Šta pomeranje kazaljke na satu može da učini od čoveka

Sa jezikom se ja ne sprdam. Daleko bilo! Jezik i vera su  jedino sveto i svetlo što nam je ostalo i preživelo od najezde „tranzitaša“, „dosovaša“, „neoliberaša“, „tačijevaša“ i „samoopredeljenih“ i „neopredeljenih“ i bivših i pređašnjih i ponovo ujedinjenih „liberaša“ i sve aša i paša i lenjih Gaša i subaša, što bi rekli Romi, samo nek je jašaaaa… i blago nama!

„Na muci se poznaju junaci“, glasi stara poslovica, neću sad da kažem da je srpska, jer mi odmah neko može spočitati kako, eto ja, srbujem uoči predsedničkih izbora u Srbiji. Pa šta iako srbujem, hoće mi se, može mi se, papir je moj, laptop u mojim rukama, ali neću….

Eto, neću ja da srbujem sada kad svi srbuju i kada su patriote u trci za svaki glas koji je, kad ih posmataš onako i onakve na TV-u, kao kad neki nesrećnik zaluta u pustinji, pa onako iscrpljen žudi za svakom kapi vode iz gotovo prazne čuturice.

Šta kažete na poređenje?

Piše: Ivan Miljković

Pošteni birači su poslednja kap dragocene vode u davno iščukanoj i izrabljenoj čuturici koja je sinonom za državu, a žedno grlo i usta nesrećnika koji vapi za kapljicom, zapravo su predsednički kandidati.

Eeeeeee, eto na šta smo spali i koliko smo sebi cenu oborili, sada gasimo žeđ za vlašću onima koji su sve već isplanirali unapred, koga će u kom upravnom odboru, ko će biti na čelu kog ministarstva, ko će da prima doživotnu penziju od države jer nam je preCednikovao.

Da, dobro ste pročitali, nije mi se omakla greška, napisao sam preCednikovao. Neka se podignu sad svi lingvisti sveta, tako mi se hoće i tako mi se može. Kad se može njima sa našim životima, može se i meni sprdati sa njihovim funkcijama. Ne sa jezikom, daleko bilo, jezik i vera su  jedino sveto i svetlo što nam je ostalo i preživelo od najezde „tranzitaša“, „dosovaša“, „neoliberaša“, „tačijevaša“ i „samoopredeljenih“ i „neopredeljenih“ i bivših i pređašnjih i ponovo ujedinjenih „liberaša“ i sve aša i paša i lenjih Gaša i subaša, što bi rekli Romi, samo nek je jašaaaa… i blago nama!

Da se razumemo, sa jezikom se ne sprdam, sa funkcijama i odgovornostima koje su isti ti koji su na funkcijama, u međuvremenu učinili devalviranim, ja se sprdam. Tako sada imamo novo pravilo raspodele: funkcije su samo za njih i njihove porodice, a odgovornosti i obaveze, e to je za narod i raju.

Eeeeee, to brale treba da se dostigne, to je vruhunac demokratije! Ma, šta su znali Platon i Aristotel, kakva demokratija u staroj Grčkoj, uostalom da je vredela, antička Gračka bi opstala, ova sada Ciprasova i prezadužena, na klackalici hoće ili neće biti u Evropskoj Uniji mnogo je bolja.

Razumeli smo se,  helenistička kultura, to je bre za filozofe koji žive u svom svetu, mi se bavimo praktičnim stvarima. Srbija i Kosovo su izvor i poslednja oaza demokratije u savremenom ljudskom društvu. Srbija, jer daje novčana sredstva izbeglicama iz Sirije da pokrenu biznis u našoj zemlji. Lepo, uh kako smo se lepo setili, oni pokrenu biznis i „lova“ ostaje nama u državi. Da, ali su nas u školi učili da zakon tržišta glasi da proizvod neko mora da kupi. Oni radnici iz „Goše“ koji su sahranili svog kolegu jer se obesio pošto nije imao ni za autobusku kartu, a zarađene plate koje nije primio davno je prestao da broji, oni takav proizvod sigurno neće kupiti.

Punih 18 godina kliču čuvari kosovske državnosti u letnjem i zimskog periodu da je Kosovo oličenje demokratije. Zaista, na tom Kosovu demokratski donose odluke u tamošnjoj najčistijoj Skupštinskoj atmosferi od kad su poslanici Samoopredeljenja prestali ba bacaju suzavce. Iako nemaja srpske prstiće za glas, većinska vlast oduzima, pripisuje, prisvaja, ma milina božja! Papir trpi sve!  Ručice za glasanje uvek spremne, sve idealno i podmazano k’o po loju.

Sve su to oni stekli u bivšoj SFRJ. Ko je stekao?  Pa, Kosovsa država, oni su narod koji je imao državu još dok je narod Izrailja razmišljao da li da sledi Mojsija na putu izbavljenja iz drevnog Egipta.

Po njihovoj percepciji, u poslednjem ratu su ratovale dve države, Srbija i Kosovo. Kako to? Tako što oni umeju da podmažu kod svojih zapadnih mentora i onda bude tako kako oni kažu, ne može drugačije nikako!

Džabe ste vi u školi učili i badava je to i u Ustavu SFRJ zapisano kako je Kosovo autonomna oblast Republike Srbije.

„Laže taj Ustav, taj kad zine odmah da znaš da je lagao! Država Kosovo je ratovala sa Srbijom koja je okupirala Kosovo i tačka!“, svi ko jedan govore Albanci sa Kosova.

Ali, kako? Pita se i onaj što od škole ima dva zimska i letnja raspusta. Kako? On je i za toliko svog školovanja naučio da je u SFRJ Kosovo bilo autnomna pokrajina Srbije, a da su sve Republike u Federaciji izdvajale u Fond za razvijanje Kosova sa Metohijom.

I šta sad?! Puj pike to ne važi!  E, pa nemoj da vam bude ko u onom vicu o Muji i Fati

  • „Pita Mujo: „bona Fato, gdje su nam djeca?
  • Bolan Mujo dok tebe nije bilo došao svako po svoje“.

Mogao bih ja još o devalviranim vrednostima demokratije, o devalviranim političarima i njihovim ispraznim obećanjima, o izbornom marketingu i reklamama koje podsećaju na zonu sumraka, samo što nema onog jednoličnog zvuka „tunununununu“ nad kojima ne znate da li da se smejete ili da plačete kada na ekranu ugledate čoveka koji se očajnički trudi da bude reklama, ali je antireklama.

Ako me pitate šta mi znači citiranje narodne poslovice „Na muci se poznaju junaci“ sa početka ovog teksta i šta sam hteo time da kažem, eto,  hteo sam da primetim kako je danas, kada smo prešli na letnji režim računanja vremena, junak  jedino onaj ko je ustao u 6 ujutru i krenuo da zaradi za lebac.

A što sam posle toga završio sa političarima i izborima, ako se to pitate? Verujte,  ne znam! U ovoj zemlji o čemu god počneš da pričaš, razgovor zavrišiš sa pričom o politici ili o izbornoj trci, baš kao i Ljubiša Beli Preletačević koji je, eto tako, završio u trci za predsednika.

Ja sam, recimo, jutros ustao po novom vremenu i gledajte šta sam sve napisao, pa posle neka mi neko kaže kako pomeranje sata ne utiče na čovekov organizam i tok misli.

Ako spadate u one koji su legli po starom računanju vremena, a probudili se po novom, nadam se da ste upamtili priču o žednom u pustinji i kapi vode. Razmislite čije ćete grlo da orosite i kome žeđ za vlašću da utolite!

A vi budući, stari, novi predsedniče gledajte da narodu ukinete letnje i zimsko računanje vremena. Mediji su odavno izgubili ulogu pokretača promena. Vreme je to koje radi protiv svake vlasti.

Evo, kad bih ja bio vlast, ja bih prvo ukinuo vreme jer, to prokleto vreme, ono otkriva sve što svaka vlast želi da sakrije.

 

Dođu tako vremena…

Pitam se, a ko može i ko bi trebalo da govori u ime Srba? Šta znači, kosovski, bosanski i ne znam koji Srbi? Zar ne postoje samo Srbi, kao što su Nemci svuda Nemci, kao što su Francuzi samo Francuzi. Jedino Srbi od svih naroda imaju tu čast i privilegiju da budu podeljeni prema mestu prebivališta, ali tu podelu su sami sebi priuštili.
Continue reading „Dođu tako vremena…“

Jan Bratu: Ruže nisu dovoljne

Šef misije OEBSa na Kosovu, Jan Bratu, čestitao je svim ženama 8.mart, Međuarodni dan žena, poručivši da je taj dan, osim za poklone, takođe i prilika da sagledamo ulogu i položaj žena u kosovskom društvu. Bratu je u svojoj kolumni, poslao posebnu poruku muškarcima: „Za muškarce na Kosovu, moja poruka na Dan žena je, podelite te ruže, ali se takođe i obavežite da ćete pružiti podršku svojim suprugama, ćerkama i koleginicama, ne samo danas, već svakog dana.“

Continue reading „Jan Bratu: Ruže nisu dovoljne“

Sa zidom se ne umire, bez zida se ne sme

I tako… Opet ću da se poslužim rečima mog komšije Radoša Bajića. Srušiše zid kod glavnog mosta na Ibru, u severnom delu Kosovske Mitrovice. Ili, ukloniše potporni zid i arhitektonsko rešenje i ne znam kako se već zove i nisam sigurna ni da li se to zove rušenje ili preuređenje. I niko ne zna ni šta je i zašto građeno, ni šta je i zašto srušeno. Ništa od onog otvorenog amfitetra ili stepenica, kako je govorila Maja Kocijančić. Sećate se Maje, to je ona dama koja uvek priča kada je kod nas neka “frka”, na nama razumljivom jeziku, ali je uglavnom ne razumemo.

Continue reading „Sa zidom se ne umire, bez zida se ne sme“

Pregled nedelje: Dobro došli u naš rijaliti šou! Da glasate smete, da pitate ni u ludilu.

Oliver Ivanović već tri godine u pritvoru. Šef Kosovske obaveštajne službe, Agron Seljimaj, podneo ostavku. Aleksandar Jablanović, državni sekretar u Ministarstvu za rad Republike Srbije podneo ostavku. Albanija neće mirno gledati, ako kosovski suverenitet bude u opasnosti. Tomislav Nikolić poručuje da je prošlo vreme priznavanja Kosova. Albanska strana krši sporazum, kaže Vulin. Srbija ne poštuje dogovore, poručuju kosovski zvaničnici.

Continue reading „Pregled nedelje: Dobro došli u naš rijaliti šou! Da glasate smete, da pitate ni u ludilu.“

Slučaj voz, neko lajkuje, neko likuje, a neko se iza lažnog statusa krije

Sećate se narodne poslovice „Kod drugog vidi slamku, a kod sebe ne vidi gredu“? Verujte, ova poslovica ima mnogo veze sa vozom, koji prvog dana Nove godine po julijanskom kalendaru, nije mogao preko Leška u Severnu Mitrovicu. Možda i bolje što nije, možda dođe vreme, pa bude išao i dalje, južnije. A možda i ne bude nikada došao više ni do Leška. Ja ne znam, ali ovi dežurni „uvlakači“, „dušebrižnici“ i „komentatori“ možda znaju nešto više.

Continue reading „Slučaj voz, neko lajkuje, neko likuje, a neko se iza lažnog statusa krije“

Voz „prijateljstva“ ili voz naše spoznaje

Ako izuzmemo onaj, koji je u narodu popularno nazvan „Ćira“ i koji se pentra šarganskom osmicom razvozeći turiste, ili onaj koji smo zvali „Plavi voz“, a kojim se u srećno vreme vozikao maršal Tito po bivšoj SFRJ, nikada se o jednom vozu nije toliko pričalo, pisalo, niti je u medijima ijedan toliko slikan kao ovaj koji je prvog dana pravoslavne Nove godine  svečano krenuo sa Beogradske železničke stanice put Kosovske Mitrovice.

Continue reading „Voz „prijateljstva“ ili voz naše spoznaje“

I TAKO…

Blagdani prošli i praznici nastupajući, sukobi pređašnji,  poslanici sadašnji, pudlice i jedinstvo nasušno.

Prođoše praznici, odnosno deo njih, jer Božić i ona druga Nova godina, što je zovemo srpska, a nije, (razlika je u kalendaru, za one koji ne znaju), tek dolaze. Uglavnom, neki počeli da rade, neki spojili praznike, a političari se vraćaju svojim obavezama. Posle čestitki koje su uputili građanima za Novu godinu, pišu one Božićne. Naravno, ukoliko nemaju dobre službenike za informisanje, moraju taj „težak“ posao sami da odrade.

Continue reading „I TAKO…“