Darko Dozet, Nikoletina Bursać našeg doba sa fotoapratom: Draži mi je i moj neprijatelj, ako je korektan i pošten.

Darko Dozet, nije samo Nikoletina Bursać našeg doba kome je umesto mitraljeza fotoaparat oružje. On je suštinska veza između Kosova i Metohije i istine o nama. Ovako je o mladom autoru, iza koga stoji više od 20 godina profesionalnog rada, govorio Živojin Rakočević, direktor Doma kulture u Gračanici na otvranju izložbe fotografija „Sedam vekova manastira Krupa“. 

Uoči rata 1998. godine, Dozet se našao prvi put na Kosovu i Metohiji. Njegove fotografije objavljivane u Dnevniku, Večernjim Novostima i Tanjugu, te godine često su bile i jedina informacija sa ovih prostora. Ovde ima veliki broj prijatelja, kaže da mu je najžalije što sa svima ne stiže da se vidi i popije kafu.  Dok je čekao početak otvaranja svoje izložbe u Gračanici, sa nama je pristao da popije kafu i otkrije nam najzanimljiviju definiciju kafane.   

Izložba „Sedam vekova manastira Kurpe“, Foto:GračanicaOnaljn

GračanicaOnlajn: Koliko godina rada stoji iza tebe, koliko fotografija i izložbi?

Darko Dozet: Nezavisno od ove izložbe, ja ove godine obeležavam 20 godina profesionalnog rada i 25 godina bavljenja fotografijom. U decembru bi trebalo da izađe jedna obimna foto-monografija, u kojoj će se naći više od 200 fotografija. U šali sam rekao da je 20 godina stalo u jenu sekundu, jer ako preračunamo da je dvestapedeseti ili petstoti deo sekunde jedan snimak, dođemo do te neke matematike da sam ja u životu radio jako malo, svega nekoliko sekundi. Ovo mi je sigurno pedeset i neka izložba, a što se tiče izložbe pod nazivom „Sedam vekova Krupe“, posle Novog Sada i Subotice, izložba je došla ovde, odavde se 26. oktobra seli u Kosovsku Mitrovicu, a iz Kosovske Mitrovice u Zagreb, po želji našeg čuvenog i uglednog društva „Prosvjeta“. Čuli su da je izložba lepa, videli su kako je ocenila i naša pravoslavna crkva i kako je ocenila publika, pozvali su nas i izrazili želju da je postavimo u Zagrebu. Šta reći? Ovde kod vas se osećam kao kod kuće. Od 1998. godine sam na Kosovu i toliko prijatelja imam i što kaže naša kolegoinica Bilja Gavrić, uvek me je nekako sramota i uvek osećam grižu savesti što se nisam svima javio. Ali ja imam problem…Kada imate dva prijatelja, vi im se možete javiti, ali kada u svakom većem mestu na Kosovu imate 120 prijatelja, onda je nemoguće da sa svima popijete kafu, nemoguće je čak i da se svima javite telefonom, jer bi to oduzelo puno vremena, a svi imamo neke obaveze. Ja sam  prebukiran, imam obaveza oko izložbe, ali i nekih aktivnosti vezanih za film. Nekoliko važnih stavri se desilo ovde, film gospođice Biljane Gavrić, koncert Garavog sokaka, moja izložba. Kada su neke naše kolege novinari čuli da svako od nas ima nešto dogovoreno, insistirali su da mi dođemo zajedno i meni je stvarno zadovoljstvo da sa tako divnom ekipom i pod sloganom „Novi Sad – Gračanici“, mi smo došli ovde i time smo želeli da pošaljemo poruku zajedništva, timskog rada, drugarstva. Jeste da smo mi to sada sve spakovali u dva dana i možda su neke stvari upale u senku, ali smo mi sve to žrtvovali zbog zajedništva.

Foto: GračanicaOnlajn

Za dobru fotografiju odlučuju stoti delovi sekunde. To nije samo škljocanje.

GračanicaOnlajn: I fotografi i novinari imaju zajedničku misiju. Šta je veći izazov, da se priča ispriča fotografijom ili novinskim tekstom?

Darko Dozet: S obzirom na dvadesetogodišnje iskustvo i rad u novinskoj agenciji Tanjug, zatim u novosadskom Dnevniku, jer ja sam zaposlenu u novinskoj kompaniji Večernje novosti, ali nema medija  za koji nisam radio, ja sam shvatio da moje fotografije, koliko god one bile dobre, ako nisu potkrepljene tekstom dobrog novinara, one ne gube potpuno smisao, ali ne izgleda to dobro. Isto, iako imate najbolju reportažu vrhunskog pisca i autora, ta reportaža je otužna i totalno neprimetljiva i neupečatljiva, ako zajedno sa tom osobom koja je stvarala nije bio i vrhunski fotoreporter. Ja mislim da moramo da budemo tim. Možemo za neku nuždu da ja potpišem tekst ili neki novinar za nuždu da sam napravi fotografiju, ali prosto naša profesija je takva, to je timski rad i zajedno moraju da idu i autor teksta i autor fotografije.

GračanicaOnlajn:  Mladi fotografi, pa evo i mi novinari koji se baš ne razumemo u fotografiju najbolje, prvo pitanje koje postavimo jeste, šta je potrebno za jednu dobru fotografiju, da uhvatite savršen momenat, emociju, da imate vrhunsku opremu ili od svega po malo?

Darko Dozet: Od svega po malo. Kada se na nekom događaju nađe 50 ili 100 belosvetskih fotografa, to je kao kada na primer gledamo formulu 1 ili atletiku gde odlučuju stoti delovi sekunde. Dakle, kada ste na vrhunskom događaju, onda sve odlučuje, od opreme do trenutne inspiracije, pa čak i do toga da li vas je tog dana boleo zub ili ne. To su sve neke finese. Sve kockice moraju da se slože da bi nastala dobra fotografija, počev od iskustva, međutim,  dobra fotografija zavisi čak i od faktora sreće. Mnogo nekih stvari je potrebno i nije to kako izgleda. Urednici o tome ne razmišljaju i kažu: „Odeš tamo i škljocneš“. To je malo tužno i teško čuti.

GračanicaOnlajn: Treba malo više od škljocanja.

Darko Dozet: Mnogo više od škljocanja. Mnogo je rada, mnogo je uloženog truda u informisanje, u sakupljanje informacija. Da bih ja „škljocnuo“ i učinio taj „škljoc“ kako oni kažu, moram da znam mnogo stvari, opšta kultura mora da mi bude izuzetno velika, mora da sam informisan o ljudima, moram čak i da budem neki mali prorok i da neke situacije, na osnovu informacija koje imam, pokušam da predvidim, kako mi ne bi „proleteo“ taj momenat onda kada se desi. Ružno zvuči kada kažem da smo mi neki proroci, ali stvarno neke stvari treba da predvđamo i to nam puno pomaže da napravimo dobru fotografiju. Pre nekoliko dana smo stajali, čuveni gospodin Toma Peternek i još nekolicina nas fotoreportera svetskog kalibra, kada smo se našli na jednom događaju u Beogradu i tada smo predviđali odakle će da trče demonstranti, a gde će da bude policija. Predviđali smo, ako krene policija da ih juri, prebiće ih tamo, a oni će da beže u onu ulicu. Znači, mi smo u svojoj glavi razradili sve moguće scenarije kako nas ništa ne bi iznenadilo kada miting počne. Mi smo sve scenarije razradili. A da smo mi samo došli sa svojim fotoaparatom i čekali da nešto „škljocnemo“, nama bi svi momenti pobegli.


„Sedam vekova manastira Krupa“ – Posle Gračanice izložba se seli u Kosovsku Mitrovicu i Zagreb.

Živojin Rakočević, Foto: GračanicaOnaljn

„Darko Dozet je Nikoletina Bursać našeg doba na kome umesto mitraljeza visi fotoaparat. Taj ogorman čovek na kome bez reda visi čudna fotografska oprema i crna objektivi, pojavio se neočekivano i niotkuda na Kosovu i Metohiji. Ostalo je zabeleženo da su njegove fotografije još od 1998. godine bile često jedine informacije i  osnovni izvor, profesionalni oslonac i glas sveta u nestajanju.  Progutala bi nas praznina raskopanog groba u Đakovici i vetar bi odneo naše reči, jecaj i muk srodnika, da nije bilo Darka Dozeta koji dubinski tačnim instinktom beleži i zamrzava tragediju i vreme, što fotografiju čini umetničkom“, rekao je direktor Doma kulture u Gračanici Živojin Rakočević, otvarajući izložbu fotografija „Sedam vekova manastira Krupa“ Darka Dozeta.


GračanicaOnlajn: Upravo si nam ispričao jedan od zahtevnijih momenata u ovoj profesiji. Da li ih je bilo više i možeš li da mi kažeš kako je izgledao tvoj prvi susret sa Kosovom i Metohijom posle rata? Gde si bio i šta je na tebe ostavilo najjači utisak?

Darko Dozet: Prvi susreti sa Kosovom i Metohijom su bili 1998. godine. Nešto se dešavalo, dolazile su neke delegacije iz Novog Sada i ja sam kao klinac početnik. Rekao sam da bih želeo službeno da idem tamo, tj.na KiM, na šta je moj šef rekao da ne mogu da idem i da on neće da odgovara za mene, jer nisam iskusan i ovo i ono…Ja sam rekao da želim da idem na svoju odgovornost. Kada je čovek video koliko sam tvrdoglav, potrudio se da mi da sve moguće savete, kada već ne možeda mi zabrani da odem dole. Otišao sam bez putnog naloga jer su mi oni faktički zabranili da idem, ali pošto ne mogu da raspolažu mojim slobodnim vremenom, bilo je: „Ako hoćeš idi, ali mi te nismo poslali“. Kada sam stigao na KiM, bio sam fasciniran. Zanemarićemo sada one ružne stvari, pošto je bio avgust 1998. godine i na Kosovu nije bilo baš „veselo“ i niko se sa time ne može pohvaliti. Nijedno civilizovano društvo se time ne može pohvaliti, naravno nijedna strana. Dakle, ako zanemarimoono ružno, najveći utisak na mene je ostavio manastir Dečani. Čim sam video Dečane, rekao sam da se ovde moram vratiti. Više ne mogu da izbrojim koliko sam se puta vraćao i koliko je to dolazaka bilo u manastir Dečane. Juče sam bio ponovo u Dečanima i svaki put mi to predstavlja zadovoljstvo. Nekada se dešavalo bukvalno da tamo budem tri minuta, dovoljno mi je da uđem u hram i da se napijem vode sa onog izvora, čini mi se kao da se ponovo rodim.

Darko Dozet, Nikoletina Bursać našeg doba, Foto: GračanicaOnlajn

GračanicaOnlajn: Mi smo se slučajno sreli u kafani i napravili ovaj lep razgovor.

Darko Dozet: Kafana je ozbiljna institucija koju smo mi često zanemarili ili je stavili na neke margine. Mnoge lepe stvari, na primer  iz poezije ili iz istorije, dešavale su se upravo u kafani i mnoge su se stvari rešavale u njoj.  Kafana je mesto u kome razgovaramo, družimo se i dolazimo do nekih rešenja. U njoj se posvađamo, u njoj se pomirimo, u njoj sklapamo nova prijateljstva. Nisam od onih ljudi koji misle da bi trebalo da se konzumiraju velike količine alkohola, ali bi trebalo više da se družimo i da više idemo u kafanu, ali sa merom.

GračanicaOnlajn: Odlično! Ovo je jedna od najboljih definicija kafane koju sam čuo i da te dopunim o njoj se peva i u  mnogim pesmama.

Darko Dozet: Kafana je najdemokratskija institucija u našoj zemlji.

GračanicaOnlajn: Na kraju, imaš li neku poruku za sve nas koji se spremamo da vidimo tvoju izložbu i za one koji će tek doći i pogledati kako si ti to bjektivom fotoapratata predstavio jednu od zadužbina kralja Milutina, manastir Krupu u Hrvatskoj.

Darko Dozet: Pa ne, nisam ja neki mudrac, bilo bi pretenciozno da ja nešto poručujem ljudima, a i naši ljudi su takvi da nisu slušali i mnogo mudrije ljude od mene, pa zašto bi poslušali mene? Moja poruka je ustvari poruka patrijarha Pavla, da budemo ljudi. Šta mi vredi ako je neko moj, ako je loš čovek? Draži mi je i moj neprijatelj, ako je korektan i pošten.

Foto: GračanicaOnlajn

BIOGRAFIJA:

Darko Dozet je sarađivao sa najuglednijim svetskim novinskim agencijama, a fotografije su mu objavljivali gotovo svi svetski listovi i magazini. Radio je u novosadskom dnevnom listu Dnevnik, bio fotoreporter novinske agencije Tanjug, a od 2007. godine je angažovan u Novostima. Uspešno je fotografisao vaterpolo, odbojkaške, košarkaške i fudbalske utakmice, a snimao je pozorišne predstave, proteste, kao i 78 dana bombardovanja Jugoslavije. Njegove fotografije ilustrovale su brojne knjige, kataloge i monografije. Od 1998. godine član je Udruženja novinara Jugoslavije, potom Udruženja novinara Srbije. U foto, kino i video savezu Vojvodine je od svoje 16 godine. Samostalne izložbe imao je u više od 50 gradova Srbije i sveta. Dobitnik je više priznanja za rad i stavralaštvo na polju fotografije.


Ivan Miljković

EKSKLUZIVNO: Marko Vidojković – Sukno od kojeg krojimo našu crnu sudbinu staro je decenijama

Njegova knjiga „Priče sa dijagnozom“, deseta po redu, izašla je pre dve godine. Tog dana je postao i četrdesetogodišnjak, ali je za književnu kritiku bio i ostao „nestašni momak sprske književnosti“, koji precizno slika naše živote, zapletima zadaje krošee, nokautira pokretima dok nas prepoznatljivim humorom sve vreme uzdiže iz ponora neprijatne društvene stvarnosti. Iako diplomirani pravnik, Marko je uspešniji kao pisac, jednako je dobar u muzici i novinarstvu. Komponuje, svira gitaru i vodi svoju autorsku emisiju na TV Šabac, a radio je i na TV A iz Banjaluke. Na itnervju za portal GračanicaOnlajn pristao je, kako kaže, dok hvata vazduh između dve knjige. 

Continue reading „EKSKLUZIVNO: Marko Vidojković – Sukno od kojeg krojimo našu crnu sudbinu staro je decenijama“

B. Stojanović: Zbog političkog ili ličnog interesa se ne sme trgovati opstankom Srba na Kosovu

Povodom održavanja vanrednih parlamentarnih izbora na Kosovu, 11. juna ove godine, Branimir Stojanović, zamenik kosovskog premijera i visoki funkcioner „Građanske inicijative Srpska lista“, izjavio je da građani imaju tri mogućnosti: da sede kod kuće i izbor svojih predstavnika prepuste slučajnosti, da glasaju za one koji će srpske interese podrediti ličnim ili da glasaju za Srpsku listu, koju podržava zvanični Beograd i koja će da bude faktor odlučivanja. Srpska lista će, po Stojanovićevim rečima, isključivo braniti srpske interese koji su u ovom momentu ugroženi i njeni članovi će učiniti sve kako bi sačuvali kontrolne mehanizme koje Srbi trenutno imaju u Ustavu i zakonima Kosova. Ovi izbori su veoma važni, Srbi bi trebalo na njih da izađu u što većem broju, iako i građane i njihove predstavnike očekuju strahoviti pritisci, kako institucionalni, tako i različiti vidovi zastrašivanja, poručuje Branimir Stojanović. „Najvažniji zadatak jeste da se pobrinemo da u Skupštini Kosova, a sutra i u Vladi, ukoliko postoji razumevanje da Srbi budu  njen deo, na način da to ima smisla, budu ljudi koji će braniti srpske interese i koji neće biti spremni da zbog sitnog političkog ili isključivo ličnog interesa, trguju sa našim opstankom“, zaključio je zamenik premijera Kosova u intervjuu za GračanicaOnlajn.

Continue reading „B. Stojanović: Zbog političkog ili ličnog interesa se ne sme trgovati opstankom Srba na Kosovu“

INTERVJU: Gradonačelnik Peći, Gazmend Muhadžeri

U opštini Peć, pre 1999. godine, živelo je više od 22 000 Srba, a u samom gradu oko 18 000. Srbe u gradu danas možete izbrojati na prste jedne ruke, a u okolnim selima, Ljevoša, Belo Polje, Siga, Brestovik i Goraždevac, ima oko 1000 Srba. U bošnjačkom mestu Vitomirici žive samo dva lica srpske nacionalnosti. Gradonačelnik Peći, Gazmend Muhadžeri, kaže da i on ne zna koliko ima tačno Srba u njegovoj opštini, ali je siguran da gradu nedostaje oko 100 000 ljudi svih nacionalnosti. U intervjuu našem portalu, gradonačelnik Peći je rekao da je u selima naseljenim Srbima, urađena infrastruktrura, a po njegovim rečima, opština Peć je primer drugim opštinama na Kosovu po poštovanju Zakona o javnoj upravi i Zakona o upotrebi jezika. Muhadžeri kaže da je u opštini na čijem je čelu bezbednosna situacija dobra, a da su odnosi sa Srbima, kao i sa monahinjama u Pećkoj patrijaršiji, izuzetno dobri.

Continue reading „INTERVJU: Gradonačelnik Peći, Gazmend Muhadžeri“

INTERVJU: Milica Dabović: Deca me podmlađuju i dižu iz pepela

Milica Dabović, velika zvezda srpske i evropske košarke, pri put je posetila Gračanicu i družila se sa decom Osnovne škole Kralj Milutin. Sa učenicima ovdašnje škole naša „zlatna“ košarkašica je nadahnuto govorila o sportu kao najzdravijem načinu životu, poručivši deci da dobro uče i poštuju svoje roditelje i nastavnike. Za portal GračanicaOnlajn, Milica Dabović je govorila u porti manstira Gračanica, koji je posetila prvi, ali kako je rekla, ne i poslednji put. Rečima: „Dođite da učimo o životu i da učimo o košarci“, poznata košarkašica je pozvala i decu Gračanice da budu deo njenog košarkaškog kampa na Tari, od 4. do 13. i od 13. do 22. avgusta ove godine.

Continue reading „INTERVJU: Milica Dabović: Deca me podmlađuju i dižu iz pepela“

INTERVJU: Špend Ahmeti: Tolerancija nije dobra reč! To je kada nekog mrziš, pa treba da ga tolerišeš. Treba da prihvatimo jedni druge, a ne tolirešemo.

Prvi čovek Prištine, Špend Ahmeti otkriva zašto se on i stranka kojoj pripada, Samoopredeljenje, protive osnivanju ZSO i dijalogu između Prištine i Beograda, koji bi, po njemu, trebao da rezultira priznavanjem Kosova od strane Srbije. U intervjuu za portal GračanicaOnlajn, Ahmeti navodi da su korupcija i glomazni biroktratski aparat najveći problemi Kosova i da su političari ispraznim i nerealnim obećanjima zloupotrebili demokratiju. Ahmeti je govorio i o sporu sa Srpskom pravoslavnom crkvom oko zemljiša i hrama Hrista Spasa u Prištini i o tome koliko je opština Priština ulagala u naselja nastanjena Srbima.

Continue reading „INTERVJU: Špend Ahmeti: Tolerancija nije dobra reč! To je kada nekog mrziš, pa treba da ga tolerišeš. Treba da prihvatimo jedni druge, a ne tolirešemo.“

INTERVJU: Vladeta Kostić: Od kako je Građanska inicijativa Srpska na čelu opštine Gračanica, nije izgrađeno nijedno naselje (setite se Marigone i naselja Emšir i Nic)

Intervju (drugi deo). Prvi deo intervjua možete pročitati ovde.

Interesovanje stranih donatora za našu opštinu je sve veće, međutim, nekome to ne odgovara, ali je tu naš manevarski prostor smanjen, kaže za naš portal predsednik Opštine Gračanica Vladeta Kostić. Kostić ističe da ova lokalna samouprava ne doživljava institucije kao privatne kompanije, to, kaže, neka radi neko drugi. „. Ako tu razliku građani ne mogu ili ne žele da vide, onda smo generalno kao društvo i kao zajednica u velikom problemu. U intrevjuu koji je portal GračanicaOnlajn Kostić otkriva da li će biti novih radnih mesta, koliko će se i šta graditi u ovoj godini i da li lokalna vlst trpi neke konsekvence s obzirom da je mesto kosovskog ministra za loklanu samoupravu još uvek upražnjeno.

Continue reading „INTERVJU: Vladeta Kostić: Od kako je Građanska inicijativa Srpska na čelu opštine Gračanica, nije izgrađeno nijedno naselje (setite se Marigone i naselja Emšir i Nic)“

INTERVJU: Vladeta Kostić: Revizija ugovora stanara koji ne žive ovde neophodna

U 2016. godini, u opštini Gračanica je realizovano 94% planiranih projekata, rekao je predsednik opštine Gračanica Vladeta Kostić za portal GračanicaOnlajn. Kostić je odgovarao i na pitanja u vezi sa poslednjom raspodelom stanova. Kako će opština postupati sa onima koji su zaposeli stanove, a u njima ne žive, da li će u tom slučaju biti revizije ugovora i da li je ona moguća? Prvi čovek Gračanice tvrdi da nema profil na društvenim mrežama i da ga ne interesuje šta će neke virtuelne osoba reći o njemu i njegovorm radu, to, kaže, treba da ocene građani. U prvom delu intervju Kostića smo pitali i zašto se retko pojavljuje u medijima, ali i koji su to najveći projetki realizovani u prošloj godini i koliko je budžetskih sredstava za njihovu realizaciju potrošeno.

Continue reading „INTERVJU: Vladeta Kostić: Revizija ugovora stanara koji ne žive ovde neophodna“

Aleksandar Đikić: ZSO nema komparativnu prednost koju je mogla da ima pre četiri godine

„Živimo za dan kada će naš narod politički i demokratski sazreti i formirati svoju autentičnu političku elitu“, kaže u novogodišnjem intervjuu za portal GračanicaOnlajn prof. dr Aleksandar Đikić, predsednik Srpskog nacionalnog foruma (SNF). „Početak forimaranja ZSO na Sretenje, poslužiće Beogradu za patriotsko pumpanje mišića“, ocenjuje Đikić i otkriva zašto se SNF neće kadnidovati na kosovskim izborima. Đikić navodi da je Prištinski univezitet sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici od vitalnog značaja za Srbe na KiM.  Continue reading „Aleksandar Đikić: ZSO nema komparativnu prednost koju je mogla da ima pre četiri godine“

Dr Dario Vidojković, docent sa Univerziteta u Regenzburgu: Srbi će na demokratski način odbraniti Dan Republike Srpske

Istoričar, dr Dario Vidojković sa Univerziteta u Regenzburgu, gde na katedri za Noviju istoriju predaje studentima u Nemačkoj, podržava referendum koji se u nedelju, 25. septembra, održava u Republici Srpskoj.

„Srbima ne bi bilo opstanka ni života, da nije Republike Srpske, koja je nastala upravo kao reakcija na ponovni pohod Hrvata i muslimana da do kraja sprovedu ono, na čemu su 1945. godine stali“, kaže dr Vidojković u intervjuu za portal GračanicaOnlajn.

U akciju bečkog portala „Balkanistories.net“ u koju se uključio i Vidojković, u vodećem nemačkom rečniku „Duden“ definicija reči „ustaša“ umesto pojašnjenja „pokret otpora srpskom centralizmu“ zamenjena je definicijom „fašisti koji su činili masovne zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima“.

Kako nemački studenti razumeju odnose na Balkanu, gde leže koreni sukoba između Srba i Hrvata? Zašto se javno zalaže i podržava referendum o Danu Republike Srpske, dr Vidojković govori za GračanicaOnlajn.    


Kada studentima u Nemačkoj ukažem na neke kontekste i pozadine, na kraju su uvek začuđeni onime na šta su naišli, jer se podaci ne uklapaju u mejsnstrim priču o zlim Srbima, krivcima za izbijanje Velikog rata.

98fd508302ac
Foto: Lična arhiva

GračanincaOnlajn: Kako vaši studenti razumeju kompleksne odnose na Balkanu, pre svega konstantne sukobe između Srba i Hrvata, koji ni danas, posle rata i raspada zajedničke zemlje, ne prestaju? Gde leži koren te netrpeljivosti i ima li istorija odgovor na to pitanje?

Dario Vidojković: U okviru mojih predavanja o Prvom ili o Drugom svetskom ratu, ja se, naravno, uvek dotaknem i naše istorije i zbivanja na Balkanu u tim vremenima. Nemački studenti uglavnom imaju prilično malo pojma o događajima na Balkanu, ustvari, često se suočim i sa nikakvim znanjem.

Teško je za njih da shvate, šta znači religijski sukob ili mržnja, kada se u ovim sredinama na zapadu, vera, religija i crkva ne potenciraju i kada je više „kul“ izjašnjavati se kao ateista, nego kao vernik. To je suštinski problem koji se ne uočava samo u Nemačkoj, već na čitavom Zapadu.

Međutim, moja metoda je takva, da kada im ukažem na neke kontekste i pozadine, njima prepustim da u svojim referatima samostalno obrade te teme. I posle toga, uvek su začuđeni onime na šta su naišli, pogotovo kada uvide da se njihovo razmišljanje i nalazi ne uklapaju u mejnstrim priču o zlim Srbima i krivcima, primera radi, za izbijanje Velikog rata. No, van mojih predavanja, uglavnom se širi jedna negativna slika o srpskom narodu. Nažalost, na taj način se žele zacementirati rezultati mešanja i agresije spoljnog faktora, koji je u velikoj, da ne kažem i u ogromnoj meri, upravo doprineo raspadu Jugoslavije i rasplamsavanju ratnih sukoba.

Šta se korena netrpeljivosti između Srba i Hrvata tiče, mogao bih slobodno reći da se ta netrpeljivost više može naći na strani Hrvata, nego kod Srba.

Vidite, nakon dva svetska rata i nakon masovnih zločina počinjenih u tim ratovima od strane Hrvata, koji su uglavnom (čast izuzecima) uvek bili na strani neprijatelja srpskog naroda, Srbi su bili ti koji su opet bili spremni da sa njima stvore i grade zajedničku državu. To nam se dva puta obilo o glavu, a Srbi su to vrlo skupo platili. Posle 1918. godine, mogli smo stvoriti svoju, srpsku državu, kao što je pored ostalih i vojvoda Mišić tada predlagao, ali regent Aleksandar Karađorđević nije hteo da sluša takve savete, niti da prihvati upozorenja o Hrvatima i njihovom istinskom raspoloženju prema Srbima. On je to kasnije platio svojim životom, atentatom ustaša u Marseju, u oktobru 1934. godine.

Kada se traže uzroci takvog stava Hrvata prema Srbima, mora se ipak otići malo dublje u istoriju, u XIX vek. Naime, i pre toga, Srbi su zajedno sa Hrvatima branili zapadni svet od najezde Turaka na prostoru Vojne Krajine. A u prvoj polovini XIX veka, u doba romantizma, imamo pojavu Ilirskog pokreta i početak rađanja ideje o jugoslovenstvu. Prema tim idejama, Srbi i Hrvati su jedan narod a dve vere. O tome je, recimo, govorio Vuk Karadžić. Iliri, poput Ljudevita Gaja, želeli su da se svi južni Sloveni ujedine, koristeći jedno narečje, štokavski jezik, koji je Vuk bio ustalio. Ilirizam neće trajati dugo, pošto će Beč gledati da zabrani i uguši taj pokret, plašeći se da će izgubiti svoj uticaj nad Hrvatima, ali i ostalim južnim Slovenima na teritoriji Habzburške monarhije. Tako će i mnogo decenija posle vlasti i dvor u Beču, uz zdušnu pomoć Vatikana, tj. katoličke crkve u Hrvatskoj, gledati da između Srba i Hrvata zaseje seme razdora i time su trajno sprečili da se oni slože i ujedine. Tu treba navesti imena poput Anta Starčevića i Josipa Franka, osnivača hrvatskih pravaša, iz kojih će kasnije nastati ustaški pokret, na čelu sa Antom Pavelićem. Viktor Novak, primera radi, o tome je pisao u svom „Magnum crimen“-u. Dakle, korene netrpeljivosti između Srba i Hrvata treba tražiti upravo u tim nastojanjima Vatikana i katoličke crkve, koji su svojim propovedima o Srbima kao „nižoj rasi“, „jereticima“ itd., doprineli u širenju mržnje, koja je dovela do Jasenovca, raznih jama punih srpskih leševa, Jastrebarskog, kao i do „Bljeska“ i „Oluje“.

2d9bf0f4-09d0-4d03-947f-c71c3b34a9c0_w987_r1_s
Foto: AP

Skupština Republike Srpske je usvajanjem deklaracije ustaške zločine u NDH nazvala genocidom. U Republici Srbiji, to se još nije dogodilo. Usvajanje takve rezolucije, u vreme povampirenog ustaštva u Hrvatskoj, jako je bitno u istorijskom i sudbonosnom času. Mlake reakcije Evropske unije na poslednje događaje u Hrvatskoj, možemo razumeti samo u svetlu revizije istorije, čiji smo svedoci.


 GračanicaOnlajn:  Ne tako davno, uključili ste se u akciju koji je pokrenuo internet portal iz Beča „Balkanstories.net“ kako bi se u nemačkom rečniku „Duden“ pojam „ustaša“ zamenio adekvatnom definicijom. To je i učinjeno. Kako sada gledate na povampireno ustaštvo u Hrvatskoj, koje svakodnevno svojim izjavama podstiču neki hrvatski političari?

Dario Vidojković: Šta se tiče Dudena i izmene te definicije, moram podsetiti da je definicija, prema kojoj se o ustašama nije govorilo kao o „fašistima“, koji su činili masovne zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima, nego o „pokretu otpora srpskom centralizmu“, bila u upotrebi više od dvadeset godina!

Normalno, nameće se pitanje zašto se ranije nije reagovalo na to, zašto i kako i sami Nemci nisu imali adekvatnu definiciju, baziranu na činjenicama?

Sada je to u dobroj meri ispravljeno, ali jedna stvar još uvek nedostaje. Još se ne spominje reči „genocid“ u toj definiciji.

 Narodna Skupština Republike Srpske je u oktobru 2015. godine masovne zločine ustaša tokom NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima, označila deklaracijom pravim imenom, genocid. No, od strane Republike Srbije, takav čin se još uvek nije desio. Potrebno je da i sama Srbija osudi jasno i nedvosmisleno te ustaške zločine kao genocid. Tek onda možemo tražiti i u svetu, da se ti zločini priznaju kao genocid. Mogu vam reći da trenutno radim na aktivnostima, da se takva jedna rezolucija donese i u Narodnoj skupštini Republike Srbije, pa se nadajmo uspehu te ideje.

Upravo naspram ovog povampirenog ustaštva u Hrvatskoj, jedna takva rezolucija je više nego bitna i došla bi u istorijskom i sudbonosnom času. Vidite, Hrvatska, koja je 1995. sprovela, pred očima takozvane međunarodne zajednice, najveći progon civilnog stanovništva u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji, to jest srpskog, sa područja Republike Srpske Krajine i koja je time sprovela ujedno deo ustaškog programa, prema kojem jednu trećinu Srba treba pobiti, jednu pokatoličiti, a trećinu proterati, ostala je nekažnjena za te zločine. Šta više, nagrađena je prijemom u Evropsku uniju! I ta ista Evropska unija, koja se toliko poziva na neka ljudska prava i toleranciju, posmatra maltene nemo, kako se Srbi i dan danas proganjaju u Hrvatskoj, kako im se uskraćuju prava, uništavaju table i natpisi na ćirilici. Jednom Tompsonu se slobodno dozvoljava veličanje fašističke ustaške ideologije i genocid nad Srbima, a sama aktualna predsednica Hrvatske govori javno kako ona i njena deca slušaju njegove pesme. I onda imate jednog ministra kulture (?!), koji javno promoviše ustaštvo. Dakle, sve su to vrlo zabrinjavajuće pojave i samo hrvatsko društvo bi trebalo da iste osudi i da ih i zabrani. Pritisak iz Brisela bi u tome bio vrlo koristan. Međutim, mlake, odnosno izostanak bilo koje reakcije Evropske unije na sve to, može se razumeti samo u svetlu revizije istorije, čiji smo svedoci, gde se očigledno ponovo dozvoljavaju i tolerišu fašistički pokreti. Pogledajte samo primere Baltika ili Ukrajine. Svakako, civilizovani svet bi morao da ustane protiv takvih pojava, kojima u XXI veku više nema mesta.

images-1
Foto: Sputnjik

 Republika Srpska je nastala kao reakcija na mogući ponovni pohod Hrvata i muslimana da do kraja sporovedu ono na čemu su 1945. godine stali. Na isti način se hrabro borio i srpski narod na Kosovu i Metohiji, na barikadama na Jarinju i na mostu u Kosovskoj Mitrovici.


GračanicaOnljan:  Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je nedavno izjavio da je Republika Srpska nastala upravo zbog toga da se Srbima u Bosni i Hercegovini ne bi ponovili ustaški zločini iz Drugog svetskog rata. Kako komentarišete to što su iz dana u dan pritisci na Srpsku, posebno sa zapada, sve veći?

Dario Vidojković: Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je potpuno u pravu. Pogledajte šta se sve desilo Srbima na onim područjima, na kojima nije postojala vlast Republike Srpske niti kontrola od strane Vojske Republike Srpske. Setite se masovnog ubijanja Srba u Sijekovcu kod Broda, u Kupresu, u zeničkim kazamatima, u Sarajevu, u raznim hrvatskim i muslimanskim logorima. Srbima ne bi bilo danas opstanka ni života, da se nije stvorila Republika Srpska, koja je nastala upravo kao reakcija na ponovni pohod Hrvata i muslimana da sprovedu do kraja ono, na čemu su 1945. godine stali. Republika Srpska je i odgovor na preglasavanje srpskog naroda i na pokušaj da se nad njim vlada kao u vreme begova. Dakle, Republika Srpska je izraz slobodarske volje srpskog naroda da bude svoj na svome. Otuda se treba shvatiti i otpor Republike Srpske na učestale pokušaje da se ona razgradi i da se na kraju i ukine, čime se pritom krši i sam Dejtonski sporazum, koji ju je i priznao. Nažalost, nekim faktorima na zapadu ne odgovara postojanje Republike Srpske, koja nikoga ne ugrožava i koja jedino brani svoje nadležnosti i svoja prava, koja su joj zagarantovani Dejtonskim sporazumom, Ustavom Bosne i Hercegovine i Ustavom Republike Srpske.

Tu vidimo na delu jednu politiku duplih aršina, koja je ništa manje, ista ona politika koja se odnosi i na pitanje Kosova i Metohije i statusa srpskog naroda na Kosmetu. Zapad se poziva na demokratiju i na poštovanje ljudskih prava. A u slučaju bivše Jugoslavije, isključivo srpskom narodu se takva prava nisu priznala, pre svega pravo na samoopredeljenje, na koje su se pozivali Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, pa i Crna Gora i najzad Albanci na Kosmetu. Zašto se ta prava ne priznaju i Srbima?

Znači, imamo jednu licemernu politiku zapada, koji time gazi načela na koje se tobože sam poziva i koji predstavljaju njegov fundamenat na kojem je izgrađen. Treba se zapitati, zašto se boje referenduma u Republici Srpskoj, koji je demokratsko pravo svakog naroda. Umesto da ga podrži ili da pokaže razumevanje, zapad se trudi da ga ili omalovaži, ili čak da ga spreči, odnosno zabrani. U tom smislu, povećava se pritisak na Republiku Srpsku na razne načine, u čemu učestvuju i političari i neki generali u Sarajevu. Izjave premijera Srbije takođe idu tome u prilog, nažalost. Možemo računati sa time, da će se ti pritisci, što se sve više bliži dan referenduma, biti sve intenzivniji, ali vlasti i narod Republike Srpske su istrajni u tome da se referendum sprovede, jer znaju da bi u suprotnom slučaju otvorili put ka ukidanju Republike Srpske.

Na isti način kao u Republici Srpskoj, hrabro se borio i srpski narod na barikadama kod Jarinja, primera radi, ili na mostu u Kosovskoj Mitrovici i zato smatram da srpski narod na Kosmetu ima jako razumevanje za stav svoje braće u Republici Srpskoj.

images
Glasački listić

 Institucije na nivou Bosne i Hercegovine su već zabranile himnu, grb i zastavu Republike Srpske, sada hoće da zabrane i Dan Srpske.


 GračanicaOnlajn: Javno ste podržali referendum o Danu Republike Srpske.  Zašto je referendum toliko važan, da li je zaista sudobonosan i kome je važan?

Dario Vidojković: Podržavam referendum o Danu Republike Srpske jer se time narodu daje mogućnost da na demokratski način kaže, hoće li i dalje da slavi svoj dan, kada je proglašena Republika Srpska. Naime, suočeni smo sa već dužom tendencijom da se raznim načinima, jedna po jedna nadležnost Republike Srpske, koje su joj pripale po Dejtonskom sporazumu, oduzmu, kako bi se na kraju i ukinula. Već su institucije na nivou Bosne i Hercegovine, poput Ustavnog suda BiH, zabranile himnu, grb i zastavu RS, pa sada hoće da zabrani Dan Republike Srpske, čime se direknto negira postojanje same Republike Srpske (da ne govorimo o tome, da se time krši Dejtonski sporazum). Šta bi bilo sledeće? Pa zabrana naziva Republike Srpske. I šta bismo na kraju imali? Ide se dakle ka tome, ne samo da se negira srpskom narodu u bivšoj BiH pravo na svoju Republiku Srpsku, nego da se paralegalnim metodama, ostvari u miru ratni cilj Alije Izetbegovića (na čemu sada radi njegov sin) i da se dobije jedna unitarna Bosna i Hercegovina. Time bi se poništilo sve ono za šta se srpski narod u Srpskoj borio, a setimo se da su u njene temelje ugrađene na desetine hiljada srpskih žrtava. Zato je ovo jedan istorijski, pa čak i sudbonosni trenutak za srpski narod, ne samo u Republici Srpskoj. Sve ovo objašnjava zašto je referendum toliko važan i zašto ga i Srbija treba podržati.

 GračanicaOnlajn:  Da li će se posle 25. septembra nešto bitno promeniti u životima ljudi u Federaciji BiH i u Republici Srpskoj?

Dario Vidojković: Vidite, posle 25. septembra će doći 26. septembar. Nema razloga da se uopšte šta negativno desi, a kamoli neki sukobi ili, ne daj Bože, rat. I zašto bi? Srpski narod izlazi na jedan referendum, na kome će na demokratski način reći svoje, da li želi i ubuduće da obeležava datum nastajanja svoje republike. To je jedno neosporno demokratsko pravo koje nikoga drugog ne ugrožava, niti se time nekome preti. Tok života građana, kako u RS, tako i u Federaciji , bi trebalo zato da se normalno odvija i posle referenduma. Život i prilike u dejtonskoj BiH bi, međutim, bili u mnogome bolji i lakši, kada bi u Sarajevu već jednom svi shvatili i prihvatili da je rat davno prestao i da postoji i RS. Političari u Sarajevu bi trebalo da gledaju kako građanima u Federaciji BiH može biti stvoren bolji život, a ne  da stalno napadaju na RS i na srpski narod, čime samo odvraćaju pažnju sa svojih sopstvenih propusta i grešaka. A Srbi u RS će, kako se može očekivati, na demokratski način odbraniti Dan Republike Srpske, na dostojanstven i miran način i trebalo bi da gledaju kako će svoju republiku posle 25. septembra dalje da izgrađuju i da jačaju.

images-2

Hrabar i jasan otpor Republike Srpske pokušajima njenog ukidanja, treba da posluži kao primer i motivacija i Srbima na Kosmetu da se i oni tako bore za svoja prava i da hrabro istraju u tome.


 GračanicaOnlajn:  Da li očekujete da se i dijaspora odazove referendumu o Danu Republike Srpske?

Dario Vidojković: Naravno da očekujem da se i srpska dijaspora odazove u masovnom broju referendumu o Danu Republike Srpske. Glasati može svako, ko poseduje pasoš, ličnu kartu ili vozačku dozvolu, izdatu od strane MUP-a Republike Srpske i koji je prijavljen na teritoriji RS, uključujući i Brčko Distrikt. Evo, Minhen je jedini grad u celoj Evropi u kojem se može glasati čak na dva mesta, pri čemu sam dao svoju podršku da se i u tom gradu održi referendum. I za našu dijasporu važi isto, ovo je jedan istorijski i sudbonosni trenutak. Učešćem na referendumu se brani postojanje i temelj same Republike Srpske, jer se mora znati da je ona stvorena pre izbijanja ratnih sukoba, pa još i mnogo godina pre Dejtonskog sporazuma. Republika Srpska je jedna činjenica i sada je treba odbraniti na referendumu, čime se treba stati na put ovim pokušajima da joj se otimaju nadležnosti i da joj se uskraćaju prava, što bi na kraju dovelo do njenog nestanka. Zato, još jednom apelujem na sve građane, koji su prijavljeni u RS, da se odazovu masovno na referendum.

GračanicaOnlajn: Kakve pouke iz onoga što se dešava sa i oko Republike Srpske može da izvuče preostali srpski narod na Kosovu i Metohiji?

Dario Vidojković: Za srpski narod na Kosovu i Metohiji, ovi događaji predstavljaju nesumnjivo važne događaje, koji se, i te kako mogu odraziti i na njih i njihov položaj. Pre svega, hrabar i jasan otpor Republike Srpske pokušajima njenog ukidanja, treba da posluži kao primer i kao motivacija i Srbima na Kosmetu da se i oni isto tako bore za svoja prava i da istraju isto tako hrabro u tome. Ne treba da  vam pričam, sa kojim simpatijama srpski narod u Republici Srpskoj gleda, ne samo na Srbiju, nego posebno i na Kosovo i Metohiju, kolevku i srce srpskog naroda i države, kao i na borbu Srba na Kosmetu za opstanak na svojim vekovnim ognjištima. Treba se samo podsetiti, koliko samo Srba vodi poreklo sa tih prostora. Tome u prilog ide i humanitarna pomoć i druge podrške, koju Srbi iz Srpske pružaju Srbima na Kosovu i Metohiji. Treba da shvatimo da smo svi mi pripadnici jednog nacionalnog korpusa. Znači, kada se ima jasan i čvrst stav i kada vlada jedinstvo, onda su to uslovi da se odbrane i sačuvaju prava i opstanak srpskog naroda, kako u Republici Srpskoj, tako i na Kosovu i Metohiji. Zato mislim da srpski narod na Kosmetu iz ovoga može mnogo šta poučno izvući.

Digital StillCamera
Dr Dario Vidojković, privatna arhiva

Biografija:

Dr Dario Vidojković, istoričar i asistent na Katedri za Noviju istoriju na Univerzitetu u Regenzburgu. Proučava nemačku i istorije Balkana i srpskog naroda, ali predaje i o istoriji SAD-a i njenoj spoljnjoj politici.

U doktorskom radu istraživao je i pisao o nemačkoj slici o Srbiji i Srbima u javnom diskursu i u diplomatiji u periodu od 1878. do 1914. godine, dakle između Berlinskog kongresa i izbijanja Prvog svetskog rata.

Napisao je uvod za ratni dnevnik Grofa Elca koji je služio u Kozačkoj diviziji pri Vermahtu u Jugoslaviji, tokom Drugog svetskog rata.

Njegova interesovanja vezana su i za istoriju filma.

Autor je i priloga zborniku profesorke Šubert o srpskom doprinosu u snimanju nemačkih filmova po delima Karla Maja. U novembru 2015. godine izašao je kraći tekst, povodom sto godina od početka Prvog svetskog rata, „Odnosi Srbije sa Austro-Ugarskom, Nemačkom i Rusijom u kontekstu austro-nemačke politike“ kao i „Veliki rat i početak novog sveta: Aktuelno podsećanje za čovečanstvo“.

Recenzirao je i nekoliko stručnih knjiga, koje se odnose na istoriju Prvog i Drugog svetskog rata i Jugoslavije.

 

Ivan Miljković