Дођу тако времена…

Питам се, а ко може и ко би требало да говори у име Срба? Шта значи, косовски, босански и не знам који Срби? Зар не постоје само Срби, као што су Немци свуда Немци, као што су Французи само Французи. Једино Срби од свих народа имају ту част и привилегију да буду подељени према месту пребивалишта, али ту поделу су сами себи приуштили.
Continue reading „Дођу тако времена…“

Преглед недеље: Од велике дипломатске победе до Шанзелизеа

Одавно ме нема са прегледом недеље, не што се ништа није дешавало, него се дешавало много тога, па нисам знала чему да поклоним највећу пажњу. Сада знам. Идемо редом.

Continue reading „Преглед недеље: Од велике дипломатске победе до Шанзелизеа“

Јан Брату: Руже нису довољне

Шеф мисије ОЕБСа на Косову, Јан Брату, честитао је свим женама 8.март, Међуародни дан жена, поручивши да је тај дан, осим за поклоне, такође и прилика да сагледамо улогу и положај жена у косовском друштву. Брату је у својој колумни, послао посебну поруку мушкарцима: „За мушкарце на Косову, моја порука на Дан жена је, поделите те руже, али се такође и обавежите да ћете пружити подршку својим супругама, ћеркама и колегиницама, не само данас, већ сваког дана.“

Continue reading „Јан Брату: Руже нису довољне“

Са зидом се не умире, без зида се не сме

И тако… Опет ћу да се послужим речима мог комшије Радоша Бајића. Срушише зид код главног моста на Ибру, у северном делу Косовске Митровице. Или, уклонише потпорни зид и архитектонско решење и не знам како се већ зове и нисам сигурна ни да ли се то зове рушење или преуређење. И нико не зна ни шта је и зашто грађено, ни шта је и зашто срушено. Ништа од оног отвореног амфитетра или степеница, како је говорила Маја Коцијанчић. Сећате се Маје, то је она дама која увек прича када је код нас нека “фрка”, на нама разумљивом језику, али је углавном не разумемо.

Continue reading „Са зидом се не умире, без зида се не сме“

Преглед недеље: Добро дошли у наш ријалити шоу! Да гласате смете, да питате ни у лудилу.

Оливер Ивановић већ три године у притвору. Шеф Косовске обавештајне службе, Агрон Сељимај, поднео оставку. Александар Јаблановић, државни секретар у Министарству за рад Републике Србије поднео оставку. Албанија неће мирно гледати, ако косовски суверенитет буде у опасности. Томислав Николић поручује да је прошло време признавања Косова. Албанска страна крши споразум, каже Вулин. Србија не поштује договоре, поручују косовски званичници.

Continue reading „Преглед недеље: Добро дошли у наш ријалити шоу! Да гласате смете, да питате ни у лудилу.“

Случај воз, неко лајкује, неко ликује, а неко се иза лажног статуса крије

Сећате се народне пословице „Код другог види сламку, а код себе не види греду“? Верујте, ова пословица има много везе са возом, који првог дана Нове године по јулијанском календару, није могао преко Лешка у Северну Митровицу. Можда и боље што није, можда дође време, па буде ишао и даље, јужније. А можда и не буде никада дошао више ни до Лешка. Ја не знам, али ови дежурни „увлакачи“, „душебрижници“ и „коментатори“ можда знају нешто више.

Continue reading „Случај воз, неко лајкује, неко ликује, а неко се иза лажног статуса крије“

Воз „пријатељства“ или воз наше спознаје

Ако изузмемо онај, који је у народу популарно назван „Ћира“ и који се пентра шарганском осмицом развозећи туристе, или онај који смо звали „Плави воз“, а којим се у срећно време возикао маршал Тито по бившој СФРЈ, никада се о једном возу није толико причало, писало, нити је у медијима иједан толико сликан као овај који је првог дана православне Нове године  свечано кренуо са Београдске железничке станице пут Косовске Митровице.

Continue reading „Воз „пријатељства“ или воз наше спознаје“

И ТАКО…

Благдани прошли и празници наступајући, сукоби пређашњи,  посланици садашњи, пудлице и јединство насушно.

Прођоше празници, односно део њих, јер Божић и она друга Нова година, што је зовемо српска, а није, (разлика је у календару, за оне који не знају), тек долазе. Углавном, неки почели да раде, неки спојили празнике, а политичари се враћају својим обавезама. После честитки које су упутили грађанима за Нову годину, пишу оне Божићне. Наравно, уколико немају добре службенике за информисање, морају тај „тежак“ посао сами да одраде.

Continue reading „И ТАКО…“

ПРЕГЛЕД НЕДЕЉЕ: Рат саопштењима

Од замрзавања до одмрзавања усред зиме кад му време није. Пуче ли то пуч унутар листе? Рат сопштењима и награда за оног ко их је разумео. Ко је најслабија карика? За кога је GAME OVER и коме се спрема свилен гајтан, сазнаћемо у некој наредној епизоди…

На почетку овог прегледа недеље, временска прогноза и процена загађености ваздуха. На северној земљиној полулопти, на којој се сместило Косово (и Метохија, наравно, ако смем тако да је назовем, а да то не буде провокација), ове недеље је почела зима. Метеоролози најављују хладно и суво време, па тешко онима који нису имали за дрва, угаљ или гас. Загађеност ваздуха на Косову, посебно у Обилићу и Приштини, на високом нивоу. Вода у већини градова није за пиће, а Чаглавица надомак Приштине, где се цена једног ара земље креће и преко 20 000 евра, још увек нема канализацију. Мислим, један део има, али онај где не живе политичари, српски и албански, тај нема. Канализација тече поред кућа, онако као река. А било је различитих обећања локалне самоуправе. Ко зна? Забораве се обећања, чак и ако су искрена и озбиљна, како то кажу политичари када их изговарају.

Пише: Анђелка Ћуп

Са гласачима се може лако, њима се обећа па се обично обећано не испуни и тако да наредних избора и нових обећања, јер се она претходна брзо забораве. Али са Европском унијом није баш тако лако као са гласачима. Косовски премијер не заборавља, а и да хоће не сме да заборави обећања дата Европској унији, да ће се демаркацију границе са Црном Гором обавити до краја ове године, како би грађани Косова путовали у земље ЕУ без виза. Такође, премијер Мустафа рече да је констатовао да је косовска власт имала успех када је у питању борба против корупције и организованог криминала. Заиста време је било да те резултаете неко примети, па макар и премијер лично.

Добро је да премијер барем види те, само њему познате резултате, ако већ не види да неко мења катанац на вратима храма Христа Спаса у Приштини, на вратима Српске православне цркве, у коју не могу сада да уђу, замислите владика, свештеници, монаси, они чије је црква власништво и којима је црква дом.

О грађанима који би да уђу у своју цркву и да се помоле за здравље, срећу и мир, одавно нико не брине. А они, косовски грађани и грађанке, одавно увидеше да од политичара, које су наводно изабрали, вајде нема. Када су косовски Срби у питању, е тек они не очекују помоћ ни од кога, осим од Бога.

Кад већ спомињем косовске Србе, ова недеља је обележена сукобима међу њима, али међу оним Србима који су у институцијама и који за себе кажу да су изабрани на одређене функције, гласовима оних првих Срба који више не очекују помоћ ни од кога. Дакле, они што су били замрзнути, са првим данима календарског почетка зиме се поделише, не једноставном деобом као код ћелија, већ мало компликованијом и уз салву саопштења . Половина, или нешто мање, остаде замрзнута, а друга половина или нешто мање до ње, открави се усред зиме кад јој време није, а да се на небу нису “вргле никакве прилике”, а можда и јесу, али их ми обични смртници нисмо уочили. Дакле, кренимо редом…

Једног јутра Влада Косова објави да је смењен замрзнути министар Љубомир Марић, а на његово медсто постављена такође замрзнута, заменица министра за рад и социјално старање, Мирјана Јевтић из Лепосавића, најсеверније општине равног нам Косова. Ух, то је било оне тамо недеље.

Ове недеље је на место младе Јевтићеве, дошао Бобан Станковић. Ко се не сећа господина из Самосталне либералне странке, који је дао оставку због серије текстова да је злоупотребио службени положај и оштетио буџет Косова? Али зашто је то важно? Било па прошло? Ко би се сада сећао давне 2008. Године?! Ако је човек и узео неке паре, а нема доказа да јесте (а можда и има), до сада их је потрошио.

Али ове недеље, осим постављења господина Станковића, започе и рат у Српској листи, који мене лично подсети на пуч, али битно је да сви верујемо у тврдње како је она и даље јединствена. Како ли изгледа када није јединствена?! Е сада, о том рату саопштењима, могла бих да пишем неколико дана, али нећу, јер баш добро не разумем шта се и како се десило, и поред наводно јасних саопштења. Искрено речено, та саопштења су некада и неразумљива, наиме од стандарда српског језика нема ни с, али опет, по нешто схвати и лаик као што сам ја. Да скратим…

Дође неко саопштење од једног дела Листе Српска, која је требало да покаже јединство Срба на овим косовским и (метохијским просторима), у коме се каже да су из Српске искључени двојица посланика, Адем Хоџа и Ненад Рашић. Објашњење: због новонастале ситуације и као нису били изворно у Српској. Не разумем, али нема везе. У скоро исто време, од другог дела, те заједничке и јединствене листе, друго саопштење, да је Славко Симић смењен са места шефа посланичког клуба Српске у косовском парламенту и да је на његово место изабран Саша Милосављевић, из Штрпца, наравно, опет гласовима већине. Ја и даље не знам ко је већина, а ко мањина, али можда неко разуме. Оно што је све изненадило, али дозволите ми да вам признам, мене није, одмах после тога, одмрзну се или се открави ( нисам сигурна како се правилно каже, али проверићу), једна група посланика, на челу са шефом посланичког клуба Српске листе и потпредседником Скупштине Косова, Слободаном Петровићем. И тамо у тој Скупштини, одржа Симић говор, уз обећање да ће само овако, тј. одмрзавањем штитити интересе Срба на Косову. Обећа Симић да они, иако су сада открављени, неће да гласају за војску Косова и демаркацију са Црном Гором, иако га то нико није ни питао. И на крају закуну се на верност Александру Вучићу, српском премијеру и Србији. Још нешто је говорио, али не могу тачно да се сетим.

Углавном, најважније сам схватила: Александар Вучић је њихов бог, мислим ових одмрзнутих, и они неће имати других богова осим њега. Тако свој говор закључи млађани Симић, иначе друг новопостављене министарке Јевтић, која је у међувремену почела да ради. Дакле,и она се одмрзла.

Са друге стране стижу саопштења у којима се такође јединим богом сматра српски премијер, а ови одмрзнути називају издајницима српског рода, затим Марка Ђурића, Српске напредне странке и наравно, српског премијера Вучића. После мало краћег затишја, огласише се и и Ђурић и Вулин, садашњи и прошли шеф за Косово, са мало различитом реториком, али углавном, “ко не дође у бој на Косово…”Ух, погреших. По мом слободном тумачењу, песма, тј. саопштење гласи: “Ко не послуша Ацу, али Вучића, не Јаблановића, црно му се пише.”

А од Вучића ни трага ни гласа, јер се бавио авионима и Русијом. Међутим, чим се вратио, “послао је књигу” на Косово равно: “Сви код мене 26. ог јануара, да видимо шта радите и ко шурује са исом Мустафом, а ко са страним службама?!” Ако хоцете да наставим у духу народног певаца: у понедељак ћемо знати за кога се “спрема свилен гајтан”…

Што се мене тиче, ја једва чекам расплет, да сазнамо ко је Обилић, а ко Бранковић, који је лажно оптужен за издају, како бисмо кренули у нове победе, нове поделе станова и кућа, запошљавање сестара, свастика и по које љубавнице, Бога ми. И када год споменем ове поделе покретне и непокретне имовине,одмах се сетим оних Срба који нису били замрзнути и којих се онај Закон о Трепчи није баш много тицао. Наравно, то су градоначелници десет општина са српском већином, који подно Звечанске куле, осим јаблановића сениора, одржаше састанак, са поруком да не признају нову министарку, госпођицу Јевтић и да неће са њом да сарађују и поред тога што се одмрзла. А Славко Симић хтеде да их одобровољи и написа још једно саопштење да објасни зашто тамо не треба да буде Љубо Марић, него лепа Мира.

“Посланици Српске листе желели су да повере мандат Мирјани Јевтић, јер су желели да у извршној власти жена из српске заједнице по први пут буде на челу министарства које има капацитете”, наводи се у писаној изјави Славка Симића. Није најјасније ко има капацитете, министартсво или министарка?

Углавном, док Срби чекају расплет и информације ко ће сада да одлучује о њиховој судбибни, север, југ, Штрпце, Грачаница, СНС, СЛС, ПС или не знам ко, у Приштини се припрема измена изборног закона и закона о избору председника. Овај председник нас баш и не занима много, иако није да немамо капацитете, али изборни закон би могао да обрише све оне који су расељени и да им одузме право гласа, као оних десет загарантованих места, када у скупштинским клупама бејаху либерали тренутно одмрзнутог Слободана Петровића. Е, ако се и то деси, џабе вам Срби, и Српска листа и Листа Српска.

А оно што је мени посебно привуко пажњу ове недеље, осим овог открављивања и заклињања на верност премијерима, Вучићу, али Бога ми и Мустафи, јесте да ће Косово после споменика Билу Клинтону, добити још један, а то је споменик некадашњем шефу мисије ОЕБС-а на Косову, Вилијему Вокеру, Американцу, познатом после контраверзног догађаја у селу Рачак, 1999. године, који аналитичари, историчари, али и политичари сматрају прекретницом у догађајима на Косову, односно убрзо после догађаја у Рачку, почиње бомбардовање Србије и Црне Горе. Ова друга је, да подсетим, признала независност Косова, иако Црногорци на Косову скоро да и не постоје. Једни су избегли, а ових других нема у Уставу, Косова, наравно, и поред обећања, ни ове претпоследње недеље 2016. године. Али, већ смо закључили да од обећања, када их дају политичари, нема ништа.

Да не заборавим, бисту овом другом Американцу, после оне мужу Хилари Клинтон, љубитељу љубави у овалном кабинету Беле куће, урадио је вајар Идриз Балани. Ко зна, можда ће исти господин уметник, урадити и неки споменик за онај амфитеатар на северу Митровице. Мислим на степениште или Ракићев зид, за који косовски премијер и председник тврде да ће бити срушен до темеља.

Када већ споменух председника Тачија, он се обратио Скупштини Косова, односно посланицима и грађанима и позвао све који Косово виде као свој дом, да се у њега врате, обећао сигурност и безбедност за сваког косовског грађанина и обећао расветљаваје судбине несталих и киднаповаих. На листи Тачијевих обећања је и хапшење ратних злочинаца, хапшење свих убица и криминалаца, заштита културног наслеђа и још много тога. Вала и ако је од “његовог височанства”, како га назваше у једном позиву за скупштинску седницу, много је. Да, баш тако пише на позивници за медије, управо за ову седницу на којој је Тачи обећао све ово што сам набројала. Прошла председница је, ако се сећате, била величанство, а господин Тачи, височанство. Па, како живи већина грађана Косова, можда и јесте височанство али краљевине “Јутутунске јухахахе”.

Али не знам како назвати његовог партијског друга, Енвера Хоџаја, који храбро изјави за једну телевизију да га “забрињава брзина којом се Албанија приближава Србији”. Ја баш нисам разумела, да ли се то Албанија приближава Србији дозвољеном или недозвољеном брзином, споро или брзо? И зашто га то забрињава?

Обећавам, ако некада српски медији добију позив на српском језику из овог министарства, на чијем је челу забринути Енвер и ако буде превода на конференцији, лично ћу га то питати. Дотле, остаје ми да размишљам шта ли пише у оним силним дописима Министарва унутрашјих послова, Министартсва за рад, за културу, омладину и спорт, за европске интеграције? Тамо ниједне речи на српском, а мора да пише нешто важно, сигурно. Знају ли запослени у тим министарствима да нама који говоримо други званичан језик на Косову, није јасно шта они пишу и шта раде? А занима нас, није да нас не занима. Али што би они који тамо раде морали да зању да су по Уставу и закону, албански и српски, званични и равноправни језици на Косову? Важно је да они изјављују да су на Косову сви грађани једнаки пред законом, а како је у пракси, кога то занима!?

У овом прегледу недеље многе ми ствари нису биле јасне и чекам последњу у овој години, са надом да ће се све разјаснити. Али зато су ми јасна два лепа догађаја. Прослава седамдесет другог рођендана листа “Јединство”, који нажалост не излази више у Приштини, где је први пут штампан 1944. године и новогодишњи концерт Ансамбла народних песма и игара “Венац”, у Великој Хочи. Подсећам, нажалост и “Венац” одавно не игра више у Приштини.

Анђелка Ћуп

Мали приручник о цоктању или тест наше равнодушности

Да ли знате шта је то цоктање?

То је она радња, када предњим делом језика ударате у горње непце и о унутрашњу страну предњих зуба, стварајући тако звук ц,ц,ц,ц,ц! Тај звук и то цоктање, уз благо окретање главе у лево и десно, замена је за много речи које би описале да сте се нашли у чуду. Истовремено, може и да представља ваше неприхватање онога што сте чули, видели или прочитали.

Пише:   ИВАН МИЉКОВИЋ

Разлога за цоктање смо само у протеклој недељи имали на претек. Толико тога ружног се издешавало да поштеном човеку није остајало друго него само да цокће и цокће, крстом се крсти и десном и левом руком, не верујућу и у оно што види и у оно што чује.

„Ученик ошамарио професорку, из једне школе избачен, брзином светлости уписан у другу… Деца из хира спалила старог и беспомоћног просјака на улици…“ Овде не цокћем, овде се крстим и молим Бога да није истина.

Ако мислите да се то што сте прочитали у новинама, дешава тамо негде и некоме и да се не може догодити овде међу нашом децом, онда сте у заблуди. Овде ја цокћем и стављам тачку на ову тему, бар за овај пут.

Протекла недеља је почела обећавајуће (не за нас што цокћемо, већ за ове због којих цокћемо, мислим, политичаре).

Посету шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова Србији, ваљда по аутоматизму, и политичари и медији схватили су и пренели овако: „ Гледај, рајо овамо, ко је сасвим сигурно, сасвим потпуно најјачи баја на овом парчету Балкана“. „Нас и Руса триста милиона“…

Смео бих да се опкладим да је та мисао бар неколико пута простурјала кроз главе наших политичара, док су се онако одважно шепурили и сликали са уваженим и истакнутим гостом из мајчице нам Русије.

Да, из оне мајчице, коју призивамо као Радашин из Петловца своју крсну славу, само када је тешко. Осталим данима, ми бисмо да се привијемо уз скуте ,или боље рећи, подвичемо под сукњу старој госпођи Европи. (Овде је пожељно зацоктати али само кратко: Ц, Ц, Ц).

Наш народ је рекао: „Ко не поштује мајку, он се уз маћихине скуте привија“, а председник Николић је недавно ово мало проширио, па премијеру Вучићу поручио: „Ко неће своју војску, он храни окупаторску“, или тако некако, али не бих сада о томе. Лавров је био у посети, па не бих да је кварим дневно политичиким препуцавањима.

Дакле, још смо код Сергеја. Добио је Лавров од председника Николића оредн заставе првог степена. А од Вучића добродишлицу и то на руском, мало ли је…. (не знам да ли овде да цокнете, можда будете прозвани на некој од конферениција за медије, боље се суздржите)…

А Лавров?… Он је премијеру Вучићу пренео поздраве руског председника Путина, захваливши му на личном доприносу на унапређењу односа са Руском Федерацијом. Министар спољних послова, Ивица Дачић и његов руски колега, Сергеј Лавров потписали су план консултација два министарства за наредне две године. Дачић је тада поручио да је без Русије немогуће заштитити територијални интегритет Србије. Рекох ли ја малочас, кад је тешко, „крсна славо, помагај“, а кад ми је добро, онда запевам Миљацку. (Ц,Ц,Ц, – не више од три пута!)

И чим су наши испратили вољеног и цењеног госта назад за мајчицу Русију, стара госпођа Европа је одмах испоручила своје рачуне.  Медији су одмах кренули у анлизу свега изговореног и порученог. Колико би посета Лаврова могла да удаљи или приближи Србију, од њеног чувеног пута без повртака, пута ка ЕУ?

Испоставило се да времешној  госпођи Европи много смета руски хуманитарни центар на Нишком аеродрому. Смета вероватно још много тога, али сазнаће се и шта. Оно што смо барем ми, обични смртници или новинари који не смемо да питамо, али још увек смемо да приметимо, приметили, наш државни врх је свирао као неки добро раштимовани џез оркестар. Чак је и онај „Балкан експрес“ из истоименог филма, где се добијају батине за непевање Лили Марлен, био уверљивији и бољи. Дакле, наш државни врх, један у клин, други у плочу, један за Русију, други за Европу и Америку, а народ?… Народ ионако да наредних избора нико ништа и не пита. (Ц,Ц,Ц,Ц! за народ.)

Посета косовског председника, Хашима Тачија Велкој Хочи, где је положио венац и поклонио се пострадалим Србима у последњем рату. (Овде се крстим, немам снаге за цоктање)

Тачи је положио венац, а онда се у колони аутомобила упутио ка Сувој Реци. Прошао је поред места где је некада стајала спомен плоча киднапованим српским новинарима, Ђуру Славију и Ранку Перенићу, у близини Ораховца. Није се зауставио да види зашто нема плоче, а и што би кад му на тако нешто нису сугерисали ни савест, а ни саветник Бранислав Николић, иначе брат градоначелника Штрпца, Братислава Николића,.

„Овде смо само да бисмо тражили истину и помирење, а за помирење свако од нас треба да се уздигне изнад себе“, поручио је Тачи крај споменика, подигнутом за осамдесетчетворо убијених Срба у Ораховцу.

За почетак тог и таквог помирења, какво Тачи призива, било би довољно да се пронађе и казни бар један убица Срба. Тешко, али хајде бар да пронађeте оне кокошаре, оне који краду и отимају по метохијским повратничким селима тракторе, краве, мотокултиваторе, секу шуму и пале кошеве, амбаре и сакупљену летину.  Када су покрали све што је вредно, остале су једино кокошке из кокошарника  Кате Грујић из Петрича.

(Ц,Ц,Ц,Ц)

НАПОМЕНА:

Ако сте после прочитаних редова остали у чуди и зацоктали, чак и на местима која у тексту нису назначена, ви сте особа која здраво расуђује, још увек размишља својим мозгом и има наде за вас. Са вама се не може манипулисати.

Ако сте зацоктали аутору ових редова и то значи да је са вама све у реду. Ви сте особа која радије ратује статусима на друштвеним мрежама, него што јавно износи своје ставове и аргументе.

Док год цокћете и колутате очима на неку поруку са телевизије или из новина, а да вас на то нико не упозори и каже да то треба или не треба да радите, ја се не бојим за вас!

Бојим се за оне који би само да им се људи диве и аплаудирају, бојим се и за државу којој народ цокће на помен, судства,  полиције, војске, школства и здравства!