Dragiša.

„Kfor nije reagovao, oni su ušli u svoja oklopna vozila i samo nas posmatrali. Gledali smo kako nam gori kuća, imali smo i kravu, životinje, sve je to gorelo“, priseća se Gorica Mitrović.

Posle 17. marta 2004. godine u svim većim gradovima na Kosovu, osim na severu, Srba skoro i da nema.

„Nažalost, spaljene su sve srpske institucije u Kosovu Polju, počev od crkve, Doma zdravlja, škole, pošte, železnice u delu gde su radili Srbi, a i sve srpske kuće i pomoćne zgrade. Od 76 porodica koje su tada nastradale u samom Kosovu Polju, njima je spaljeno 130 stambenih jedinica, u Bresju je spaljeno 40 odsto domaćinstava i od toga dana do danas oni se nisu oporavili. Veoma mali broj je uspeo onda da se vrati, ali su i dalje imali pritiske, tako da je svega jedan odsto Srba opstao da preživi na svojim vekovnim ognjištima posle stradanja u martovskom pogromu“, saopštava tužne podatke paroh lipljanski, nekadašnji kosovopoljski.

Ni ružna sećanja, ni stalni strah i nesigurnost, ne sprečavaju pojedine Srbe da na zgarištu, na svojoj rodnoj zemlji, izgrade nove domove i ne planiraju, kako tvrde, da sa njih ikada odu.

„Vratili smo se. Na kraju sam ja kupio kuću pored crkve, iako je u tom delu gde smo mi živeli zapaljeno 28 srpskih kuća. Međutim, ja sam nastavio život od početka, deca su išla u školu, bilo je veoma teško preći ulicu, sve do 2004. godine nismo mogli normalno da se krećemo ulicom, nego smo išli iz dvorišta u dvorište. Zahvaljujući našoj velikoj upornosti i ljubavi, mi vekovima živimo ovde i ostali smo da živimo“, odlučan je Simijonović.

„Mi smo ostali ovde, nismo hteli da idemo. Računali smo da nas niko neće prihvatiti, ovde je naše, naša država, naša zemlja, tu smo rođeni. Ostaću ovde dok god bude imalo Srba“, još odlučnija je Gorica.

Tuga za stradalima ne prestaje. Rodne kuće i uništeni ikonostasi i freske, zauvek ostaju u sećanju ovdašnjih Srba, ali im zvuk crkvenih zvona iz delimično obnovljenih svetinja daje snagu i nadu da će opstati i ostati na svojoj rodnoj zemlji.

Milena Maksimović