Дарко Димитријевић: Након 17. марта процес повратка на КиМ је обесмишљен

фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Неколико дана након што је у Грачаници служен парастос настрадалима 17. марта 2004. године, организована је и трибина „Мартовски погром на Косову и Метохији – разговори, сведочења, сећања“, на којој је историчар Стефан Радојковић, који се овом темом детаљније бавио, настојао да публику упозна са немилим догађајима из овог периода.

Након 17. марта 2004. године јасно је да су Срби на Косову и Метохији опстајали и да ће опстајати, тврди историчар и стручни сарадник Музеја жртава геноцида из Београда Стефан Радојковић.

„Закључци мог истраживања јесу да Срби јесу пострадали тог 17. марта 2004. године, али исто тако да су опстали и преживели и да тај погром заправо није никакав инцидент, већ је само један у низу такозваних инцидената, а да је заправо најекстремнији облик насиља које је било перманентно, што структурно насиље над Србима на Косову и Метохији, што директно насиље у тим такозваним инцидентима“, казао је Радојковић.

Срби су прогоњени због свог идентитета, закључено је након разговора са сведоцима мартовског погрома, изричит је Радојковић.

„Једно од тих најпотреснијих сведочења за мене је сведочење Митре Рељић, али то наравно није једино. Исто тако, ја сам се информисао о томе кроз њену публикацију, коју је она објавила негде годину дана после тих дешавања. Исто тако Ненада Радосављевића, са њим сам имао прилике да разговарам и он ми је испричао конкретно како су они тих 12 сати преживљавали у центру Приштине, како су Срби који су радили за међународне организације исто тако били таргетирани као и други Срби који нису имали ту, да кажем условно речено, повољнију позицију да су радили за одређене међународне организације“, додао је Радојковић.

Људи који живе у повратничким срединама у Метохији и даље осећају 17. март на својој кожи, тврди главни и одговорни уредник Радио Гораждевца Дарко Димитријевић.

фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

„Метохија је у то време била неки простор где је почео да се организује повратак људи, да се враћају породице са децом, да једноставно све то заживи. Међутим, све оно што се издешавало у та два дана, јасна је порука била да повратак неће бити могућ у пуном интезитету и да једноставно 17. и 18. март обесмишљавају процес повратка“, казао је Димитријевић.

Март 2004. године је све веће градове, када је у питању јужни део Косова и Метохије, оставио без Срба.

„Ја долазим из Пећи, у Пећи имамо само једну старицу, бака Румену Љубић, која је симбол тог времена када смо лепо живели, када смо се лепо слагали, када је било места за људе свих вера и нација. Међутим, сада су то углавном етнички чисти градови у којима живе већински само Албанци“, додао је Димитријевић.

„Срби су опстајали и када је било много теже него сада, и опстаће. И колико год да су они жртве, они су и победници, јер су опстали до дана данашњег, до марта 2021. године и да је то једна велика ствар која, не само Србима у остатку региона, и у целом свету, другим хришћанским заједницама које страдају и на блиском истоку, јако пуно значи, јер они виде да може да се опстане и то страдање се не разликује од хиршћанског страдања на блиском истоку, Копта у Египту. И многе друге хришћанске заједнице то примећују и полако им постаје јасно шта се дешава овде“, поручује Радојковић.

У мартовском погрому убијено је 19 људи, протерано је преко 4.000 Срба, уништено више од 800 кућа, запаљено и оскрнављено 49 православних верских објеката.

Милена Максимовић