Политичко преуређење Балкана у 19. и 21. веку, слични су плановима централних сила. Суочени смо са ревизијом резултата светских и балканског рата, европске историографије и чињеница о народима Балкана

Неки елементи савремених пројеката историјског реваншизма који су на делу када је реч о „независном Космету“, имају континуитет са идејом Трећег рајха. За др Славенка Терзића, историчара са престижног Историјског института САНУ, данашње „затварање очију пред етничким чишћењима Срба са Космета у времену 1878-1912. и после 1945. године, је реванш политичких снага поражених у оба светска рата“.

 Ових дана пратимо последице стварања лажне „државе Косово“, а нарочито реаговања европских чинилаца међународног живота. Шта ви као историчар уочавате?
– Мислим да је Европа, а нарочито југоисточна Европа суочена са ревизијом резултата Првог балканског и оба светска рата. Такође присуствујемо ревизији европске историографије, ревизији општеприхваћених чињеница и знања о народима овог дела континента“.

Шта је то што је подложно ревизији?
– На пример, вишегодишња пропаганда Запада упорно понавља неистину да су 1912. године, Срби војнички заузели и „окупирали“ Косово и Метохију, као да је то била нека засебна албанска политичко-територијална целина. У светској политичкој јавности најмање четири питања су лажно представљена. Прво, косовски вилајет је 1912. године био само један вилајет међу неколико десетина оваквих административно-управних области Османског царства.

КОНТИНУИТЕТ АНТИСЛОВЕНСТВА

Од времена Албанске лиге (1878-1881), па до данас, у неким утицајним круговима Европе и САД изражава се јака антисловенска оријентација. С друге стране, Албанци се веома вешто представљају као брана наводном панславизму у југоисточној Европи. Албански писац Исмаил Кадаре тврди „Косово је земља где је прекинута словенска најезда у раном средњем веку. Оно је пресекло панславенски сан: освајање и славизацију главног европског полуострва“. За разлику од Немачке, Турске, или Аустрије чији ставови откривају реваншизам према Србији и Србима, САД српско питање виде у широком контексту своје политике од Балтика до Медитерана. Главна мета је Русија, а у оквиру те стратегије Блиски и средњи исток и средња Азија. У тежњи ка новој подели света, Балкан је важан ради успостављања потпуне контроле у позадини великог „продора на Исток“. Занимљиво је да Албанци никада нису пристајали да уђу у савез са осталим балканским народима у борби против Турске. Увек су продужена рука неке од великих сила која жели да доминира на Балкану. Они сада сматрају да је дошао тренутак за стварање „велике Албаније“ и у томе имају подршку Запада. Наглашавају наводни историјски и етнички „илирско-албански идентитет“ још од античке Дарданије.

ВЕЋ ВИЂЕНО

– Запањујућа је подударност политике Аустроугарске, фашистичке Италије и нацистичке Немачке из прве половине 20. века са политиком вођства западних сила окупљених око НАТО на челу са САД крајем прошлог и почетком овог века. Ради се о ширим војностратегијским и политичко-религиозним пројектима према југоисточној Европи, Блиском истоку и средњој Азији. Аустроугарски амбасадор у Берлину почетком 20. века Готфрид Хоенлое је међу „носеће стубове“ спољне политике монархије сматрао подршку „развијању и јачању албанског фактора као противтеже Словенима на Балканском полуострву“. У време Првог балканског рата 1912. године, када су ослобођени и Косово и Метохија, министар спољних послова Леополд Бертхолд сматрао је да је „животни интерес“ Аустроугарске да створи јаку Албанију као „противтежу двема српским сестринским државама“, чије границе треба проширити „што више према истоку на рачун Срба“.

ШТА САДА ДА СЕ УЧИНИ?

– Ово није крај већ почетак дуге и дубоке кризе на Балкану. Пројекат „велике Албаније“ руши међународно признате границе са Србијом, Црном Гором, БЈР Македонијом и Грчком. Европа и САД су отворили бројна питања, а нису решили ниједно. Српско питање је једно од питања без чијег решења је немогуће успоставити мир на Балкану. Србија мора стрпљиво и мудро градити дугорочну стратегију реинтеграције Косова и Метохије – политичку, дипломатску, економску, научну, културну, војну, стављајући увек интересе државе и народа изнад партијских и личних интереса. Велику препреку може представљати малодушност и пренебрегавање косовског питања који су видљиви у већини медија, па и државних. Србија мора у свакој прилици и на сваком месту инсистирати да су Косово и Метохија неотуђиви део Србије.

Није то био „албански вилајет“. Он је обухватио целу Стару Србију, значи, Рашку област Косово и Метохију и Скопско-тетовску област. Друго, у том вилајету Албанци нису чинили већину, већ Срби и остали Словени. Треће, Србија 1912. године, није ратовала против Арбанаса, већ заједно са балканским хришћанима за ослобођење од Османског царства. Четврто, Албанци су као део османских трупа фанатично ратовали против балканских хришћана до краја рата.
Хришћанска Европа зна да су Срби учествовали у заустављању Османлија у походу према Европи, а потом и у протеривању из Европе од краја 17. века. Та истина је својевремено мотивисала и Хенрија Кисинџера да темеље кризе на КиМ потражи у вишевековној интеракцији ислама и хришћанства.

Исламска Турска је мање-више уклоњена са Балкана 1912. године. А процеси које помињете су настављени. Какав је историјски предтекст ангажовања регионалних и великих сила у овом случају?
– Турска је удруженим снагама балканских хришћана потиснута из Европе, али има се утисак да жели да се врати на Балкан. Албанија и Турска имају уговор о одбрамбеном савезу од 1992. године. Турска је пожурила да одмах призна самопрокламовану државицу на територији Србије. Бивши турски председник Озал је истицао да су бивше границе Османског царства на Балкану границе турске интересне свере. Неки истраживачи указују да су САД Немачкој и Турској повериле бригу о уређењу односа на Балкану.
Када је реч о историјској позадини Аустроугарска је на Берлинском конгресу 1878. године преузела кључну улогу у решавању Балканског и Источног питања. Главни циљ Беча било је потискивање утицаја Русије и успостављање контроле не само над западним него и над источним делом Балкана. Аустроугарска је и по цену рата, радила на спречавању настанка веће, компактне, српске и словенске државе, пре свега српског уједињења. Један од водећих идеолога аустроугарске балканске стратегије је био Бењамин Калај, конзул у Београду (1868-1875) и окупациони управник БиХ (1882-1903). Тежило се стварању система малих сателитских државица на Балкану, међусобно завађених, са што је могуће мањом српском државом. Аустроугарски министар спољних послова Ђула Андраши назвао је ову стратегију „програмом за будућност“. Већ јуна 1880. у Бечу је закључено да се Албанци могу искористити као „разарајућа сила“ у јужнословенском простору у коме треба да играју улогу „Румуна југозапада Балкана“.
Историчар Х. Д. Шандерл сматра да је, у почетку, водећу улогу у организовању албанског националног покрета имала Велика Британија. Лорд Едмонд Фицморис је априла 1880. изнео став да је у интересу Европе да се створи „јака Албанија“ која би укључивала скадарски, јањински, косовски и битољски вилајет, под султановим суверенитетом. Касније је ту улогу преузела Аустроугарска. Шта је друго данас политика Запада и САД него политика стварања „јаке Албаније“, заправо, „велике Албаније“.

 У југословенској краљевини, потом републици, на карту албанске мањине је играло неколико, сада то видимо, нимало добронамерних држава. Каква то нит повезује идеолошки различите државе у континуираном дестабилизовању неколико Југославија?
– Повезује их упорно настојање да се спречи уједињење Срба и створи српска национална држава. За њих је то, у складу са старим предрасудама и клишеима, истовремено и борба против Русије.
На првом месту уочава се вишеструка инструментализација албанске мањине, ради разбијања југословенске и српске државе и ширења њиховог утицаја. Сетите се да је НАТО бомбардовао Србију да наводно заштити албанску мањину, а сада видимо да је реч о отимању темеља српског државног и културног идентитета. Такозвани слободни и демократски свет, апсолутно се не обазире на то каквим се средствима служи албански сепаратистички покрет на КиМ – од појединачних злочина и етничког чишћења до терористичких акција качака између два светска рата, или ОВК крајем двадесетог века.
Платформа за решење албанског националног питања Академије наука Албаније у Тирани од 20. октобра 1998. године конструише, поред осталог, некакво „историјско Косово“ које поред садашњег Косова и Метохоје обухвата и Врањску котлину, коју они зову „источно Косово“, затим, Кумановско-скопску област („јужно Косово“), и делове северне Црне Горе који се називају „западним Косовом“. Седиште таквог Косова, које је једноставно измишљено као регион, треба да буде у Скопљу јер је ту, каже се, било и седиште античке провинције Дарданије.

 Каква је то антика, када се зна да су Албанци, народ са обале Каспијског мора, тек око 1050. године, доведени на Балкан са Сицилије? Ко им је написао такву историју?
– Постоје три теорије о пореклу Албанаца: да су пореклом са Кавказа (заступао је у 19. веку и француски конзул у Јањини Анри Пуквиљ), да су мешавина различитих старобалканских елемената, и да су пореклом Илири.
На овој последњој теорији највише је радила аустроугарска дипломатија, иако између последњег помена Илира и првог помена Албанаца траје период од осам векова. Крајем 1896. у Бечу је државни врх донео одлуку да се иде на стварање аутономне Албаније под протекторатом Аустроугарске. Већ 1897. године Лајош Талоци (цивилни комесар окупиране Србије 1915-1916) пише Популарну историју Албанаца, а затим Буквар рађен по узору на букваре за основне школе БиХ.
Талоци је 1906. године покренуо заједно са познатим историчарем Јиречеком, Миланом Шуфлајем и другима објављивање извора за средњовековну историју Албанаца. Први том Ацта Албаниае појавио се у Бечу 1913, а други 1918. Под Талоцијевим уредништвом објављено је у Минхену и Лајпцигу 1916. двотомно дело Илирско-албанска истраживања. У Бечу од пре двадесетак година излази часопис Дарданија, а 1990. године познати нам Волфганг Петрич објавио је са Карлом Казером и Робертом Пихлером тенденциозну књигу Косово-Косова. Има, међутим, у Аустрији истраживача који објективно сагледавају прилике на Балкану. Поменуо бих књигу Ханеса Хофбауера „Балкански рат: Разарање Југославије 1991-1999“, или Малтеа Олшевског „Нови бој Србије за Косово“.

 Пројекција албанске државе на српском делу Балкана, почела је дакле, крајем 19. века. А ко су данас следбеници аустроугарске политике?
– Данашња политика водећих земаља ЕУ и САД према Србима и југоисточној Европи у доброј мери подсећа на концепт Велике средње Европе Фридриха Наумана из 1915. године (систем „трабантских држава на Балкану, с тим што Србија није „заслужила“ да буде ни трабантска држава), а једним делом и на неке идеје Великог немачког рајха. Друштво за југоисточну Европу основано у Бечу 1940. године, израдило је крајем 1941. године опширан елаборат за „поредак мира на Балкану“.
Познато је какав је био тај „поредак мира“. Не подсећа ли ово неодољиво на то да се разбијање Југославије и распарчавање Србије годинама упорно представља као напор за „успостављање стабилности на Балкану“.
Ахтисаријев заменик Алберт Роан, једно време и извршни директор у кабинету генералног секретара ОУН Курта Валхајма, испољио је нескривени реваншизам према Србима и Србији. У интервјуу Политици (21. јун 2006) између осталог је рекао: „Не бих желео да причам о српским злочинима, радије не бих помињао улогу Србије у Првом светском рату. Србија сасвим сигурно нема никакво право да обнови своју некадашњу владавину над Косовом, то се мора прихватити“.
Србија је и 1914. и 1941. и 1991. сатанизована као реметилачки фактор који се мора елиминисати. САД су сада стале на чело такве политике. Крајњи циљ је враћање Србије у границе пре 1912. године, а можда још уже. Ради инсталирања сателитске квазидржавице на територији Србије НАТО је бомбардовао и сурово разарао Србију 1999. године. Сада је ваљда свима јасно да циљ није био „спречавање хуманитарне катастрофе“ и „демократизација Србије“, него сакаћење Србије.

 Зашто нам је прошлост изнедрила овакав, здравом разуму неприхватљив след догађаја, односно проглашење „независног Косова“ уз подршку западних сила?
– Ово је слом међународног права и система међународних односа ствараних током двадесетог века. Косово и Метохија су међународноправно признати као део Србије, а затим југословенске државе, одлукама Конференције амбасадора у Лондону 1912/13, Букурешким мировним уговором 1913. године, Версајским мировним уговором 1919. године, одлукама Париске мировне конференције 1946. године и низом другим међународних уговора.
Насиље над Србијом се може поредити једино са Минхенским споразумом 1938. године између Хитлера, Мусолинија, Чемберлена и Даладјеа. којим је Чехословачка морала да преда Судетску област Немачкој, док је Хитлер изјавио да Немачка нема више територијалних претензија у Европи. Данас скоро сви водећи западни лидери говоре да је Косово „јединствен случај“ и да неће бити преседан. Овим се обмањује светска јавност.

(Јован Николић – Глас јавности)