Ж. Ракочевић: Самодрежа црква, урађена с’љубављу, опстаје и брани се од сваког скрнављења

фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Црква Светог Јована Претече, познатија као бела Самодрежа црква налази се у истоименом селу у општини Вучитрн. Обновљена је 1918. године на темељима старе цркве из 14. века, изграђена је у неовизантијском стилу, а настала је као заједнички пројекат архитеката Петра Поповића и Алекасандра Дерокоа, док ју је живописао Живорад Настасијевић, брат песника Момчила Настасијевића.

„Живорад Настасијевић је дошао из Париза да слика њене фреске, а данас се од његових фресака виде само неке тамне зелене боје, које могу да се назиру на зидовима и да се виде на зидовима“, прича новинар и књижевник Живојин Ракочевић.

Данас је ова црква без крста, без врата и прозора.

фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

„Самодрежа је црква која се већ 20 година континуирано, сваке године скрнави. И ту се пушта стока, убацује се смеће. Унутра је чак неко и палио смеће, а деца из школе која се налази тик поред цркве, играла су и фудбал унутра. Имате по њеним зидовима отиске фудбала, отиске лопте. Та црква је у школском дворишту и право је чудо да нико од тих наставника не каже „ма дајте да затворимо та врата са стране и главна врата, да се сачува црква и није пристојно то што радите“. Заиста, није добро, није здраво, није нормално да школска деца, да људи из Самодреже сркнаве ту цркву, да се та црква затрпава смећем“, додаје за наш портал књижевник и новинар Живојин Ракочевић.

фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Наш саговорник, који редовно обилази цркву Самодрежу, каже да је на њега највећи утисак оставила рупа на крову изнад олтара:

„Та црква и данас личи на једног тешко рањеног човека који још дише и то се види и то је важно да знамо. Она је наравно девастирана, оштећена, уништена и она је мета сталних напада, али је толико добро, квалитетно и очигледно с љубављу урађена, да се неда и да се брани и да је другачија од свих“, истиче Ракочевић.

Из Самодреже је потекао један од најважнијих стихова наше народне позије и наше поезије уопште: „Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу“, подсећа Ракочевић и додаје:

This slideshow requires JavaScript.

„Тај стих је кренуо из Самодреже и трајао је до дана данашњег са пуним интезитетом. И када је Нушић почетком 20 века видео два метра, три метра зида од старе црква Самодреже, он је препознао то, „Боље је изгубити главу, него своју огријешити душу“, а поред је већ један Албанац на Самодрежи, како он сведочи, направио од Самодреже воденицу… Било је и велико гробље око Самодреже, а данас нема ниједног камена од свега тога. Када је дошло ослобођење, из тог стиха, из тог сећања, из тог причешћа је настала савремена црква Самодрежа“.

У Самодрежи Срба више нема. Данас је то чисто албанско село, коме је остало само исто српско име и бела црква, из чијих зидина расте дрвеће, симбол живота и наде.


У народној песми „Урош и Мрњачевићи“, отпевана је „бела црква Самодрежа“. Уочи Косовске битке 1389. године, према предању, у Самодрежи је кнез Лазар причестио своју војску. Исто предање казује, да је у овој цркви после Боја на Косову био сахрањен Милош Обилић.


Ана Марковић