Crkve i država stub opstanka preostalih Srba u Lipljanu

Фото: Грачаница онлајн

U Lipljanu je nekada živelo 5.000 Srba, a danas ih u ovom gradu živi malo više od tri stotine. Nakon oružanog sukoba 1999. i martovskog pogroma 2004. godine, Srbi su danas raštrkani po celom gradu, a jedino mesto slobodnog okupljanja je crkveno dvorište.

Zoranu Simijonoviću je 2004. godine zapaljena kuća, ali se ipak ponovo vratio u svoj rodni grad.

“Mojo otac, majka, supruga i dvoje dece, nismo mogli da se odreknemo Lipljana, ponovo smo se vratili i kupili kuću, te sada živimo kao i ranije”, kaže Simijonović.

Zoran Simijonović

Prema rečima preostalih Srba, u ovom gradu su ostali oni koji stvarno vole Lipljan.

“Srbi su sada raštrkani, razbacani po čitavom gradu. Ja na primer živim u centru, u zgradi gde žive još dve srpske porodice od 20 stanova”, kaže učitelj Osnovne škole “Braća Aksić” u Lipljanu, Slavomir Mirić.

Po rečima naših sagovornika, i danas ih komšije Albanci uznemiravaju, najviše mladi.

“U školskom dvorištu održavamo časove fizičkog vaspitanja i kada prolaze grupe albanske dece, pretežno srednjoškolci, dobacuju učenicima, izgovaraju psovke, pokazuju svoje simbole, ali se trudimo da na to ne obraćamo pažnju”, dodaje Mirić, a dok nam govori o svom gradu, na ulici zastaje auto kosovskih registarskih tablica i na albanskom dobacuje našem sagovorniku i nama.

Slavomir Mirić

Osnovnu školu “Braća Aksić”, koja ove godine slavi 150 godina postojanja, pohađa 120 srpskih đaka.

“U samom Lipljanu je i dan danas ostala specifična situacija da deca ne pohađaju školu u ponedeljak, nego pohađaju u subotu. Zato što je ponedeljkom pijaca i velika gužva i to je tako krenulo u Lipljanu odmah posle bombardovanja i niko nema hrabrosti da promeni, da uzme odgovornost na sebe, jer kad je ponedeljkom gužva i pijaca, boje se da može nešto da se desi, usput da se srpska deca sretnu sa albanskom, da budu provocirana ili napadnuta”, rekao nam je Lipljanski paroh, protojerej Dragiša Jerinić.

Na svakodnevne provokacije, lipljanski Srbi su navikli, ali se boje da ih ekonomska situacija ne otera sa vekovnih ognjišta.

“Mi ovde ne živimo, nego životarimo”, poručuje Jovica Mirić.

Jovica Mirić

“Jedan deo Lipljanaca radi, dobar deo ne, naročito imamo dosta omladine koja je nezaposlena. Imali bi želju i da se omladina zaposli, ako bi se obezbedili neki uslovi, bilo bi nade za naš opstanak ovde”, navodi Zoran Simijonović.

Jedino mesto gde se Srbi u Lipljanu osećaju sigurno je crkveno dvorište, u kome se nalaze dve crkve, jedna posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a druga svetiteljima Floru i Lavru.

Protojerej Dragiša Jerinić

“Bogu hvala stara crkva u Lipljanu nas štiti, zato što je ovde urađena specijalna zaštićena zona i ovde ne mogu da nam se približe da grade velike zgrade i to nas čuva i štiti, tako da su na taj način donekle zaštićeni preostali Srbi u ovom delu Lipljana”, ističe Lipljanski paroh, a Zoran Simijonović dodaje:

“Apsolutno naša država i crkva su dva glavna stuba našega opstanka ovde”.

Ana Marković