Trinaestoro Slavkovića iz Rabovca: Velika porodica, a perspektiva mala

фото: Н. Милосављевић, ГрачаницаОнлајн

Gde deca nisu besna, kuća nije tesna. Tako je kod Slavkovića u Rabovcu, nadomak Lipljana. Ova trinaestočlana porodica, u ovom sada i većinski albanskom selu, uprkos neadekvatnim uslovima, čestim međuetničkim provokacijama, pokušava da zadrži svoja čeda na njihovom vekovnom imanju. Iako pomoć niotkuda ne stiže, oni je i ne traže, jer im kako kažu, ponos ne da.

Porodica Slavković iz Rabovca, na Kosovu i Metohiji, dobila je pre nekoliko godina zlatni Orden „Majka devet Jugovića“, ali Slavkovići nemaju devetoro, već desetoro dece.

Kao što ptice okupljaju svoje jato oko gnezda, tako Tanja i Slaviša pokušavaju da zadrže svoju decu na Kosovu i Metohiji. U osnovnoj školi „Braća Aksić“ u Rabovcu je samo desetoro đaka, prevoz do susednih mesta nemaju, a u selu je srpske dece sve manje.

„Mi smo na sedam kilometara od Lipljana. Evo odavde, gde se sada nalazimo, nema srpskog deteta do Brezovice. Odavde, prema Lipljanu na 700 metara nema srpskog deteta. Mi smo tu još, ali ne vidimo perspektivu“, govori nam glava porodice, Slaviša Slavković.

foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

Tanja i Slaviša se nikada nisu pokajali što su izrodili desetoro dece, žao im je samo što jedno po jedno odlaze u potrazi za boljim životom. Petoro dece je još kod njih, a druga, starija polovina već se obrela širom Srbije.

„Imamo sina u Beogradu, Kragujevcu, Kostolcu, u Knjaževcu, ćerku u Leskovcu. Ne može jedna porodica ovde da se održi, jer su ovde pritisci svakodnevni i konstantni. Teško je da se opstane, pored perspektive koja maltene ne postoji od 17. marta 2004. godine, raspao se narod i psihički, teško je…“, dodaje Slaviša.

„Teško je kad pomisliš, imaš puno dece i odjednom se prepolove. Mnogo je tešeko, ali deca ovde nemaju perspektive i moraju da ide za boljim životom. Ovde nemaju baš ništa, da napreduju, stvaraju porodicu“, setno govori Tanja.

Ovaj bračni par ima sedmoricu sinova, i tri kćerke, pa čak i unučad. Najmlađe dete ima 12 godina, nastarije 28, a neki od njih su odlučni da na Kosovu i Metohiji i ostanu.

foto: N. Milosavljević, GračanicaOnlajn

„Završila sam osnovnu školu, upisala srednju medicinsku, nadam se da će se za nekoliko godina stvoriti uslovi da lečim ovaj narod na Kosovu i Metohiji, i da pomognem ovim ljudima koji su tu gde jesu“, rekla je četrnaestogodišnja Biljana, dobitnica Vukove diplome.

Najstariji član porodice je sedamdesetosmogodišnja baka Radmila, a njoj su najbitnije dve stvari.

„Da su svi živi i zdravi i neka svaka majka i baka budu srećne kao i ja. Puno mi je srce i pune su mi oči radosti što imam ovako veliku porodicu“, kaže baka Radmila.

Nije oduvek ovako bilo u Rabovcu, priseća se Slaviša. Odnos sa komšijama Albancima se promenio nakon 1999. godine.

„Od 1999. godine, nisam kod koga bio da čestitam Bajram, niti mi je ko bio da čestita Uskrs. Ni Božić, ni ja njima drugi Bajram. Kad se sretnemo ulicom samo dobar dan – dobar dan, ali druženja nema“, ističe Slaviša.

U Rabovcu je do 1999. godine bilo blizu 60 srpskih domaćinstava, sada je taj broj prepolovljen.

Milena Maksimović