Недеља када су се ђавоље тикве о главу разбијале!

Чух на радију звуке неке фолк песме која гласи: “Шта да ти причам, кад све знаш…” и одмах ми на памет падосте Ви, драги моји читаоци, који знате шта се све дешава, али мудро ћутите. И ја вас разумем. Данас је најбоље ћутати. Али ја не могу. Зато ћу вас само подсетити шта се то у протеклој недељи дешавало у “јужној српској покрајини” са или без корекције граница или „независној држави“.

Више „Недеља када су се ђавоље тикве о главу разбијале!“

Писмо читаоцима

Драги моји, ја сам добро и надам се да ће и вас ово писмо затећи у здрављу и у добром расположењу.

Тако су се некада писала писма, а поштар се жељно очекивао на капији. Зато ћу ја, поштовани читаоци, свима вама да напишем писмо у овом стилу. Имам милион и један разлог да будем љута, да појединцима пишем отворена, полузатворена, полуотворена и затворена писма, са граматичким грешкама и без њих, да некима препоручујем лекаре различитих професија, а Бога ми и тужиоце, судије, па и затвор, али нећу. Нећу и не могу. Мислим да није ни људски ни хришћански, а немам ни доказе. Докази су одавно нестали.

Пише:  Анђелка Ћуп, главни и одговорни уредник ГрачаницеОнлајн

Дакле, ево мене живе и здраве, које и вама желим. Преселила сам се јубиларни десети пут од 1999. године. Разлог да попијемо по неку и наздравимо свима онима који не морају да се сељакају јер им је нека општина или нека Влада обезбедила стамбени и пословни простор, иако имају станове и куће диљем централне Србије или Косова (и Метохије). Само да не заборавим, тражећи свој десети смештај, наишла сам на понуде и оних који су куће и станове добили као социјално угрожени. Занимљиво…

Добро сам, хвала Богу, иако ме често зивкају из банке јер не стижем да на време враћам кредите. Љубазни су они, само траже своје, а ко је мени крив што немам рецимо, тетку у Канади, или кума на високом локалном или централном положају па да ми пруже једнократну или дугорочну помоћ. И кола ме служе, с обзиром на годину производње, хвала на питању. Нису баш као она службена које виђам код фризера, испред супермаркета, дискотеке, на граничним (административним) прелазима, али „котрљају се“.

Време је код нас топло, повремено са олујама, оним природним. Уместо прогностичара, од актуелног политичара, за кога чух да га зову „од деобе до сеобе“, чули смо информацију да не бринемо због „Олује“ и да је неће бити. Знам на коју је мислио, пошто сам једну за разлику од њега и многих његових већ преживела. Због тога знам како изгледа и ко може да је изазове. Могу да је изазову људи или они који себе називају људима. Не поновила се више никоме и никада.

Ако вас интересује каква је политичка ситуација код нас, мирна је и стабилна, што би рекли представници међународних организација. То су они што се кају што су дошли на ове просторе, али добре плате су важније од кајања и покајања.

Иначе, ништа се не мења када су у питању наши животи. Све је исто, само се повремено смењују лица у фотељама. Од оних који су се одмах после рата возили хеликоптерима, до ових данас који чак и у матицу Србију иду са ознакама републике Косова, коју иначе не признају или барем тако кажу. Полажу заклетву и седе испод грба и заставе те „самозване државе“, примају прилично високе плате из буџета те исте „државе“, али нас убеђују да је простор у коме живимо јужна српска покрајина. Имају дипломатске пасоше на којима пише „Косовар“, а оптужују нас „обичне“ што имамо личне карте те за њих непризнате „државе“. Не само да оптужују нас, него и представнике Српске православне цркве. Како да опстанемо овде а да не узмемо документа РКС, не знам, још нам нису објаснили они који себе називају јединим представницима Срба и борцима за српске интересе.

Кад већ споменух цркву, вама је драги моји читаоци, у то сам сигурна, црква одувек била блиска, били верници или не. Тако и мени. Некако се најмирније осећам у порти Дечана, Грачанице, Гориоча, Драганца и да не набрајам више, јер ми треба времена да споменем око 150 цркава и манастира који се налазе на просторима одакле вам пишем. После литургије некако смо сигурнији да се налазимо на своме и да ћемо ту опстати. Црква је преживела многе окупаторе, рушитеље и властодршце, иконе и мошти светаца су на рукама и недрима сачували монаси и свештеници. Окупљао се народ око својих светиња и опстајао. Опстаће и сада када су се против цркве и њених представника који желе само да више никада не сакупљају лешеве погинулих и мучених Срба, уротили поједини политичари.

Да не заборавим да вам напишем да се у последње време иза цркве скривају и поједини којима ту и није место. Са жвакама у устима на молебану, са не баш „најчистијим рукама“, али пуних џепова на литургији, осетили су да би могли да се врате у политичку игру. Али, можда и грешим, можда су се покајали, па траже опроштај. Можда су на исповести признали колико су државних пара уложили у школовање своје деце,у куповину некретнина и возног парка, колико су своје и туђе дедовине продали. Они који су се пре само неколико месеци утркивали да се сликају поред владике и чистили црквене порте, не беху на молебану за страдални народ на Косову и Метохији, али такви нису ни вредни помена, јер „част се не може одузети, она се може само изгубити“.

Ја се, драги моји, ипак надам да ће се сви помирити, да ће оставити монаштво и свештенство да се на миру моли за напаћени народ, ако не пре, оно пред изборе, када се буду правиле коалиције и када се заборавља све осим интереса и функција. Тада ће бивши и садашњи политичари заборавити шта су причали једни против других, јер је у политици изгледа све дозвољено.

Умало да заборавим да вас замолим да дођете до цркве  Самодреже у близини Вучитрна, на којој ће, ако Бог да, коначно неко од „душебрижника“, било које нације и политичке опредељености, направити барем врата. Можда неко од ових који су се одрекли једне плате у корист српског народа, а чија се имена и даље чувају као најстрожија државна тајна.

С надом да ћемо се ускоро видети у Гребнику, Гојбуљи, Белом Пољу, Ђаковици или Сувом Грлу, срдачно вас поздрављам и жељно очекујем ваш одговор.

П.С. И не заборавите: „Побеђују они који мисле да то могу“

Анђелка Ћуп

Нема цепања свете косовско-метохијске земље

Свако време има своје бреме, говорио је српски народ одвајкада. Међутим, чини се да је данас искушење веће него икад, јер по први пут до сада имамо самоиницијативни предлог власти да се поделе Косово и Метохија. За неке изненађујући а за друге не, овај предлог се показао као преседан. Јер, једно је када се део територије силом освоји али је сасвим друго, и са далекосежним последицама, када се својом вољом дâ! Збуњеном народу није јасно како се власт изјашњава супротно Уставу Републике Србије.

Пише: Књижевница Лела Марковић 

Истовремено, опозицију чине странке које су показале како се узима од народа или странке удружене у неслози. Поједини интелектуалци се оглашавају, али уједињене памети нема.

Да ли власт заиста мисли да ће запад дозволити поделу територије која је већ окупирана или да ће Приштина испоштовати некакав споразум, кад није до сада? Све и да се срамна подела деси, власт у Приштини ће ићи и даље, што је њихов „стил“ грађења државе на отимању и крађи туђе територије и историје. Да ли актуелна власт заиста мисли да је паметнија од умних и славних предака који никада нису ни помишљали да се одрекну наше Свете Земље, нити да деле матично подручје које је сведок идентитета, порекла и трајања српског народа. Да ли онај ко би продао веру за вечеру зна да се вечера поједе, а да је вера заувек и да одржава здраво духовно ткиво народа? Када се исече корен и дрво се суши. Господ је дозволио да болест удари у наше тело – у територију, како би се Срби призвали Богу док није касно и како би спасавали духовно здравље које је битније.

И да омогући да наше светиње потом буду присвојене као културно благо такозване државе која празне стране своје књиге историје попуњава присвајањем туђих? Како да буде њихово оно што никада није било, ни постало упркос бројним освајањима? Велики Матија је велику истину изговорио: „Ако није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“

Они који кажу да су Косово и Метохија изгубљени још давно, изгубљени су и одметнути од Бога и рода, отпали са богатог српског родослова. Дужни потомцима и незахвални прецима чијим је гробовима Србија поплочана, за слободу у којој уживају. Они који су равнодушни или ћуте, чекајући да други донесе одлуку у њихово име, а онда и тренутак за накнадно паметовање и осуду, нису ништа друго до они који помажу у гурању свог народа у амбис.

Лела Марковћ испред богословије у Призрену, фото: приватна архива

Слушајући беседу Епископа Теодосија са молебана у Косовској Митровици, душа задрхти од радости што имамо овакве пастире који окупљају стадо и крепе га једноставном истином: „Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе као звоно које јечи (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина.“

Небески суд је једина права утеха, Слава Богу! До тада, уздајмо се у чуваре наших светиња, нашу Свету српску православну саборну и апостолску цркву која је опет заузела јасан став, упркос свих напада на своје пастире. Пружимо им подршку, помолимо се за наше свештенство, монаштво и народ, враћајмо се и одлазимо на Косово и Метохију што чешће, помажимо народ и светиње, противимо се подели Косова и Метохије пазећи све време да у том труду не изгубимо душу како би, кад дође време, пред Господа стали без стида. Да не будемо пасивни јер имамо велику личну одговорност! Да свако од нас говори где и колико може, без резерве, страха или двоумљења. Ово је испит за сваког појединца, шта му је у срцу, на уснама и у делима, јер је лични избор између страдања и одрицања, избор за улаз на Небеса или у пакао. Света Земља се брани на Косову и Метохији али и у Београду, широм Србије, у дијаспори. Мудро, смирено, али истрајно, бескомпромисно и упорно, са вером у Бога! Само тако ће Бог чути наша срца и отвориће пут спасења.

 

Лела Марковић, Призренка,

правник, књижевник и потредседник

Удружења књижевника Косова и Метохије

Преглед недеље: Новинари у неслободи, српски представници „техничари“, од аута преко офсајда до жутог картона или пат позиције

У недељи за нама, на Косову (и Метохији), смењиваше се догађаји, политичари састанчили, слали поруке, свако својим присталицама, албанска политичка елита, уз обећање да нема друге алтернативе осим да Србија призна независност Републике Косова, а српска политичка елита да од тога нема ништа, да је Косово и Метохија јужна српска покрајина и да ће тако остати. Ништа ново, ни на западау ни на југу, само на далеком истоку лете ракете, демонстација силе и иживљавања дежурних моћника. Ја, новинар једног малог и „сеоског портала“, како нас прозва један локални анонимни лик, који се само из њему знаних разлога крије иза лажног профила на друштвеним мрежама, док сви у околини знају ко је, само што су сви пристојни па се не обазиру. Знате оно… каравани пролазе.

Више „Преглед недеље: Новинари у неслободи, српски представници „техничари“, од аута преко офсајда до жутог картона или пат позиције“

Преглед недеље: Независност њима, неизвесност нама, а будућност свима сива

Недеља за нама на Косову и Метохији: дивљачки напад и малтретирање грађана у северној Митровици, фашистичке методе преваспитавања новинара, малтретирање и батинање српских представника у косовским институцијама, хапшење Марка Ђурића, протеривање турских држављана, повезаних са пучистима у тој земљи. То је укратко обележило претпоследњу недељу великог ускршњег поста. Сви остали догађаји су у сенци поменутог, чак и покушај запада да Русију врате у време када је била нејака.

Више „Преглед недеље: Независност њима, неизвесност нама, а будућност свима сива“

Сећам се… а ви !?

Сећам се…

Пре тачно годину дана, својe сећање на 24. март 1999. године преточих у текст. Истим је речима почео, исто био насловљен.

Грунула из мене сећања, наврле емоција, прокуљао бес, низала се слова на папиру. Слагале се речи које ми испрва беху некако лаке, „њањаве“, шупље, испразне. Искрено, чак су ми се и гадиле. Очајнички ми је била потребна тешка, снажна, „силна“ реч, да опише оне који су у само једном дану, мојој генерацији убили и отели право на најлепше године и младалачке снове.

Треба ми, као олово тешка, као муња разорна, као сабља бритка, као копље убојита – РЕЧ.  Она која ће „њему“, у коме и сада, после 19 година видим непријатеља, потанко описати како је то кад 78 дана и ноћи крвнички неком одозго бомбардујеш, ко зна каквим бомбама, до детета у колевци.

Пише: Иван Миљковић

Сећам се…

Долазили сте уз завијајуће звуке сирена, бацали бомбе по нашој земљи, по нама. Са сигурне висине, не гледавши нас у очи, убијали сте бездушно пацијенте у болницама, сељаке на пијацама. Циљали сте на препуне аутобусе и возове на мостовима широм Србије, Црне Горе. Бацали сте и светлеће кугле, а и летке са само вама разумљивим порукама. Нисам вам то заборавио. Још увек ме боли и вечно ће ме болети Милица, Ђорђе, Варварин, Лужане…

Колаж наших НАТО успомена

Сећам се…

Прошло је 19 година, а осећај према вама је остао исти… Мислите сломили сте нас, опаметили сте нас, признали смо вашу власт, коначно смо се поклонили вашим парама и вашој застави.

Када сте се одозго спустили на земљу, погледали смо вас у очи да вам зеницу добро упамтимо и прочитамо шта је у њој записано. Ви бисте да нама новцем ране зацелите, да нам направите нову државу. Мислите да ћете нам сећање уништити ако нам доведете нову власт, која ће вас слушати без поговора?! Али, падоше ваше маске „милосрдног анђела“, а са њима падоше маске и некима који се зову „наши“.

Сећам се…

Нигде нас више нема, ни на свадбама, ни у поворкама, ни крај дечје колевке, чак ни у цркви, да уз молитву, нафору и причест окајемо што окајати морамо и спас затражимо од Јединог који нас спасити може. Нема нас ни у колонама где се протестује, не бунимо се. На све свикли, на јарам навикли. Ћутимо, своје газимо, крвнику се клањамо.

Инстант патриотизам

Сећам се…

Били смо народ који памти, народ који је уз песму и гусле адет чувао, поносан на славне претке који Албанију прегазише. Били смо народ који се часног крста није одрицао, који је увек поносно пред непријатеља стао како бисмо се Србљем могли звати. Нисмо дедовину продавали, већ смо у земљи Србаља њиве сејали, плодове брали, поштовали брата и кума,  јединородном Богу се молили.

Питам се…

Шта смо сад, у шта нам се расточило колективно памћење? У бројање новца, гомилање кубикаже и квадрата купљених широм централне Србије? Зар само толико вреди крвљу и знојем натопљена земља Солунаца, Кајмакчаланаца, краљева и царева?! Могу ли се новцем платити Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка? Може ли се у квадратуру претворити изгубљена младост на Кошарама, у Пећи, Старом Грацку…?!

То је нама наша борба дала

Ослободиоцима су још наши „стари“ спомен усред Грачанице подигли, да се сјаји и пркоси силама зла. Крст на врху је сведочио да су слободу народу донели они најбољи. Гинули су за нас, а ми!?

Крај  спомен обележја јунацима Великог рата, палећи свеће, из године у годину, присетимо се Првог светског рата, али и овог последњег. Неко се слика, положи венац и оде негде далеко.

Сећам се…

Не падне снег да прекрије брег…

Памтим…

Тачно пре осам година, 24. марта 2010., испред Дома културе у Грачаници постављен је и освештан велики дрвени крст да сведочи о  жртвама НАТО агресије. Уз присуство више стотина мештана, крст је освештао тадашњи намесник Епархије рашко – призренске, владика Атанасије Јевтић. Догађају су присуствовали и чланови породица киднапованих и несталих Срба, а представници локалне власти су обећали да ће на том месту, у најкраћем периоду подићи споменик свим жртвама НАТО агресије.

Сећам се…

Од тада је прошло пуних осам година, а ако се сећате и ви, поред српских институција, добили смо и Србе у косовским институцијама, борце за наша национална права и интересе. Али, споменика жртвама НАТО бомбардовања нема, а нема више ни крста испред Дома културе.

Питао сам…

У јесен, 10. новембра прошле године, крст је пао. Порука, симболика, како да то протумачим?!

Сећам се…

Око крста који је пао, у предизборној кампањи за градоначелника општине Грачаница, полемику водише двојица кандидата (владике веће и од самог владике). Расправљаше они тада да ли је крст постављен исправно и по црквним канонима, наличјем окренут према западу, истоку, северу или југу. Причали су па заборавили, и на крст и на обећања.

Једино су запослени из Дома кулутуре водили бригу о постављеном крсту, очекујући и обећани споменик свим жртвама, свима који су гинули „за крст часни и слободу златну“. Премазивали су га заштитном бојом, сакупљали поиспадала слова и када су напокон увидели да ће сасвим пропасти, унели су га. Чувају га у Дому културе, чекајући нека боља времена и за крст и за нас.

Питам се…

Чему се надамо и јесмо ли достојни крста и потомака? Ако за 19 година нисмо били у стању да подигнемо споменик око кога ћемо да се окупимо и страдале од НАТО бомби споменемо и ожалимо, за шта смо способни? Да се гложимо око тога ко ће уз Рамуша или Хашима?  Да продајемо свету земљу, плачемо у београдским кафанама за Косовом, „вином и ракијом видамо једни другима ране јуначке“ док су нам гробови предака зарасли у коров?

Са Часним крстом, земљом претвореном у квадрате и кубике по белом свету

Сетите се…

Ти гробови нису раке,

Већ колевке нових снага…

Чему ли се надају покољења која Гробове светле не походе, жртвама свеће не пале, са непријатељем другују и тргују, ћирилицу заборављају, а Чика Јову Змаја на твитеру траже?

 

Иван Миљковић

Косово – Деценија зависности од независности

Шта вама значи независност?

Замислите да ово питање постављате грађанима Приштине 17. фебруара 2008. године и данас деценију касније, на истом месту, у строгом центру града, крај инсталације ЊУБОРН, симбола најмлађе државе, који је на територији друге суверене државе створио Запад, уз помоћ НАТО-а.

Више „Косово – Деценија зависности од независности“

Преглед недеље: Ситна књига из енклаве, од Ваведења до Сретења, многа дела и недела изађоше на видела…

Дуго ме није било да опишем недељу за нама. Верујте, није то зато што сам запала у неку врсту летаргије, нити сам заспала дубоким зимским сном, не региструјући шта се око мене збива. То је зато што сам пустила да видим докле ће то да траје…

Више „Преглед недеље: Ситна књига из енклаве, од Ваведења до Сретења, многа дела и недела изађоше на видела…“

Преглед недеље: Много волим предизборне кампање

Траје Михољско лето, пролазе недеље, а ја, драги моји, никако да се усудим да напишем неки текстић у стилу на који сте навикли. Постало је опасно, кажу ми пријатељи. Требало би да се ћути, избори су, па да не помисли неко да сам, не дај Боже на оној другој страни. Права и прва страна се ваљда подразумева. Из мојих писаних текстова, наравно да не би смело да се осети на чијој сам страни, али то очекују појединци на политичкој сцени. Наравно, не само од мене, јер сам ја „сламка међу вихорове“, него од свих који се усуђују да ходају овом косовскометохијском земљом. Зашто? Зато што смо ми овде само захваљујући њима, мислим политичарима и захваљујући њима постојимо Захваљујући њима неки раде, неки примају плате а не раде, а неки опет нити раде, нити се плати надају. Због њих појединци и после 18 година од рата живе у контејнерима, док се исто због њих, у становима које су изградиле владе разних земаља, башкаре они који су продали своју имовину на Косову, чије породице живе негде у Јагодини или Нишу…И све је овде захваљујући њима. Не смем ни да помислим шта би се десило да њих нема.

Више „Преглед недеље: Много волим предизборне кампање“

Икеом ћу те, Икеом ћеш ме…

О ИКЕИ, са ИКЕОМ, хеј ИКЕО“, толико се протекле недеље писало и причало о теби да сам се на тренутак забринуо за колективно психичко стање нације. Водећем шведском бредну, у коме се могу наћи неопходне потрепштине за опремање стана, толико је посвећана пажња јавности, као да је, Боже опрости мени грешном на поређењу,  Сам Свевишњи сишао ту у Бубањ Потоку.  Народ похрлио да види то чудо из Шведске, па чак и сам наш председник Вучић.

Дакле „возљубељни“ председник је био одлична реклама и бесплатан маркетинг за водећи шведски бренд, толико га је изрекламирао, у својој рођеној земљи, да ће и оних пола милиона гласача, ботова и осталих прелетачевића сигурно купити нешто у тој ИКЕИ ако ништа друго, оно, бар српску оклагију или даску за сецкање, јер то су једини домаћи производи који су се нашли на рафтовима великог тржног центра.

Шта ће ти боља реклама и то на свим медијима у ударним терминима грми:  „ИКЕА, ИКЕИ, с ИКЕОМ о ИКЕИ –  хеј, ИКЕО!  Кад већ немате своје за рекламирати, јер податак да је Србија на врху табеле најсиромашнијих земаља у Европи може да буде само антиреклама, увек је боље „прилепити“ се уз неки водећи светски бренд и ето обостране користи.

Не би ту било ништа спорно и не би ни мени ни онима који памте нека друга времена ту било ничег сумњивог и за замерити да нисмо били сведоци да је та иста ИКЕА године 1991. отворила своју робну кућу у центру Београда, до душе у нешто мањем простору и са мање медијске пажње. Да добије већи простор и у квадратури и у медијима није имала изгледа, јер су тада и „Робне куће Београд“ али и други домаће трговине биле одлични домаћи брендови у којима се за кућу могло купити све, баш као у реклами, од игле до локомотиве. У таквим условима трговине ИКЕА је имала слабашне шансе. Данас су шансе знатно веће нарочитo уз субвенције државе, баш као за Фијат и остале светске брендове који се одлуче да послују код нас.

Лепо је наш народ рекао, док једном не смркне дургом не може да сване. Тако је морало да  смркне чувеној „Београђанки“ која је у свим градовима широм Србије имала ланац својих трговина, њој је смркло, а гле добре среће и зле судбине, свануло и шведској ИКЕИ и хрватској ИДЕИ.

 

Тако је смркнуло Застави, а свануло Фијату, Србијаники из Ваљева, Слободи из Чачка, Електронској индустији у Нишу… и да не набарајам даље, јер подужа је листа зоне сумрака у којој су се, неким нобјашњивим случајем, нашле све домаће, јаке и водеће компаније. За сумрак ових предузећа побринуо се пре свих домаћи фактор, као и за долазак страних брендова на њихово место. Да ли је било подмазано и колико, ту нисмо могли да будемо сведоци, али свеколиког пропадања и економије и нас са њом, јесмо.

После овога знам, одмах ће власт кренути у одбрану и рећи да је конкурентност здрава за тржште и домаће произвођаче. Конкуренција јесте здрава, то се учи и у школи, власт нам је рекла да ће радних места бити више и власт нас убеђује да водећи светски брендови долазе у земљу где постоје гаранције за стабилно и успешно пословање.

 

Међутим, не ваља кад много знамо или чујемо. Ето, чули јесмо да су тамо негде,  у неким земљама капиталисти очас посла и у најкраћем року спаковали своје машине и преселе их у земљу где је радна снага још јефтинија. Чули јесмо да у тим и таквим земљама нису уговором заштићени интереси државе, народа и радника. Ми тврдимо:  „Неће то код нас!“, Тврди и власт, али уговоре склљене са капиталистима не објављује. Каже то је за свеопште добро, добро је и за валст али и за народ, јер што се мање зна, мање боли глава.

Чиста послована економија и рачуница бистра као суза из угла капиталисте. Из нашег угла и доживљеног искуства то зачи још једна радничка породица без посла и наде, породица чији је радник зарад 30. 000 динара плате трпео и пелене и каква све не понижења. Власт ћути о томе, провори једино када је на то подсете неки „непослушни новинар“ јер из угла власти то су само појединачни и изловани случајеви, а ми сви скупа треба да следимо развојну политику наше добре власти.

Дакле,  вратимо се на почетак приче, док једном не смрке другом не сване, ако је смркло српским фирмама а свануло великим светским, ако је смркло српском раднику а свануло капиталисти, да ли то значи да је сада време да смркне и власти, али, шта ће нам осванути?! Остало је још само да то доживимо јер, шта год да се деси, народ је увек онај коме касније ил’ пре смркне.

Што се Икее тиче, сетите се да су наши преци живели једнако срећно и без ње и оклагију и даску за сецкање, дрвену столицу, клупу, софру и кревет умели су сами да направе. Фискална каса, будно око камере и гомила одушевљених људи и новинара није им била потребна, а ипак су били добри домаћини, куповали домаће, служили се с домаћим, ушпарали и уштедели да оставе временима будућим.

 

Иван Миљковић