Како је најзначајнији српски интелектуалац на Косову и Метохији оптужен да је с још двојицом колега покушао да одвоји Друштво новинара КиМ од УНС-а?

Милош Ковић, фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Избор председника Удружења новинара Србије ове године је обележен важним збивањима. Вест, на први поглед, не мора да привуче превише пажње: досадашњи председник УНС-а јавно блати свога противкандидата. Он га је, међутим, у писму упућеном на електронске адресе новинара с Косова и Метохије, оптужио да је, заједно с двојицом колега, покушао да одвоји Друштво новинара КиМ од УНС-а. Ствар, дакле, није безазлена. По општем мишљењу, будућност Косова и Метохије ипак је најважније од свих питања с којима се наше друштво данас суочава.

ИМПРЕСИВНА ЛИСТА

Много тога говори и избор речи у овом несвакидашњем документу. Ту се, наиме, тврди да је „Управа прозрела намеру“ „групе појединаца који су новинарство и Удружење злоупотребљавали за своје интересе и приступ страним фондовима и буџетској каси“ да би „припремили“ „отцепљење и удар на јединство Удружења“. Ако сте поверовали да су времена у којима је у медијима, на судовима и по затворима коришћен такав језик давно прохујала, сада знате да сте живели у заблуди.

Ни то није све: иза кандидатуре господина који је ово написао стао је низ познатих новинара и великих медија, из „власти“ и „опозиције“. Импресивна листа, на којој се, нажалост, налазе многи пријатељи потписника ових редова.

Коначно, и најважније, противкандидат који је, са својом „групом“, „припремио“ „отцепљење и удар на јединство“ зове се – Живојин Ракочевић (остали чланови „групе“ су Будимир Ничић и Нино Брајовић). Знате ли ко је овај човек, који, како је скромно написао у биографији за конкурс, „живи и ради у Грачаници“? Јесте ли читали његова сведочења о најстрашнијим и најсветијим догађајима и местима на Косову и Метохији? Знате ли да је овде реч о данас најзначајнијем српском интелектуалцу на Косову и Метохији који суштински разуме и тумачи смисао онога што се тамо и овде, у Београду, данас догађа? Да ли сте, у грачаничком Дому културе, који води Ракочевић, видели неку позоришну представу, изложбу, били на некој трибини? Јесте ли, уосталом, икада били у Грачаници, Ораховцу, Великој Хочи, Ранилугу, Шилову, у српским гетима широм Косова и Метохије?

Живојин Ракочевић, Фото В. ЋУП; ГрачаницаОнлајн

Требало би, рећи ћете, разумети обе стране. То што неко живи, пије кафе и руча по ресторанима у београдском „кругу двојке“ (ево, и сам спадам у ту категорију) не значи да није искрен родољуб и да нема право да „прозре“ и оптужи Србе који живе у косметским гетима да у ствари хоће да се „отцепе“. Седите мало с нама у неки угоститељски објекат на Врачару и разумећете да ни овде није лако. Лош капучино, нељубазни келнери, корона и затворене границе због којих не можете на зимовање и летовање, мали станови, заостале рате, породичне свађе, сукоби на послу, лоша власт, неспособна опозиција…

ЖРТВА КОЈА БУДИ САВЕСТ

Већина читалаца имала је прилику да, бар једном у животу, проборави у светом простору „круга двојке“, али сигурно је да већина није посетила косметска гета. Осмотримо, зато, шта и ко стоји иза кандидатуре Живојина Ракочевића и шта значе напади на њега. О самом Ракочевићу сведочиће, наравно, његови текстови, његова дела и његов живот. Све што је у било каквој вези с Косовом има, међутим, по правилу, дубљи, скривени смисао.

Из грачаничког гета много боље се види оно што се с врачарског брега тек назире. Срби који су изабрали да на Косову и Метохији остану и живе, са својим породицама и својом децом, нису само чувари наших светиња – Грачанице, Дечана, Пећаршије, Љевишке, Зочишта, Девича, Драганца… Њихова жртва узнемирава и буди нашу савест. Они нас суочавају с нашом празнином, лажима и погаженим обећањима. Присиљавају нас на дијалог с прецима, на размишљање о смислу наше историје и будућности наших потомака.

Љута трава за наше љуте ране расте у хладу косметских светиња и жици косметских гета. Ако ова генерација није спремна за њу, треба ли да је ишчупа? Или бар да је остави неком будућем, паметнијем и храбријем поколењу?

И не заборавимо, Живојин Ракочевић, Будимир Ничић и остали Срби из гета нити су сами, нити су усамљени, нити су без одбране. Све анкете потврђују да, у низу суштинских, најважнијих питања, каква су будућност Косова и Метохије (читати: Србије), Републике Српске, Црне Горе, овде постоји јавно мњење у коме се брзо и лако успоставља основна сагласност. Оно је укорењено у предању, у наслеђеним обрасцима мишљења и делања, заснованим на древним тумачењима морала и смисла човековог постојања. То, већинско, предањско јавно мњење није ни власт ни опозиција, ни левица ни десница. Не заузима важне медијске, пословне и државне положаје. Главна мудрост оних који на таква места доспеју, међутим, састоји се у његовом ослушкивању и праћењу. Јер оно је и коначни судија. Видели смо како се у Црној Гори завршио покушај отвореног сукоба с њим.

Скупштинари УНС-а, уредници и новинари, слободно живите у свом времену, али ветрове „савремености“ сакупљајте у једра наше лађе, која је давно кренула из Хиландара и с Косова поља. Добар капетан неће дозволити да му буре поцепају једра. Али он мора да зна одакле, зашто и ка ком одредишту плови његов брод. И да не заборави да капетан није исто што и власник.

Извор: Печат
Пише: Милош Ковић