Преглед недеље: Много волим предизборне кампање

Траје Михољско лето, пролазе недеље, а ја, драги моји, никако да се усудим да напишем неки текстић у стилу на који сте навикли. Постало је опасно, кажу ми пријатељи. Требало би да се ћути, избори су, па да не помисли неко да сам, не дај Боже на оној другој страни. Права и прва страна се ваљда подразумева. Из мојих писаних текстова, наравно да не би смело да се осети на чијој сам страни, али то очекују појединци на политичкој сцени. Наравно, не само од мене, јер сам ја „сламка међу вихорове“, него од свих који се усуђују да ходају овом косовскометохијском земљом. Зашто? Зато што смо ми овде само захваљујући њима, мислим политичарима и захваљујући њима постојимо Захваљујући њима неки раде, неки примају плате а не раде, а неки опет нити раде, нити се плати надају. Због њих појединци и после 18 година од рата живе у контејнерима, док се исто због њих, у становима које су изградиле владе разних земаља, башкаре они који су продали своју имовину на Косову, чије породице живе негде у Јагодини или Нишу…И све је овде захваљујући њима. Не смем ни да помислим шта би се десило да њих нема.

Continue reading „Преглед недеље: Много волим предизборне кампање“

Икеом ћу те, Икеом ћеш ме…

О ИКЕИ, са ИКЕОМ, хеј ИКЕО“, толико се протекле недеље писало и причало о теби да сам се на тренутак забринуо за колективно психичко стање нације. Водећем шведском бредну, у коме се могу наћи неопходне потрепштине за опремање стана, толико је посвећана пажња јавности, као да је, Боже опрости мени грешном на поређењу,  Сам Свевишњи сишао ту у Бубањ Потоку.  Народ похрлио да види то чудо из Шведске, па чак и сам наш председник Вучић.

Дакле „возљубељни“ председник је био одлична реклама и бесплатан маркетинг за водећи шведски бренд, толико га је изрекламирао, у својој рођеној земљи, да ће и оних пола милиона гласача, ботова и осталих прелетачевића сигурно купити нешто у тој ИКЕИ ако ништа друго, оно, бар српску оклагију или даску за сецкање, јер то су једини домаћи производи који су се нашли на рафтовима великог тржног центра.

Шта ће ти боља реклама и то на свим медијима у ударним терминима грми:  „ИКЕА, ИКЕИ, с ИКЕОМ о ИКЕИ –  хеј, ИКЕО!  Кад већ немате своје за рекламирати, јер податак да је Србија на врху табеле најсиромашнијих земаља у Европи може да буде само антиреклама, увек је боље „прилепити“ се уз неки водећи светски бренд и ето обостране користи.

Не би ту било ништа спорно и не би ни мени ни онима који памте нека друга времена ту било ничег сумњивог и за замерити да нисмо били сведоци да је та иста ИКЕА године 1991. отворила своју робну кућу у центру Београда, до душе у нешто мањем простору и са мање медијске пажње. Да добије већи простор и у квадратури и у медијима није имала изгледа, јер су тада и „Робне куће Београд“ али и други домаће трговине биле одлични домаћи брендови у којима се за кућу могло купити све, баш као у реклами, од игле до локомотиве. У таквим условима трговине ИКЕА је имала слабашне шансе. Данас су шансе знатно веће нарочитo уз субвенције државе, баш као за Фијат и остале светске брендове који се одлуче да послују код нас.

Лепо је наш народ рекао, док једном не смркне дургом не може да сване. Тако је морало да  смркне чувеној „Београђанки“ која је у свим градовима широм Србије имала ланац својих трговина, њој је смркло, а гле добре среће и зле судбине, свануло и шведској ИКЕИ и хрватској ИДЕИ.

 

Тако је смркнуло Застави, а свануло Фијату, Србијаники из Ваљева, Слободи из Чачка, Електронској индустији у Нишу… и да не набарајам даље, јер подужа је листа зоне сумрака у којој су се, неким нобјашњивим случајем, нашле све домаће, јаке и водеће компаније. За сумрак ових предузећа побринуо се пре свих домаћи фактор, као и за долазак страних брендова на њихово место. Да ли је било подмазано и колико, ту нисмо могли да будемо сведоци, али свеколиког пропадања и економије и нас са њом, јесмо.

После овога знам, одмах ће власт кренути у одбрану и рећи да је конкурентност здрава за тржште и домаће произвођаче. Конкуренција јесте здрава, то се учи и у школи, власт нам је рекла да ће радних места бити више и власт нас убеђује да водећи светски брендови долазе у земљу где постоје гаранције за стабилно и успешно пословање.

 

Међутим, не ваља кад много знамо или чујемо. Ето, чули јесмо да су тамо негде,  у неким земљама капиталисти очас посла и у најкраћем року спаковали своје машине и преселе их у земљу где је радна снага још јефтинија. Чули јесмо да у тим и таквим земљама нису уговором заштићени интереси државе, народа и радника. Ми тврдимо:  „Неће то код нас!“, Тврди и власт, али уговоре склљене са капиталистима не објављује. Каже то је за свеопште добро, добро је и за валст али и за народ, јер што се мање зна, мање боли глава.

Чиста послована економија и рачуница бистра као суза из угла капиталисте. Из нашег угла и доживљеног искуства то зачи још једна радничка породица без посла и наде, породица чији је радник зарад 30. 000 динара плате трпео и пелене и каква све не понижења. Власт ћути о томе, провори једино када је на то подсете неки „непослушни новинар“ јер из угла власти то су само појединачни и изловани случајеви, а ми сви скупа треба да следимо развојну политику наше добре власти.

Дакле,  вратимо се на почетак приче, док једном не смрке другом не сване, ако је смркло српским фирмама а свануло великим светским, ако је смркло српском раднику а свануло капиталисти, да ли то значи да је сада време да смркне и власти, али, шта ће нам осванути?! Остало је још само да то доживимо јер, шта год да се деси, народ је увек онај коме касније ил’ пре смркне.

Што се Икее тиче, сетите се да су наши преци живели једнако срећно и без ње и оклагију и даску за сецкање, дрвену столицу, клупу, софру и кревет умели су сами да направе. Фискална каса, будно око камере и гомила одушевљених људи и новинара није им била потребна, а ипак су били добри домаћини, куповали домаће, служили се с домаћим, ушпарали и уштедели да оставе временима будућим.

 

Иван Миљковић

 

Преглед недеље: Муке народне на путу од интегралног до интегрисаног

Прође још једна недеља са трoписким врелинама, у којој нас је регионална компанија за водоснабдевање као редовне платише „частила“ рестрикцијама и то прво од 17 до 22 сата, а потом и од 15 до 22 часа, у неким деловима наше интегрисане општине Грачаница. Било је и горе, сећам се, па издржавамо.

Continue reading „Преглед недеље: Муке народне на путу од интегралног до интегрисаног“

Погледај ме огледалце моје

Свако од нас воли да се огледа у огледалу и сваком се мање или више допада одраз који у њему види. Ту и тамо, онима у средњим годинама, засмета који килограм вишка или нешто већа количина сала у пределу стомака и струка код мушиких, или бутина код женских. То гледање у огледало има своју подужу историју, ајде да не идем тако далеко у прошлост и препричавам легенду о Нарцису који је гледао одраз у језеру и сваког се дана дивио својој лепоти. Сви смо ми помало он, али то не би смо јавно признали, чак ни у лудилу.

Фото: Илустрација

Иако смо прележали пубертетске фазе непрестаног стајања пред огледалом, „копања“ по лицу и непрестаног тражења мана на њему, још увек волимо да се погледамо, да се загледамо али и да се кришом мрштимо, пућимо или правимо блесаве гримасе, пазећи при том да нас неко од укућана не види. Да, верујте на реч,  чинимо то, чак и у овим годинама.

У огледалу обично тражимо трагове које је на нас оставио живот, на лицу или телу. Чудна је то справа и сасвим је сигурно, не уме да лаже, све покаже, ако желиш да видиш. Свака нова седа, свака нова бора има своју причу и доказ је наше зрелости, не знам да ли и мудрости….

Човек је измислио огледало како би гледао свој спољашњи изглед, а огледало којим би завирио унутар себе и погледао себе изнутра, још увек није измислио…

А и да постоји такво огледало, мислим да је мало оних који би се усудили да га користе. Ако је фасада на кући лепа, онда би требало да је унутрашњост још лепша, али тако је то обично са фасадама и кућама, са људима је мало другачије.

Фото: Илустрација

Људи не воле огледала помоћу којих можете да их погледате изнутра и да видите прави одраз њихове душе.

Не воле, јер их такво огледало подсети, рецимо, на обећање које су дали, а нису испунили.

Не воле, јер ће их подсетити да сто и један пут поновљена лаж остаје лаж, истина не може бити. Такво огледало ће им сасути у лице истину  да ни масу, а ни милионе слагали нису, већ себе.

Не воле људи таква огледала јер ће их подсетити одакле су и од чега поникли, шта су били, шта говорили, а у шта се претворили.

Не воли народ таква огледала, кад не воли народ, не воли ни власт, јер власт је огледало народа…

Не требају народу таква огледала која говоре истини и која ће рећи „Цар је го!“ не…не треба му ни огледало које ће му рећи: „продао си и тамо где морао ниси!“

Народу требају ружичасте наочаре. Поглед кроз њих је загарантовано леп. Живот као у реклами, трпеза пуна разних ђаконија која су на дохват руке, баш ту у вашој омиљеној мега трговини у комшилуку, ту је свака цена ситница и износи тричавих 99,99.

Народу треба да му прелепа банкарска службеница, широког осмеха са блиставо белим зубима каже: „Кредит, може, узмеш, паузираш и вратиш“, ситница.

Страс Божја,  нове болнице, врхунска апаратура, скупи аутомобили, широки друмови и коридори, љубазне стјуардесе које вас служе док ви од силних путовања не стижете ни да заноћите у својој земљи.  Како је лепо гледати на свој живот ружичастим наочарима.

И зато вам кажем, народ као што је је овај наш воле сви господари, а и овакав народ више нигде не можете наћи. Ако се уместо у цареве наочаре не огледа у огледало и споља и изнутра, ускоро ће му се и у рођеној држави изгубити сваки траг.

 

Иван Миљковић

Преглед недеље: Недеља у којој су падале маске

За све који су се пожелели мог виђења протеклих догађаја, само да знате, ту сам још увек и немам намеру да игде одем. И даље подстанар у Чаглавици, најскупљој локацији на Косову. Како ствари стоје, још дуго ћу бити са том „функцијом“, јер никако да „убодем“ политичку опцију која ће ми доделити стан или запослити неког члана породице. Некако немам тај осећај, а и не умем. Знате ону народну, „Ко умије, њему двије“. Научићу и ја можда, ко зна, а сада да вас подсетим шта се дешавало у протеклих неколико дана на овим нашим просторима.

Continue reading „Преглед недеље: Недеља у којој су падале маске“

Живот Рома: Покушај да ходаш у мојим ципелама

Тежак положај Рома, којих се политичари сете само у предизборној кампањи, не изазива довољно пажње ни код новинара, ни код чланова невладиних организација, које се наводно баве такозваним “ромским питањем”. За Дан Рома читава заједница апелује на побољшању живота Рома, а доносиоци одлука не учине ништа или скоро ништа конкретно, како би се то и десило.

Continue reading „Живот Рома: Покушај да ходаш у мојим ципелама“

(Не)радо иде Србин у војнике?

Упекла звезда па не попушта, а ако сте мислили да се по летњој жеги не дешава ништа, онда сте потпуно преценили и жегу и дешавања. Не само да се дешава, већ кува и гори и говори да ће ово бити дуго, топло и политички турбулентно лето. Из дана у дан истина не престаје да нас лупа песницом по сред чела, још само да запева Бора чорба:  „Неко ипак стражу чува да нас ветар не одува.“ 

Пише: Иван Миљковић

Песму „Радо иде Србин у војнике“,  давно је написао и као корачницу компоновао Јосиф Руњанин. Овај Србин из околине Лознице, који је живео у Хрватској, осим поменуте, написао је и песму „Лијепа наша домовино“, познату као садашњу химну Хрватске.

Питате се што вам све ово причам. Само због тога како бисте могли да направите јасну разлику између две песме и два аутора. Прве, где Србин радо иде у војнике и зелене бере ловорике и друге, настале из пера Бора Ђорђевића која је, мени изгледа, мање надахнута патриотизмом, а мало више реалистичним сликама, поткрепљених горким искуством.

                   Радо иде Србин у војнике,

                  два га вуку, а тројица туку…

Фронтмен групе Рибља чорба је ове готово пророчке стихове „шеретски“ сместио у љубавну песму. Да је Бора Чорба изрекао огромну истину, која у то време није одговарала ни војном врху, ни високим функционерима СФРЈ, мени је јасно као дан. Сада је јасно и ко је из те и такве СФРЈ извукао државу и државност себи, постаје јасније зашто се неки и данас боре за границу на мору. Разумемо ко се то куне у државу, а да притом не зна где су му границе, коме, камо и за колико су отишле фабрике изграђене од народних пара, ко шири територију, ко је утврђује, коме од свега не осташе ни опанци ни обојци, па ни пертле од чизама војних.

 

Од хисторијског АВНОЈ-а до избегличкој конвоја преко Насредин оџе

Народу који је преживео распад Титове државе, рат у Босни, Хрватској, прогоне и страдања, санкције, бомбардовање, отимање Косова и Метохије, који је претекао 17. марта, доживео самопроглашење независног Косова и остао да сведочимо о „благодетима“ неолиберализма, сада је све јасно као дан. Јасно је и мени. Свима нам је јасно, али сада је већ касно и кога је брига што је нама сада пукло пред очима.

За оним чега нема не вреди плакати, баш као ни за проливеним млеком и разбијеним крчагом, мада је, све више верујем у то, требало применити мудрост Насредина хоџе па дете тући сваки пут кад га с крчагом пошаљеш на извор, превентиве ради! Да на време схвати вредност крчага који носи у руци и блага које у њему сакупља. Крчаг смо разбили, вода исцурила, а благо нам испред носа односе они који су нас на рат хушкали и против којих „нисмо“ ратовали.

Фото: илустрација

Оне државе, а ни оног народа одавно нема, друге се песме чују, други ветрови Балканом дувају. А ми, где смо то ми….

Ето нас, давимо се у сопственој жабокречини док водимо лажне интернет ратове, живимо лажне животе и илизију мира у земљи какаву од предака нисмо наследили, све мислећи да потомцима оствљамо богатсво. Од опсене и не видимо да смо рођеној и нерођеној деци сами букагије намакли.

За све су нам криви комунисти у чије се Авнојевске границе заклињемо и за које смо и данас српемни да крваримо, заударамо на беду и безнађе, али нам је комшијски смрад увек јачи и несноснији.

У свој тој каламутњи и интернет србовању правимо се да не видимо како нам Србин иде у војнике и то не било које војске, већ оне која се волшебно најављује, која де факто постоји,  фали још само признање у Скупштини па да ствар постане и де јуре.

Фото: илустрација

Ратова нам је доста, али војске изгледа није. Поново радо иде Србин у војнике и не један, већ „тројица“, толико их избројах листајући агенцијске вести. Она „двојица“ и ова шездесеторица кадета Безбдносних снага Косова, а на њима униформа, нова маскирна, капа и на челу знак будуће војске.  Сви ко један по команди салутирају Хашиму Тачију, међу њима и она „наша тројица“. Химна трешти са разгласа, косовска, усправни, високо подигнутих чела сви, међу њима и она „наша тројица“. Заклетва се даје косовска, заклињу се и ова „наша тројица“, не била ни њима, ни нама са њима, судбина тешка вазалска.

.

 

 

Преглед недеље: Од избора до избора, нема избора, њима фотеље а народу свилен гајтан

Завршише се избори, добисмо неке нове, неке старе посланике, пуно нам је срце. Не морамо више да бринемо ко ће да има дневнице, возаче, службене аутомобиле. Све је решено. У Европу ће нас водити Рамуш или Курти, а ту је и већ осамнаест година незаобилазни Тачи. Све експерт до експерта. У предизборној кампањи нисмо чули ниједан економски програм, нити гаранције да ће такозване мањинске заједнице имати сва права, првенствено да се врате својим кућама. Али, није још време за то, кажу, оцењују, процењују „вајни“ аналитичари и представнци цивилног сектора.

Continue reading „Преглед недеље: Од избора до избора, нема избора, њима фотеље а народу свилен гајтан“

Ко преживи, причаће

Чудни су путеви господњи, још чуднији путеви посланички. Кад од издajника српског народа и интереса, одједном постанеш легитимни представник истог.

Continue reading „Ко преживи, причаће“

Шта померање казаљке на сату може да учини од човека

Са језиком се ја не спрдам. Далеко било! Језик и вера су  једино свето и светло што нам је остало и преживело од најезде „транзиташа“, „досоваша“, „неолибераша“, „тачијеваша“ и „самоопредељених“ и „неопредељених“ и бивших и пређашњих и поново уједињених „либераша“ и све аша и паша и лењих Гаша и субаша, што би рекли Роми, само нек је јашаааа… и благо нама!

„На муци се познају јунаци“, гласи стара пословица, нећу сад да кажем да је српска, јер ми одмах неко може спочитати како, ето ја, србујем уочи председничких избора у Србији. Па шта иако србујем, хоће ми се, може ми се, папир је мој, лаптоп у мојим рукама, али нећу….

Ето, нећу ја да србујем сада кад сви србују и када су патриоте у трци за сваки глас који је, кад их посматаш онако и онакве на ТВ-у, као кад неки несрећник залута у пустињи, па онако исцрпљен жуди за сваком капи воде из готово празне чутурице.

Шта кажете на поређење?

Пише: Иван Миљковић

Поштени бирачи су последња кап драгоцене воде у давно ишчуканој и израбљеној чутурици која је синоном за државу, а жедно грло и уста несрећника који вапи за капљицом, заправо су председнички кандидати.

Еееееее, ето на шта смо спали и колико смо себи цену оборили, сада гасимо жеђ за влашћу онима који су све већ испланирали унапред, кога ће у ком управном одбору, ко ће бити на челу ког министарства, ко ће да прима доживотну пензију од државе јер нам је преЦедниковао.

Да, добро сте прочитали, није ми се омакла грешка, написао сам преЦедниковао. Нека се подигну сад сви лингвисти света, тако ми се хоће и тако ми се може. Кад се може њима са нашим животима, може се и мени спрдати са њиховим функцијама. Не са језиком, далеко било, језик и вера су  једино свето и светло што нам је остало и преживело од најезде „транзиташа“, „досоваша“, „неолибераша“, „тачијеваша“ и „самоопредељених“ и „неопредељених“ и бивших и пређашњих и поново уједињених „либераша“ и све аша и паша и лењих Гаша и субаша, што би рекли Роми, само нек је јашаааа… и благо нама!

Да се разумемо, са језиком се не спрдам, са функцијама и одговорностима које су исти ти који су на функцијама, у међувремену учинили девалвираним, ја се спрдам. Тако сада имамо ново правило расподеле: функције су само за њих и њихове породице, а одговорности и обавезе, е то је за народ и рају.

Ееееее, то брале треба да се достигне, то је врухунац демократије! Ма, шта су знали Платон и Аристотел, каква демократија у старој Грчкој, уосталом да је вредела, античка Грачка би опстала, ова сада Ципрасова и презадужена, на клацкалици хоће или неће бити у Европској Унији много је боља.

Разумели смо се,  хеленистичка култура, то је бре за филозофе који живе у свом свету, ми се бавимо практичним стварима. Србија и Косово су извор и последња оаза демократије у савременом људском друштву. Србија, јер даје новчана средства избеглицама из Сирије да покрену бизнис у нашој земљи. Лепо, ух како смо се лепо сетили, они покрену бизнис и „лова“ остаје нама у држави. Да, али су нас у школи учили да закон тржишта гласи да производ неко мора да купи. Они радници из „Гоше“ који су сахранили свог колегу јер се обесио пошто није имао ни за аутобуску карту, а зарађене плате које није примио давно је престао да броји, они такав производ сигурно неће купити.

Пуних 18 година кличу чувари косовске државности у летњем и зимског периоду да је Косово оличење демократије. Заиста, на том Косову демократски доносе одлуке у тамошњој најчистијој Скупштинској атмосфери од кад су посланици Самоопредељења престали ба бацају сузавце. Иако немаја српске прстиће за глас, већинска власт одузима, приписује, присваја, ма милина божја! Папир трпи све!  Ручице за гласање увек спремне, све идеално и подмазано к’о по лоју.

Све су то они стекли у бившој СФРЈ. Ко је стекао?  Па, Косовса држава, они су народ који је имао државу још док је народ Израиља размишљао да ли да следи Мојсија на путу избављења из древног Египта.

По њиховој перцепцији, у последњем рату су ратовале две државе, Србија и Косово. Како то? Тако што они умеју да подмажу код својих западних ментора и онда буде тако како они кажу, не може другачије никако!

Џабе сте ви у школи учили и бадава је то и у Уставу СФРЈ записано како је Косово аутономна област Републике Србије.

„Лаже тај Устав, тај кад зине одмах да знаш да је лагао! Држава Косово је ратовала са Србијом која је окупирала Косово и тачка!“, сви ко један говоре Албанци са Косова.

Али, како? Пита се и онај што од школе има два зимска и летња распуста. Како? Он је и за толико свог школовања научио да је у СФРЈ Косово било аутномна покрајина Србије, а да су све Републике у Федерацији издвајале у Фонд за развијање Косова са Метохијом.

И шта сад?! Пуј пике то не важи!  Е, па немој да вам буде ко у оном вицу о Муји и Фати

  • „Пита Мујо: „бона Фато, гдје су нам дјеца?
  • Болан Мујо док тебе није било дошао свако по своје“.

Могао бих ја још о девалвираним вредностима демократије, о девалвираним политичарима и њиховим испразним обећањима, о изборном маркетингу и рекламама које подсећају на зону сумрака, само што нема оног једноличног звука „тунунунунуну“ над којима не знате да ли да се смејете или да плачете када на екрану угледате човека који се очајнички труди да буде реклама, али је антиреклама.

Ако ме питате шта ми значи цитирање народне пословице „На муци се познају јунаци“ са почетка овог текста и шта сам хтео тиме да кажем, ето,  хтео сам да приметим како је данас, када смо прешли на летњи режим рачунања времена, јунак  једино онај ко је устао у 6 ујутру и кренуо да заради за лебац.

А што сам после тога завршио са политичарима и изборима, ако се то питате? Верујте,  не знам! У овој земљи о чему год почнеш да причаш, разговор завришиш са причом о политици или о изборној трци, баш као и Љубиша Бели Прелетачевић који је, ето тако, завршио у трци за председника.

Ја сам, рецимо, јутрос устао по новом времену и гледајте шта сам све написао, па после нека ми неко каже како померање сата не утиче на човеков организам и ток мисли.

Ако спадате у оне који су легли по старом рачунању времена, а пробудили се по новом, надам се да сте упамтили причу о жедном у пустињи и капи воде. Размислите чије ћете грло да оросите и коме жеђ за влашћу да утолите!

А ви будући, стари, нови председниче гледајте да народу укинете летње и зимско рачунање времена. Медији су одавно изгубили улогу покретача промена. Време је то које ради против сваке власти.

Ево, кад бих ја био власт, ја бих прво укинуо време јер, то проклето време, оно открива све што свака власт жели да сакрије.