Porodica Jović sama opstaje u zaseoku Manuta u Kosovskom Pomoravlju

Манута-Зебинце;Косовско Поморавље

Manuta je zaselak sela Zebince, u opštini Novo Brdo, gde živi samo jedna srpska porodica. U njihovom komšiluku nema ljudi, ali nema ni asfaltiranog puta, ali uprkos tome, bračni par Siniša i Razija Jović, sa dvoje dece, opstaju na svom imanju.

U podnožju Velike planine, severno od Gnjilana, u Manuti, Srbi su napustili svoju dedovinu. Ostao je samo Siniša Jović sa porodicom.

„Ovde sam rođen. Teško mi je da napustim i odem odavde. Sada sam se već navikao. Bilo mi je teško u početku kada su svi odlazili. Bile su ovde još tri srpske kuće, koje su prodate i svi su otišli. Tada mi je u početku bilo teško, najviše zbog dece“, priča svoju priču Siniša Jović.

Siniša živi sa suprugom, dvoje dece školskog uzrasta i starom majkom. U nezavršenoj kući, bez asfaltnog puta, ova porodica pokušava da preživi.

„Držim nekoliko krava, ali da se živi, to nije život kako treba, to je, kod nas se kaže, preživljavanje, bez ikakvih drugih prihoda, jedino primam minimalac od 11.000 i dečiji od 6.000 dinara. Sir više ne može da se prodaje. Ako i uspem da prodam, to bude kilogram do dva, što je mala zarada. Mleko ponekad uspemo da prodamo. Albanci koji drže farme dolaze ponekad da kupuju. Ali kada padne sneg ni oni ne dođu, šta da radim, prosipam psima. Sir isto, ako se odmah ne proda takođe propada“, govori Jović.

Dodaje da je sreća što zime nisu kao što su bile ranijih godina.

„Da su zime kao ranije, mi odavde kolima ne bi mogli da izađemo, samo peške. Sada kada je napadao sneg, svuda je bio led, nigde nismo izlazili. Peške odemo do prodavnice koja je udaljena oko tri kilometra i peške se vratimo“, kaže Jović.

Kosovsko ministarstvo za zajednice i povratak je Jovićima obećalo novu kuću. Izgradnja  je počela, ali nije završena. Plan kuće je napravljen da kuća ima jednu spavaću sobu i dnevni boravak, kada je Siniša zatražio još jednu sobu, izgradnja je prekinuta.

Bavi se poljoprivredom i stočarstvom, kaže, više puta se obraćao raznim institucijama kako bi mu pomogli u obezbeđivanju određenih mašina za poljoprivredu ili traktorom.

„Osam godina sam podnosio zahteve u kosovskim institucijama u opštini Novo Brdo, nisu mi izašli u susret. Ništa mi nisu dali, pišem zahtev i kada predam za mene nema ništa. Ja želim da radim, ali nemam pomoć. Onda sam četiri godine podnosio i srpskim institucijama u Prekovcu preko Kancelarije za Kosovo i Metohiju i oni mi ništa nisu dali“, navodi Jović.

Iako želi da živi na svom ognjištu i da novac zarađuje od svog rada, jedva uspeva da prehrani porodicu. Ova porodica vreme provodi u staroj oronuloj kući, a niko ih više ne obilazi i ne nudi pomoć, dodaje on.

„Bio je pre dve godine Kozarev, zamenik Marka Đurića ( bivšeg direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju ). Tada je krenula gradnja ove kuće, a nije bila završena, ona ni sad nije završena. Tad je došao, kaže mi, uradićemo sve, sredićemo kuću i od poljoprivrednih mašina šta god ti treba, samo podnesi zahev. Podnesem zahtev i opet ništa. Ove godine nisam podnosio nigde, badava samo“, razočaran je Jović.

Pozajmljivajući novac, a potom i prodavajući krave, Siniša je uspeo da dogradi jedan deo kuće, ali mu još dosta novca fali kako bi kuću u potpunosti završio i opremio.

Humanitarna organizacija Kosovsko Pomoravlje mu je pomogla u izgradnji posebne prostorije koju će Siniša i Razija koristiti za pripremu i skladištenje sira, a koja će, prema njihovim rečima najverovatnije biti završena do leta.

A njihova deca, devetogodišnja Marina i osmogodišnji Mihajlo do škole putuju čak tri kilometra, drugara u blizini nemaju. Jedino društvo im pravi stara baka, psi i mačke.

Marina i Mihajlo Jović

„Igramo se bilo kakve igre“, priča ushićeno Mihajlo, a njegova sestra dodaje:

„Igramo „Čoveče ne ljuti se“, a ja pobedim“.

Dok su Srbi iz Manute odlazili, Siniša svoj dom održava sa suprugom koja je pre jedanaest godina došla iz Tirane.

Tako je bilo pisano, nisam se pokajala. Živim lepo sa njim i imamo razumevanja. Najteže mi je zbog dece, jer oni nemaju društvo da se druže“, priča Razija Jović.

Siniša Jović sa porodicom

Siniša dodaje da su sve mlade devojke bežale od Manute, retko koja je želela da se uda i živi u ovom zaseoku.

„Bilo je ili da zatvorim kuću i odem odavde ili da se ženim, drugog izlaza nije bilo. Hvala Bogu, ne kajem se, decu imamo i radimo zajedno“, kaže Jović.

Razija i Siniša su prevazišli stereotipe, radom se bore za opstanak na Kosovu i Metohiji, očekujući da će ih se setiti svi oni koji mogu da pomognu.

Ana Marković