Ikeom ću te, Ikeom ćeš me…

O IKEI, sa IKEOM, hej IKEO“, toliko se protekle nedelje pisalo i pričalo o tebi da sam se na trenutak zabrinuo za kolektivno psihičko stanje nacije. Vodećem švedskom brednu, u kome se mogu naći neophodne potrepštine za opremanje stana, toliko je posvećana pažnja javnosti, kao da je, Bože oprosti meni grešnom na poređenju,  Sam Svevišnji sišao tu u Bubanj Potoku.  Narod pohrlio da vidi to čudo iz Švedske, pa čak i sam naš predsednik Vučić.

Dakle „vozljubeljni“ predsednik je bio odlična reklama i besplatan marketing za vodeći švedski brend, toliko ga je izreklamirao, u svojoj rođenoj zemlji, da će i onih pola miliona glasača, botova i ostalih preletačevića sigurno kupiti nešto u toj IKEI ako ništa drugo, ono, bar srpsku oklagiju ili dasku za seckanje, jer to su jedini domaći proizvodi koji su se našli na raftovima velikog tržnog centra.

Šta će ti bolja reklama i to na svim medijima u udarnim terminima grmi:  „IKEA, IKEI, s IKEOM o IKEI –  hej, IKEO!  Kad već nemate svoje za reklamirati, jer podatak da je Srbija na vrhu tabele najsiromašnijih zemalja u Evropi može da bude samo antireklama, uvek je bolje „prilepiti“ se uz neki vodeći svetski brend i eto obostrane koristi.

Ne bi tu bilo ništa sporno i ne bi ni meni ni onima koji pamte neka druga vremena tu bilo ničeg sumnjivog i za zameriti da nismo bili svedoci da je ta ista IKEA godine 1991. otvorila svoju robnu kuću u centru Beograda, do duše u nešto manjem prostoru i sa manje medijske pažnje. Da dobije veći prostor i u kvadraturi i u medijima nije imala izgleda, jer su tada i „Robne kuće Beograd“ ali i drugi domaće trgovine bile odlični domaći brendovi u kojima se za kuću moglo kupiti sve, baš kao u reklami, od igle do lokomotive. U takvim uslovima trgovine IKEA je imala slabašne šanse. Danas su šanse znatno veće naročito uz subvencije države, baš kao za Fijat i ostale svetske brendove koji se odluče da posluju kod nas.

Lepo je naš narod rekao, dok jednom ne smrkne durgom ne može da svane. Tako je moralo da  smrkne čuvenoj „Beograđanki“ koja je u svim gradovima širom Srbije imala lanac svojih trgovina, njoj je smrklo, a gle dobre sreće i zle sudbine, svanulo i švedskoj IKEI i hrvatskoj IDEI.

 

Tako je smrknulo Zastavi, a svanulo Fijatu, Srbijaniki iz Valjeva, Slobodi iz Čačka, Elektronskoj industiji u Nišu… i da ne nabarajam dalje, jer poduža je lista zone sumraka u kojoj su se, nekim nobjašnjivim slučajem, našle sve domaće, jake i vodeće kompanije. Za sumrak ovih preduzeća pobrinuo se pre svih domaći faktor, kao i za dolazak stranih brendova na njihovo mesto. Da li je bilo podmazano i koliko, tu nismo mogli da budemo svedoci, ali svekolikog propadanja i ekonomije i nas sa njom, jesmo.

Posle ovoga znam, odmah će vlast krenuti u odbranu i reći da je konkurentnost zdrava za tržšte i domaće proizvođače. Konkurencija jeste zdrava, to se uči i u školi, vlast nam je rekla da će radnih mesta biti više i vlast nas ubeđuje da vodeći svetski brendovi dolaze u zemlju gde postoje garancije za stabilno i uspešno poslovanje.

 

Međutim, ne valja kad mnogo znamo ili čujemo. Eto, čuli jesmo da su tamo negde,  u nekim zemljama kapitalisti očas posla i u najkraćem roku spakovali svoje mašine i presele ih u zemlju gde je radna snaga još jeftinija. Čuli jesmo da u tim i takvim zemljama nisu ugovorom zaštićeni interesi države, naroda i radnika. Mi tvrdimo:  „Neće to kod nas!“, Tvrdi i vlast, ali ugovore sklljene sa kapitalistima ne objavljuje. Kaže to je za sveopšte dobro, dobro je i za valst ali i za narod, jer što se manje zna, manje boli glava.

Čista poslovana ekonomija i računica bistra kao suza iz ugla kapitaliste. Iz našeg ugla i doživljenog iskustva to zači još jedna radnička porodica bez posla i nade, porodica čiji je radnik zarad 30. 000 dinara plate trpeo i pelene i kakva sve ne poniženja. Vlast ćuti o tome, provori jedino kada je na to podsete neki „neposlušni novinar“ jer iz ugla vlasti to su samo pojedinačni i izlovani slučajevi, a mi svi skupa treba da sledimo razvojnu politiku naše dobre vlasti.

Dakle,  vratimo se na početak priče, dok jednom ne smrke drugom ne svane, ako je smrklo srpskim firmama a svanulo velikim svetskim, ako je smrklo srpskom radniku a svanulo kapitalisti, da li to znači da je sada vreme da smrkne i vlasti, ali, šta će nam osvanuti?! Ostalo je još samo da to doživimo jer, šta god da se desi, narod je uvek onaj kome kasnije il’ pre smrkne.

Što se Ikee tiče, setite se da su naši preci živeli jednako srećno i bez nje i oklagiju i dasku za seckanje, drvenu stolicu, klupu, sofru i krevet umeli su sami da naprave. Fiskalna kasa, budno oko kamere i gomila oduševljenih ljudi i novinara nije im bila potrebna, a ipak su bili dobri domaćini, kupovali domaće, služili se s domaćim, ušparali i uštedeli da ostave vremenima budućim.

 

Ivan Miljković

 

Pregled nedelje: Muke narodne na putu od integralnog do integrisanog

Prođe još jedna nedelja sa tropiskim vrelinama, u kojoj nas je regionalna kompanija za vodosnabdevanje kao redovne platiše „častila“ restrikcijama i to prvo od 17 do 22 sata, a potom i od 15 do 22 časa, u nekim delovima naše integrisane opštine Gračanica. Bilo je i gore, sećam se, pa izdržavamo.

Continue reading „Pregled nedelje: Muke narodne na putu od integralnog do integrisanog“

Pogledaj me ogledalce moje

Svako od nas voli da se ogleda u ogledalu i svakom se manje ili više dopada odraz koji u njemu vidi. Tu i tamo, onima u srednjim godinama, zasmeta koji kilogram viška ili nešto veća količina sala u predelu stomaka i struka kod mušikih, ili butina kod ženskih. To gledanje u ogledalo ima svoju podužu istoriju, ajde da ne idem tako daleko u prošlost i prepričavam legendu o Narcisu koji je gledao odraz u jezeru i svakog se dana divio svojoj lepoti. Svi smo mi pomalo on, ali to ne bi smo javno priznali, čak ni u ludilu.

Foto: Ilustracija

Iako smo preležali pubertetske faze neprestanog stajanja pred ogledalom, „kopanja“ po licu i neprestanog traženja mana na njemu, još uvek volimo da se pogledamo, da se zagledamo ali i da se krišom mrštimo, pućimo ili pravimo blesave grimase, pazeći pri tom da nas neko od ukućana ne vidi. Da, verujte na reč,  činimo to, čak i u ovim godinama.

U ogledalu obično tražimo tragove koje je na nas ostavio život, na licu ili telu. Čudna je to sprava i sasvim je sigurno, ne ume da laže, sve pokaže, ako želiš da vidiš. Svaka nova seda, svaka nova bora ima svoju priču i dokaz je naše zrelosti, ne znam da li i mudrosti….

Čovek je izmislio ogledalo kako bi gledao svoj spoljašnji izgled, a ogledalo kojim bi zavirio unutar sebe i pogledao sebe iznutra, još uvek nije izmislio…

A i da postoji takvo ogledalo, mislim da je malo onih koji bi se usudili da ga koriste. Ako je fasada na kući lepa, onda bi trebalo da je unutrašnjost još lepša, ali tako je to obično sa fasadama i kućama, sa ljudima je malo drugačije.

Foto: Ilustracija

Ljudi ne vole ogledala pomoću kojih možete da ih pogledate iznutra i da vidite pravi odraz njihove duše.

Ne vole, jer ih takvo ogledalo podseti, recimo, na obećanje koje su dali, a nisu ispunili.

Ne vole, jer će ih podsetiti da sto i jedan put ponovljena laž ostaje laž, istina ne može biti. Takvo ogledalo će im sasuti u lice istinu  da ni masu, a ni milione slagali nisu, već sebe.

Ne vole ljudi takva ogledala jer će ih podsetiti odakle su i od čega ponikli, šta su bili, šta govorili, a u šta se pretvorili.

Ne voli narod takva ogledala, kad ne voli narod, ne voli ni vlast, jer vlast je ogledalo naroda…

Ne trebaju narodu takva ogledala koja govore istini i koja će reći „Car je go!“ ne…ne treba mu ni ogledalo koje će mu reći: „prodao si i tamo gde morao nisi!“

Narodu trebaju ružičaste naočare. Pogled kroz njih je zagarantovano lep. Život kao u reklami, trpeza puna raznih đakonija koja su na dohvat ruke, baš tu u vašoj omiljenoj mega trgovini u komšiluku, tu je svaka cena sitnica i iznosi tričavih 99,99.

Narodu treba da mu prelepa bankarska službenica, širokog osmeha sa blistavo belim zubima kaže: „Kredit, može, uzmeš, pauziraš i vratiš“, sitnica.

Stras Božja,  nove bolnice, vrhunska aparatura, skupi automobili, široki drumovi i koridori, ljubazne stjuardese koje vas služe dok vi od silnih putovanja ne stižete ni da zanoćite u svojoj zemlji.  Kako je lepo gledati na svoj život ružičastim naočarima.

I zato vam kažem, narod kao što je je ovaj naš vole svi gospodari, a i ovakav narod više nigde ne možete naći. Ako se umesto u careve naočare ne ogleda u ogledalo i spolja i iznutra, uskoro će mu se i u rođenoj državi izgubiti svaki trag.

 

Ivan Miljković

Pregled nedelje: Nedelja u kojoj su padale maske

Za sve koji su se poželeli mog viđenja proteklih događaja, samo da znate, tu sam još uvek i nemam nameru da igde odem. I dalje podstanar u Čaglavici, najskupljoj lokaciji na Kosovu. Kako stvari stoje, još dugo ću biti sa tom „funkcijom“, jer nikako da „ubodem“ političku opciju koja će mi dodeliti stan ili zaposliti nekog člana porodice. Nekako nemam taj osećaj, a i ne umem. Znate onu narodnu, „Ko umije, njemu dvije“. Naučiću i ja možda, ko zna, a sada da vas podsetim šta se dešavalo u proteklih nekoliko dana na ovim našim prostorima.

Continue reading „Pregled nedelje: Nedelja u kojoj su padale maske“

Život Roma: Pokušaj da hodaš u mojim cipelama

Težak položaj Roma, kojih se političari sete samo u predizbornoj kampanji, ne izaziva dovoljno pažnje ni kod novinara, ni kod članova nevladinih organizacija, koje se navodno bave takozvanim “romskim pitanjem”. Za Dan Roma čitava zajednica apeluje na poboljšanju života Roma, a donosioci odluka ne učine ništa ili skoro ništa konkretno, kako bi se to i desilo.

Continue reading „Život Roma: Pokušaj da hodaš u mojim cipelama“

(Ne)rado ide Srbin u vojnike?

Upekla zvezda pa ne popušta, a ako ste mislili da se po letnjoj žegi ne dešava ništa, onda ste potpuno precenili i žegu i dešavanja. Ne samo da se dešava, već kuva i gori i govori da će ovo biti dugo, toplo i politički turbulentno leto. Iz dana u dan istina ne prestaje da nas lupa pesnicom po sred čela, još samo da zapeva Bora čorba:  „Neko ipak stražu čuva da nas vetar ne oduva.“ 

Piše: Ivan Miljković

Pesmu „Rado ide Srbin u vojnike“,  davno je napisao i kao koračnicu komponovao Josif Runjanin. Ovaj Srbin iz okoline Loznice, koji je živeo u Hrvatskoj, osim pomenute, napisao je i pesmu „Lijepa naša domovino“, poznatu kao sadašnju himnu Hrvatske.

Pitate se što vam sve ovo pričam. Samo zbog toga kako biste mogli da napravite jasnu razliku između dve pesme i dva autora. Prve, gde Srbin rado ide u vojnike i zelene bere lovorike i druge, nastale iz pera Bora Đorđevića koja je, meni izgleda, manje nadahnuta patriotizmom, a malo više realističnim slikama, potkrepljenih gorkim iskustvom.

                   Rado ide Srbin u vojnike,

                  dva ga vuku, a trojica tuku…

Frontmen grupe Riblja čorba je ove gotovo proročke stihove „šeretski“ smestio u ljubavnu pesmu. Da je Bora Čorba izrekao ogromnu istinu, koja u to vreme nije odgovarala ni vojnom vrhu, ni visokim funkcionerima SFRJ, meni je jasno kao dan. Sada je jasno i ko je iz te i takve SFRJ izvukao državu i državnost sebi, postaje jasnije zašto se neki i danas bore za granicu na moru. Razumemo ko se to kune u državu, a da pritom ne zna gde su mu granice, kome, kamo i za koliko su otišle fabrike izgrađene od narodnih para, ko širi teritoriju, ko je utvrđuje, kome od svega ne ostaše ni opanci ni obojci, pa ni pertle od čizama vojnih.

 

Od historijskog AVNOJ-a do izbegličkoj konvoja preko Nasredin odže

Narodu koji je preživeo raspad Titove države, rat u Bosni, Hrvatskoj, progone i stradanja, sankcije, bombardovanje, otimanje Kosova i Metohije, koji je pretekao 17. marta, doživeo samoproglašenje nezavisnog Kosova i ostao da svedočimo o „blagodetima“ neoliberalizma, sada je sve jasno kao dan. Jasno je i meni. Svima nam je jasno, ali sada je već kasno i koga je briga što je nama sada puklo pred očima.

Za onim čega nema ne vredi plakati, baš kao ni za prolivenim mlekom i razbijenim krčagom, mada je, sve više verujem u to, trebalo primeniti mudrost Nasredina hodže pa dete tući svaki put kad ga s krčagom pošalješ na izvor, preventive radi! Da na vreme shvati vrednost krčaga koji nosi u ruci i blaga koje u njemu sakuplja. Krčag smo razbili, voda iscurila, a blago nam ispred nosa odnose oni koji su nas na rat huškali i protiv kojih „nismo“ ratovali.

Foto: ilustracija

One države, a ni onog naroda odavno nema, druge se pesme čuju, drugi vetrovi Balkanom duvaju. A mi, gde smo to mi….

Eto nas, davimo se u sopstvenoj žabokrečini dok vodimo lažne internet ratove, živimo lažne živote i iliziju mira u zemlji kakavu od predaka nismo nasledili, sve misleći da potomcima ostvljamo bogatsvo. Od opsene i ne vidimo da smo rođenoj i nerođenoj deci sami bukagije namakli.

Za sve su nam krivi komunisti u čije se Avnojevske granice zaklinjemo i za koje smo i danas srpemni da krvarimo, zaudaramo na bedu i beznađe, ali nam je komšijski smrad uvek jači i nesnosniji.

U svoj toj kalamutnji i internet srbovanju pravimo se da ne vidimo kako nam Srbin ide u vojnike i to ne bilo koje vojske, već one koja se volšebno najavljuje, koja de fakto postoji,  fali još samo priznanje u Skupštini pa da stvar postane i de jure.

Foto: ilustracija

Ratova nam je dosta, ali vojske izgleda nije. Ponovo rado ide Srbin u vojnike i ne jedan, već „trojica“, toliko ih izbrojah listajući agencijske vesti. Ona „dvojica“ i ova šezdesetorica kadeta Bezbdnosnih snaga Kosova, a na njima uniforma, nova maskirna, kapa i na čelu znak buduće vojske.  Svi ko jedan po komandi salutiraju Hašimu Tačiju, među njima i ona „naša trojica“. Himna trešti sa razglasa, kosovska, uspravni, visoko podignutih čela svi, među njima i ona „naša trojica“. Zakletva se daje kosovska, zaklinju se i ova „naša trojica“, ne bila ni njima, ni nama sa njima, sudbina teška vazalska.

.

 

 

Pregled nedelje: Od izbora do izbora, nema izbora, njima fotelje a narodu svilen gajtan

Završiše se izbori, dobismo neke nove, neke stare poslanike, puno nam je srce. Ne moramo više da brinemo ko će da ima dnevnice, vozače, službene automobile. Sve je rešeno. U Evropu će nas voditi Ramuš ili Kurti, a tu je i već osamnaest godina nezaobilazni Tači. Sve ekspert do eksperta. U predizbornoj kampanji nismo čuli nijedan ekonomski program, niti garancije da će takozvane manjinske zajednice imati sva prava, prvenstveno da se vrate svojim kućama. Ali, nije još vreme za to, kažu, ocenjuju, procenjuju „vajni“ analitičari i predstavnci civilnog sektora.

Continue reading „Pregled nedelje: Od izbora do izbora, nema izbora, njima fotelje a narodu svilen gajtan“

Šta pomeranje kazaljke na satu može da učini od čoveka

Sa jezikom se ja ne sprdam. Daleko bilo! Jezik i vera su  jedino sveto i svetlo što nam je ostalo i preživelo od najezde „tranzitaša“, „dosovaša“, „neoliberaša“, „tačijevaša“ i „samoopredeljenih“ i „neopredeljenih“ i bivših i pređašnjih i ponovo ujedinjenih „liberaša“ i sve aša i paša i lenjih Gaša i subaša, što bi rekli Romi, samo nek je jašaaaa… i blago nama!

„Na muci se poznaju junaci“, glasi stara poslovica, neću sad da kažem da je srpska, jer mi odmah neko može spočitati kako, eto ja, srbujem uoči predsedničkih izbora u Srbiji. Pa šta iako srbujem, hoće mi se, može mi se, papir je moj, laptop u mojim rukama, ali neću….

Eto, neću ja da srbujem sada kad svi srbuju i kada su patriote u trci za svaki glas koji je, kad ih posmataš onako i onakve na TV-u, kao kad neki nesrećnik zaluta u pustinji, pa onako iscrpljen žudi za svakom kapi vode iz gotovo prazne čuturice.

Šta kažete na poređenje?

Piše: Ivan Miljković

Pošteni birači su poslednja kap dragocene vode u davno iščukanoj i izrabljenoj čuturici koja je sinonom za državu, a žedno grlo i usta nesrećnika koji vapi za kapljicom, zapravo su predsednički kandidati.

Eeeeeee, eto na šta smo spali i koliko smo sebi cenu oborili, sada gasimo žeđ za vlašću onima koji su sve već isplanirali unapred, koga će u kom upravnom odboru, ko će biti na čelu kog ministarstva, ko će da prima doživotnu penziju od države jer nam je preCednikovao.

Da, dobro ste pročitali, nije mi se omakla greška, napisao sam preCednikovao. Neka se podignu sad svi lingvisti sveta, tako mi se hoće i tako mi se može. Kad se može njima sa našim životima, može se i meni sprdati sa njihovim funkcijama. Ne sa jezikom, daleko bilo, jezik i vera su  jedino sveto i svetlo što nam je ostalo i preživelo od najezde „tranzitaša“, „dosovaša“, „neoliberaša“, „tačijevaša“ i „samoopredeljenih“ i „neopredeljenih“ i bivših i pređašnjih i ponovo ujedinjenih „liberaša“ i sve aša i paša i lenjih Gaša i subaša, što bi rekli Romi, samo nek je jašaaaa… i blago nama!

Da se razumemo, sa jezikom se ne sprdam, sa funkcijama i odgovornostima koje su isti ti koji su na funkcijama, u međuvremenu učinili devalviranim, ja se sprdam. Tako sada imamo novo pravilo raspodele: funkcije su samo za njih i njihove porodice, a odgovornosti i obaveze, e to je za narod i raju.

Eeeeee, to brale treba da se dostigne, to je vruhunac demokratije! Ma, šta su znali Platon i Aristotel, kakva demokratija u staroj Grčkoj, uostalom da je vredela, antička Gračka bi opstala, ova sada Ciprasova i prezadužena, na klackalici hoće ili neće biti u Evropskoj Uniji mnogo je bolja.

Razumeli smo se,  helenistička kultura, to je bre za filozofe koji žive u svom svetu, mi se bavimo praktičnim stvarima. Srbija i Kosovo su izvor i poslednja oaza demokratije u savremenom ljudskom društvu. Srbija, jer daje novčana sredstva izbeglicama iz Sirije da pokrenu biznis u našoj zemlji. Lepo, uh kako smo se lepo setili, oni pokrenu biznis i „lova“ ostaje nama u državi. Da, ali su nas u školi učili da zakon tržišta glasi da proizvod neko mora da kupi. Oni radnici iz „Goše“ koji su sahranili svog kolegu jer se obesio pošto nije imao ni za autobusku kartu, a zarađene plate koje nije primio davno je prestao da broji, oni takav proizvod sigurno neće kupiti.

Punih 18 godina kliču čuvari kosovske državnosti u letnjem i zimskog periodu da je Kosovo oličenje demokratije. Zaista, na tom Kosovu demokratski donose odluke u tamošnjoj najčistijoj Skupštinskoj atmosferi od kad su poslanici Samoopredeljenja prestali ba bacaju suzavce. Iako nemaja srpske prstiće za glas, većinska vlast oduzima, pripisuje, prisvaja, ma milina božja! Papir trpi sve!  Ručice za glasanje uvek spremne, sve idealno i podmazano k’o po loju.

Sve su to oni stekli u bivšoj SFRJ. Ko je stekao?  Pa, Kosovsa država, oni su narod koji je imao državu još dok je narod Izrailja razmišljao da li da sledi Mojsija na putu izbavljenja iz drevnog Egipta.

Po njihovoj percepciji, u poslednjem ratu su ratovale dve države, Srbija i Kosovo. Kako to? Tako što oni umeju da podmažu kod svojih zapadnih mentora i onda bude tako kako oni kažu, ne može drugačije nikako!

Džabe ste vi u školi učili i badava je to i u Ustavu SFRJ zapisano kako je Kosovo autonomna oblast Republike Srbije.

„Laže taj Ustav, taj kad zine odmah da znaš da je lagao! Država Kosovo je ratovala sa Srbijom koja je okupirala Kosovo i tačka!“, svi ko jedan govore Albanci sa Kosova.

Ali, kako? Pita se i onaj što od škole ima dva zimska i letnja raspusta. Kako? On je i za toliko svog školovanja naučio da je u SFRJ Kosovo bilo autnomna pokrajina Srbije, a da su sve Republike u Federaciji izdvajale u Fond za razvijanje Kosova sa Metohijom.

I šta sad?! Puj pike to ne važi!  E, pa nemoj da vam bude ko u onom vicu o Muji i Fati

  • „Pita Mujo: „bona Fato, gdje su nam djeca?
  • Bolan Mujo dok tebe nije bilo došao svako po svoje“.

Mogao bih ja još o devalviranim vrednostima demokratije, o devalviranim političarima i njihovim ispraznim obećanjima, o izbornom marketingu i reklamama koje podsećaju na zonu sumraka, samo što nema onog jednoličnog zvuka „tunununununu“ nad kojima ne znate da li da se smejete ili da plačete kada na ekranu ugledate čoveka koji se očajnički trudi da bude reklama, ali je antireklama.

Ako me pitate šta mi znači citiranje narodne poslovice „Na muci se poznaju junaci“ sa početka ovog teksta i šta sam hteo time da kažem, eto,  hteo sam da primetim kako je danas, kada smo prešli na letnji režim računanja vremena, junak  jedino onaj ko je ustao u 6 ujutru i krenuo da zaradi za lebac.

A što sam posle toga završio sa političarima i izborima, ako se to pitate? Verujte,  ne znam! U ovoj zemlji o čemu god počneš da pričaš, razgovor zavrišiš sa pričom o politici ili o izbornoj trci, baš kao i Ljubiša Beli Preletačević koji je, eto tako, završio u trci za predsednika.

Ja sam, recimo, jutros ustao po novom vremenu i gledajte šta sam sve napisao, pa posle neka mi neko kaže kako pomeranje sata ne utiče na čovekov organizam i tok misli.

Ako spadate u one koji su legli po starom računanju vremena, a probudili se po novom, nadam se da ste upamtili priču o žednom u pustinji i kapi vode. Razmislite čije ćete grlo da orosite i kome žeđ za vlašću da utolite!

A vi budući, stari, novi predsedniče gledajte da narodu ukinete letnje i zimsko računanje vremena. Mediji su odavno izgubili ulogu pokretača promena. Vreme je to koje radi protiv svake vlasti.

Evo, kad bih ja bio vlast, ja bih prvo ukinuo vreme jer, to prokleto vreme, ono otkriva sve što svaka vlast želi da sakrije.

 

Dođu tako vremena…

Pitam se, a ko može i ko bi trebalo da govori u ime Srba? Šta znači, kosovski, bosanski i ne znam koji Srbi? Zar ne postoje samo Srbi, kao što su Nemci svuda Nemci, kao što su Francuzi samo Francuzi. Jedino Srbi od svih naroda imaju tu čast i privilegiju da budu podeljeni prema mestu prebivališta, ali tu podelu su sami sebi priuštili.
Continue reading „Dođu tako vremena…“