Живот настављен на згаришту

Болно сећање, за породице који су у мартовском погрому остале без најмилијих, без огњишта и цркава, не бледи. И после скоро две деценије и започетог новог живота, они се са зебњом у срцу присећају погрома у којем је уништено више од 800 кућа, протерано 4.000 Срба, запаљено и оскрнављено 49 православних верских објеката на Косову. Тог 17 марта, уместо мириса долазећег пролећа, Срби на Косову и Метохији су осетили само мирис смрти и згаришта.

Неистина објављена у косовском Јавном сервису о томе да су Срби одговорни за утапање албанских дечака, у селу Чабра, изазвала је талас насиља који је почео у Косовској Митровици, а затим настављен на југу Косова, у Чаглавици, Косову Пољу, Липљану… Убијено је 19 људи, од којих осморо Срба.

„Нама се све десило дан касније, 18. марта. Била је тишина, потпуна тишина, могле су да се чују муве, осе, одједном је почело да се чује урликање, као животиње, а затим почело бацање коктела, ломљење прозора. Не могу да вам опишем, то треба доживети да бисте знали како је. Размишљали смо где ћемо и шта ћемо, где ћемо децу, почели смо да бежимо ка комшијином дворишту, иако су они напустили кућу 17. марта и отишли у нека друга села, где је било више Срба, где су могли да се бране. Ми смо остали, а онда је почео пакао. Прво су ишла деца, омладина, а онда иза њих неки са мантилима до испод колена и пушкама, затим су почели да бацају коктеле. Све нам је остало у кући, имали смо две куће, домаћинство, мој свекар је ту живео 50 година“, просећа се Горица Митровић из Липљана, која је у тренутку напада у кући била са четворо деце, супругом, свекром и свекрвом. Породица Митровић данас живи у оближњем селу Скуланово.

„Палили су и разбијали српске продавнице, локале, и хтели да уђу у црквено двориште, али их је тадашњи свештеник Аранђел и неколико грађана спречило. После је дошла војска из чешког контигента, али се на томе завршило. Сутрашњи дан, 18. март, је био много опаснији. Негде око 17 часова сакупили су се на месту где је садашња пијаца и онда кренули да пале тај део Липљана, који није био заштићен од стране војника“, прича узбуђено Јовица Мирић.

У Липљану је пре оружаног сукоба живело око 4.000 Срба, сада заједно са околним местима њих 700, тврди Зоран Симијоновић, који је за време мартовског насиља једва успео да спаси животе чланова своје породице.

„Кфор је са тенком стајао испред наше улице, како би нас обезбеђивао. Међутим, они су се склонили и у нашу улицу је ушло преко две хиљаде људи. Када смо изашли, видели смо да око нас све гори. Једноставно била је маса од две хиљаде људи, нас је Кфор извукао из петог пута из тог хаоса и ми смо пребачени у суседно село Суви До, где су нас мештани тог села прихватили. Ми смо изашли, спасили смо голе животе. Сутрадан сам се у у Сувом Долу обратио војницима Кфора из Финске, они су ми говорили да није безбедно, да не могу да оду и покушају да спрече да ми запале кућу. Међутим, супруга и ја смо отишли, затекли смо већ запаљено. Запалили су нам три куће, имао сам производни погон са машинама, све ми је то остало, изгорело, голоруки смо изашли“, прича Симијоновић.

Свештеник Драгиша Јеринић ја за време погрома био у Косову Пољу.

„Поред тога што су нам спалили цркву, школу, Дом здравља и пошту, тада је спаљен и човек, жив и до дана данашњег за Златка Трајковића није нико одговарао, као и за све остале злочине који су почињени. Црква нажалост до дана данашњег није обновљена у потпуности, почело је, један грађевински део је обновљен, док остало, попут икона и фрески, није обнављано, а не види се да ће ускоро и бити“, прича отац Драгиша.

Поход од преко 50.000 Албанаца није био спречен, иако је на Косову тада било око 20.000 војника Кфора и око 6.000 припадника УНМИК полиције.

„Кфор и Унмик нису реаговали на време. Прва ударна маса која је дошла у Косово Поље из правца Пећи и Дренице је стигла после 14 часова и већ између 14 и 15 часова они су пробили један кордон полиције и спалили су Дом здравља. Кфор и полиција нису били организовани, нити су очекивали напад, а знамо да је њихова дужности и обавеза била да обезбеђују да сав народ може мирно да живи“, додаје отац Драгиша.

„Кфор није реаговао, они су ушли у своја оклопна возила и само нас посматрали. Гледали смо како нам гори кућа, имали смо и краву, животиње, све је то горело“, присећа се Горица Митровић.

После 17. марта 2004. године у свим већим градовима на Косову, осим на северу, Срба скоро и да нема.

„Нажалост, спаљене су све српске институције у Косову Пољу, почев од цркве, Дома здравља, школе, поште, железнице у делу где су радили Срби, а и све српске куће и помоћне зграде. Од 76 породица које су тада настрадале у самом Косову Пољу, њима је спаљено 130 стамбених јединица, у Бресју је спаљено 40 одсто домаћинстава и од тога дана до данас они се нису опоравили. Веома мали број је успео онда да се врати, али су и даље имали притиске, тако да је свега један одсто Срба опстао да преживи на својим вековним огњиштима после страдања у мартовском погрому“, саопштава тужне податке парох липљански, некадашњи косовопољски.

Ни ружна сећања, ни стални страх и несигурност, не спречавају поједине Србе да на згаришту, на својој родној земљи, изграде нове домове и не планирају, како тврде, да са њих икада оду.

„Вратили смо се. На крају сам ја купио кућу поред цркве, иако је у том делу где смо ми живели запаљено 28 српских кућа. Међутим, ја сам наставио живот од почетка, деца су ишла у школу, било је веома тешко прећи улицу, све до 2004. године нисмо могли нормално да се крећемо улицом, него смо ишли из дворишта у двориште. Захваљујући нашој великој упорности и љубави, ми вековима живимо овде и остали смо да живимо“, одлучан је Симијоновић.

„Ми смо остали овде, нисмо хтели да идемо. Рачунали смо да нас нико неће прихватити, овде је наше, наша држава, наша земља, ту смо рођени. Остаћу овде док год буде имало Срба“, још одлучнија је Горица.

Туга за страдалима не престаје. Родне куће и уништени иконостаси и фреске, заувек остају у сећању овдашњих Срба, али им звук црквених звона из делимично обновљених светиња даје снагу и наду да ће опстати и остати на својој родној земљи.

Милена Максимовић