Pomirenje kroz proces tranzicione pravde: ko ima prednost, pomirenje ili istina?

Postoji ona narodna koja glasi da laž dva puta obiđe svet dok istina pronađe put. Za manipulaciju i iskrivljivanje istine, kada su strateški ciljevi u pitanju, svet zna od pamtiveka, tako da ništa epohalno sada nije napisano.  Istoričari, ratni stratezi, politikolozi, geopolitičari, pravnici, statističari, analitičari, sociolozi, filozofi, mnogu su se ovim pitanjima bavili u svojoj karijeri ili bar tokom studija i stvar, da ne kažem laž, doveli do savršenstva, odnosno, istinu do njenog samoiskrivljivanja, tako da je i ona sama poverovala da je postala laž.

Piše: Ivan Miljković

Teoriju manipulacije širokim narodnim masama, Noam Čomski je doveo do savršenstva, tako da onima koji imaju oči da vide, uši da čuju i razum da rasuđuju, sve može da bude jasno kao dan. Oni drugi, protiv kojih su sredstava manipulacije uperena, neće razlikovati manipulaciju od istine, čak ni onda kad se sa istinom dožive čeoni sudar.

Publikovanje istine, kao i njeno dokumentovanje, presudno je važno za jedan narod. Time se stvara neiscrpna naučna građa, ali i pomoć za buduća pokolenja, koja iznad svega imaju pravo i tapiju na istinu za koju se treba boriti. Buduća pokolenja bi trebalo da budu njeni čuvari, poput čuvara večitog ognja ili izvora života. Sve to izrečeno i stavljeno na papir zaista lepo zvuči,  ali kako stvari stoje u praksi? Koliko realnost zatvara oči pred istinom? Šta je prava istina? Od koga ćemo je saznati? Ima li smisla insistirati na istini u postkonfliktnom društvu, duboko ogrezlom u korupciju? Da li smo posle dve decenije spremni za pomirenje, za oproštaj ili za istinu, ma kakva ona bila? Jesmo li previše čekali na nju? Da li se zakasnilo i sa jednim i sa drugim procesom? I na kraju još jedno pitanje, poput onog šta je starije kokoška ili jaje: do čega ćemo prvo doći, do istine ili pomirenja?

  1. Mediji u procesu pomirenja i otkrivanja istine

Brzo, kratko, jasno, istinito, ovom se maksimom koriste mnogi mediji, želeći da stave u prvi plan svoju uređivačku politiku, stavljajući do znanja korisniku koliko im je ona na prvom mestu. Međutim, poznata krilatica danas ima okrnjeno značenje, ostalo je brzo, kratko i jasno, a istina je postala najpodvodljivija kategorija. Ona je u međuvremenu podvedena pod „spin“, pod tako dobro uvežbanu i prihvaćenu reč koja se kod nas „ušunjala“ iz engleskog govornog područja i odlično se primila kod većine urednika mnogih medija. Disciplina skretanja pažnje javnosti sa važne stvari na neku drugu manje važnu ili čak i nevažnu, čime se pomaže kreatorima naših sudbina da prikriju ili ostvare svoj plan, vrlo lako je postala primenljiva u mnogim medijima.

Koliko mediji spinuju, podgrevaju ili raspaljuju kosovsko bure baruta, primera je mnogo. Jedan od njih je i izveštavanje o primerima pojedinačne predaje posmrtnih ostataka pronađenih ili ubijenih osoba, kako bi se time izbegla sumnja da je bilo masovnih ubistava ili grobnica.  Dvadeset godina kasnije ti isti mediji ubiraju plodove svog minulog rada i kreiranja javnog mnjenja po volji vladajućih političkih elita.  Sada umesto o zločinima, mediji izveštavaju o korupciji, bežanju omladine sa Kosova, s tim što u izbegličkoj koloni više nisu samo Srbi već i razočarani mladi Albanci. Svi zajedno, ujedinjeni u katastrofalnoj soc-ekonomskoj situaciji odavde beže trbuhom za kruhom jer na zapadu ,,sunce lepše greje,, ,nude se kvalitetniji uslovi obrazovanja, zaposlenje i primanja o kojima ovde može samo da se sanja.

Kada već 20 godina nakon konflikta imate sve, osim onoga što jedno društvo čini zdravim i stabilnim, podsećanje na „strahote prošlosti“, pritom jasno izbegavajući da se piše o tome da nalogodavci nisu pronađeni niti odgovarali za počinjena ubistva i zločine, ne možete očekivati da se u takvim uslovima stekne poverenje u izigranu pravdu i pravni poredak. Mediji, a i političke elite odlično znaju da skretanje pažnje javnosti sa pojava koje unišavaju društvo u celini na večito pitanje dežurnog krivca za sve žrtve na Balkanu, imaju odličnu prođu kod javnog mnjenja.  Što su zločini predstavljeni slikovitije (ko još mari za novinarski kodeks),  to je učinak na javno mnjenje snažniji, a usluga koja se pritom čini vlastima, vrednija truda. U takvoj atmosferi govoriti o pomirenju, jednako je trudu pravljenja kule od peska uz samu obalu mora.

Iako je bilo pokušaja da se dva novinarska udruženja koja deluju na Kosovu, albansko i  srpsko pribiliže i sarađuju, osim sporadičnih slučajeva, što bi moglo imati konstuktivan uticaj na proces pomirenja, istinska saradnja se nikada nije dogodila.

  1. Ko treba da bude pokretač inicijative za pomirenje i koji model treba primeniti?

Složili bi se da je uloga medija u procesu pomirenja od ogromne važnosti, ali masmediji, nažalost više nisu na liniji čuvara i zaštite interesa građana, već političkih elita. Na pitanje ko posle dve decenije pokreće inicijativu za pomirenje između Srba i Albanaca i kome ona može biti u interesu, odogovor se nameće sam po sebi, to su političke elite koje su pristune na ovim prostorima, poslednjih 30 godina. Pomirenje na kojem se naročito insistira jedanaest godina od proglašenja kosovske nezavisnosti, a koje se na terenu ne vidi, može se jedino smatrati neiskrenim, politički proračunatim i unapred osuđenim na neuspeh, u ovom modelu koji se primenjuje, a koji najviše odgovara tim istim,političkim elitama.

Iz svega navedenog, pomirenje u ovakvim okolnostima odgovara samo pomenutim otuđenim elitama kojima u ovom trenutku, zbog nekih viših ciljeva odgovara da se na ovom ranjivom područuju „ne talasa“.

Sada, kada su stasale mlade posleratne snage na obe strane, treba ih navoditi da kreiraju politiku pomirenja i izgradnje dobrosusedskih odnosa. Plan je više nego očigledan, stvoriti ono što su i Srbi i Albanci već imali. Doduše, tada su njihovi dedovi živeli u državi koja se drugačije zvala i čija je površina bila  mnogo, mnogo veća. Sada samo treba uveriti obe strane da se u postojećim uslovima, treba pomiriti i gurnuti pod tepih sve ono što je bilo loše, što je osnovna logička greška ovakvog modela. A lošeg je, da budemo iskreni, bilo i na jednoj i na drugoj strani, rat nikome nije doneo ništa dobro i nikoga nije ostavio bez žrtvava, gubitka drage osobe, imovine.

Kada se pokrene razgovor o pomirenju, svi se slažu da je to dugotrajan proces u koji obe strane treba da ulože maksimalne napore, prevaziđu terete prošlosti i krenu iznova. Kao sinonim za teret iz prošlosti obično se apostrofira godina 1998. i 1999. Kao da se neke druge godine nisu dogodile, međutim, mnogi istorijski događaji s kraja 18. veka do danas itekako utiču na odnose dva naroda. Kako ćemo doći do pomirenja ako važne istorijske događaje guramo pod tepih? Kako ćemo govoriti o posledicama, a uzroke zanemarivati?

Oni koji bi da se pohvale time kako su rešili kosovski Gordijev čvor pominju modele pomirenja koje se dogodilo između Francuske i Nemačke, ili Poljske i Nemačke koje su, kako nas zvanična istorija uči, bile u ratu. Sa istorijskog aspekta i sa humane, filantropske pozicije, za koju smo, želim da verujem, svi opredeljeni, rekli bismo da je u redu da se dve zaraćene strane izmire, ali postoji jedna pravna činjenica nad kojom se treba zamisliti. Francuska i Nemačka, kao i Poljska i Nemačka, do rata su bile dve suverene države. Dakle, dogodio se napad jedne suverene države na drugu.  Na Kosovu imamo sukob koji se desio u mnogo kompleksnijim pravnim i političkim uslovima, koji i dan danas utiču na sam proces pomirenja.

Sa opšteg plana, spustimo se na pojedinačni. Može li pomirenje da se dogodi na pojedinačnom planu? Može li komšija Albanac da se izmiri sa komšijom Srbinom bez ičijeg posredovanja? Verujemo i živimo u nadi da je to moguće ali svakako se svi na Kosovu slažemo da je to životna, svakodnevna i istorijska nužnost ako želimo da živimo jedni sa drugima a ne jedni pored drugih.


Političari su oni koji podgrevaju situaciju i tačno je da oni imaju velikog uticaja na nacionalnu svest, ali nije sve ni do njih, nešto je i do naroda. Gladnom se ne hvališ o bogatoj trpezi koju su priredio u svom domu, bolesnom o tome da je smrt jedini lek za njega, detetu se ne daje puška.

U ljudskoj prirodi je da voli a ne da mrzi, da teži skladu i pomirenju sa svima. Čovek je biće iz prirode, a priroda teži sa stvari vrati u prvobitan položaj, tamo gde je prirodna ravnoteža duboko narušena. Obe strane znaju da je mržnja bolest duha, pogubna za čoveka. Vera uči da treba oprostiti. Oprostiti zlo velika je stvar i nadčovečanski napor. A napor se mora učiniti ako je i jednoj i drugoj strani stalo da deca žive u miru. Na sve to treba misliti, ali moramo da znamo da ruke koje su te hranile, a koje si polomio mogu da oproste, ali više ne mogu da grle kao što su grlile.


Tekst je napisan u sklopu projekta koji sprovodi NVO Centar za mir i toleranciju u partnerstvu sa NVO INTEGRa iz Prištine i PAKS-om (PAX) iz Holandije.


 

Prelazni rok u toku, ako je i od uspešnih sportista mnogo je

Prelazni rokovi u sportu su obično na kraju sezone, a u politici uoči ili posle izbora. Za Kosovo, vreme za ovaj drugi, politički prelazni rok, izgleda da ne važi. Preleću, preskaču, menjaju ideale razni političari, sadašnji i bivši. Neke je narod odavno zaboravio, nekih ne želi da se seća, ali oni se odnekud pojave opet, zaboravljajući da su jednom već bili na toj famoznoj estradno političkoj sceni. U medicini se to zove amnezija, u politici ne znam, jer „nisam školovana“ za političke nauke, ali znam da su brzo zaboravili šta su pričali i koga su u zvezde uzdizali.

Više „Prelazni rok u toku, ako je i od uspešnih sportista mnogo je“

Tetka Poleksijin recept za slatko od šljiva

Ima li uopšte svrhe, ima li smisla stati pisanom rečju ispred vojske klimača glavom i onih koji su spremni da te u korenu zaseku, jer si možda samo postavio pitanje koje su oni procenili da je nepodobno i da se neće dopasti njihovom vrhovnom vođi na centralnom ili lokalnom nivou, mikro ili makro planu.

Više „Tetka Poleksijin recept za slatko od šljiva“

Nedelja kada su se đavolje tikve o glavu razbijale!

Čuh na radiju zvuke neke folk pesme koja glasi: “Šta da ti pričam, kad sve znaš…” i odmah mi na pamet padoste Vi, dragi moji čitaoci, koji znate šta se sve dešava, ali mudro ćutite. I ja vas razumem. Danas je najbolje ćutati. Ali ja ne mogu. Zato ću vas samo podsetiti šta se to u protekloj nedelji dešavalo u “južnoj srpskoj pokrajini” sa ili bez korekcije granica ili „nezavisnoj državi“.

Više „Nedelja kada su se đavolje tikve o glavu razbijale!“

Pismo čitaocima

Dragi moji, ja sam dobro i nadam se da će i vas ovo pismo zateći u zdravlju i u dobrom raspoloženju.

Tako su se nekada pisala pisma, a poštar se željno očekivao na kapiji. Zato ću ja, poštovani čitaoci, svima vama da napišem pismo u ovom stilu. Imam milion i jedan razlog da budem ljuta, da pojedincima pišem otvorena, poluzatvorena, poluotvorena i zatvorena pisma, sa gramatičkim greškama i bez njih, da nekima preporučujem lekare različitih profesija, a Boga mi i tužioce, sudije, pa i zatvor, ali neću. Neću i ne mogu. Mislim da nije ni ljudski ni hrišćanski, a nemam ni dokaze. Dokazi su odavno nestali.

Piše:  Anđelka Ćup, glavni i odgovorni urednik GračaniceOnlajn

Dakle, evo mene žive i zdrave, koje i vama želim. Preselila sam se jubilarni deseti put od 1999. godine. Razlog da popijemo po neku i nazdravimo svima onima koji ne moraju da se seljakaju jer im je neka opština ili neka Vlada obezbedila stambeni i poslovni prostor, iako imaju stanove i kuće diljem centralne Srbije ili Kosova (i Metohije). Samo da ne zaboravim, tražeći svoj deseti smeštaj, naišla sam na ponude i onih koji su kuće i stanove dobili kao socijalno ugroženi. Zanimljivo…

Dobro sam, hvala Bogu, iako me često zivkaju iz banke jer ne stižem da na vreme vraćam kredite. Ljubazni su oni, samo traže svoje, a ko je meni kriv što nemam recimo, tetku u Kanadi, ili kuma na visokom lokalnom ili centralnom položaju pa da mi pruže jednokratnu ili dugoročnu pomoć. I kola me služe, s obzirom na godinu proizvodnje, hvala na pitanju. Nisu baš kao ona službena koje viđam kod frizera, ispred supermarketa, diskoteke, na graničnim (administrativnim) prelazima, ali „kotrljaju se“.

Vreme je kod nas toplo, povremeno sa olujama, onim prirodnim. Umesto prognostičara, od aktuelnog političara, za koga čuh da ga zovu „od deobe do seobe“, čuli smo informaciju da ne brinemo zbog „Oluje“ i da je neće biti. Znam na koju je mislio, pošto sam jednu za razliku od njega i mnogih njegovih već preživela. Zbog toga znam kako izgleda i ko može da je izazove. Mogu da je izazovu ljudi ili oni koji sebe nazivaju ljudima. Ne ponovila se više nikome i nikada.

Ako vas interesuje kakva je politička situacija kod nas, mirna je i stabilna, što bi rekli predstavnici međunarodnih organizacija. To su oni što se kaju što su došli na ove prostore, ali dobre plate su važnije od kajanja i pokajanja.

Inače, ništa se ne menja kada su u pitanju naši životi. Sve je isto, samo se povremeno smenjuju lica u foteljama. Od onih koji su se odmah posle rata vozili helikopterima, do ovih danas koji čak i u maticu Srbiju idu sa oznakama republike Kosova, koju inače ne priznaju ili barem tako kažu. Polažu zakletvu i sede ispod grba i zastave te „samozvane države“, primaju prilično visoke plate iz budžeta te iste „države“, ali nas ubeđuju da je prostor u kome živimo južna srpska pokrajina. Imaju diplomatske pasoše na kojima piše „Kosovar“, a optužuju nas „obične“ što imamo lične karte te za njih nepriznate „države“. Ne samo da optužuju nas, nego i predstavnike Srpske pravoslavne crkve. Kako da opstanemo ovde a da ne uzmemo dokumenta RKS, ne znam, još nam nisu objasnili oni koji sebe nazivaju jedinim predstavnicima Srba i borcima za srpske interese.

Kad već spomenuh crkvu, vama je dragi moji čitaoci, u to sam sigurna, crkva oduvek bila bliska, bili vernici ili ne. Tako i meni. Nekako se najmirnije osećam u porti Dečana, Gračanice, Gorioča, Draganca i da ne nabrajam više, jer mi treba vremena da spomenem oko 150 crkava i manastira koji se nalaze na prostorima odakle vam pišem. Posle liturgije nekako smo sigurniji da se nalazimo na svome i da ćemo tu opstati. Crkva je preživela mnoge okupatore, rušitelje i vlastodršce, ikone i mošti svetaca su na rukama i nedrima sačuvali monasi i sveštenici. Okupljao se narod oko svojih svetinja i opstajao. Opstaće i sada kada su se protiv crkve i njenih predstavnika koji žele samo da više nikada ne sakupljaju leševe poginulih i mučenih Srba, urotili pojedini političari.

Da ne zaboravim da vam napišem da se u poslednje vreme iza crkve skrivaju i pojedini kojima tu i nije mesto. Sa žvakama u ustima na molebanu, sa ne baš „najčistijim rukama“, ali punih džepova na liturgiji, osetili su da bi mogli da se vrate u političku igru. Ali, možda i grešim, možda su se pokajali, pa traže oproštaj. Možda su na ispovesti priznali koliko su državnih para uložili u školovanje svoje dece,u kupovinu nekretnina i voznog parka, koliko su svoje i tuđe dedovine prodali. Oni koji su se pre samo nekoliko meseci utrkivali da se slikaju pored vladike i čistili crkvene porte, ne behu na molebanu za stradalni narod na Kosovu i Metohiji, ali takvi nisu ni vredni pomena, jer „čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti“.

Ja se, dragi moji, ipak nadam da će se svi pomiriti, da će ostaviti monaštvo i sveštenstvo da se na miru moli za napaćeni narod, ako ne pre, ono pred izbore, kada se budu pravile koalicije i kada se zaboravlja sve osim interesa i funkcija. Tada će bivši i sadašnji političari zaboraviti šta su pričali jedni protiv drugih, jer je u politici izgleda sve dozvoljeno.

Umalo da zaboravim da vas zamolim da dođete do crkve  Samodreže u blizini Vučitrna, na kojoj će, ako Bog da, konačno neko od „dušebrižnika“, bilo koje nacije i političke opredeljenosti, napraviti barem vrata. Možda neko od ovih koji su se odrekli jedne plate u korist srpskog naroda, a čija se imena i dalje čuvaju kao najstrožija državna tajna.

S nadom da ćemo se uskoro videti u Grebniku, Gojbulji, Belom Polju, Đakovici ili Suvom Grlu, srdačno vas pozdravljam i željno očekujem vaš odgovor.

P.S. I ne zaboravite: „Pobeđuju oni koji misle da to mogu“

Anđelka Ćup

Nema cepanja svete kosovsko-metohijske zemlje

Svako vreme ima svoje breme, govorio je srpski narod odvajkada. Međutim, čini se da je danas iskušenje veće nego ikad, jer po prvi put do sada imamo samoinicijativni predlog vlasti da se podele Kosovo i Metohija. Za neke iznenađujući a za druge ne, ovaj predlog se pokazao kao presedan. Jer, jedno je kada se deo teritorije silom osvoji ali je sasvim drugo, i sa dalekosežnim posledicama, kada se svojom voljom dâ! Zbunjenom narodu nije jasno kako se vlast izjašnjava suprotno Ustavu Republike Srbije.

Piše: Književnica Lela Marković 

Istovremeno, opoziciju čine stranke koje su pokazale kako se uzima od naroda ili stranke udružene u neslozi. Pojedini intelektualci se oglašavaju, ali ujedinjene pameti nema.

Da li vlast zaista misli da će zapad dozvoliti podelu teritorije koja je već okupirana ili da će Priština ispoštovati nekakav sporazum, kad nije do sada? Sve i da se sramna podela desi, vlast u Prištini će ići i dalje, što je njihov „stil“ građenja države na otimanju i krađi tuđe teritorije i istorije. Da li aktuelna vlast zaista misli da je pametnija od umnih i slavnih predaka koji nikada nisu ni pomišljali da se odreknu naše Svete Zemlje, niti da dele matično područje koje je svedok identiteta, porekla i trajanja srpskog naroda. Da li onaj ko bi prodao veru za večeru zna da se večera pojede, a da je vera zauvek i da održava zdravo duhovno tkivo naroda? Kada se iseče koren i drvo se suši. Gospod je dozvolio da bolest udari u naše telo – u teritoriju, kako bi se Srbi prizvali Bogu dok nije kasno i kako bi spasavali duhovno zdravlje koje je bitnije.

I da omogući da naše svetinje potom budu prisvojene kao kulturno blago takozvane države koja prazne strane svoje knjige istorije popunjava prisvajanjem tuđih? Kako da bude njihovo ono što nikada nije bilo, ni postalo uprkos brojnim osvajanjima? Veliki Matija je veliku istinu izgovorio: „Ako nije naše, zašto od nas traže da im ga damo?“

Oni koji kažu da su Kosovo i Metohija izgubljeni još davno, izgubljeni su i odmetnuti od Boga i roda, otpali sa bogatog srpskog rodoslova. Dužni potomcima i nezahvalni precima čijim je grobovima Srbija popločana, za slobodu u kojoj uživaju. Oni koji su ravnodušni ili ćute, čekajući da drugi donese odluku u njihovo ime, a onda i trenutak za naknadno pametovanje i osudu, nisu ništa drugo do oni koji pomažu u guranju svog naroda u ambis.

Lela Markovć ispred bogoslovije u Prizrenu, foto: privatna arhiva

Slušajući besedu Episkopa Teodosija sa molebana u Kosovskoj Mitrovici, duša zadrhti od radosti što imamo ovakve pastire koji okupljaju stado i krepe ga jednostavnom istinom: „Ne dajmo da nas podele ideologije ovog sveta, prolazne reči i obećanja koja prolaze kao zvono koje ječi (1Kor 13.1). Crkva je uvek bila ovde da nas povezuje, kao što se pšenica sabira i kao brašno sjedinjuje u jedan hleb, kao što se grožđe sabira u jednu čašu vina.“

Nebeski sud je jedina prava uteha, Slava Bogu! Do tada, uzdajmo se u čuvare naših svetinja, našu Svetu srpsku pravoslavnu sabornu i apostolsku crkvu koja je opet zauzela jasan stav, uprkos svih napada na svoje pastire. Pružimo im podršku, pomolimo se za naše sveštenstvo, monaštvo i narod, vraćajmo se i odlazimo na Kosovo i Metohiju što češće, pomažimo narod i svetinje, protivimo se podeli Kosova i Metohije pazeći sve vreme da u tom trudu ne izgubimo dušu kako bi, kad dođe vreme, pred Gospoda stali bez stida. Da ne budemo pasivni jer imamo veliku ličnu odgovornost! Da svako od nas govori gde i koliko može, bez rezerve, straha ili dvoumljenja. Ovo je ispit za svakog pojedinca, šta mu je u srcu, na usnama i u delima, jer je lični izbor između stradanja i odricanja, izbor za ulaz na Nebesa ili u pakao. Sveta Zemlja se brani na Kosovu i Metohiji ali i u Beogradu, širom Srbije, u dijaspori. Mudro, smireno, ali istrajno, beskompromisno i uporno, sa verom u Boga! Samo tako će Bog čuti naša srca i otvoriće put spasenja.

 

Lela Marković, Prizrenka,

pravnik, književnik i potredsednik

Udruženja književnika Kosova i Metohije

Pregled nedelje: Novinari u neslobodi, srpski predstavnici „tehničari“, od auta preko ofsajda do žutog kartona ili pat pozicije

U nedelji za nama, na Kosovu (i Metohiji), smenjivaše se događaji, političari sastančili, slali poruke, svako svojim pristalicama, albanska politička elita, uz obećanje da nema druge alternative osim da Srbija prizna nezavisnost Republike Kosova, a srpska politička elita da od toga nema ništa, da je Kosovo i Metohija južna srpska pokrajina i da će tako ostati. Ništa novo, ni na zapadau ni na jugu, samo na dalekom istoku lete rakete, demonstacija sile i iživljavanja dežurnih moćnika. Ja, novinar jednog malog i „seoskog portala“, kako nas prozva jedan lokalni anonimni lik, koji se samo iz njemu znanih razloga krije iza lažnog profila na društvenim mrežama, dok svi u okolini znaju ko je, samo što su svi pristojni pa se ne obaziru. Znate ono… karavani prolaze.

Više „Pregled nedelje: Novinari u neslobodi, srpski predstavnici „tehničari“, od auta preko ofsajda do žutog kartona ili pat pozicije“

Pregled nedelje: Nezavisnost njima, neizvesnost nama, a budućnost svima siva

Nedelja za nama na Kosovu i Metohiji: divljački napad i maltretiranje građana u severnoj Mitrovici, fašističke metode prevaspitavanja novinara, maltretiranje i batinanje srpskih predstavnika u kosovskim institucijama, hapšenje Marka Đurića, proterivanje turskih državljana, povezanih sa pučistima u toj zemlji. To je ukratko obeležilo pretposlednju nedelju velikog uskršnjeg posta. Svi ostali događaji su u senci pomenutog, čak i pokušaj zapada da Rusiju vrate u vreme kada je bila nejaka.

Više „Pregled nedelje: Nezavisnost njima, neizvesnost nama, a budućnost svima siva“

Sećam se… a vi !?

Sećam se…

Pre tačno godinu dana, svoje sećanje na 24. mart 1999. godine pretočih u tekst. Istim je rečima počeo, isto bio naslovljen.

Grunula iz mene sećanja, navrle emocija, prokuljao bes, nizala se slova na papiru. Slagale se reči koje mi isprva behu nekako lake, „njanjave“, šuplje, isprazne. Iskreno, čak su mi se i gadile. Očajnički mi je bila potrebna teška, snažna, „silna“ reč, da opiše one koji su u samo jednom danu, mojoj generaciji ubili i oteli pravo na najlepše godine i mladalačke snove.

Ivan Miljković

Treba mi, kao olovo teška, kao munja razorna, kao sablja britka, kao koplje ubojita – REČ.  Ona koja će „njemu“, u kome i sada, posle 19 godina vidim neprijatelja, potanko opisati kako je to kad 78 dana i noći krvnički nekom odozgo bombarduješ, ko zna kakvim bombama, do deteta u kolevci.

Dolazili ste uz zavijajuće zvuke sirena, bacali bombe po našoj zemlji, po nama. Sa sigurne visine, ne gledavši nas u oči, ubijali ste bezdušno pacijente u bolnicama, seljake na pijacama. Ciljali ste na prepune autobuse i vozove na mostovima širom Srbije, Crne Gore. Bacali ste i svetleće kugle, a i letke sa samo vama razumljivim porukama. Nisam vam to zaboravio. Još uvek me boli i večno će me boleti Milica, Đorđe, Varvarin, Lužane…

Kolaž naših NATO uspomena

Sećam se…

Prošlo je 19 godina, a osećaj prema vama je ostao isti… Mislite slomili ste nas, opametili ste nas, priznali smo vašu vlast, konačno smo se poklonili vašim parama i vašoj zastavi.

Kada ste se odozgo spustili na zemlju, pogledali smo vas u oči da vam zenicu dobro upamtimo i pročitamo šta je u njoj zapisano. Vi biste da nama novcem rane zacelite, da nam napravite novu državu. Mislite da ćete nam sećanje uništiti ako nam dovedete novu vlast, koja će vas slušati bez pogovora?! Ali, padoše vaše maske „milosrdnog anđela“, a sa njima padoše maske i nekima koji se zovu „naši“.

Sećam se…

Nigde nas više nema, ni na svadbama, ni u povorkama, ni kraj dečje kolevke, čak ni u crkvi, da uz molitvu, naforu i pričest okajemo što okajati moramo i spas zatražimo od Jedinog koji nas spasiti može. Nema nas ni u kolonama gde se protestuje, ne bunimo se. Na sve svikli, na jaram navikli. Ćutimo, svoje gazimo, krvniku se klanjamo.

Instant patriotizam

Sećam se…

Bili smo narod koji pamti, narod koji je uz pesmu i gusle adet čuvao, ponosan na slavne pretke koji Albaniju pregaziše. Bili smo narod koji se časnog krsta nije odricao, koji je uvek ponosno pred neprijatelja stao kako bismo se Srbljem mogli zvati. Nismo dedovinu prodavali, već smo u zemlji Srbalja njive sejali, plodove brali, poštovali brata i kuma,  jedinorodnom Bogu se molili.

Pitam se…

Šta smo sad, u šta nam se rastočilo kolektivno pamćenje? U brojanje novca, gomilanje kubikaže i kvadrata kupljenih širom centralne Srbije? Zar samo toliko vredi krvlju i znojem natopljena zemlja Solunaca, Kajmakčalanaca, kraljeva i careva?! Mogu li se novcem platiti Visoki Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška? Može li se u kvadraturu pretvoriti izgubljena mladost na Košarama, u Peći, Starom Gracku…?!

To je nama naša borba dala

Oslobodiocima su još naši „stari“ spomen usred Gračanice podigli, da se sjaji i prkosi silama zla. Krst na vrhu je svedočio da su slobodu narodu doneli oni najbolji. Ginuli su za nas, a mi!?

Kraj  spomen obeležja junacima Velikog rata, paleći sveće, iz godine u godinu, prisetimo se Prvog svetskog rata, ali i ovog poslednjeg. Neko se slika, položi venac i ode negde daleko.

Sećam se…

Ne padne sneg da prekrije breg…

Pamtim…

Tačno pre osam godina, 24. marta 2010., ispred Doma kulture u Gračanici postavljen je i osveštan veliki drveni krst da svedoči o  žrtvama NATO agresije. Uz prisustvo više stotina meštana, krst je osveštao tadašnji namesnik Eparhije raško – prizrenske, vladika Atanasije Jevtić. Događaju su prisustvovali i članovi porodica kidnapovanih i nestalih Srba, a predstavnici lokalne vlasti su obećali da će na tom mestu, u najkraćem periodu podići spomenik svim žrtvama NATO agresije.

Sećam se…

Od tada je prošlo punih osam godina, a ako se sećate i vi, pored srpskih institucija, dobili smo i Srbe u kosovskim institucijama, borce za naša nacionalna prava i interese. Ali, spomenika žrtvama NATO bombardovanja nema, a nema više ni krsta ispred Doma kulture.

Pitao sam…

U jesen, 10. novembra prošle godine, krst je pao. Poruka, simbolika, kako da to protumačim?!

Sećam se…

Oko krsta koji je pao, u predizbornoj kampanji za gradonačelnika opštine Gračanica, polemiku vodiše dvojica kandidata (vladike veće i od samog vladike). Raspravljaše oni tada da li je krst postavljen ispravno i po crkvnim kanonima, naličjem okrenut prema zapadu, istoku, severu ili jugu. Pričali su pa zaboravili, i na krst i na obećanja.

Jedino su zaposleni iz Doma kuluture vodili brigu o postavljenom krstu, očekujući i obećani spomenik svim žrtvama, svima koji su ginuli „za krst časni i slobodu zlatnu“. Premazivali su ga zaštitnom bojom, sakupljali poispadala slova i kada su napokon uvideli da će sasvim propasti, uneli su ga. Čuvaju ga u Domu kulture, čekajući neka bolja vremena i za krst i za nas.

Pitam se…

Čemu se nadamo i jesmo li dostojni krsta i potomaka? Ako za 19 godina nismo bili u stanju da podignemo spomenik oko koga ćemo da se okupimo i stradale od NATO bombi spomenemo i ožalimo, za šta smo sposobni? Da se gložimo oko toga ko će uz Ramuša ili Hašima?  Da prodajemo svetu zemlju, plačemo u beogradskim kafanama za Kosovom, „vinom i rakijom vidamo jedni drugima rane junačke“ dok su nam grobovi predaka zarasli u korov?

Sa Časnim krstom, zemljom pretvorenom u kvadrate i kubike po belom svetu

Setite se…

Ti grobovi nisu rake,

Već kolevke novih snaga…

Čemu li se nadaju pokoljenja koja Grobove svetle ne pohode, žrtvama sveće ne pale, sa neprijateljem druguju i trguju, ćirilicu zaboravljaju, a Čika Jovu Zmaja na tviteru traže?

 

Ivan Miljković

Kosovo – Decenija zavisnosti od nezavisnosti

Šta vama znači nezavisnost?

Zamislite da ovo pitanje postavljate građanima Prištine 17. februara 2008. godine i danas deceniju kasnije, na istom mestu, u strogom centru grada, kraj instalacije NJUBORN, simbola najmlađe države, koji je na teritoriji druge suverene države stvorio Zapad, uz pomoć NATO-a.

Više „Kosovo – Decenija zavisnosti od nezavisnosti“