Дијалог на респиратору, не само због коронаворуса – Може ли му Лајчак дати нови живот?

Борба за успоравање ширења коронавируса у којој су ограничења кретања и окупљања кључне мере, створила је нову ситуацију и за деловање институција Еуропске уније, укључујући и поступке одлучивања. Постала је нека врста « нове нормалности » да се састанци министара и лидера ЕУ, расправе и одлуке, доносе телефонским или видео конференцијама и формализују писаном процедуром. На тај начин је именован недавно и Специјални представник Европске уније за дијалог између Косова и Србије и за нека друга питања на Западном Балкану. Ради се заиста о формалности јер се већ дуго знало да је то место већ раније било резервисано, а неке дипломате иду тако далеко да кажу да је и « створено » за бившег министра спољних послова Словачке Мирослава Лајчака, без сумње једног од најбољих познаваоца прилика у регији међу високим дипломатима у ЕУ.

Више „Дијалог на респиратору, не само због коронаворуса – Може ли му Лајчак дати нови живот?“

Ко то тамо пева

Вози Мишко: Косово, Срби и пандемија

Свет, и Косово и Србија у њему, па и косовски Срби у целој тој причи, најбоље се могу разумети кроз једну лаку метафору култног филма „Ко то тамо пева“ (1980). Примењено на данашњу ситуацију, почетак ове године био је вожња аутобусом који је требало да доведе све те људе до циља, упркос њиховом међусобном кошкању и упркос свим препрекама, само да би се сазнало да је циљ у међувремену замењен уништењем једне епохе.

Више „Ко то тамо пева“

На Косову опет 24. март

Март је и то 24., дан када се 1999. године све окренуло наопачке на овој територији Косова или Косова и Метохије, ако смем да употребим ово име, а да за неке не звучи провокативно. Дан, када су почеле да засипају бомбе војне објекте, границе, али и школе, болнице, приватне куће или мостове. Чини ми се да је било исто овако хладно, и напољу и у нашим душама. Најјачих 19, на малу Србију. Да ли су све то радили и побили српске војнике, полицајце, домаћице, лекаре и децу, да створе ово што неки зову државом? Колико је држава, види се овог 24. марта, када ни троје најважнијих политичких представника не могу да се договоре око тренутно најважније ствари у свету, пандемије вируса ЦОВИД 19, око које су чак сагласни и Америка, Кина и Русија. И док се читав свет бори против заједничког непријатеља (који овај пут није Србија), на Косову (и Метохији) се одвија жестока битка за позиције. Ко је јачи, чије одлуке да поштују грађани Косова, питање за милион долара?

Више „На Косову опет 24. март“

Коме припадају Срби са централног Косова?

У моменту када се скоро читав свет налази у паници од ширења короне вируса, о коме се не зна много и док различите информације и дезинформације уносе страх међу грађане, питање је, чији су Срби на централном Косову? Коме да се обрате и кога да слушају? Уствари, право питање је да ли они некога и занимају?

Више „Коме припадају Срби са централног Косова?“

Да ли нам је потребна несрећа да схватимо да смо сви само људи?

Посвећено свим страдалим у земљотресу у Албанији

У стравичном земљотресу у Албанији погинуло 50 људи. Ово је тешко и написати. О осећањима породица страдалих, сувишно је говорити. О савести градитеља зграда које су се срушиле као куле од карата, свако нека суди, струка нека донесе закључак, а власт санкције. О солидарности људи свих нација и вера, свих околних држава, све најлепше. Али, да ли нам је потребна несрећа па да схватимо да смо сви само људи и да се не зна када ће некоме од нас откуцати 3:54?

Више „Да ли нам је потребна несрећа да схватимо да смо сви само људи?“

Контаминиране коверте или медији?

Преживесмо и ове косовске изборе. Нема још резултата, гласови се пребројавају, па опет броје, па контролишу, као да има 100 милона гласача. Али, да се потврде, разумем, да не буде грешке, јер је овде немогуће да буде грешке, нема куповине гласова, нема притисака. Не дај Боже, нит је било, нити ће да буде. Изборни процес је овде на највишем могућем нивоу, кажу и „европејци“. До душе, у српским срединама и не баш, по њиховом мишљењу, али у Србици, Ђаковици, Качанику, Сувој Реци, све супер. Дакле, тамо где нема Срба, нема ни проблема.

Више „Контаминиране коверте или медији?“

Помирење кроз процес транзиционе правде: ко има предност, помирење или истина?

Постоји она народна која гласи да лаж два пута обиђе свет док истина пронађе пут. За манипулацију и искривљивање истинe, када су стратешки циљеви у питању, свет зна од памтивека, тако да ништа епохално сада није написано.  Историчари, ратни стратези, политиколози, геополитичари, правници, статистичари, аналитичари, социолози, филозофи, многу су се овим питањима бавили у својој каријери или бар током студија и ствар, да не кажем лаж, довели до савршенства, односно, истину до њеног самоискривљивања, тако да је и она сама поверовала да је постала лаж.

Пише: Иван Миљковић

Теорију манипулације широким народним масама, Ноам Чомски је довео до савршенства, тако да онима који имају очи да виде, уши да чују и разум да расуђују, све може да буде јасно као дан. Они други, против којих су средстава манипулације уперена, неће разликовати манипулацију од истине, чак ни онда кад се са истином доживе чеони судар.

Публиковање истине, као и њено документовање, пресудно је важно за један народ. Тиме се ствара неисцрпна научна грађа, али и помоћ за будућа поколења, која изнад свега имају право и тапију на истину за коју се треба борити. Будућа поколења би требало да буду њени чувари, попут чувара вечитог огња или извора живота. Све то изречено и стављено на папир заиста лепо звучи,  али како ствари стоје у пракси? Колико реалност затвара очи пред истином? Шта је права истина? Од кога ћемо је сазнати? Има ли смисла инсистирати на истини у постконфликтном друштву, дубоко огрезлом у корупцију? Да ли смо после две деценије спремни за помирење, за опроштај или за истину, ма каква она била? Јесмо ли превише чекали на њу? Да ли се закаснило и са једним и са другим процесом? И на крају још једно питање, попут оног шта је старије кокошка или јаје: до чега ћемо прво доћи, до истине или помирења?

  1. Медији у процесу помирења и откривања истине

Брзо, кратко, јасно, истинито, овом се максимом користе многи медији, желећи да ставе у први план своју уређивачку политику, стављајући до знања кориснику колико им је она на првом месту. Међутим, позната крилатица данас има окрњено значење, остало је брзо, кратко и јасно, а истина је постала најподводљивија категорија. Она је у међувремену подведена под „спин“, под тако добро увежбану и прихваћену реч која се код нас „ушуњала“ из енглеског говорног подручја и одлично се примила код већине уредника многих медија. Дисциплина скретања пажње јавности са важне ствари на неку другу мање важну или чак и неважну, чиме се помаже креаторима наших судбина да прикрију или остваре свој план, врло лако је постала применљива у многим медијима.

Колико медији спинују, подгревају или распаљују косовско буре барута, примера је много. Један од њих је и извештавање о примерима појединачне предаје посмртних остатака пронађених или убијених особа, како би се тиме избегла сумња да је било масовних убистава или гробница.  Двадесет година касније ти исти медији убирају плодове свог минулог рада и креирања јавног мњења по вољи владајућих политичких елита.  Сада уместо о злочинима, медији извештавају о корупцији, бежању омладине са Косова, с тим што у избегличкој колони више нису само Срби већ и разочарани млади Албанци. Сви заједно, уједињени у катастрофалној соц-економској ситуацији одавде беже трбухом за крухом јер на западу ,,сунце лепше греје,, ,нуде се квалитетнији услови образовања, запослење и примања о којима овде може само да се сања.

Када већ 20 година након конфликта имате све, осим онога што једно друштво чини здравим и стабилним, подсећање на „страхоте прошлости“, притом јасно избегавајући да се пише о томе да налогодавци нису пронађени нити одговарали за почињена убиства и злочине, не можете очекивати да се у таквим условима стекне поверење у изиграну правду и правни поредак. Медији, а и политичке елите одлично знају да скретање пажње јавности са појава које унишавају друштво у целини на вечито питање дежурног кривца за све жртве на Балкану, имају одличну прођу код јавног мњења.  Што су злочини представљени сликовитије (ко још мари за новинарски кодекс),  то је учинак на јавно мњење снажнији, а услуга која се притом чини властима, вреднија труда. У таквој атмосфери говорити о помирењу, једнако је труду прављења куле од песка уз саму обалу мора.

Иако је било покушаја да се два новинарска удружења која делују на Косову, албанско и  српско прибилиже и сарађују, осим спорадичних случајева, што би могло имати констуктиван утицај на процес помирења, истинска сарадња се никада није догодила.

  1. Ко треба да буде покретач иницијативе за помирење и који модел треба применити?

Сложили би се да је улога медија у процесу помирења од огромне важности, али масмедији, нажалост више нису на линији чувара и заштите интереса грађана, већ политичких елита. На питање ко после две деценије покреће иницијативу за помирење између Срба и Албанаца и коме она може бити у интересу, одоговор се намеће сам по себи, то су политичке елите које су пристуне на овим просторима, последњих 30 година. Помирење на којем се нарочито инсистира једанаест година од проглашења косовске независности, а које се на терену не види, може се једино сматрати неискреним, политички прорачунатим и унапред осуђеним на неуспех, у овом моделу који се примењује, а који највише одговара тим истим,политичким елитама.

Из свега наведеног, помирење у оваквим околностима одговара само поменутим отуђеним елитама којима у овом тренутку, због неких виших циљева одговара да се на овом рањивом подручују „не таласа“.

Сада, када су стасале младе послератне снаге на обе стране, треба их наводити да креирају политику помирења и изградње добросуседских односа. План је више него очигледан, створити оно што су и Срби и Албанци већ имали. Додуше, тада су њихови дедови живели у држави која се другачије звала и чија је површина била  много, много већа. Сада само треба уверити обе стране да се у постојећим условима, треба помирити и гурнути под тепих све оно што је било лоше, што је основна логичка грешка оваквог модела. А лошег је, да будемо искрени, било и на једној и на другој страни, рат никоме није донео ништа добро и никога није оставио без жртвава, губитка драге особе, имовине.

Када се покрене разговор о помирењу, сви се слажу да је то дуготрајан процес у који обе стране треба да уложе максималне напоре, превазиђу терете прошлости и крену изнова. Као синоним за терет из прошлости обично се апострофира година 1998. и 1999. Као да се неке друге године нису догодиле, међутим, многи историјски догађаји с краја 18. века до данас итекако утичу на односе два народа. Како ћемо доћи до помирења ако важне историјске догађаје гурамо под тепих? Како ћемо говорити о последицама, а узроке занемаривати?

Они који би да се похвале тиме како су решили косовски Гордијев чвор помињу моделе помирења које се догодило између Француске и Немачке, или Пољске и Немачке које су, како нас званична историја учи, биле у рату. Са историјског аспекта и са хумане, филантропске позиције, за коју смо, желим да верујем, сви опредељени, рекли бисмо да је у реду да се две зараћене стране измире, али постоји једна правна чињеница над којом се треба замислити. Француска и Немачка, као и Пољска и Немачка, до рата су биле две суверене државе. Дакле, догодио се напад једне суверене државе на другу.  На Косову имамо сукоб који се десио у много комплекснијим правним и политичким условима, који и дан данас утичу на сам процес помирења.

Са општег плана, спустимо се на појединачни. Може ли помирење да се догоди на појединачном плану? Може ли комшија Албанац да се измири са комшијом Србином без ичијег посредовања? Верујемо и живимо у нади да је то могуће али свакако се сви на Косову слажемо да је то животна, свакодневна и историјска нужност ако желимо да живимо једни са другима а не једни поред других.


Политичари су они који подгревају ситуацију и тачно је да они имају великог утицаја на националну свест, али није све ни до њих, нешто је и до народа. Гладном се не хвалиш о богатој трпези коју су приредио у свом дому, болесном о томе да је смрт једини лек за њега, детету се не даје пушка.

У људској природи је да воли а не да мрзи, да тежи складу и помирењу са свима. Човек је биће из природе, а природа тежи са ствари врати у првобитан положај, тамо где је природна равнотежа дубоко нарушена. Обе стране знају да је мржња болест духа, погубна за човека. Вера учи да треба опростити. Опростити зло велика је ствар и надчовечански напор. А напор се мора учинити ако је и једној и другој страни стало да деца живе у миру. На све то треба мислити, али морамо да знамо да руке које су те храниле, а које си поломио могу да опросте, али више не могу да грле као што су грлиле.


Текст је написан у склопу пројекта који спроводи НВО Центар за мир и толеранцију у партнерству са НВО ИНТЕГРа из Приштине и ПАКС-ом (PAX) из Холандије.


 

Прелазни рок у току, ако је и од успешних спортиста много је

Прелазни рокови у спорту су обично на крају сезоне, а у политици уочи или после избора. За Косово, време за овај други, политички прелазни рок, изгледа да не важи. Прелећу, прескачу, мењају идеале разни политичари, садашњи и бивши. Неке је народ одавно заборавио, неких не жели да се сећа, али они се однекуд појаве опет, заборављајући да су једном већ били на тој фамозној естрадно политичкој сцени. У медицини се то зове амнезија, у политици не знам, јер „нисам школована“ за политичке науке, али знам да су брзо заборавили шта су причали и кога су у звезде уздизали.

Више „Прелазни рок у току, ако је и од успешних спортиста много је“

Тетка Полексијин рецепт за слатко од шљива

Има ли уопште сврхе, има ли смисла стати писаном речју испред војске климача главом и оних који су спремни да те у корену засеку, јер си можда само поставио питање које су они проценили да је неподобно и да се неће допасти њиховом врховном вођи на централном или локалном нивоу, микро или макро плану.

Више „Тетка Полексијин рецепт за слатко од шљива“

Недеља када су се ђавоље тикве о главу разбијале!

Чух на радију звуке неке фолк песме која гласи: “Шта да ти причам, кад све знаш…” и одмах ми на памет падосте Ви, драги моји читаоци, који знате шта се све дешава, али мудро ћутите. И ја вас разумем. Данас је најбоље ћутати. Али ја не могу. Зато ћу вас само подсетити шта се то у протеклој недељи дешавало у “јужној српској покрајини” са или без корекције граница или „независној држави“.

Више „Недеља када су се ђавоље тикве о главу разбијале!“