Košare 2021. godine, plavičasto cveće kad mu vreme nije

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Magla, kiša, ali i cveće u šumi na skretanju sa glavnog puta prema nekadašnjoj karauli Košare. Utabanim putem, pešice idemo prema karauli jer je put razmekšan, a naš automobil nespreman za blato. Ništa se ne čuje, osim fijuka vetra, ljudi nema, nema policije. Nije baš prijatan osećaj za nas koji tu nikada nismo bili, a znamo šta se sve dešavalo. Putem kroz šumu, posle oko dva kilometra, polusrušena zgrada gde su 1999. godine bili smešteni vojnici tadašnje vojske Savezne Republike Jugoslavije.

foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Na pedesetak metara od karaule, na grani jednog bora neka maskirna košulja, čini mi se pripadnika OVK i iz skorijeg perioda. Ipak je prošlo više od dve decenije od borbe na Košarama i izgleda da je neko imao scenografske ideje. Oko drugog bora zamotana albanska zastava, a na zgradi takođe albanske zastave i slika Adema Jašarija. Na delu gde je nekada bio prozor, nekoliko pari obuće, nisam sigurna da li novije ili iz perioda šezdesetsestodnevne borbe vojske tadašnje SRJ i takozvane OVK. Sa vrata posmatram unutrašnjost. Polomljene cigle i crep, ostaci različitih tkanina, gas maske i opet obuća. Razmišljam da li da se popnem uz stepenice i odustajem. Nisam sigurna da nema neke zaostale mine, kao i oko same zgrade, pa pažljivo prolazim samo sigurnom stazom. Dok posmatram polusrušenu zgradu, prisećam se samo onoga što sam pročitala o nadčovečanskoj borbi mladih jugoslovenskih vojnika i jedinica koje su im kasnije došle u pomoć, protiv takozvane OVK, albanske vojske i NATO snaga. O tome će da pričaju i pišu oni koji su golgotu preživeli.

foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Po podacima institucija Republike Srbije, baš tu, u blizini zgrade pored koje stojim, u okolnim šumama, poginulo je 108 vojnika, podoficira i oficira Vojske SRJ, a po podacima kosovskih institucija, preko 200 pripadnika takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Spominje se i nekoliko stranaca, navodno dobrovoljaca, na jednoj i drugoj strani. O borbama na Košarama je sve odavno poznato, samo što je stradalima na jednoj strani, na strani takozvane OVK, nedaleko od same karaule podignut spomen park, dok se oni sa druge strane, vojnici i oficiri tadašnje vojske SRJ, ovde na Kosovu i Metohiji, od strane većinske zajednice smatraju okupatorima. Okupatori na svojoj sopstvenoj zemlji u sopstvenoj državi, tada zajedničkoj?

foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Zgrada karaule je bombardovana i od strane NATO snaga polovinom juna 1999. godine, kada se vojska SRJ već povukla i kada je, po pisanju medija na albanskom, poginulo mnogo vojnika takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, ali se o tome na Kosovu sada retko priča. Greška, kaže jedan poznanik, mislili su oficiri NATO-a da je tu još „srpska vojska“. Greška je čitav rat i sve što se pre i posle njega desilo, pomislih, ali očigledno je nekome bio potreban.

foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Lagano koračam, razmišljajući da li koračam po nečijem grobu ili mestu pogibije, razmišljajući o nekim majkama, suprugama, sestrama i devojkama, koje nikada možda neće moći ni da posete mesto gde su stradali njihovi najmiliji. Razmišljam, koje bile poslednje želje i snovi tih mladih ljudi, šta su poslednje videli, koliko je straha bilo u njihovim očima, dok su braneći svoju zemlju, umirali na nepoznatom terenu. Nažalost, zauvek su se ugasile njihove želje u šumama Prokletija, planine koja je dobila ime baš koje i zaslužuje. Od 108 poginulih srpskih vojnika na Košarama, sedmorica nisu ni sahranjeni, njihove kosti su ostale negde razbacane po ovim vrletima, na koje se već u ranim poslepodnevnim časovima spušta magla. Nemam u rukama sveću da zapalim, a i gde da je zapalim? Ko zna gde su poslednji put, kroz visoko drveće, ugledali svetlost, ti mladi momci i ko zna gde su se poslednji put setili svoje kuće. Nadam se samo da će razum prevladati i da će se posle više od dve decenije dozvoliti iskopavanje posmrtnih ostataka tih nedužnih bića.

foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Naravno, i onima sa druge strane, koji su mislili da su zaista pripadnici oslobodilačke vojske, prekinuti su nedosanjani snovi i mladost, samo što njihove grobove može neko da poseti i da na njih položi cveće. Znam da i njihove majke osećaju istu bol, jer sve majke vole i plaču jednako.

foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

Dok se vraćam, posmatram cveće u šumi sa jedne i druge strane puta. Procvetalo je u nevreme, krajem oktobra. Ako već rodbina ne može da položi cveće na mestu stradanja svojih najmilijih, za to se pobrinula priroda.

Anđelka Ćup