Сећам се… а ви !?

Сећам се…

Пре тачно годину дана, својe сећање на 24. март 1999. године преточих у текст. Истим је речима почео, исто био насловљен.

Грунула из мене сећања, наврле емоција, прокуљао бес, низала се слова на папиру. Слагале се речи које ми испрва беху некако лаке, „њањаве“, шупље, испразне. Искрено, чак су ми се и гадиле. Очајнички ми је била потребна тешка, снажна, „силна“ реч, да опише оне који су у само једном дану, мојој генерацији убили и отели право на најлепше године и младалачке снове.

Иван Миљковић

Треба ми, као олово тешка, као муња разорна, као сабља бритка, као копље убојита – РЕЧ.  Она која ће „њему“, у коме и сада, после 19 година видим непријатеља, потанко описати како је то кад 78 дана и ноћи крвнички неком одозго бомбардујеш, ко зна каквим бомбама, до детета у колевци.

Долазили сте уз завијајуће звуке сирена, бацали бомбе по нашој земљи, по нама. Са сигурне висине, не гледавши нас у очи, убијали сте бездушно пацијенте у болницама, сељаке на пијацама. Циљали сте на препуне аутобусе и возове на мостовима широм Србије, Црне Горе. Бацали сте и светлеће кугле, а и летке са само вама разумљивим порукама. Нисам вам то заборавио. Још увек ме боли и вечно ће ме болети Милица, Ђорђе, Варварин, Лужане…

Колаж наших НАТО успомена

Сећам се…

Прошло је 19 година, а осећај према вама је остао исти… Мислите сломили сте нас, опаметили сте нас, признали смо вашу власт, коначно смо се поклонили вашим парама и вашој застави.

Када сте се одозго спустили на земљу, погледали смо вас у очи да вам зеницу добро упамтимо и прочитамо шта је у њој записано. Ви бисте да нама новцем ране зацелите, да нам направите нову државу. Мислите да ћете нам сећање уништити ако нам доведете нову власт, која ће вас слушати без поговора?! Али, падоше ваше маске „милосрдног анђела“, а са њима падоше маске и некима који се зову „наши“.

Сећам се…

Нигде нас више нема, ни на свадбама, ни у поворкама, ни крај дечје колевке, чак ни у цркви, да уз молитву, нафору и причест окајемо што окајати морамо и спас затражимо од Јединог који нас спасити може. Нема нас ни у колонама где се протестује, не бунимо се. На све свикли, на јарам навикли. Ћутимо, своје газимо, крвнику се клањамо.

Инстант патриотизам

Сећам се…

Били смо народ који памти, народ који је уз песму и гусле адет чувао, поносан на славне претке који Албанију прегазише. Били смо народ који се часног крста није одрицао, који је увек поносно пред непријатеља стао како бисмо се Србљем могли звати. Нисмо дедовину продавали, већ смо у земљи Србаља њиве сејали, плодове брали, поштовали брата и кума,  јединородном Богу се молили.

Питам се…

Шта смо сад, у шта нам се расточило колективно памћење? У бројање новца, гомилање кубикаже и квадрата купљених широм централне Србије? Зар само толико вреди крвљу и знојем натопљена земља Солунаца, Кајмакчаланаца, краљева и царева?! Могу ли се новцем платити Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка? Може ли се у квадратуру претворити изгубљена младост на Кошарама, у Пећи, Старом Грацку…?!

То је нама наша борба дала

Ослободиоцима су још наши „стари“ спомен усред Грачанице подигли, да се сјаји и пркоси силама зла. Крст на врху је сведочио да су слободу народу донели они најбољи. Гинули су за нас, а ми!?

Крај  спомен обележја јунацима Великог рата, палећи свеће, из године у годину, присетимо се Првог светског рата, али и овог последњег. Неко се слика, положи венац и оде негде далеко.

Сећам се…

Не падне снег да прекрије брег…

Памтим…

Тачно пре осам година, 24. марта 2010., испред Дома културе у Грачаници постављен је и освештан велики дрвени крст да сведочи о  жртвама НАТО агресије. Уз присуство више стотина мештана, крст је освештао тадашњи намесник Епархије рашко – призренске, владика Атанасије Јевтић. Догађају су присуствовали и чланови породица киднапованих и несталих Срба, а представници локалне власти су обећали да ће на том месту, у најкраћем периоду подићи споменик свим жртвама НАТО агресије.

Сећам се…

Од тада је прошло пуних осам година, а ако се сећате и ви, поред српских институција, добили смо и Србе у косовским институцијама, борце за наша национална права и интересе. Али, споменика жртвама НАТО бомбардовања нема, а нема више ни крста испред Дома културе.

Питао сам…

У јесен, 10. новембра прошле године, крст је пао. Порука, симболика, како да то протумачим?!

Сећам се…

Око крста који је пао, у предизборној кампањи за градоначелника општине Грачаница, полемику водише двојица кандидата (владике веће и од самог владике). Расправљаше они тада да ли је крст постављен исправно и по црквним канонима, наличјем окренут према западу, истоку, северу или југу. Причали су па заборавили, и на крст и на обећања.

Једино су запослени из Дома кулутуре водили бригу о постављеном крсту, очекујући и обећани споменик свим жртвама, свима који су гинули „за крст часни и слободу златну“. Премазивали су га заштитном бојом, сакупљали поиспадала слова и када су напокон увидели да ће сасвим пропасти, унели су га. Чувају га у Дому културе, чекајући нека боља времена и за крст и за нас.

Питам се…

Чему се надамо и јесмо ли достојни крста и потомака? Ако за 19 година нисмо били у стању да подигнемо споменик око кога ћемо да се окупимо и страдале од НАТО бомби споменемо и ожалимо, за шта смо способни? Да се гложимо око тога ко ће уз Рамуша или Хашима?  Да продајемо свету земљу, плачемо у београдским кафанама за Косовом, „вином и ракијом видамо једни другима ране јуначке“ док су нам гробови предака зарасли у коров?

Са Часним крстом, земљом претвореном у квадрате и кубике по белом свету

Сетите се…

Ти гробови нису раке,

Већ колевке нових снага…

Чему ли се надају покољења која Гробове светле не походе, жртвама свеће не пале, са непријатељем другују и тргују, ћирилицу заборављају, а Чика Јову Змаја на твитеру траже?

 

Иван Миљковић

Косово – Деценија зависности од независности

Шта вама значи независност?

Замислите да ово питање постављате грађанима Приштине 17. фебруара 2008. године и данас деценију касније, на истом месту, у строгом центру града, крај инсталације ЊУБОРН, симбола најмлађе државе, који је на територији друге суверене државе створио Запад, уз помоћ НАТО-а.

Више „Косово – Деценија зависности од независности“

Преглед недеље: Ситна књига из енклаве, од Ваведења до Сретења, многа дела и недела изађоше на видела…

Дуго ме није било да опишем недељу за нама. Верујте, није то зато што сам запала у неку врсту летаргије, нити сам заспала дубоким зимским сном, не региструјући шта се око мене збива. То је зато што сам пустила да видим докле ће то да траје…

Више „Преглед недеље: Ситна књига из енклаве, од Ваведења до Сретења, многа дела и недела изађоше на видела…“

Преглед недеље: Много волим предизборне кампање

Траје Михољско лето, пролазе недеље, а ја, драги моји, никако да се усудим да напишем неки текстић у стилу на који сте навикли. Постало је опасно, кажу ми пријатељи. Требало би да се ћути, избори су, па да не помисли неко да сам, не дај Боже на оној другој страни. Права и прва страна се ваљда подразумева. Из мојих писаних текстова, наравно да не би смело да се осети на чијој сам страни, али то очекују појединци на политичкој сцени. Наравно, не само од мене, јер сам ја „сламка међу вихорове“, него од свих који се усуђују да ходају овом косовскометохијском земљом. Зашто? Зато што смо ми овде само захваљујући њима, мислим политичарима и захваљујући њима постојимо Захваљујући њима неки раде, неки примају плате а не раде, а неки опет нити раде, нити се плати надају. Због њих појединци и после 18 година од рата живе у контејнерима, док се исто због њих, у становима које су изградиле владе разних земаља, башкаре они који су продали своју имовину на Косову, чије породице живе негде у Јагодини или Нишу…И све је овде захваљујући њима. Не смем ни да помислим шта би се десило да њих нема.

Више „Преглед недеље: Много волим предизборне кампање“

Икеом ћу те, Икеом ћеш ме…

О ИКЕИ, са ИКЕОМ, хеј ИКЕО“, толико се протекле недеље писало и причало о теби да сам се на тренутак забринуо за колективно психичко стање нације. Водећем шведском бредну, у коме се могу наћи неопходне потрепштине за опремање стана, толико је посвећана пажња јавности, као да је, Боже опрости мени грешном на поређењу,  Сам Свевишњи сишао ту у Бубањ Потоку.  Народ похрлио да види то чудо из Шведске, па чак и сам наш председник Вучић.

Дакле „возљубељни“ председник је био одлична реклама и бесплатан маркетинг за водећи шведски бренд, толико га је изрекламирао, у својој рођеној земљи, да ће и оних пола милиона гласача, ботова и осталих прелетачевића сигурно купити нешто у тој ИКЕИ ако ништа друго, оно, бар српску оклагију или даску за сецкање, јер то су једини домаћи производи који су се нашли на рафтовима великог тржног центра.

Шта ће ти боља реклама и то на свим медијима у ударним терминима грми:  „ИКЕА, ИКЕИ, с ИКЕОМ о ИКЕИ –  хеј, ИКЕО!  Кад већ немате своје за рекламирати, јер податак да је Србија на врху табеле најсиромашнијих земаља у Европи може да буде само антиреклама, увек је боље „прилепити“ се уз неки водећи светски бренд и ето обостране користи.

Не би ту било ништа спорно и не би ни мени ни онима који памте нека друга времена ту било ничег сумњивог и за замерити да нисмо били сведоци да је та иста ИКЕА године 1991. отворила своју робну кућу у центру Београда, до душе у нешто мањем простору и са мање медијске пажње. Да добије већи простор и у квадратури и у медијима није имала изгледа, јер су тада и „Робне куће Београд“ али и други домаће трговине биле одлични домаћи брендови у којима се за кућу могло купити све, баш као у реклами, од игле до локомотиве. У таквим условима трговине ИКЕА је имала слабашне шансе. Данас су шансе знатно веће нарочитo уз субвенције државе, баш као за Фијат и остале светске брендове који се одлуче да послују код нас.

Лепо је наш народ рекао, док једном не смркне дургом не може да сване. Тако је морало да  смркне чувеној „Београђанки“ која је у свим градовима широм Србије имала ланац својих трговина, њој је смркло, а гле добре среће и зле судбине, свануло и шведској ИКЕИ и хрватској ИДЕИ.

 

Тако је смркнуло Застави, а свануло Фијату, Србијаники из Ваљева, Слободи из Чачка, Електронској индустији у Нишу… и да не набарајам даље, јер подужа је листа зоне сумрака у којој су се, неким нобјашњивим случајем, нашле све домаће, јаке и водеће компаније. За сумрак ових предузећа побринуо се пре свих домаћи фактор, као и за долазак страних брендова на њихово место. Да ли је било подмазано и колико, ту нисмо могли да будемо сведоци, али свеколиког пропадања и економије и нас са њом, јесмо.

После овога знам, одмах ће власт кренути у одбрану и рећи да је конкурентност здрава за тржште и домаће произвођаче. Конкуренција јесте здрава, то се учи и у школи, власт нам је рекла да ће радних места бити више и власт нас убеђује да водећи светски брендови долазе у земљу где постоје гаранције за стабилно и успешно пословање.

 

Међутим, не ваља кад много знамо или чујемо. Ето, чули јесмо да су тамо негде,  у неким земљама капиталисти очас посла и у најкраћем року спаковали своје машине и преселе их у земљу где је радна снага још јефтинија. Чули јесмо да у тим и таквим земљама нису уговором заштићени интереси државе, народа и радника. Ми тврдимо:  „Неће то код нас!“, Тврди и власт, али уговоре склљене са капиталистима не објављује. Каже то је за свеопште добро, добро је и за валст али и за народ, јер што се мање зна, мање боли глава.

Чиста послована економија и рачуница бистра као суза из угла капиталисте. Из нашег угла и доживљеног искуства то зачи још једна радничка породица без посла и наде, породица чији је радник зарад 30. 000 динара плате трпео и пелене и каква све не понижења. Власт ћути о томе, провори једино када је на то подсете неки „непослушни новинар“ јер из угла власти то су само појединачни и изловани случајеви, а ми сви скупа треба да следимо развојну политику наше добре власти.

Дакле,  вратимо се на почетак приче, док једном не смрке другом не сване, ако је смркло српским фирмама а свануло великим светским, ако је смркло српском раднику а свануло капиталисти, да ли то значи да је сада време да смркне и власти, али, шта ће нам осванути?! Остало је још само да то доживимо јер, шта год да се деси, народ је увек онај коме касније ил’ пре смркне.

Што се Икее тиче, сетите се да су наши преци живели једнако срећно и без ње и оклагију и даску за сецкање, дрвену столицу, клупу, софру и кревет умели су сами да направе. Фискална каса, будно око камере и гомила одушевљених људи и новинара није им била потребна, а ипак су били добри домаћини, куповали домаће, служили се с домаћим, ушпарали и уштедели да оставе временима будућим.

 

Иван Миљковић

 

Преглед недеље: Муке народне на путу од интегралног до интегрисаног

Прође још једна недеља са трoписким врелинама, у којој нас је регионална компанија за водоснабдевање као редовне платише „частила“ рестрикцијама и то прво од 17 до 22 сата, а потом и од 15 до 22 часа, у неким деловима наше интегрисане општине Грачаница. Било је и горе, сећам се, па издржавамо.

Више „Преглед недеље: Муке народне на путу од интегралног до интегрисаног“

Погледај ме огледалце моје

Свако од нас воли да се огледа у огледалу и сваком се мање или више допада одраз који у њему види. Ту и тамо, онима у средњим годинама, засмета који килограм вишка или нешто већа количина сала у пределу стомака и струка код мушиких, или бутина код женских. То гледање у огледало има своју подужу историју, ајде да не идем тако далеко у прошлост и препричавам легенду о Нарцису који је гледао одраз у језеру и сваког се дана дивио својој лепоти. Сви смо ми помало он, али то не би смо јавно признали, чак ни у лудилу.

Фото: Илустрација

Иако смо прележали пубертетске фазе непрестаног стајања пред огледалом, „копања“ по лицу и непрестаног тражења мана на њему, још увек волимо да се погледамо, да се загледамо али и да се кришом мрштимо, пућимо или правимо блесаве гримасе, пазећи при том да нас неко од укућана не види. Да, верујте на реч,  чинимо то, чак и у овим годинама.

У огледалу обично тражимо трагове које је на нас оставио живот, на лицу или телу. Чудна је то справа и сасвим је сигурно, не уме да лаже, све покаже, ако желиш да видиш. Свака нова седа, свака нова бора има своју причу и доказ је наше зрелости, не знам да ли и мудрости….

Човек је измислио огледало како би гледао свој спољашњи изглед, а огледало којим би завирио унутар себе и погледао себе изнутра, још увек није измислио…

А и да постоји такво огледало, мислим да је мало оних који би се усудили да га користе. Ако је фасада на кући лепа, онда би требало да је унутрашњост још лепша, али тако је то обично са фасадама и кућама, са људима је мало другачије.

Фото: Илустрација

Људи не воле огледала помоћу којих можете да их погледате изнутра и да видите прави одраз њихове душе.

Не воле, јер их такво огледало подсети, рецимо, на обећање које су дали, а нису испунили.

Не воле, јер ће их подсетити да сто и један пут поновљена лаж остаје лаж, истина не може бити. Такво огледало ће им сасути у лице истину  да ни масу, а ни милионе слагали нису, већ себе.

Не воле људи таква огледала јер ће их подсетити одакле су и од чега поникли, шта су били, шта говорили, а у шта се претворили.

Не воли народ таква огледала, кад не воли народ, не воли ни власт, јер власт је огледало народа…

Не требају народу таква огледала која говоре истини и која ће рећи „Цар је го!“ не…не треба му ни огледало које ће му рећи: „продао си и тамо где морао ниси!“

Народу требају ружичасте наочаре. Поглед кроз њих је загарантовано леп. Живот као у реклами, трпеза пуна разних ђаконија која су на дохват руке, баш ту у вашој омиљеној мега трговини у комшилуку, ту је свака цена ситница и износи тричавих 99,99.

Народу треба да му прелепа банкарска службеница, широког осмеха са блиставо белим зубима каже: „Кредит, може, узмеш, паузираш и вратиш“, ситница.

Страс Божја,  нове болнице, врхунска апаратура, скупи аутомобили, широки друмови и коридори, љубазне стјуардесе које вас служе док ви од силних путовања не стижете ни да заноћите у својој земљи.  Како је лепо гледати на свој живот ружичастим наочарима.

И зато вам кажем, народ као што је је овај наш воле сви господари, а и овакав народ више нигде не можете наћи. Ако се уместо у цареве наочаре не огледа у огледало и споља и изнутра, ускоро ће му се и у рођеној држави изгубити сваки траг.

 

Иван Миљковић

Преглед недеље: Недеља у којој су падале маске

За све који су се пожелели мог виђења протеклих догађаја, само да знате, ту сам још увек и немам намеру да игде одем. И даље подстанар у Чаглавици, најскупљој локацији на Косову. Како ствари стоје, још дуго ћу бити са том „функцијом“, јер никако да „убодем“ политичку опцију која ће ми доделити стан или запослити неког члана породице. Некако немам тај осећај, а и не умем. Знате ону народну, „Ко умије, њему двије“. Научићу и ја можда, ко зна, а сада да вас подсетим шта се дешавало у протеклих неколико дана на овим нашим просторима.

Више „Преглед недеље: Недеља у којој су падале маске“

Живот Рома: Покушај да ходаш у мојим ципелама

Тежак положај Рома, којих се политичари сете само у предизборној кампањи, не изазива довољно пажње ни код новинара, ни код чланова невладиних организација, које се наводно баве такозваним “ромским питањем”. За Дан Рома читава заједница апелује на побољшању живота Рома, а доносиоци одлука не учине ништа или скоро ништа конкретно, како би се то и десило.

Више „Живот Рома: Покушај да ходаш у мојим ципелама“

(Не)радо иде Србин у војнике?

Упекла звезда па не попушта, а ако сте мислили да се по летњој жеги не дешава ништа, онда сте потпуно преценили и жегу и дешавања. Не само да се дешава, већ кува и гори и говори да ће ово бити дуго, топло и политички турбулентно лето. Из дана у дан истина не престаје да нас лупа песницом по сред чела, још само да запева Бора чорба:  „Неко ипак стражу чува да нас ветар не одува.“ 

Пише: Иван Миљковић

Песму „Радо иде Србин у војнике“,  давно је написао и као корачницу компоновао Јосиф Руњанин. Овај Србин из околине Лознице, који је живео у Хрватској, осим поменуте, написао је и песму „Лијепа наша домовино“, познату као садашњу химну Хрватске.

Питате се што вам све ово причам. Само због тога како бисте могли да направите јасну разлику између две песме и два аутора. Прве, где Србин радо иде у војнике и зелене бере ловорике и друге, настале из пера Бора Ђорђевића која је, мени изгледа, мање надахнута патриотизмом, а мало више реалистичним сликама, поткрепљених горким искуством.

                   Радо иде Србин у војнике,

                  два га вуку, а тројица туку…

Фронтмен групе Рибља чорба је ове готово пророчке стихове „шеретски“ сместио у љубавну песму. Да је Бора Чорба изрекао огромну истину, која у то време није одговарала ни војном врху, ни високим функционерима СФРЈ, мени је јасно као дан. Сада је јасно и ко је из те и такве СФРЈ извукао државу и државност себи, постаје јасније зашто се неки и данас боре за границу на мору. Разумемо ко се то куне у државу, а да притом не зна где су му границе, коме, камо и за колико су отишле фабрике изграђене од народних пара, ко шири територију, ко је утврђује, коме од свега не осташе ни опанци ни обојци, па ни пертле од чизама војних.

 

Од хисторијског АВНОЈ-а до избегличкој конвоја преко Насредин оџе

Народу који је преживео распад Титове државе, рат у Босни, Хрватској, прогоне и страдања, санкције, бомбардовање, отимање Косова и Метохије, који је претекао 17. марта, доживео самопроглашење независног Косова и остао да сведочимо о „благодетима“ неолиберализма, сада је све јасно као дан. Јасно је и мени. Свима нам је јасно, али сада је већ касно и кога је брига што је нама сада пукло пред очима.

За оним чега нема не вреди плакати, баш као ни за проливеним млеком и разбијеним крчагом, мада је, све више верујем у то, требало применити мудрост Насредина хоџе па дете тући сваки пут кад га с крчагом пошаљеш на извор, превентиве ради! Да на време схвати вредност крчага који носи у руци и блага које у њему сакупља. Крчаг смо разбили, вода исцурила, а благо нам испред носа односе они који су нас на рат хушкали и против којих „нисмо“ ратовали.

Фото: илустрација

Оне државе, а ни оног народа одавно нема, друге се песме чују, други ветрови Балканом дувају. А ми, где смо то ми….

Ето нас, давимо се у сопственој жабокречини док водимо лажне интернет ратове, живимо лажне животе и илизију мира у земљи какаву од предака нисмо наследили, све мислећи да потомцима оствљамо богатсво. Од опсене и не видимо да смо рођеној и нерођеној деци сами букагије намакли.

За све су нам криви комунисти у чије се Авнојевске границе заклињемо и за које смо и данас српемни да крваримо, заударамо на беду и безнађе, али нам је комшијски смрад увек јачи и несноснији.

У свој тој каламутњи и интернет србовању правимо се да не видимо како нам Србин иде у војнике и то не било које војске, већ оне која се волшебно најављује, која де факто постоји,  фали још само признање у Скупштини па да ствар постане и де јуре.

Фото: илустрација

Ратова нам је доста, али војске изгледа није. Поново радо иде Србин у војнике и не један, већ „тројица“, толико их избројах листајући агенцијске вести. Она „двојица“ и ова шездесеторица кадета Безбдносних снага Косова, а на њима униформа, нова маскирна, капа и на челу знак будуће војске.  Сви ко један по команди салутирају Хашиму Тачију, међу њима и она „наша тројица“. Химна трешти са разгласа, косовска, усправни, високо подигнутих чела сви, међу њима и она „наша тројица“. Заклетва се даје косовска, заклињу се и ова „наша тројица“, не била ни њима, ни нама са њима, судбина тешка вазалска.

.