Dođu tako vremena…

Pitam se, a ko može i ko bi trebalo da govori u ime Srba? Šta znači, kosovski, bosanski i ne znam koji Srbi? Zar ne postoje samo Srbi, kao što su Nemci svuda Nemci, kao što su Francuzi samo Francuzi. Jedino Srbi od svih naroda imaju tu čast i privilegiju da budu podeljeni prema mestu prebivališta, ali tu podelu su sami sebi priuštili.
Continue reading „Dođu tako vremena…“

Jan Bratu: Ruže nisu dovoljne

Šef misije OEBSa na Kosovu, Jan Bratu, čestitao je svim ženama 8.mart, Međuarodni dan žena, poručivši da je taj dan, osim za poklone, takođe i prilika da sagledamo ulogu i položaj žena u kosovskom društvu. Bratu je u svojoj kolumni, poslao posebnu poruku muškarcima: „Za muškarce na Kosovu, moja poruka na Dan žena je, podelite te ruže, ali se takođe i obavežite da ćete pružiti podršku svojim suprugama, ćerkama i koleginicama, ne samo danas, već svakog dana.“

Continue reading „Jan Bratu: Ruže nisu dovoljne“

Sa zidom se ne umire, bez zida se ne sme

I tako… Opet ću da se poslužim rečima mog komšije Radoša Bajića. Srušiše zid kod glavnog mosta na Ibru, u severnom delu Kosovske Mitrovice. Ili, ukloniše potporni zid i arhitektonsko rešenje i ne znam kako se već zove i nisam sigurna ni da li se to zove rušenje ili preuređenje. I niko ne zna ni šta je i zašto građeno, ni šta je i zašto srušeno. Ništa od onog otvorenog amfitetra ili stepenica, kako je govorila Maja Kocijančić. Sećate se Maje, to je ona dama koja uvek priča kada je kod nas neka “frka”, na nama razumljivom jeziku, ali je uglavnom ne razumemo.

Continue reading „Sa zidom se ne umire, bez zida se ne sme“

Pregled nedelje: Dobro došli u naš rijaliti šou! Da glasate smete, da pitate ni u ludilu.

Oliver Ivanović već tri godine u pritvoru. Šef Kosovske obaveštajne službe, Agron Seljimaj, podneo ostavku. Aleksandar Jablanović, državni sekretar u Ministarstvu za rad Republike Srbije podneo ostavku. Albanija neće mirno gledati, ako kosovski suverenitet bude u opasnosti. Tomislav Nikolić poručuje da je prošlo vreme priznavanja Kosova. Albanska strana krši sporazum, kaže Vulin. Srbija ne poštuje dogovore, poručuju kosovski zvaničnici.

Continue reading „Pregled nedelje: Dobro došli u naš rijaliti šou! Da glasate smete, da pitate ni u ludilu.“

Slučaj voz, neko lajkuje, neko likuje, a neko se iza lažnog statusa krije

Sećate se narodne poslovice „Kod drugog vidi slamku, a kod sebe ne vidi gredu“? Verujte, ova poslovica ima mnogo veze sa vozom, koji prvog dana Nove godine po julijanskom kalendaru, nije mogao preko Leška u Severnu Mitrovicu. Možda i bolje što nije, možda dođe vreme, pa bude išao i dalje, južnije. A možda i ne bude nikada došao više ni do Leška. Ja ne znam, ali ovi dežurni „uvlakači“, „dušebrižnici“ i „komentatori“ možda znaju nešto više.

Continue reading „Slučaj voz, neko lajkuje, neko likuje, a neko se iza lažnog statusa krije“

Voz „prijateljstva“ ili voz naše spoznaje

Ako izuzmemo onaj, koji je u narodu popularno nazvan „Ćira“ i koji se pentra šarganskom osmicom razvozeći turiste, ili onaj koji smo zvali „Plavi voz“, a kojim se u srećno vreme vozikao maršal Tito po bivšoj SFRJ, nikada se o jednom vozu nije toliko pričalo, pisalo, niti je u medijima ijedan toliko slikan kao ovaj koji je prvog dana pravoslavne Nove godine  svečano krenuo sa Beogradske železničke stanice put Kosovske Mitrovice.

Continue reading „Voz „prijateljstva“ ili voz naše spoznaje“

I TAKO…

Blagdani prošli i praznici nastupajući, sukobi pređašnji,  poslanici sadašnji, pudlice i jedinstvo nasušno.

Prođoše praznici, odnosno deo njih, jer Božić i ona druga Nova godina, što je zovemo srpska, a nije, (razlika je u kalendaru, za one koji ne znaju), tek dolaze. Uglavnom, neki počeli da rade, neki spojili praznike, a političari se vraćaju svojim obavezama. Posle čestitki koje su uputili građanima za Novu godinu, pišu one Božićne. Naravno, ukoliko nemaju dobre službenike za informisanje, moraju taj „težak“ posao sami da odrade.

Continue reading „I TAKO…“

PREGLED NEDELJE: Rat saopštenjima

Od zamrzavanja do odmrzavanja usred zime kad mu vreme nije. Puče li to puč unutar liste? Rat sopštenjima i nagrada za onog ko ih je razumeo. Ko je najslabija karika? Za koga je GAME OVER i kome se sprema svilen gajtan, saznaćemo u nekoj narednoj epizodi…

Na početku ovog pregleda nedelje, vremenska prognoza i procena zagađenosti vazduha. Na severnoj zemljinoj polulopti, na kojoj se smestilo Kosovo (i Metohija, naravno, ako smem tako da je nazovem, a da to ne bude provokacija), ove nedelje je počela zima. Meteorolozi najavljuju hladno i suvo vreme, pa teško onima koji nisu imali za drva, ugalj ili gas. Zagađenost vazduha na Kosovu, posebno u Obiliću i Prištini, na visokom nivou. Voda u većini gradova nije za piće, a Čaglavica nadomak Prištine, gde se cena jednog ara zemlje kreće i preko 20 000 evra, još uvek nema kanalizaciju. Mislim, jedan deo ima, ali onaj gde ne žive političari, srpski i albanski, taj nema. Kanalizacija teče pored kuća, onako kao reka. A bilo je različitih obećanja lokalne samouprave. Ko zna? Zaborave se obećanja, čak i ako su iskrena i ozbiljna, kako to kažu političari kada ih izgovaraju.

Piše: Anđelka Ćup

Sa glasačima se može lako, njima se obeća pa se obično obećano ne ispuni i tako da narednih izbora i novih obećanja, jer se ona prethodna brzo zaborave. Ali sa Evropskom unijom nije baš tako lako kao sa glasačima. Kosovski premijer ne zaboravlja, a i da hoće ne sme da zaboravi obećanja data Evropskoj uniji, da će se demarkaciju granice sa Crnom Gorom obaviti do kraja ove godine, kako bi građani Kosova putovali u zemlje EU bez viza. Takođe, premijer Mustafa reče da je konstatovao da je kosovska vlast imala uspeh kada je u pitanju borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Zaista vreme je bilo da te rezultaete neko primeti, pa makar i premijer lično.

Dobro je da premijer barem vidi te, samo njemu poznate rezultate, ako već ne vidi da neko menja katanac na vratima hrama Hrista Spasa u Prištini, na vratima Srpske pravoslavne crkve, u koju ne mogu sada da uđu, zamislite vladika, sveštenici, monasi, oni čije je crkva vlasništvo i kojima je crkva dom.

O građanima koji bi da uđu u svoju crkvu i da se pomole za zdravlje, sreću i mir, odavno niko ne brine. A oni, kosovski građani i građanke, odavno uvideše da od političara, koje su navodno izabrali, vajde nema. Kada su kosovski Srbi u pitanju, e tek oni ne očekuju pomoć ni od koga, osim od Boga.

Kad već spominjem kosovske Srbe, ova nedelja je obeležena sukobima među njima, ali među onim Srbima koji su u institucijama i koji za sebe kažu da su izabrani na određene funkcije, glasovima onih prvih Srba koji više ne očekuju pomoć ni od koga. Dakle, oni što su bili zamrznuti, sa prvim danima kalendarskog početka zime se podeliše, ne jednostavnom deobom kao kod ćelija, već malo komplikovanijom i uz salvu saopštenja . Polovina, ili nešto manje, ostade zamrznuta, a druga polovina ili nešto manje do nje, otkravi se usred zime kad joj vreme nije, a da se na nebu nisu “vrgle nikakve prilike”, a možda i jesu, ali ih mi obični smrtnici nismo uočili. Dakle, krenimo redom…

Jednog jutra Vlada Kosova objavi da je smenjen zamrznuti ministar Ljubomir Marić, a na njegovo medsto postavljena takođe zamrznuta, zamenica ministra za rad i socijalno staranje, Mirjana Jevtić iz Leposavića, najsevernije opštine ravnog nam Kosova. Uh, to je bilo one tamo nedelje.

Ove nedelje je na mesto mlade Jevtićeve, došao Boban Stanković. Ko se ne seća gospodina iz Samostalne liberalne stranke, koji je dao ostavku zbog serije tekstova da je zloupotrebio službeni položaj i oštetio budžet Kosova? Ali zašto je to važno? Bilo pa prošlo? Ko bi se sada sećao davne 2008. Godine?! Ako je čovek i uzeo neke pare, a nema dokaza da jeste (a možda i ima), do sada ih je potrošio.

Ali ove nedelje, osim postavljenja gospodina Stankovića, započe i rat u Srpskoj listi, koji mene lično podseti na puč, ali bitno je da svi verujemo u tvrdnje kako je ona i dalje jedinstvena. Kako li izgleda kada nije jedinstvena?! E sada, o tom ratu saopštenjima, mogla bih da pišem nekoliko dana, ali neću, jer baš dobro ne razumem šta se i kako se desilo, i pored navodno jasnih saopštenja. Iskreno rečeno, ta saopštenja su nekada i nerazumljiva, naime od standarda srpskog jezika nema ni s, ali opet, po nešto shvati i laik kao što sam ja. Da skratim…

Dođe neko saopštenje od jednog dela Liste Srpska, koja je trebalo da pokaže jedinstvo Srba na ovim kosovskim i (metohijskim prostorima), u kome se kaže da su iz Srpske isključeni dvojica poslanika, Adem Hodža i Nenad Rašić. Objašnjenje: zbog novonastale situacije i kao nisu bili izvorno u Srpskoj. Ne razumem, ali nema veze. U skoro isto vreme, od drugog dela, te zajedničke i jedinstvene liste, drugo saopštenje, da je Slavko Simić smenjen sa mesta šefa poslaničkog kluba Srpske u kosovskom parlamentu i da je na njegovo mesto izabran Saša Milosavljević, iz Štrpca, naravno, opet glasovima većine. Ja i dalje ne znam ko je većina, a ko manjina, ali možda neko razume. Ono što je sve iznenadilo, ali dozvolite mi da vam priznam, mene nije, odmah posle toga, odmrznu se ili se otkravi ( nisam sigurna kako se pravilno kaže, ali proveriću), jedna grupa poslanika, na čelu sa šefom poslaničkog kluba Srpske liste i potpredsednikom Skupštine Kosova, Slobodanom Petrovićem. I tamo u toj Skupštini, održa Simić govor, uz obećanje da će samo ovako, tj. odmrzavanjem štititi interese Srba na Kosovu. Obeća Simić da oni, iako su sada otkravljeni, neće da glasaju za vojsku Kosova i demarkaciju sa Crnom Gorom, iako ga to niko nije ni pitao. I na kraju zakunu se na vernost Aleksandru Vučiću, srpskom premijeru i Srbiji. Još nešto je govorio, ali ne mogu tačno da se setim.

Uglavnom, najvažnije sam shvatila: Aleksandar Vučić je njihov bog, mislim ovih odmrznutih, i oni neće imati drugih bogova osim njega. Tako svoj govor zaključi mlađani Simić, inače drug novopostavljene ministarke Jevtić, koja je u međuvremenu počela da radi. Dakle,i ona se odmrzla.

Sa druge strane stižu saopštenja u kojima se takođe jedinim bogom smatra srpski premijer, a ovi odmrznuti nazivaju izdajnicima srpskog roda, zatim Marka Đurića, Srpske napredne stranke i naravno, srpskog premijera Vučića. Posle malo kraćeg zatišja, oglasiše se i i Đurić i Vulin, sadašnji i prošli šef za Kosovo, sa malo različitom retorikom, ali uglavnom, “ko ne dođe u boj na Kosovo…”Uh, pogreših. Po mom slobodnom tumačenju, pesma, tj. saopštenje glasi: “Ko ne posluša Acu, ali Vučića, ne Jablanovića, crno mu se piše.”

A od Vučića ni traga ni glasa, jer se bavio avionima i Rusijom. Međutim, čim se vratio, “poslao je knjigu” na Kosovo ravno: “Svi kod mene 26. og januara, da vidimo šta radite i ko šuruje sa isom Mustafom, a ko sa stranim službama?!” Ako hocete da nastavim u duhu narodnog pevaca: u ponedeljak ćemo znati za koga se “sprema svilen gajtan”…

Što se mene tiče, ja jedva čekam rasplet, da saznamo ko je Obilić, a ko Branković, koji je lažno optužen za izdaju, kako bismo krenuli u nove pobede, nove podele stanova i kuća, zapošljavanje sestara, svastika i po koje ljubavnice, Boga mi. I kada god spomenem ove podele pokretne i nepokretne imovine,odmah se setim onih Srba koji nisu bili zamrznuti i kojih se onaj Zakon o Trepči nije baš mnogo ticao. Naravno, to su gradonačelnici deset opština sa srpskom većinom, koji podno Zvečanske kule, osim jablanovića seniora, održaše sastanak, sa porukom da ne priznaju novu ministarku, gospođicu Jevtić i da neće sa njom da sarađuju i pored toga što se odmrzla. A Slavko Simić htede da ih odobrovolji i napisa još jedno saopštenje da objasni zašto tamo ne treba da bude Ljubo Marić, nego lepa Mira.

“Poslanici Srpske liste želeli su da povere mandat Mirjani Jevtić, jer su želeli da u izvršnoj vlasti žena iz srpske zajednice po prvi put bude na čelu ministarstva koje ima kapacitete”, navodi se u pisanoj izjavi Slavka Simića. Nije najjasnije ko ima kapacitete, ministartsvo ili ministarka?

Uglavnom, dok Srbi čekaju rasplet i informacije ko će sada da odlučuje o njihovoj sudbibni, sever, jug, Štrpce, Gračanica, SNS, SLS, PS ili ne znam ko, u Prištini se priprema izmena izbornog zakona i zakona o izboru predsednika. Ovaj predsednik nas baš i ne zanima mnogo, iako nije da nemamo kapacitete, ali izborni zakon bi mogao da obriše sve one koji su raseljeni i da im oduzme pravo glasa, kao onih deset zagarantovanih mesta, kada u skupštinskim klupama bejahu liberali trenutno odmrznutog Slobodana Petrovića. E, ako se i to desi, džabe vam Srbi, i Srpska lista i Lista Srpska.

A ono što je meni posebno privuko pažnju ove nedelje, osim ovog otkravljivanja i zaklinjanja na vernost premijerima, Vučiću, ali Boga mi i Mustafi, jeste da će Kosovo posle spomenika Bilu Klintonu, dobiti još jedan, a to je spomenik nekadašnjem šefu misije OEBS-a na Kosovu, Vilijemu Vokeru, Amerikancu, poznatom posle kontraverznog događaja u selu Račak, 1999. godine, koji analitičari, istoričari, ali i političari smatraju prekretnicom u događajima na Kosovu, odnosno ubrzo posle događaja u Račku, počinje bombardovanje Srbije i Crne Gore. Ova druga je, da podsetim, priznala nezavisnost Kosova, iako Crnogorci na Kosovu skoro da i ne postoje. Jedni su izbegli, a ovih drugih nema u Ustavu, Kosova, naravno, i pored obećanja, ni ove pretposlednje nedelje 2016. godine. Ali, već smo zaključili da od obećanja, kada ih daju političari, nema ništa.

Da ne zaboravim, bistu ovom drugom Amerikancu, posle one mužu Hilari Klinton, ljubitelju ljubavi u ovalnom kabinetu Bele kuće, uradio je vajar Idriz Balani. Ko zna, možda će isti gospodin umetnik, uraditi i neki spomenik za onaj amfiteatar na severu Mitrovice. Mislim na stepenište ili Rakićev zid, za koji kosovski premijer i predsednik tvrde da će biti srušen do temelja.

Kada već spomenuh predsednika Tačija, on se obratio Skupštini Kosova, odnosno poslanicima i građanima i pozvao sve koji Kosovo vide kao svoj dom, da se u njega vrate, obećao sigurnost i bezbednost za svakog kosovskog građanina i obećao rasvetljavaje sudbine nestalih i kidnapovaih. Na listi Tačijevih obećanja je i hapšenje ratnih zločinaca, hapšenje svih ubica i kriminalaca, zaštita kulturnog nasleđa i još mnogo toga. Vala i ako je od “njegovog visočanstva”, kako ga nazvaše u jednom pozivu za skupštinsku sednicu, mnogo je. Da, baš tako piše na pozivnici za medije, upravo za ovu sednicu na kojoj je Tači obećao sve ovo što sam nabrojala. Prošla predsednica je, ako se sećate, bila veličanstvo, a gospodin Tači, visočanstvo. Pa, kako živi većina građana Kosova, možda i jeste visočanstvo ali kraljevine “Jututunske juhahahe”.

Ali ne znam kako nazvati njegovog partijskog druga, Envera Hodžaja, koji hrabro izjavi za jednu televiziju da ga “zabrinjava brzina kojom se Albanija približava Srbiji”. Ja baš nisam razumela, da li se to Albanija približava Srbiji dozvoljenom ili nedozvoljenom brzinom, sporo ili brzo? I zašto ga to zabrinjava?

Obećavam, ako nekada srpski mediji dobiju poziv na srpskom jeziku iz ovog ministarstva, na čijem je čelu zabrinuti Enver i ako bude prevoda na konferenciji, lično ću ga to pitati. Dotle, ostaje mi da razmišljam šta li piše u onim silnim dopisima Ministarva unutrašjih poslova, Ministartsva za rad, za kulturu, omladinu i sport, za evropske integracije? Tamo nijedne reči na srpskom, a mora da piše nešto važno, sigurno. Znaju li zaposleni u tim ministarstvima da nama koji govorimo drugi zvaničan jezik na Kosovu, nije jasno šta oni pišu i šta rade? A zanima nas, nije da nas ne zanima. Ali što bi oni koji tamo rade morali da zanju da su po Ustavu i zakonu, albanski i srpski, zvanični i ravnopravni jezici na Kosovu? Važno je da oni izjavljuju da su na Kosovu svi građani jednaki pred zakonom, a kako je u praksi, koga to zanima!?

U ovom pregledu nedelje mnoge mi stvari nisu bile jasne i čekam poslednju u ovoj godini, sa nadom da će se sve razjasniti. Ali zato su mi jasna dva lepa događaja. Proslava sedamdeset drugog rođendana lista “Jedinstvo”, koji nažalost ne izlazi više u Prištini, gde je prvi put štampan 1944. godine i novogodišnji koncert Ansambla narodnih pesma i igara “Venac”, u Velikoj Hoči. Podsećam, nažalost i “Venac” odavno ne igra više u Prištini.

Anđelka Ćup

Mali priručnik o coktanju ili test naše ravnodušnosti

Da li znate šta je to coktanje?

To je ona radnja, kada prednjim delom jezika udarate u gornje nepce i o unutrašnju stranu prednjih zuba, stvarajući tako zvuk c,c,c,c,c! Taj zvuk i to coktanje, uz blago okretanje glave u levo i desno, zamena je za mnogo reči koje bi opisale da ste se našli u čudu. Istovremeno, može i da predstavlja vaše neprihvatanje onoga što ste čuli, videli ili pročitali.

Piše:   IVAN MILJKOVIĆ

Razloga za coktanje smo samo u protekloj nedelji imali na pretek. Toliko toga ružnog se izdešavalo da poštenom čoveku nije ostajalo drugo nego samo da cokće i cokće, krstom se krsti i desnom i levom rukom, ne verujuću i u ono što vidi i u ono što čuje.

„Učenik ošamario profesorku, iz jedne škole izbačen, brzinom svetlosti upisan u drugu… Deca iz hira spalila starog i bespomoćnog prosjaka na ulici…“ Ovde ne cokćem, ovde se krstim i molim Boga da nije istina.

Ako mislite da se to što ste pročitali u novinama, dešava tamo negde i nekome i da se ne može dogoditi ovde među našom decom, onda ste u zabludi. Ovde ja cokćem i stavljam tačku na ovu temu, bar za ovaj put.

Protekla nedelja je počela obećavajuće (ne za nas što cokćemo, već za ove zbog kojih cokćemo, mislim, političare).

Posetu šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova Srbiji, valjda po automatizmu, i političari i mediji shvatili su i preneli ovako: „ Gledaj, rajo ovamo, ko je sasvim sigurno, sasvim potpuno najjači baja na ovom parčetu Balkana“. „Nas i Rusa trista miliona“…

Smeo bih da se opkladim da je ta misao bar nekoliko puta prosturjala kroz glave naših političara, dok su se onako odvažno šepurili i slikali sa uvaženim i istaknutim gostom iz majčice nam Rusije.

Da, iz one majčice, koju prizivamo kao Radašin iz Petlovca svoju krsnu slavu, samo kada je teško. Ostalim danima, mi bismo da se privijemo uz skute ,ili bolje reći, podvičemo pod suknju staroj gospođi Evropi. (Ovde je poželjno zacoktati ali samo kratko: C, C, C).

Naš narod je rekao: „Ko ne poštuje majku, on se uz maćihine skute privija“, a predsednik Nikolić je nedavno ovo malo proširio, pa premijeru Vučiću poručio: „Ko neće svoju vojsku, on hrani okupatorsku“, ili tako nekako, ali ne bih sada o tome. Lavrov je bio u poseti, pa ne bih da je kvarim dnevno političikim prepucavanjima.

Dakle, još smo kod Sergeja. Dobio je Lavrov od predsednika Nikolića oredn zastave prvog stepena. A od Vučića dobrodišlicu i to na ruskom, malo li je…. (ne znam da li ovde da coknete, možda budete prozvani na nekoj od konferenicija za medije, bolje se suzdržite)…

A Lavrov?… On je premijeru Vučiću preneo pozdrave ruskog predsednika Putina, zahvalivši mu na ličnom doprinosu na unapređenju odnosa sa Ruskom Federacijom. Ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić i njegov ruski kolega, Sergej Lavrov potpisali su plan konsultacija dva ministarstva za naredne dve godine. Dačić je tada poručio da je bez Rusije nemoguće zaštititi teritorijalni integritet Srbije. Rekoh li ja maločas, kad je teško, „krsna slavo, pomagaj“, a kad mi je dobro, onda zapevam Miljacku. (C,C,C, – ne više od tri puta!)

I čim su naši ispratili voljenog i cenjenog gosta nazad za majčicu Rusiju, stara gospođa Evropa je odmah isporučila svoje račune.  Mediji su odmah krenuli u anlizu svega izgovorenog i poručenog. Koliko bi poseta Lavrova mogla da udalji ili približi Srbiju, od njenog čuvenog puta bez povrtaka, puta ka EU?

Ispostavilo se da vremešnoj  gospođi Evropi mnogo smeta ruski humanitarni centar na Niškom aerodromu. Smeta verovatno još mnogo toga, ali saznaće se i šta. Ono što smo barem mi, obični smrtnici ili novinari koji ne smemo da pitamo, ali još uvek smemo da primetimo, primetili, naš državni vrh je svirao kao neki dobro raštimovani džez orkestar. Čak je i onaj „Balkan ekspres“ iz istoimenog filma, gde se dobijaju batine za nepevanje Lili Marlen, bio uverljiviji i bolji. Dakle, naš državni vrh, jedan u klin, drugi u ploču, jedan za Rusiju, drugi za Evropu i Ameriku, a narod?… Narod ionako da narednih izbora niko ništa i ne pita. (C,C,C,C! za narod.)

Poseta kosovskog predsednika, Hašima Tačija Velkoj Hoči, gde je položio venac i poklonio se postradalim Srbima u poslednjem ratu. (Ovde se krstim, nemam snage za coktanje)

Tači je položio venac, a onda se u koloni automobila uputio ka Suvoj Reci. Prošao je pored mesta gde je nekada stajala spomen ploča kidnapovanim srpskim novinarima, Đuru Slaviju i Ranku Pereniću, u blizini Orahovca. Nije se zaustavio da vidi zašto nema ploče, a i što bi kad mu na tako nešto nisu sugerisali ni savest, a ni savetnik Branislav Nikolić, inače brat gradonačelnika Štrpca, Bratislava Nikolića,.

„Ovde smo samo da bismo tražili istinu i pomirenje, a za pomirenje svako od nas treba da se uzdigne iznad sebe“, poručio je Tači kraj spomenika, podignutom za osamdesetčetvoro ubijenih Srba u Orahovcu.

Za početak tog i takvog pomirenja, kakvo Tači priziva, bilo bi dovoljno da se pronađe i kazni bar jedan ubica Srba. Teško, ali hajde bar da pronađete one kokošare, one koji kradu i otimaju po metohijskim povratničkim selima traktore, krave, motokultivatore, seku šumu i pale koševe, ambare i sakupljenu letinu.  Kada su pokrali sve što je vredno, ostale su jedino kokoške iz kokošarnika  Kate Grujić iz Petriča.

(C,C,C,C)

NAPOMENA:

Ako ste posle pročitanih redova ostali u čudi i zacoktali, čak i na mestima koja u tekstu nisu naznačena, vi ste osoba koja zdravo rasuđuje, još uvek razmišlja svojim mozgom i ima nade za vas. Sa vama se ne može manipulisati.

Ako ste zacoktali autoru ovih redova i to znači da je sa vama sve u redu. Vi ste osoba koja radije ratuje statusima na društvenim mrežama, nego što javno iznosi svoje stavove i argumente.

Dok god cokćete i kolutate očima na neku poruku sa televizije ili iz novina, a da vas na to niko ne upozori i kaže da to treba ili ne treba da radite, ja se ne bojim za vas!

Bojim se za one koji bi samo da im se ljudi dive i aplaudiraju, bojim se i za državu kojoj narod cokće na pomen, sudstva,  policije, vojske, školstva i zdravstva!