Pismo čitaocima

Dragi moji, ja sam dobro i nadam se da će i vas ovo pismo zateći u zdravlju i u dobrom raspoloženju.

Tako su se nekada pisala pisma, a poštar se željno očekivao na kapiji. Zato ću ja, poštovani čitaoci, svima vama da napišem pismo u ovom stilu. Imam milion i jedan razlog da budem ljuta, da pojedincima pišem otvorena, poluzatvorena, poluotvorena i zatvorena pisma, sa gramatičkim greškama i bez njih, da nekima preporučujem lekare različitih profesija, a Boga mi i tužioce, sudije, pa i zatvor, ali neću. Neću i ne mogu. Mislim da nije ni ljudski ni hrišćanski, a nemam ni dokaze. Dokazi su odavno nestali.

Piše:  Anđelka Ćup, glavni i odgovorni urednik GračaniceOnlajn

Dakle, evo mene žive i zdrave, koje i vama želim. Preselila sam se jubilarni deseti put od 1999. godine. Razlog da popijemo po neku i nazdravimo svima onima koji ne moraju da se seljakaju jer im je neka opština ili neka Vlada obezbedila stambeni i poslovni prostor, iako imaju stanove i kuće diljem centralne Srbije ili Kosova (i Metohije). Samo da ne zaboravim, tražeći svoj deseti smeštaj, naišla sam na ponude i onih koji su kuće i stanove dobili kao socijalno ugroženi. Zanimljivo…

Dobro sam, hvala Bogu, iako me često zivkaju iz banke jer ne stižem da na vreme vraćam kredite. Ljubazni su oni, samo traže svoje, a ko je meni kriv što nemam recimo, tetku u Kanadi, ili kuma na visokom lokalnom ili centralnom položaju pa da mi pruže jednokratnu ili dugoročnu pomoć. I kola me služe, s obzirom na godinu proizvodnje, hvala na pitanju. Nisu baš kao ona službena koje viđam kod frizera, ispred supermarketa, diskoteke, na graničnim (administrativnim) prelazima, ali „kotrljaju se“.

Vreme je kod nas toplo, povremeno sa olujama, onim prirodnim. Umesto prognostičara, od aktuelnog političara, za koga čuh da ga zovu „od deobe do seobe“, čuli smo informaciju da ne brinemo zbog „Oluje“ i da je neće biti. Znam na koju je mislio, pošto sam jednu za razliku od njega i mnogih njegovih već preživela. Zbog toga znam kako izgleda i ko može da je izazove. Mogu da je izazovu ljudi ili oni koji sebe nazivaju ljudima. Ne ponovila se više nikome i nikada.

Ako vas interesuje kakva je politička situacija kod nas, mirna je i stabilna, što bi rekli predstavnici međunarodnih organizacija. To su oni što se kaju što su došli na ove prostore, ali dobre plate su važnije od kajanja i pokajanja.

Inače, ništa se ne menja kada su u pitanju naši životi. Sve je isto, samo se povremeno smenjuju lica u foteljama. Od onih koji su se odmah posle rata vozili helikopterima, do ovih danas koji čak i u maticu Srbiju idu sa oznakama republike Kosova, koju inače ne priznaju ili barem tako kažu. Polažu zakletvu i sede ispod grba i zastave te „samozvane države“, primaju prilično visoke plate iz budžeta te iste „države“, ali nas ubeđuju da je prostor u kome živimo južna srpska pokrajina. Imaju diplomatske pasoše na kojima piše „Kosovar“, a optužuju nas „obične“ što imamo lične karte te za njih nepriznate „države“. Ne samo da optužuju nas, nego i predstavnike Srpske pravoslavne crkve. Kako da opstanemo ovde a da ne uzmemo dokumenta RKS, ne znam, još nam nisu objasnili oni koji sebe nazivaju jedinim predstavnicima Srba i borcima za srpske interese.

Kad već spomenuh crkvu, vama je dragi moji čitaoci, u to sam sigurna, crkva oduvek bila bliska, bili vernici ili ne. Tako i meni. Nekako se najmirnije osećam u porti Dečana, Gračanice, Gorioča, Draganca i da ne nabrajam više, jer mi treba vremena da spomenem oko 150 crkava i manastira koji se nalaze na prostorima odakle vam pišem. Posle liturgije nekako smo sigurniji da se nalazimo na svome i da ćemo tu opstati. Crkva je preživela mnoge okupatore, rušitelje i vlastodršce, ikone i mošti svetaca su na rukama i nedrima sačuvali monasi i sveštenici. Okupljao se narod oko svojih svetinja i opstajao. Opstaće i sada kada su se protiv crkve i njenih predstavnika koji žele samo da više nikada ne sakupljaju leševe poginulih i mučenih Srba, urotili pojedini političari.

Da ne zaboravim da vam napišem da se u poslednje vreme iza crkve skrivaju i pojedini kojima tu i nije mesto. Sa žvakama u ustima na molebanu, sa ne baš „najčistijim rukama“, ali punih džepova na liturgiji, osetili su da bi mogli da se vrate u političku igru. Ali, možda i grešim, možda su se pokajali, pa traže oproštaj. Možda su na ispovesti priznali koliko su državnih para uložili u školovanje svoje dece,u kupovinu nekretnina i voznog parka, koliko su svoje i tuđe dedovine prodali. Oni koji su se pre samo nekoliko meseci utrkivali da se slikaju pored vladike i čistili crkvene porte, ne behu na molebanu za stradalni narod na Kosovu i Metohiji, ali takvi nisu ni vredni pomena, jer „čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti“.

Ja se, dragi moji, ipak nadam da će se svi pomiriti, da će ostaviti monaštvo i sveštenstvo da se na miru moli za napaćeni narod, ako ne pre, ono pred izbore, kada se budu pravile koalicije i kada se zaboravlja sve osim interesa i funkcija. Tada će bivši i sadašnji političari zaboraviti šta su pričali jedni protiv drugih, jer je u politici izgleda sve dozvoljeno.

Umalo da zaboravim da vas zamolim da dođete do crkve  Samodreže u blizini Vučitrna, na kojoj će, ako Bog da, konačno neko od „dušebrižnika“, bilo koje nacije i političke opredeljenosti, napraviti barem vrata. Možda neko od ovih koji su se odrekli jedne plate u korist srpskog naroda, a čija se imena i dalje čuvaju kao najstrožija državna tajna.

S nadom da ćemo se uskoro videti u Grebniku, Gojbulji, Belom Polju, Đakovici ili Suvom Grlu, srdačno vas pozdravljam i željno očekujem vaš odgovor.

P.S. I ne zaboravite: „Pobeđuju oni koji misle da to mogu“

Anđelka Ćup

Nema cepanja svete kosovsko-metohijske zemlje

Svako vreme ima svoje breme, govorio je srpski narod odvajkada. Međutim, čini se da je danas iskušenje veće nego ikad, jer po prvi put do sada imamo samoinicijativni predlog vlasti da se podele Kosovo i Metohija. Za neke iznenađujući a za druge ne, ovaj predlog se pokazao kao presedan. Jer, jedno je kada se deo teritorije silom osvoji ali je sasvim drugo, i sa dalekosežnim posledicama, kada se svojom voljom dâ! Zbunjenom narodu nije jasno kako se vlast izjašnjava suprotno Ustavu Republike Srbije.

Piše: Književnica Lela Marković 

Istovremeno, opoziciju čine stranke koje su pokazale kako se uzima od naroda ili stranke udružene u neslozi. Pojedini intelektualci se oglašavaju, ali ujedinjene pameti nema.

Da li vlast zaista misli da će zapad dozvoliti podelu teritorije koja je već okupirana ili da će Priština ispoštovati nekakav sporazum, kad nije do sada? Sve i da se sramna podela desi, vlast u Prištini će ići i dalje, što je njihov „stil“ građenja države na otimanju i krađi tuđe teritorije i istorije. Da li aktuelna vlast zaista misli da je pametnija od umnih i slavnih predaka koji nikada nisu ni pomišljali da se odreknu naše Svete Zemlje, niti da dele matično područje koje je svedok identiteta, porekla i trajanja srpskog naroda. Da li onaj ko bi prodao veru za večeru zna da se večera pojede, a da je vera zauvek i da održava zdravo duhovno tkivo naroda? Kada se iseče koren i drvo se suši. Gospod je dozvolio da bolest udari u naše telo – u teritoriju, kako bi se Srbi prizvali Bogu dok nije kasno i kako bi spasavali duhovno zdravlje koje je bitnije.

I da omogući da naše svetinje potom budu prisvojene kao kulturno blago takozvane države koja prazne strane svoje knjige istorije popunjava prisvajanjem tuđih? Kako da bude njihovo ono što nikada nije bilo, ni postalo uprkos brojnim osvajanjima? Veliki Matija je veliku istinu izgovorio: „Ako nije naše, zašto od nas traže da im ga damo?“

Oni koji kažu da su Kosovo i Metohija izgubljeni još davno, izgubljeni su i odmetnuti od Boga i roda, otpali sa bogatog srpskog rodoslova. Dužni potomcima i nezahvalni precima čijim je grobovima Srbija popločana, za slobodu u kojoj uživaju. Oni koji su ravnodušni ili ćute, čekajući da drugi donese odluku u njihovo ime, a onda i trenutak za naknadno pametovanje i osudu, nisu ništa drugo do oni koji pomažu u guranju svog naroda u ambis.

Lela Markovć ispred bogoslovije u Prizrenu, foto: privatna arhiva

Slušajući besedu Episkopa Teodosija sa molebana u Kosovskoj Mitrovici, duša zadrhti od radosti što imamo ovakve pastire koji okupljaju stado i krepe ga jednostavnom istinom: „Ne dajmo da nas podele ideologije ovog sveta, prolazne reči i obećanja koja prolaze kao zvono koje ječi (1Kor 13.1). Crkva je uvek bila ovde da nas povezuje, kao što se pšenica sabira i kao brašno sjedinjuje u jedan hleb, kao što se grožđe sabira u jednu čašu vina.“

Nebeski sud je jedina prava uteha, Slava Bogu! Do tada, uzdajmo se u čuvare naših svetinja, našu Svetu srpsku pravoslavnu sabornu i apostolsku crkvu koja je opet zauzela jasan stav, uprkos svih napada na svoje pastire. Pružimo im podršku, pomolimo se za naše sveštenstvo, monaštvo i narod, vraćajmo se i odlazimo na Kosovo i Metohiju što češće, pomažimo narod i svetinje, protivimo se podeli Kosova i Metohije pazeći sve vreme da u tom trudu ne izgubimo dušu kako bi, kad dođe vreme, pred Gospoda stali bez stida. Da ne budemo pasivni jer imamo veliku ličnu odgovornost! Da svako od nas govori gde i koliko može, bez rezerve, straha ili dvoumljenja. Ovo je ispit za svakog pojedinca, šta mu je u srcu, na usnama i u delima, jer je lični izbor između stradanja i odricanja, izbor za ulaz na Nebesa ili u pakao. Sveta Zemlja se brani na Kosovu i Metohiji ali i u Beogradu, širom Srbije, u dijaspori. Mudro, smireno, ali istrajno, beskompromisno i uporno, sa verom u Boga! Samo tako će Bog čuti naša srca i otvoriće put spasenja.

 

Lela Marković, Prizrenka,

pravnik, književnik i potredsednik

Udruženja književnika Kosova i Metohije

Pregled nedelje: Novinari u neslobodi, srpski predstavnici „tehničari“, od auta preko ofsajda do žutog kartona ili pat pozicije

U nedelji za nama, na Kosovu (i Metohiji), smenjivaše se događaji, političari sastančili, slali poruke, svako svojim pristalicama, albanska politička elita, uz obećanje da nema druge alternative osim da Srbija prizna nezavisnost Republike Kosova, a srpska politička elita da od toga nema ništa, da je Kosovo i Metohija južna srpska pokrajina i da će tako ostati. Ništa novo, ni na zapadau ni na jugu, samo na dalekom istoku lete rakete, demonstacija sile i iživljavanja dežurnih moćnika. Ja, novinar jednog malog i „seoskog portala“, kako nas prozva jedan lokalni anonimni lik, koji se samo iz njemu znanih razloga krije iza lažnog profila na društvenim mrežama, dok svi u okolini znaju ko je, samo što su svi pristojni pa se ne obaziru. Znate ono… karavani prolaze.

Više „Pregled nedelje: Novinari u neslobodi, srpski predstavnici „tehničari“, od auta preko ofsajda do žutog kartona ili pat pozicije“

Pregled nedelje: Nezavisnost njima, neizvesnost nama, a budućnost svima siva

Nedelja za nama na Kosovu i Metohiji: divljački napad i maltretiranje građana u severnoj Mitrovici, fašističke metode prevaspitavanja novinara, maltretiranje i batinanje srpskih predstavnika u kosovskim institucijama, hapšenje Marka Đurića, proterivanje turskih državljana, povezanih sa pučistima u toj zemlji. To je ukratko obeležilo pretposlednju nedelju velikog uskršnjeg posta. Svi ostali događaji su u senci pomenutog, čak i pokušaj zapada da Rusiju vrate u vreme kada je bila nejaka.

Više „Pregled nedelje: Nezavisnost njima, neizvesnost nama, a budućnost svima siva“

Sećam se… a vi !?

Sećam se…

Pre tačno godinu dana, svoje sećanje na 24. mart 1999. godine pretočih u tekst. Istim je rečima počeo, isto bio naslovljen.

Grunula iz mene sećanja, navrle emocija, prokuljao bes, nizala se slova na papiru. Slagale se reči koje mi isprva behu nekako lake, „njanjave“, šuplje, isprazne. Iskreno, čak su mi se i gadile. Očajnički mi je bila potrebna teška, snažna, „silna“ reč, da opiše one koji su u samo jednom danu, mojoj generaciji ubili i oteli pravo na najlepše godine i mladalačke snove.

Treba mi, kao olovo teška, kao munja razorna, kao sablja britka, kao koplje ubojita – REČ.  Ona koja će „njemu“, u kome i sada, posle 19 godina vidim neprijatelja, potanko opisati kako je to kad 78 dana i noći krvnički nekom odozgo bombarduješ, ko zna kakvim bombama, do deteta u kolevci.

Piše: Ivan Miljković

Sećam se…

Dolazili ste uz zavijajuće zvuke sirena, bacali bombe po našoj zemlji, po nama. Sa sigurne visine, ne gledavši nas u oči, ubijali ste bezdušno pacijente u bolnicama, seljake na pijacama. Ciljali ste na prepune autobuse i vozove na mostovima širom Srbije, Crne Gore. Bacali ste i svetleće kugle, a i letke sa samo vama razumljivim porukama. Nisam vam to zaboravio. Još uvek me boli i večno će me boleti Milica, Đorđe, Varvarin, Lužane…

Kolaž naših NATO uspomena

Sećam se…

Prošlo je 19 godina, a osećaj prema vama je ostao isti… Mislite slomili ste nas, opametili ste nas, priznali smo vašu vlast, konačno smo se poklonili vašim parama i vašoj zastavi.

Kada ste se odozgo spustili na zemlju, pogledali smo vas u oči da vam zenicu dobro upamtimo i pročitamo šta je u njoj zapisano. Vi biste da nama novcem rane zacelite, da nam napravite novu državu. Mislite da ćete nam sećanje uništiti ako nam dovedete novu vlast, koja će vas slušati bez pogovora?! Ali, padoše vaše maske „milosrdnog anđela“, a sa njima padoše maske i nekima koji se zovu „naši“.

Sećam se…

Nigde nas više nema, ni na svadbama, ni u povorkama, ni kraj dečje kolevke, čak ni u crkvi, da uz molitvu, naforu i pričest okajemo što okajati moramo i spas zatražimo od Jedinog koji nas spasiti može. Nema nas ni u kolonama gde se protestuje, ne bunimo se. Na sve svikli, na jaram navikli. Ćutimo, svoje gazimo, krvniku se klanjamo.

Instant patriotizam

Sećam se…

Bili smo narod koji pamti, narod koji je uz pesmu i gusle adet čuvao, ponosan na slavne pretke koji Albaniju pregaziše. Bili smo narod koji se časnog krsta nije odricao, koji je uvek ponosno pred neprijatelja stao kako bismo se Srbljem mogli zvati. Nismo dedovinu prodavali, već smo u zemlji Srbalja njive sejali, plodove brali, poštovali brata i kuma,  jedinorodnom Bogu se molili.

Pitam se…

Šta smo sad, u šta nam se rastočilo kolektivno pamćenje? U brojanje novca, gomilanje kubikaže i kvadrata kupljenih širom centralne Srbije? Zar samo toliko vredi krvlju i znojem natopljena zemlja Solunaca, Kajmakčalanaca, kraljeva i careva?! Mogu li se novcem platiti Visoki Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška? Može li se u kvadraturu pretvoriti izgubljena mladost na Košarama, u Peći, Starom Gracku…?!

To je nama naša borba dala

Oslobodiocima su još naši „stari“ spomen usred Gračanice podigli, da se sjaji i prkosi silama zla. Krst na vrhu je svedočio da su slobodu narodu doneli oni najbolji. Ginuli su za nas, a mi!?

Kraj  spomen obeležja junacima Velikog rata, paleći sveće, iz godine u godinu, prisetimo se Prvog svetskog rata, ali i ovog poslednjeg. Neko se slika, položi venac i ode negde daleko.

Sećam se…

Ne padne sneg da prekrije breg…

Pamtim…

Tačno pre osam godina, 24. marta 2010., ispred Doma kulture u Gračanici postavljen je i osveštan veliki drveni krst da svedoči o  žrtvama NATO agresije. Uz prisustvo više stotina meštana, krst je osveštao tadašnji namesnik Eparhije raško – prizrenske, vladika Atanasije Jevtić. Događaju su prisustvovali i članovi porodica kidnapovanih i nestalih Srba, a predstavnici lokalne vlasti su obećali da će na tom mestu, u najkraćem periodu podići spomenik svim žrtvama NATO agresije.

Sećam se…

Od tada je prošlo punih osam godina, a ako se sećate i vi, pored srpskih institucija, dobili smo i Srbe u kosovskim institucijama, borce za naša nacionalna prava i interese. Ali, spomenika žrtvama NATO bombardovanja nema, a nema više ni krsta ispred Doma kulture.

Pitao sam…

U jesen, 10. novembra prošle godine, krst je pao. Poruka, simbolika, kako da to protumačim?!

Sećam se…

Oko krsta koji je pao, u predizbornoj kampanji za gradonačelnika opštine Gračanica, polemiku vodiše dvojica kandidata (vladike veće i od samog vladike). Raspravljaše oni tada da li je krst postavljen ispravno i po crkvnim kanonima, naličjem okrenut prema zapadu, istoku, severu ili jugu. Pričali su pa zaboravili, i na krst i na obećanja.

Jedino su zaposleni iz Doma kuluture vodili brigu o postavljenom krstu, očekujući i obećani spomenik svim žrtvama, svima koji su ginuli „za krst časni i slobodu zlatnu“. Premazivali su ga zaštitnom bojom, sakupljali poispadala slova i kada su napokon uvideli da će sasvim propasti, uneli su ga. Čuvaju ga u Domu kulture, čekajući neka bolja vremena i za krst i za nas.

Pitam se…

Čemu se nadamo i jesmo li dostojni krsta i potomaka? Ako za 19 godina nismo bili u stanju da podignemo spomenik oko koga ćemo da se okupimo i stradale od NATO bombi spomenemo i ožalimo, za šta smo sposobni? Da se gložimo oko toga ko će uz Ramuša ili Hašima?  Da prodajemo svetu zemlju, plačemo u beogradskim kafanama za Kosovom, „vinom i rakijom vidamo jedni drugima rane junačke“ dok su nam grobovi predaka zarasli u korov?

Sa Časnim krstom, zemljom pretvorenom u kvadrate i kubike po belom svetu

Setite se…

Ti grobovi nisu rake,

Već kolevke novih snaga…

Čemu li se nadaju pokoljenja koja Grobove svetle ne pohode, žrtvama sveće ne pale, sa neprijateljem druguju i trguju, ćirilicu zaboravljaju, a Čika Jovu Zmaja na tviteru traže?

 

Ivan Miljković

Kosovo – Decenija zavisnosti od nezavisnosti

Šta vama znači nezavisnost?

Zamislite da ovo pitanje postavljate građanima Prištine 17. februara 2008. godine i danas deceniju kasnije, na istom mestu, u strogom centru grada, kraj instalacije NJUBORN, simbola najmlađe države, koji je na teritoriji druge suverene države stvorio Zapad, uz pomoć NATO-a.

Više „Kosovo – Decenija zavisnosti od nezavisnosti“

Pregled nedelje: Sitna knjiga iz enklave, od Vavedenja do Sretenja, mnoga dela i nedela izađoše na videla…

Dugo me nije bilo da opišem nedelju za nama. Verujte, nije to zato što sam zapala u neku vrstu letargije, niti sam zaspala dubokim zimskim snom, ne registrujući šta se oko mene zbiva. To je zato što sam pustila da vidim dokle će to da traje…

Više „Pregled nedelje: Sitna knjiga iz enklave, od Vavedenja do Sretenja, mnoga dela i nedela izađoše na videla…“

Pregled nedelje: Mnogo volim predizborne kampanje

Traje Miholjsko leto, prolaze nedelje, a ja, dragi moji, nikako da se usudim da napišem neki tekstić u stilu na koji ste navikli. Postalo je opasno, kažu mi prijatelji. Trebalo bi da se ćuti, izbori su, pa da ne pomisli neko da sam, ne daj Bože na onoj drugoj strani. Prava i prva strana se valjda podrazumeva. Iz mojih pisanih tekstova, naravno da ne bi smelo da se oseti na čijoj sam strani, ali to očekuju pojedinci na političkoj sceni. Naravno, ne samo od mene, jer sam ja „slamka među vihorove“, nego od svih koji se usuđuju da hodaju ovom kosovskometohijskom zemljom. Zašto? Zato što smo mi ovde samo zahvaljujući njima, mislim političarima i zahvaljujući njima postojimo Zahvaljujući njima neki rade, neki primaju plate a ne rade, a neki opet niti rade, niti se plati nadaju. Zbog njih pojedinci i posle 18 godina od rata žive u kontejnerima, dok se isto zbog njih, u stanovima koje su izgradile vlade raznih zemalja, baškare oni koji su prodali svoju imovinu na Kosovu, čije porodice žive negde u Jagodini ili Nišu…I sve je ovde zahvaljujući njima. Ne smem ni da pomislim šta bi se desilo da njih nema.

Više „Pregled nedelje: Mnogo volim predizborne kampanje“

Ikeom ću te, Ikeom ćeš me…

O IKEI, sa IKEOM, hej IKEO“, toliko se protekle nedelje pisalo i pričalo o tebi da sam se na trenutak zabrinuo za kolektivno psihičko stanje nacije. Vodećem švedskom brednu, u kome se mogu naći neophodne potrepštine za opremanje stana, toliko je posvećana pažnja javnosti, kao da je, Bože oprosti meni grešnom na poređenju,  Sam Svevišnji sišao tu u Bubanj Potoku.  Narod pohrlio da vidi to čudo iz Švedske, pa čak i sam naš predsednik Vučić.

Dakle „vozljubeljni“ predsednik je bio odlična reklama i besplatan marketing za vodeći švedski brend, toliko ga je izreklamirao, u svojoj rođenoj zemlji, da će i onih pola miliona glasača, botova i ostalih preletačevića sigurno kupiti nešto u toj IKEI ako ništa drugo, ono, bar srpsku oklagiju ili dasku za seckanje, jer to su jedini domaći proizvodi koji su se našli na raftovima velikog tržnog centra.

Šta će ti bolja reklama i to na svim medijima u udarnim terminima grmi:  „IKEA, IKEI, s IKEOM o IKEI –  hej, IKEO!  Kad već nemate svoje za reklamirati, jer podatak da je Srbija na vrhu tabele najsiromašnijih zemalja u Evropi može da bude samo antireklama, uvek je bolje „prilepiti“ se uz neki vodeći svetski brend i eto obostrane koristi.

Ne bi tu bilo ništa sporno i ne bi ni meni ni onima koji pamte neka druga vremena tu bilo ničeg sumnjivog i za zameriti da nismo bili svedoci da je ta ista IKEA godine 1991. otvorila svoju robnu kuću u centru Beograda, do duše u nešto manjem prostoru i sa manje medijske pažnje. Da dobije veći prostor i u kvadraturi i u medijima nije imala izgleda, jer su tada i „Robne kuće Beograd“ ali i drugi domaće trgovine bile odlični domaći brendovi u kojima se za kuću moglo kupiti sve, baš kao u reklami, od igle do lokomotive. U takvim uslovima trgovine IKEA je imala slabašne šanse. Danas su šanse znatno veće naročito uz subvencije države, baš kao za Fijat i ostale svetske brendove koji se odluče da posluju kod nas.

Lepo je naš narod rekao, dok jednom ne smrkne durgom ne može da svane. Tako je moralo da  smrkne čuvenoj „Beograđanki“ koja je u svim gradovima širom Srbije imala lanac svojih trgovina, njoj je smrklo, a gle dobre sreće i zle sudbine, svanulo i švedskoj IKEI i hrvatskoj IDEI.

 

Tako je smrknulo Zastavi, a svanulo Fijatu, Srbijaniki iz Valjeva, Slobodi iz Čačka, Elektronskoj industiji u Nišu… i da ne nabarajam dalje, jer poduža je lista zone sumraka u kojoj su se, nekim nobjašnjivim slučajem, našle sve domaće, jake i vodeće kompanije. Za sumrak ovih preduzeća pobrinuo se pre svih domaći faktor, kao i za dolazak stranih brendova na njihovo mesto. Da li je bilo podmazano i koliko, tu nismo mogli da budemo svedoci, ali svekolikog propadanja i ekonomije i nas sa njom, jesmo.

Posle ovoga znam, odmah će vlast krenuti u odbranu i reći da je konkurentnost zdrava za tržšte i domaće proizvođače. Konkurencija jeste zdrava, to se uči i u školi, vlast nam je rekla da će radnih mesta biti više i vlast nas ubeđuje da vodeći svetski brendovi dolaze u zemlju gde postoje garancije za stabilno i uspešno poslovanje.

 

Međutim, ne valja kad mnogo znamo ili čujemo. Eto, čuli jesmo da su tamo negde,  u nekim zemljama kapitalisti očas posla i u najkraćem roku spakovali svoje mašine i presele ih u zemlju gde je radna snaga još jeftinija. Čuli jesmo da u tim i takvim zemljama nisu ugovorom zaštićeni interesi države, naroda i radnika. Mi tvrdimo:  „Neće to kod nas!“, Tvrdi i vlast, ali ugovore sklljene sa kapitalistima ne objavljuje. Kaže to je za sveopšte dobro, dobro je i za valst ali i za narod, jer što se manje zna, manje boli glava.

Čista poslovana ekonomija i računica bistra kao suza iz ugla kapitaliste. Iz našeg ugla i doživljenog iskustva to zači još jedna radnička porodica bez posla i nade, porodica čiji je radnik zarad 30. 000 dinara plate trpeo i pelene i kakva sve ne poniženja. Vlast ćuti o tome, provori jedino kada je na to podsete neki „neposlušni novinar“ jer iz ugla vlasti to su samo pojedinačni i izlovani slučajevi, a mi svi skupa treba da sledimo razvojnu politiku naše dobre vlasti.

Dakle,  vratimo se na početak priče, dok jednom ne smrke drugom ne svane, ako je smrklo srpskim firmama a svanulo velikim svetskim, ako je smrklo srpskom radniku a svanulo kapitalisti, da li to znači da je sada vreme da smrkne i vlasti, ali, šta će nam osvanuti?! Ostalo je još samo da to doživimo jer, šta god da se desi, narod je uvek onaj kome kasnije il’ pre smrkne.

Što se Ikee tiče, setite se da su naši preci živeli jednako srećno i bez nje i oklagiju i dasku za seckanje, drvenu stolicu, klupu, sofru i krevet umeli su sami da naprave. Fiskalna kasa, budno oko kamere i gomila oduševljenih ljudi i novinara nije im bila potrebna, a ipak su bili dobri domaćini, kupovali domaće, služili se s domaćim, ušparali i uštedeli da ostave vremenima budućim.

 

Ivan Miljković

 

Pregled nedelje: Muke narodne na putu od integralnog do integrisanog

Prođe još jedna nedelja sa tropiskim vrelinama, u kojoj nas je regionalna kompanija za vodosnabdevanje kao redovne platiše „častila“ restrikcijama i to prvo od 17 do 22 sata, a potom i od 15 do 22 časa, u nekim delovima naše integrisane opštine Gračanica. Bilo je i gore, sećam se, pa izdržavamo.

Više „Pregled nedelje: Muke narodne na putu od integralnog do integrisanog“