Pregled nedelje: Nezavisnost njima, neizvesnost nama, a budućnost svima siva

Nedelja za nama na Kosovu i Metohiji: divljački napad i maltretiranje građana u severnoj Mitrovici, fašističke metode prevaspitavanja novinara, maltretiranje i batinanje srpskih predstavnika u kosovskim institucijama, hapšenje Marka Đurića, proterivanje turskih državljana, povezanih sa pučistima u toj zemlji. To je ukratko obeležilo pretposlednju nedelju velikog uskršnjeg posta. Svi ostali događaji su u senci pomenutog, čak i pokušaj zapada da Rusiju vrate u vreme kada je bila nejaka.

Više „Pregled nedelje: Nezavisnost njima, neizvesnost nama, a budućnost svima siva“

Sećam se… a vi !?

Sećam se…

Pre tačno godinu dana, svoje sećanje na 24. mart 1999. godine pretočih u tekst. Istim je rečima počeo, isto bio naslovljen.

Grunula iz mene sećanja, navrle emocija, prokuljao bes, nizala se slova na papiru. Slagale se reči koje mi isprva behu nekako lake, „njanjave“, šuplje, isprazne. Iskreno, čak su mi se i gadile. Očajnički mi je bila potrebna teška, snažna, „silna“ reč, da opiše one koji su u samo jednom danu, mojoj generaciji ubili i oteli pravo na najlepše godine i mladalačke snove.

Treba mi, kao olovo teška, kao munja razorna, kao sablja britka, kao koplje ubojita – REČ.  Ona koja će „njemu“, u kome i sada, posle 19 godina vidim neprijatelja, potanko opisati kako je to kad 78 dana i noći krvnički nekom odozgo bombarduješ, ko zna kakvim bombama, do deteta u kolevci.

Piše: Ivan Miljković

Sećam se…

Dolazili ste uz zavijajuće zvuke sirena, bacali bombe po našoj zemlji, po nama. Sa sigurne visine, ne gledavši nas u oči, ubijali ste bezdušno pacijente u bolnicama, seljake na pijacama. Ciljali ste na prepune autobuse i vozove na mostovima širom Srbije, Crne Gore. Bacali ste i svetleće kugle, a i letke sa samo vama razumljivim porukama. Nisam vam to zaboravio. Još uvek me boli i večno će me boleti Milica, Đorđe, Varvarin, Lužane…

Kolaž naših NATO uspomena

Sećam se…

Prošlo je 19 godina, a osećaj prema vama je ostao isti… Mislite slomili ste nas, opametili ste nas, priznali smo vašu vlast, konačno smo se poklonili vašim parama i vašoj zastavi.

Kada ste se odozgo spustili na zemlju, pogledali smo vas u oči da vam zenicu dobro upamtimo i pročitamo šta je u njoj zapisano. Vi biste da nama novcem rane zacelite, da nam napravite novu državu. Mislite da ćete nam sećanje uništiti ako nam dovedete novu vlast, koja će vas slušati bez pogovora?! Ali, padoše vaše maske „milosrdnog anđela“, a sa njima padoše maske i nekima koji se zovu „naši“.

Sećam se…

Nigde nas više nema, ni na svadbama, ni u povorkama, ni kraj dečje kolevke, čak ni u crkvi, da uz molitvu, naforu i pričest okajemo što okajati moramo i spas zatražimo od Jedinog koji nas spasiti može. Nema nas ni u kolonama gde se protestuje, ne bunimo se. Na sve svikli, na jaram navikli. Ćutimo, svoje gazimo, krvniku se klanjamo.

Instant patriotizam

Sećam se…

Bili smo narod koji pamti, narod koji je uz pesmu i gusle adet čuvao, ponosan na slavne pretke koji Albaniju pregaziše. Bili smo narod koji se časnog krsta nije odricao, koji je uvek ponosno pred neprijatelja stao kako bismo se Srbljem mogli zvati. Nismo dedovinu prodavali, već smo u zemlji Srbalja njive sejali, plodove brali, poštovali brata i kuma,  jedinorodnom Bogu se molili.

Pitam se…

Šta smo sad, u šta nam se rastočilo kolektivno pamćenje? U brojanje novca, gomilanje kubikaže i kvadrata kupljenih širom centralne Srbije? Zar samo toliko vredi krvlju i znojem natopljena zemlja Solunaca, Kajmakčalanaca, kraljeva i careva?! Mogu li se novcem platiti Visoki Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška? Može li se u kvadraturu pretvoriti izgubljena mladost na Košarama, u Peći, Starom Gracku…?!

To je nama naša borba dala

Oslobodiocima su još naši „stari“ spomen usred Gračanice podigli, da se sjaji i prkosi silama zla. Krst na vrhu je svedočio da su slobodu narodu doneli oni najbolji. Ginuli su za nas, a mi!?

Kraj  spomen obeležja junacima Velikog rata, paleći sveće, iz godine u godinu, prisetimo se Prvog svetskog rata, ali i ovog poslednjeg. Neko se slika, položi venac i ode negde daleko.

Sećam se…

Ne padne sneg da prekrije breg…

Pamtim…

Tačno pre osam godina, 24. marta 2010., ispred Doma kulture u Gračanici postavljen je i osveštan veliki drveni krst da svedoči o  žrtvama NATO agresije. Uz prisustvo više stotina meštana, krst je osveštao tadašnji namesnik Eparhije raško – prizrenske, vladika Atanasije Jevtić. Događaju su prisustvovali i članovi porodica kidnapovanih i nestalih Srba, a predstavnici lokalne vlasti su obećali da će na tom mestu, u najkraćem periodu podići spomenik svim žrtvama NATO agresije.

Sećam se…

Od tada je prošlo punih osam godina, a ako se sećate i vi, pored srpskih institucija, dobili smo i Srbe u kosovskim institucijama, borce za naša nacionalna prava i interese. Ali, spomenika žrtvama NATO bombardovanja nema, a nema više ni krsta ispred Doma kulture.

Pitao sam…

U jesen, 10. novembra prošle godine, krst je pao. Poruka, simbolika, kako da to protumačim?!

Sećam se…

Oko krsta koji je pao, u predizbornoj kampanji za gradonačelnika opštine Gračanica, polemiku vodiše dvojica kandidata (vladike veće i od samog vladike). Raspravljaše oni tada da li je krst postavljen ispravno i po crkvnim kanonima, naličjem okrenut prema zapadu, istoku, severu ili jugu. Pričali su pa zaboravili, i na krst i na obećanja.

Jedino su zaposleni iz Doma kuluture vodili brigu o postavljenom krstu, očekujući i obećani spomenik svim žrtvama, svima koji su ginuli „za krst časni i slobodu zlatnu“. Premazivali su ga zaštitnom bojom, sakupljali poispadala slova i kada su napokon uvideli da će sasvim propasti, uneli su ga. Čuvaju ga u Domu kulture, čekajući neka bolja vremena i za krst i za nas.

Pitam se…

Čemu se nadamo i jesmo li dostojni krsta i potomaka? Ako za 19 godina nismo bili u stanju da podignemo spomenik oko koga ćemo da se okupimo i stradale od NATO bombi spomenemo i ožalimo, za šta smo sposobni? Da se gložimo oko toga ko će uz Ramuša ili Hašima?  Da prodajemo svetu zemlju, plačemo u beogradskim kafanama za Kosovom, „vinom i rakijom vidamo jedni drugima rane junačke“ dok su nam grobovi predaka zarasli u korov?

Sa Časnim krstom, zemljom pretvorenom u kvadrate i kubike po belom svetu

Setite se…

Ti grobovi nisu rake,

Već kolevke novih snaga…

Čemu li se nadaju pokoljenja koja Grobove svetle ne pohode, žrtvama sveće ne pale, sa neprijateljem druguju i trguju, ćirilicu zaboravljaju, a Čika Jovu Zmaja na tviteru traže?

 

Ivan Miljković

Kosovo – Decenija zavisnosti od nezavisnosti

Šta vama znači nezavisnost?

Zamislite da ovo pitanje postavljate građanima Prištine 17. februara 2008. godine i danas deceniju kasnije, na istom mestu, u strogom centru grada, kraj instalacije NJUBORN, simbola najmlađe države, koji je na teritoriji druge suverene države stvorio Zapad, uz pomoć NATO-a.

Više „Kosovo – Decenija zavisnosti od nezavisnosti“

Pregled nedelje: Sitna knjiga iz enklave, od Vavedenja do Sretenja, mnoga dela i nedela izađoše na videla…

Dugo me nije bilo da opišem nedelju za nama. Verujte, nije to zato što sam zapala u neku vrstu letargije, niti sam zaspala dubokim zimskim snom, ne registrujući šta se oko mene zbiva. To je zato što sam pustila da vidim dokle će to da traje…

Više „Pregled nedelje: Sitna knjiga iz enklave, od Vavedenja do Sretenja, mnoga dela i nedela izađoše na videla…“

Pregled nedelje: Mnogo volim predizborne kampanje

Traje Miholjsko leto, prolaze nedelje, a ja, dragi moji, nikako da se usudim da napišem neki tekstić u stilu na koji ste navikli. Postalo je opasno, kažu mi prijatelji. Trebalo bi da se ćuti, izbori su, pa da ne pomisli neko da sam, ne daj Bože na onoj drugoj strani. Prava i prva strana se valjda podrazumeva. Iz mojih pisanih tekstova, naravno da ne bi smelo da se oseti na čijoj sam strani, ali to očekuju pojedinci na političkoj sceni. Naravno, ne samo od mene, jer sam ja „slamka među vihorove“, nego od svih koji se usuđuju da hodaju ovom kosovskometohijskom zemljom. Zašto? Zato što smo mi ovde samo zahvaljujući njima, mislim političarima i zahvaljujući njima postojimo Zahvaljujući njima neki rade, neki primaju plate a ne rade, a neki opet niti rade, niti se plati nadaju. Zbog njih pojedinci i posle 18 godina od rata žive u kontejnerima, dok se isto zbog njih, u stanovima koje su izgradile vlade raznih zemalja, baškare oni koji su prodali svoju imovinu na Kosovu, čije porodice žive negde u Jagodini ili Nišu…I sve je ovde zahvaljujući njima. Ne smem ni da pomislim šta bi se desilo da njih nema.

Više „Pregled nedelje: Mnogo volim predizborne kampanje“

Ikeom ću te, Ikeom ćeš me…

O IKEI, sa IKEOM, hej IKEO“, toliko se protekle nedelje pisalo i pričalo o tebi da sam se na trenutak zabrinuo za kolektivno psihičko stanje nacije. Vodećem švedskom brednu, u kome se mogu naći neophodne potrepštine za opremanje stana, toliko je posvećana pažnja javnosti, kao da je, Bože oprosti meni grešnom na poređenju,  Sam Svevišnji sišao tu u Bubanj Potoku.  Narod pohrlio da vidi to čudo iz Švedske, pa čak i sam naš predsednik Vučić.

Dakle „vozljubeljni“ predsednik je bio odlična reklama i besplatan marketing za vodeći švedski brend, toliko ga je izreklamirao, u svojoj rođenoj zemlji, da će i onih pola miliona glasača, botova i ostalih preletačevića sigurno kupiti nešto u toj IKEI ako ništa drugo, ono, bar srpsku oklagiju ili dasku za seckanje, jer to su jedini domaći proizvodi koji su se našli na raftovima velikog tržnog centra.

Šta će ti bolja reklama i to na svim medijima u udarnim terminima grmi:  „IKEA, IKEI, s IKEOM o IKEI –  hej, IKEO!  Kad već nemate svoje za reklamirati, jer podatak da je Srbija na vrhu tabele najsiromašnijih zemalja u Evropi može da bude samo antireklama, uvek je bolje „prilepiti“ se uz neki vodeći svetski brend i eto obostrane koristi.

Ne bi tu bilo ništa sporno i ne bi ni meni ni onima koji pamte neka druga vremena tu bilo ničeg sumnjivog i za zameriti da nismo bili svedoci da je ta ista IKEA godine 1991. otvorila svoju robnu kuću u centru Beograda, do duše u nešto manjem prostoru i sa manje medijske pažnje. Da dobije veći prostor i u kvadraturi i u medijima nije imala izgleda, jer su tada i „Robne kuće Beograd“ ali i drugi domaće trgovine bile odlični domaći brendovi u kojima se za kuću moglo kupiti sve, baš kao u reklami, od igle do lokomotive. U takvim uslovima trgovine IKEA je imala slabašne šanse. Danas su šanse znatno veće naročito uz subvencije države, baš kao za Fijat i ostale svetske brendove koji se odluče da posluju kod nas.

Lepo je naš narod rekao, dok jednom ne smrkne durgom ne može da svane. Tako je moralo da  smrkne čuvenoj „Beograđanki“ koja je u svim gradovima širom Srbije imala lanac svojih trgovina, njoj je smrklo, a gle dobre sreće i zle sudbine, svanulo i švedskoj IKEI i hrvatskoj IDEI.

 

Tako je smrknulo Zastavi, a svanulo Fijatu, Srbijaniki iz Valjeva, Slobodi iz Čačka, Elektronskoj industiji u Nišu… i da ne nabarajam dalje, jer poduža je lista zone sumraka u kojoj su se, nekim nobjašnjivim slučajem, našle sve domaće, jake i vodeće kompanije. Za sumrak ovih preduzeća pobrinuo se pre svih domaći faktor, kao i za dolazak stranih brendova na njihovo mesto. Da li je bilo podmazano i koliko, tu nismo mogli da budemo svedoci, ali svekolikog propadanja i ekonomije i nas sa njom, jesmo.

Posle ovoga znam, odmah će vlast krenuti u odbranu i reći da je konkurentnost zdrava za tržšte i domaće proizvođače. Konkurencija jeste zdrava, to se uči i u školi, vlast nam je rekla da će radnih mesta biti više i vlast nas ubeđuje da vodeći svetski brendovi dolaze u zemlju gde postoje garancije za stabilno i uspešno poslovanje.

 

Međutim, ne valja kad mnogo znamo ili čujemo. Eto, čuli jesmo da su tamo negde,  u nekim zemljama kapitalisti očas posla i u najkraćem roku spakovali svoje mašine i presele ih u zemlju gde je radna snaga još jeftinija. Čuli jesmo da u tim i takvim zemljama nisu ugovorom zaštićeni interesi države, naroda i radnika. Mi tvrdimo:  „Neće to kod nas!“, Tvrdi i vlast, ali ugovore sklljene sa kapitalistima ne objavljuje. Kaže to je za sveopšte dobro, dobro je i za valst ali i za narod, jer što se manje zna, manje boli glava.

Čista poslovana ekonomija i računica bistra kao suza iz ugla kapitaliste. Iz našeg ugla i doživljenog iskustva to zači još jedna radnička porodica bez posla i nade, porodica čiji je radnik zarad 30. 000 dinara plate trpeo i pelene i kakva sve ne poniženja. Vlast ćuti o tome, provori jedino kada je na to podsete neki „neposlušni novinar“ jer iz ugla vlasti to su samo pojedinačni i izlovani slučajevi, a mi svi skupa treba da sledimo razvojnu politiku naše dobre vlasti.

Dakle,  vratimo se na početak priče, dok jednom ne smrke drugom ne svane, ako je smrklo srpskim firmama a svanulo velikim svetskim, ako je smrklo srpskom radniku a svanulo kapitalisti, da li to znači da je sada vreme da smrkne i vlasti, ali, šta će nam osvanuti?! Ostalo je još samo da to doživimo jer, šta god da se desi, narod je uvek onaj kome kasnije il’ pre smrkne.

Što se Ikee tiče, setite se da su naši preci živeli jednako srećno i bez nje i oklagiju i dasku za seckanje, drvenu stolicu, klupu, sofru i krevet umeli su sami da naprave. Fiskalna kasa, budno oko kamere i gomila oduševljenih ljudi i novinara nije im bila potrebna, a ipak su bili dobri domaćini, kupovali domaće, služili se s domaćim, ušparali i uštedeli da ostave vremenima budućim.

 

Ivan Miljković

 

Pregled nedelje: Muke narodne na putu od integralnog do integrisanog

Prođe još jedna nedelja sa tropiskim vrelinama, u kojoj nas je regionalna kompanija za vodosnabdevanje kao redovne platiše „častila“ restrikcijama i to prvo od 17 do 22 sata, a potom i od 15 do 22 časa, u nekim delovima naše integrisane opštine Gračanica. Bilo je i gore, sećam se, pa izdržavamo.

Više „Pregled nedelje: Muke narodne na putu od integralnog do integrisanog“

Pogledaj me ogledalce moje

Svako od nas voli da se ogleda u ogledalu i svakom se manje ili više dopada odraz koji u njemu vidi. Tu i tamo, onima u srednjim godinama, zasmeta koji kilogram viška ili nešto veća količina sala u predelu stomaka i struka kod mušikih, ili butina kod ženskih. To gledanje u ogledalo ima svoju podužu istoriju, ajde da ne idem tako daleko u prošlost i prepričavam legendu o Narcisu koji je gledao odraz u jezeru i svakog se dana divio svojoj lepoti. Svi smo mi pomalo on, ali to ne bi smo javno priznali, čak ni u ludilu.

Foto: Ilustracija

Iako smo preležali pubertetske faze neprestanog stajanja pred ogledalom, „kopanja“ po licu i neprestanog traženja mana na njemu, još uvek volimo da se pogledamo, da se zagledamo ali i da se krišom mrštimo, pućimo ili pravimo blesave grimase, pazeći pri tom da nas neko od ukućana ne vidi. Da, verujte na reč,  činimo to, čak i u ovim godinama.

U ogledalu obično tražimo tragove koje je na nas ostavio život, na licu ili telu. Čudna je to sprava i sasvim je sigurno, ne ume da laže, sve pokaže, ako želiš da vidiš. Svaka nova seda, svaka nova bora ima svoju priču i dokaz je naše zrelosti, ne znam da li i mudrosti….

Čovek je izmislio ogledalo kako bi gledao svoj spoljašnji izgled, a ogledalo kojim bi zavirio unutar sebe i pogledao sebe iznutra, još uvek nije izmislio…

A i da postoji takvo ogledalo, mislim da je malo onih koji bi se usudili da ga koriste. Ako je fasada na kući lepa, onda bi trebalo da je unutrašnjost još lepša, ali tako je to obično sa fasadama i kućama, sa ljudima je malo drugačije.

Foto: Ilustracija

Ljudi ne vole ogledala pomoću kojih možete da ih pogledate iznutra i da vidite pravi odraz njihove duše.

Ne vole, jer ih takvo ogledalo podseti, recimo, na obećanje koje su dali, a nisu ispunili.

Ne vole, jer će ih podsetiti da sto i jedan put ponovljena laž ostaje laž, istina ne može biti. Takvo ogledalo će im sasuti u lice istinu  da ni masu, a ni milione slagali nisu, već sebe.

Ne vole ljudi takva ogledala jer će ih podsetiti odakle su i od čega ponikli, šta su bili, šta govorili, a u šta se pretvorili.

Ne voli narod takva ogledala, kad ne voli narod, ne voli ni vlast, jer vlast je ogledalo naroda…

Ne trebaju narodu takva ogledala koja govore istini i koja će reći „Car je go!“ ne…ne treba mu ni ogledalo koje će mu reći: „prodao si i tamo gde morao nisi!“

Narodu trebaju ružičaste naočare. Pogled kroz njih je zagarantovano lep. Život kao u reklami, trpeza puna raznih đakonija koja su na dohvat ruke, baš tu u vašoj omiljenoj mega trgovini u komšiluku, tu je svaka cena sitnica i iznosi tričavih 99,99.

Narodu treba da mu prelepa bankarska službenica, širokog osmeha sa blistavo belim zubima kaže: „Kredit, može, uzmeš, pauziraš i vratiš“, sitnica.

Stras Božja,  nove bolnice, vrhunska aparatura, skupi automobili, široki drumovi i koridori, ljubazne stjuardese koje vas služe dok vi od silnih putovanja ne stižete ni da zanoćite u svojoj zemlji.  Kako je lepo gledati na svoj život ružičastim naočarima.

I zato vam kažem, narod kao što je je ovaj naš vole svi gospodari, a i ovakav narod više nigde ne možete naći. Ako se umesto u careve naočare ne ogleda u ogledalo i spolja i iznutra, uskoro će mu se i u rođenoj državi izgubiti svaki trag.

 

Ivan Miljković

Pregled nedelje: Nedelja u kojoj su padale maske

Za sve koji su se poželeli mog viđenja proteklih događaja, samo da znate, tu sam još uvek i nemam nameru da igde odem. I dalje podstanar u Čaglavici, najskupljoj lokaciji na Kosovu. Kako stvari stoje, još dugo ću biti sa tom „funkcijom“, jer nikako da „ubodem“ političku opciju koja će mi dodeliti stan ili zaposliti nekog člana porodice. Nekako nemam taj osećaj, a i ne umem. Znate onu narodnu, „Ko umije, njemu dvije“. Naučiću i ja možda, ko zna, a sada da vas podsetim šta se dešavalo u proteklih nekoliko dana na ovim našim prostorima.

Više „Pregled nedelje: Nedelja u kojoj su padale maske“

Život Roma: Pokušaj da hodaš u mojim cipelama

Težak položaj Roma, kojih se političari sete samo u predizbornoj kampanji, ne izaziva dovoljno pažnje ni kod novinara, ni kod članova nevladinih organizacija, koje se navodno bave takozvanim “romskim pitanjem”. Za Dan Roma čitava zajednica apeluje na poboljšanju života Roma, a donosioci odluka ne učine ništa ili skoro ništa konkretno, kako bi se to i desilo.

Više „Život Roma: Pokušaj da hodaš u mojim cipelama“