Дарко Дозет, Николетина Бурсаћ нашег доба са фотоапратом: Дражи ми је и мој непријатељ, ако је коректан и поштен.

Дарко Дозет, није само Николетина Бурсаћ нашег доба коме је уместо митраљеза фотоапарат оружје. Он је суштинска веза између Косова и Метохије и истине о нама. Овако је о младом аутору, иза кога стоји више од 20 година професионалног рада, говорио Живојин Ракочевић, директор Дома културе у Грачаници на отврању изложбе фотографија „Седам векова манастира Крупa“. 

Уочи рата 1998. године, Дозет се нашао први пут на Косову и Метохији. Његове фотографије објављиване у Дневнику, Вечерњим Новостима и Танјугу, те године често су биле и једина информација са ових простора. Овде има велики број пријатеља, каже да му је најжалије што са свима не стиже да се види и попије кафу.  Док је чекао почетак отварања своје изложбе у Грачаници, са нама је пристао да попије кафу и открије нам најзанимљивију дефиницију кафане.   

Изложба „Седам векова манастира Курпе“, Фото:ГрачаницаОналјн

ГрачаницаОнлајн: Колико година рада стоји иза тебе, колико фотографија и изложби?

Дарко Дозет: Независно од ове изложбе, ја ове године обележавам 20 година професионалног рада и 25 година бављења фотографијом. У децембру би требало да изађе једна обимна фото-монографија, у којој ће се наћи више од 200 фотографија. У шали сам рекао да је 20 година стало у јену секунду, јер ако прерачунамо да је двестапедесети или петстоти део секунде један снимак, дођемо до те неке математике да сам ја у животу радио јако мало, свега неколико секунди. Ово ми је сигурно педесет и нека изложба, а што се тиче изложбе под називом „Седам векова Крупе“, после Новог Сада и Суботице, изложба је дошла овде, одавде се 26. октобра сели у Косовску Митровицу, а из Косовске Митровице у Загреб, по жељи нашег чувеног и угледног друштва „Просвјета“. Чули су да је изложба лепа, видели су како је оценила и наша православна црква и како је оценила публика, позвали су нас и изразили жељу да је поставимо у Загребу. Шта рећи? Овде код вас се осећам као код куће. Од 1998. године сам на Косову и толико пријатеља имам и што каже наша колегоиница Биља Гаврић, увек ме је некако срамота и увек осећам грижу савести што се нисам свима јавио. Али ја имам проблем…Када имате два пријатеља, ви им се можете јавити, али када у сваком већем месту на Косову имате 120 пријатеља, онда је немогуће да са свима попијете кафу, немогуће је чак и да се свима јавите телефоном, јер би то одузело пуно времена, а сви имамо неке обавезе. Ја сам  пребукиран, имам обавеза око изложбе, али и неких активности везаних за филм. Неколико важних ставри се десило овде, филм госпођице Биљане Гаврић, концерт Гаравог сокака, моја изложба. Када су неке наше колеге новинари чули да свако од нас има нешто договорено, инсистирали су да ми дођемо заједно и мени је стварно задовољство да са тако дивном екипом и под слоганом „Нови Сад – Грачаници“, ми смо дошли овде и тиме смо желели да пошаљемо поруку заједништва, тимског рада, другарства. Јесте да смо ми то сада све спаковали у два дана и можда су неке ствари упале у сенку, али смо ми све то жртвовали због заједништва.

Фото: ГрачаницаОнлајн

За добру фотографију одлучују стоти делови секунде. То није само шкљоцање.

ГрачаницаОнлајн: И фотографи и новинари имају заједничку мисију. Шта је већи изазов, да се прича исприча фотографијом или новинским текстом?

Дарко Дозет: С обзиром на двадесетогодишње искуство и рад у новинској агенцији Танјуг, затим у новосадском Дневнику, јер ја сам запослену у новинској компанији Вечерње новости, али нема медија  за који нисам радио, ја сам схватио да моје фотографије, колико год оне биле добре, ако нису поткрепљене текстом доброг новинара, оне не губе потпуно смисао, али не изгледа то добро. Исто, иако имате најбољу репортажу врхунског писца и аутора, та репортажа је отужна и тотално неприметљива и неупечатљива, ако заједно са том особом која је стварала није био и врхунски фоторепортер. Ја мислим да морамо да будемо тим. Можемо за неку нужду да ја потпишем текст или неки новинар за нужду да сам направи фотографију, али просто наша професија је таква, то је тимски рад и заједно морају да иду и аутор текста и аутор фотографије.

ГрачаницаОнлајн:  Млади фотографи, па ево и ми новинари који се баш не разумемо у фотографију најбоље, прво питање које поставимо јесте, шта је потребно за једну добру фотографију, да ухватите савршен моменат, емоцију, да имате врхунску опрему или од свега по мало?

Дарко Дозет: Од свега по мало. Када се на неком догађају нађе 50 или 100 белосветских фотографа, то је као када на пример гледамо формулу 1 или атлетику где одлучују стоти делови секунде. Дакле, када сте на врхунском догађају, онда све одлучује, од опреме до тренутне инспирације, па чак и до тога да ли вас је тог дана болео зуб или не. То су све неке финесе. Све коцкице морају да се сложе да би настала добра фотографија, почев од искуства, међутим,  добра фотографија зависи чак и од фактора среће. Много неких ствари је потребно и није то како изгледа. Уредници о томе не размишљају и кажу: „Одеш тамо и шкљоцнеш“. То је мало тужно и тешко чути.

ГрачаницаОнлајн: Треба мало више од шкљоцања.

Дарко Дозет: Много више од шкљоцања. Много је рада, много је уложеног труда у информисање, у сакупљање информација. Да бих ја „шкљоцнуо“ и учинио тај „шкљоц“ како они кажу, морам да знам много ствари, општа култура мора да ми буде изузетно велика, мора да сам информисан о људима, морам чак и да будем неки мали пророк и да неке ситуације, на основу информација које имам, покушам да предвидим, како ми не би „пролетео“ тај моменат онда када се деси. Ружно звучи када кажем да смо ми неки пророци, али стварно неке ствари треба да предвђамо и то нам пуно помаже да направимо добру фотографију. Пре неколико дана смо стајали, чувени господин Тома Петернек и још неколицина нас фоторепортера светског калибра, када смо се нашли на једном догађају у Београду и тада смо предвиђали одакле ће да трче демонстранти, а где ће да буде полиција. Предвиђали смо, ако крене полиција да их јури, пребиће их тамо, а они ће да беже у ону улицу. Значи, ми смо у својој глави разрадили све могуће сценарије како нас ништа не би изненадило када митинг почне. Ми смо све сценарије разрадили. А да смо ми само дошли са својим фотоапаратом и чекали да нешто „шкљоцнемо“, нама би сви моменти побегли.


„Седам векова манастира Крупa“ – После Грачанице изложба се сели у Косовску Митровицу и Загреб.

Живојин Ракочевић, Фото: ГрачаницаОналјн

„Дарко Дозет је Николетина Бурсаћ нашег доба на коме уместо митраљеза виси фотоапарат. Тај огорман човек на коме без реда виси чудна фотографска опрема и црна објективи, појавио се неочекивано и ниоткуда на Косову и Метохији. Остало је забележено да су његове фотографије још од 1998. године биле често једине информације и  основни извор, професионални ослонац и глас света у нестајању.  Прогутала би нас празнина раскопаног гроба у Ђаковици и ветар би однео наше речи, јецај и мук сродника, да није било Дарка Дозета који дубински тачним инстинктом бележи и замрзава трагедију и време, што фотографију чини уметничком“, рекао је директор Дома културе у Грачаници Живојин Ракочевић, отварајући изложбу фотографија „Седам векова манастира Крупa“ Дарка Дозета.


ГрачаницаОнлајн: Управо си нам испричао један од захтевнијих момената у овој професији. Да ли их је било више и можеш ли да ми кажеш како је изгледао твој први сусрет са Косовом и Метохијом после рата? Где си био и шта је на тебе оставило најјачи утисак?

Дарко Дозет: Први сусрети са Косовом и Метохијом су били 1998. године. Нешто се дешавало, долазиле су неке делегације из Новог Сада и ја сам као клинац почетник. Рекао сам да бих желео службено да идем тамо, тј.на КиМ, на шта је мој шеф рекао да не могу да идем и да он неће да одговара за мене, јер нисам искусан и ово и оно…Ја сам рекао да желим да идем на своју одговорност. Када је човек видео колико сам тврдоглав, потрудио се да ми да све могуће савете, када већ не можеда ми забрани да одем доле. Отишао сам без путног налога јер су ми они фактички забранили да идем, али пошто не могу да располажу мојим слободним временом, било је: „Ако хоћеш иди, али ми те нисмо послали“. Када сам стигао на КиМ, био сам фасциниран. Занемарићемо сада оне ружне ствари, пошто је био август 1998. године и на Косову није било баш „весело“ и нико се са тиме не може похвалити. Ниједно цивилизовано друштво се тиме не може похвалити, наравно ниједна страна. Дакле, ако занемаримооно ружно, највећи утисак на мене је оставио манастир Дечани. Чим сам видео Дечане, рекао сам да се овде морам вратити. Више не могу да избројим колико сам се пута враћао и колико је то долазака било у манастир Дечане. Јуче сам био поново у Дечанима и сваки пут ми то представља задовољство. Некада се дешавало буквално да тамо будем три минута, довољно ми је да уђем у храм и да се напијем воде са оног извора, чини ми се као да се поново родим.

Дарко Дозет, Николетина Бурсаћ нашег доба, Фото: ГрачаницаОнлајн

ГрачаницаОнлајн: Ми смо се случајно срели у кафани и направили овај леп разговор.

Дарко Дозет: Кафана је озбиљна институција коју смо ми често занемарили или је ставили на неке маргине. Многе лепе ствари, на пример  из поезије или из историје, дешавале су се управо у кафани и многе су се ствари решавале у њој.  Кафана је место у коме разговарамо, дружимо се и долазимо до неких решења. У њој се посвађамо, у њој се помиримо, у њој склапамо нова пријатељства. Нисам од оних људи који мисле да би требало да се конзумирају велике количине алкохола, али би требало више да се дружимо и да више идемо у кафану, али са мером.

ГрачаницаОнлајн: Одлично! Ово је једна од најбољих дефиниција кафане коју сам чуо и да те допуним о њој се пева и у  многим песмама.

Дарко Дозет: Кафана је најдемократскија институција у нашој земљи.

ГрачаницаОнлајн: На крају, имаш ли неку поруку за све нас који се спремамо да видимо твоју изложбу и за оне који ће тек доћи и погледати како си ти то бјективом фотоапратата представио једну од задужбина краља Милутина, манастир Крупу у Хрватској.

Дарко Дозет: Па не, нисам ја неки мудрац, било би претенциозно да ја нешто поручујем људима, а и наши људи су такви да нису слушали и много мудрије људе од мене, па зашто би послушали мене? Моја порука је уствари порука патријарха Павла, да будемо људи. Шта ми вреди ако је неко мој, ако је лош човек? Дражи ми је и мој непријатељ, ако је коректан и поштен.

Фото: ГрачаницаОнлајн

БИОГРАФИЈА:

Дарко Дозет је сарађивао са најугледнијим светским новинским агенцијама, а фотографије су му објављивали готово сви светски листови и магазини. Радио је у новосадском дневном листу Дневник, био фоторепортер новинске агенције Танјуг, а од 2007. године је ангажован у Новостима. Успешно је фотографисао ватерполо, одбојкашке, кошаркашке и фудбалске утакмице, а снимао је позоришне представе, протесте, као и 78 дана бомбардовања Југославије. Његове фотографије илустровале су бројне књиге, каталоге и монографије. Од 1998. године члан је Удружења новинара Југославије, потом Удружења новинара Србије. У фото, кино и видео савезу Војводине је од своје 16 године. Самосталне изложбе имао је у више од 50 градова Србије и света. Добитник је више признања за рад и ставралаштво на пољу фотографије.


Иван Миљковић

ЕКСКЛУЗИВНО: Марко Видојковић – Сукно од којег кројимо нашу црну судбину старо је деценијама

Његова књига „Приче са дијагнозом“, десета по реду, изашла је пре две године. Тог дана је постао и четрдесетогодишњак, али је за књижевну критику био и остао „несташни момак спрске књижевности“, који прецизно слика наше животе, заплетима задаје крошее, нокаутира покретима док нас препознатљивим хумором све време уздиже из понора непријатне друштвене стварности. Иако дипломирани правник, Марко је успешнији као писац, једнако је добар у музици и новинарству. Компонује, свира гитару и води своју ауторску емисију на ТВ Шабац, а радио је и на ТВ А из Бањалуке. На итнервју за портал ГрачаницаОнлајн пристао је, како каже, док хвата ваздух између две књиге. 

Више „ЕКСКЛУЗИВНО: Марко Видојковић – Сукно од којег кројимо нашу црну судбину старо је деценијама“

Б. Стојановић: Због политичког или личног интереса се не сме трговати опстанком Срба на Косову

Поводом одржавања ванредних парламентарних избора на Косову, 11. јуна ове године, Бранимир Стојановић, заменик косовског премијера и високи функционер „Грађанске иницијативе Српска листа“, изјавио је да грађани имају три могућности: да седе код куће и избор својих представника препусте случајности, да гласају за оне који ће српске интересе подредити личним или да гласају за Српску листу, коју подржава званични Београд и која ће да буде фактор одлучивања. Српска листа ће, по Стојановићевим речима, искључиво бранити српске интересе који су у овом моменту угрожени и њени чланови ће учинити све како би сачували контролне механизме које Срби тренутно имају у Уставу и законима Косова. Ови избори су веома важни, Срби би требало на њих да изађу у што већем броју, иако и грађане и њихове представнике очекују страховити притисци, како институционални, тако и различити видови застрашивања, поручује Бранимир Стојановић. „Најважнији задатак јесте да се побринемо да у Скупштини Косова, а сутра и у Влади, уколико постоји разумевање да Срби буду  њен део, на начин да то има смисла, буду људи који ће бранити српске интересе и који неће бити спремни да због ситног политичког или искључиво личног интереса, тргују са нашим опстанком“, закључио је заменик премијера Косова у интервјуу за ГрачаницаОнлајн.

Више „Б. Стојановић: Због политичког или личног интереса се не сме трговати опстанком Срба на Косову“

ИНТЕРВЈУ: Градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери

У општини Пећ, пре 1999. године, живело је више од 22 000 Срба, а у самом граду око 18 000. Србе у граду данас можете избројати на прсте једне руке, а у околним селима, Љевоша, Бело Поље, Сига, Брестовик и Гораждевац, има око 1000 Срба. У бошњачком месту Витомирици живе само два лица српске националности. Градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери, каже да и он не зна колико има тачно Срба у његовој општини, али је сигуран да граду недостаје око 100 000 људи свих националности. У интервјуу нашем порталу, градоначелник Пећи је рекао да је у селима насељеним Србима, урађена инфраструктрура, а по његовим речима, општина Пећ је пример другим општинама на Косову по поштовању Закона о јавној управи и Закона о употреби језика. Мухаџери каже да је у општини на чијем је челу безбедносна ситуација добра, а да су односи са Србима, као и са монахињама у Пећкој патријаршији, изузетно добри.

Више „ИНТЕРВЈУ: Градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери“

ИНТЕРВЈУ: Милица Дабовић: Деца ме подмлађују и дижу из пепела

Милица Дабовић, велика звезда српске и европске кошарке, при пут је посетила Грачаницу и дружила се са децом Основне школе Краљ Милутин. Са ученицима овдашње школе наша „златна“ кошаркашица је надахнуто говорила о спорту као најздравијем начину животу, поручивши деци да добро уче и поштују своје родитеље и наставнике. За портал ГрачаницаОнлајн, Милица Дабовић је говорила у порти манстира Грачаница, који је посетила први, али како је рекла, не и последњи пут. Речима: „Дођите да учимо о животу и да учимо о кошарци“, позната кошаркашица је позвала и децу Грачанице да буду део њеног кошаркашког кампа на Тари, од 4. до 13. и од 13. до 22. августа ове године.

Више „ИНТЕРВЈУ: Милица Дабовић: Деца ме подмлађују и дижу из пепела“

ИНТЕРВЈУ: Шпенд Ахмети: Толеранција није добра реч! То је када неког мрзиш, па треба да га толеришеш. Треба да прихватимо једни друге, а не толирешемо.

Први човек Приштине, Шпенд Ахмети открива зашто се он и странка којој припада, Самоопредељење, противе оснивању ЗСО и дијалогу између Приштине и Београда, који би, по њему, требао да резултира признавањем Косова од стране Србије. У интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн, Ахмети наводи да су корупција и гломазни бироктратски апарат највећи проблеми Косова и да су политичари испразним и нереалним обећањима злоупотребили демократију. Ахмети је говорио и о спору са Српском православном црквом око земљиша и храма Христа Спаса у Приштини и о томе колико је општина Приштина улагала у насеља настањена Србима.

Више „ИНТЕРВЈУ: Шпенд Ахмети: Толеранција није добра реч! То је када неког мрзиш, па треба да га толеришеш. Треба да прихватимо једни друге, а не толирешемо.“

ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Од како је Грађанска иницијатива Српска на челу општине Грачаница, није изграђено ниједно насеље (сетите се Маригоне и насеља Емшир и Ниц)

Интервју (други део). Први део интервјуа можете прочитати овде.

Интересовање страних донатора за нашу општину је све веће, међутим, некоме то не одговара, али је ту наш маневарски простор смањен, каже за наш портал председник Општине Грачаница Владета Костић. Костић истиче да ова локална самоуправа не доживљава институције као приватне компаније, то, каже, нека ради неко други. „. Ако ту разлику грађани не могу или не желе да виде, онда смо генерално као друштво и као заједница у великом проблему. У интревјуу који је портал ГрачаницаОнлајн Костић открива да ли ће бити нових радних места, колико ће се и шта градити у овој години и да ли локална влст трпи неке консеквенце с обзиром да је место косовског министра за локлану самоуправу још увек упражњено.

Више „ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Од како је Грађанска иницијатива Српска на челу општине Грачаница, није изграђено ниједно насеље (сетите се Маригоне и насеља Емшир и Ниц)“

ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Ревизија уговора станара који не живе овде неопходна

У 2016. години, у општини Грачаница је реализовано 94% планираних пројеката, рекао је председник општине Грачаница Владета Костић за портал ГрачаницаОнлајн. Костић је одговарао и на питања у вези са последњом расподелом станова. Како ће општина поступати са онима који су запосели станове, а у њима не живе, да ли ће у том случају бити ревизије уговора и да ли је она могућа? Први човек Грачанице тврди да нема профил на друштвеним мрежама и да га не интересује шта ће неке виртуелне особа рећи о њему и његоворм раду, то, каже, треба да оцене грађани. У првом делу интервју Костића смо питали и зашто се ретко појављује у медијима, али и који су то највећи пројетки реализовани у прошлој години и колико је буџетских средстава за њихову реализацију потрошено.

Више „ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Ревизија уговора станара који не живе овде неопходна“

Александар Ђикић: ЗСО нема компаративну предност коју је могла да има пре четири године

„Живимо за дан када ће наш народ политички и демократски сазрети и формирати своју аутентичну политичку елиту“, каже у новогодишњем интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн проф. др Александар Ђикић, председник Српског националног форума (СНФ). „Почетак форимарања ЗСО на Сретење, послужиће Београду за патриотско пумпање мишића“, оцењује Ђикић и открива зашто се СНФ неће каднидовати на косовским изборима. Ђикић наводи да је Приштински унивезитет са седиштем у Косовској Митровици од виталног значаја за Србе на КиМ.  Више „Александар Ђикић: ЗСО нема компаративну предност коју је могла да има пре четири године“

Др Дарио Видојковић, доцент са Универзитета у Регензбургу: Срби ће на демократски начин одбранити Дан Републике Српске

Историчар, др Дарио Видојковић са Универзитета у Регензбургу, где на катедри за Новију историју предаје студентима у Немачкој, подржава референдум који се у недељу, 25. септембра, одржава у Републици Српској.

„Србима не би било опстанка ни живота, да није Републике Српске, која је настала управо као реакција на поновни поход Хрвата и муслимана да до краја спроведу оно, на чему су 1945. године стали“, каже др Видојковић у интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн.

У акцију бечког портала „Балканисториес.нет“ у коју се укључио и Видојковић, у водећем немачком речнику „Дуден“ дефиниција речи „усташа“ уместо појашњења „покрет отпора српском централизму“ замењена је дефиницијом „фашисти који су чинили масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима“.

Како немачки студенти разумеју односе на Балкану, где леже корени сукоба између Срба и Хрвата? Зашто се јавно залаже и подржава референдум о Дану Републике Српске, др Видојковић говори за ГрачаницаОнлајн.    


Када студентима у Немачкој укажем на неке контексте и позадине, на крају су увек зачуђени ониме на шта су наишли, јер се подаци не уклапају у мејснстрим причу о злим Србима, кривцима за избијање Великог рата.

98fd508302ac
Фото: Лична архива

ГрачанинцаОнлајн: Како ваши студенти разумеју комплексне односе на Балкану, пре свега константне сукобе између Срба и Хрвата, који ни данас, после рата и распада заједничке земље, не престају? Где лежи корен те нетрпељивости и има ли историја одговор на то питање?

Дарио Видојковић: У оквиру мојих предавања о Првом или о Другом светском рату, ја се, наравно, увек дотакнем и наше историје и збивања на Балкану у тим временима. Немачки студенти углавном имају прилично мало појма о догађајима на Балкану, уствари, често се суочим и са никаквим знањем.

Тешко је за њих да схвате, шта значи религијски сукоб или мржња, када се у овим срединама на западу, вера, религија и црква не потенцирају и када је више „кул“ изјашњавати се као атеиста, него као верник. То је суштински проблем који се не уочава само у Немачкој, већ на читавом Западу.

Међутим, моја метода је таква, да када им укажем на неке контексте и позадине, њима препустим да у својим рефератима самостално обраде те теме. И после тога, увек су зачуђени ониме на шта су наишли, поготово када увиде да се њихово размишљање и налази не уклапају у мејнстрим причу о злим Србима и кривцима, примера ради, за избијање Великог рата. Но, ван мојих предавања, углавном се шири једна негативна слика о српском народу. Нажалост, на тај начин се желе зацементирати резултати мешања и агресије спољног фактора, који је у великој, да не кажем и у огромној мери, управо допринео распаду Југославије и распламсавању ратних сукоба.

Шта се корена нетрпељивости између Срба и Хрвата тиче, могао бих слободно рећи да се та нетрпељивост више може наћи на страни Хрвата, него код Срба.

Видите, након два светска рата и након масовних злочина почињених у тим ратовима од стране Хрвата, који су углавном (част изузецима) увек били на страни непријатеља српског народа, Срби су били ти који су опет били спремни да са њима створе и граде заједничку државу. То нам се два пута обило о главу, а Срби су то врло скупо платили. После 1918. године, могли смо створити своју, српску државу, као што је поред осталих и војвода Мишић тада предлагао, али регент Александар Карађорђевић није хтео да слуша такве савете, нити да прихвати упозорења о Хрватима и њиховом истинском расположењу према Србима. Он је то касније платио својим животом, атентатом усташа у Марсеју, у октобру 1934. године.

Када се траже узроци таквог става Хрвата према Србима, мора се ипак отићи мало дубље у историју, у XIX век. Наиме, и пре тога, Срби су заједно са Хрватима бранили западни свет од најезде Турака на простору Војне Крајине. А у првој половини XIX века, у доба романтизма, имамо појаву Илирског покрета и почетак рађања идеје о југословенству. Према тим идејама, Срби и Хрвати су један народ а две вере. О томе је, рецимо, говорио Вук Караџић. Илири, попут Људевита Гаја, желели су да се сви јужни Словени уједине, користећи једно наречје, штокавски језик, који је Вук био усталио. Илиризам неће трајати дуго, пошто ће Беч гледати да забрани и угуши тај покрет, плашећи се да ће изгубити свој утицај над Хрватима, али и осталим јужним Словенима на територији Хабзбуршке монархије. Тако ће и много деценија после власти и двор у Бечу, уз здушну помоћ Ватикана, тј. католичке цркве у Хрватској, гледати да између Срба и Хрвата засеје семе раздора и тиме су трајно спречили да се они сложе и уједине. Ту треба навести имена попут Анта Старчевића и Јосипа Франка, оснивача хрватских праваша, из којих ће касније настати усташки покрет, на челу са Антом Павелићем. Виктор Новак, примера ради, о томе је писао у свом „Magnum crimen“-у. Дакле, корене нетрпељивости између Срба и Хрвата треба тражити управо у тим настојањима Ватикана и католичке цркве, који су својим проповедима о Србима као „нижој раси“, „јеретицима“ итд., допринели у ширењу мржње, која је довела до Јасеновца, разних јама пуних српских лешева, Јастребарског, као и до „Бљеска“ и „Олује“.

2d9bf0f4-09d0-4d03-947f-c71c3b34a9c0_w987_r1_s
Фото: АП

Скупштина Републике Српске је усвајањем декларације усташке злочине у НДХ назвала геноцидом. У Републици Србији, то се још није догодило. Усвајање такве резолуције, у време повампиреног усташтва у Хрватској, јако је битно у историјском и судбоносном часу. Млаке реакције Европске уније на последње догађаје у Хрватској, можемо разумети само у светлу ревизије историје, чији смо сведоци.


 ГрачаницаОнлајн:  Не тако давно, укључили сте се у акцију који је покренуо интернет портал из Беча „Балкансториес.нет“ како би се у немачком речнику „Дуден“ појам „усташа“ заменио адекватном дефиницијом. То је и учињено. Како сада гледате на повампирено усташтво у Хрватској, које свакодневно својим изјавама подстичу неки хрватски политичари?

Дарио Видојковић: Шта се тиче Дудена и измене те дефиниције, морам подсетити да је дефиниција, према којој се о усташама није говорило као о „фашистима“, који су чинили масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, него о „покрету отпора српском централизму“, била у употреби више од двадесет година!

Нормално, намеће се питање зашто се раније није реаговало на то, зашто и како и сами Немци нису имали адекватну дефиницију, базирану на чињеницама?

Сада је то у доброј мери исправљено, али једна ствар још увек недостаје. Још се не спомиње речи „геноцид“ у тој дефиницији.

 Народна Скупштина Републике Српске је у октобру 2015. године масовне злочине усташа током НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима, означила декларацијом правим именом, геноцид. Но, од стране Републике Србије, такав чин се још увек није десио. Потребно је да и сама Србија осуди јасно и недвосмислено те усташке злочине као геноцид. Тек онда можемо тражити и у свету, да се ти злочини признају као геноцид. Могу вам рећи да тренутно радим на активностима, да се таква једна резолуција донесе и у Народној скупштини Републике Србије, па се надајмо успеху те идеје.

Управо наспрам овог повампиреног усташтва у Хрватској, једна таква резолуција је више него битна и дошла би у историјском и судбоносном часу. Видите, Хрватска, која је 1995. спровела, пред очима такозване међународне заједнице, највећи прогон цивилног становништва у грађанском рату у бившој Југославији, то јест српског, са подручја Републике Српске Крајине и која је тиме спровела уједно део усташког програма, према којем једну трећину Срба треба побити, једну покатоличити, а трећину протерати, остала је некажњена за те злочине. Шта више, награђена је пријемом у Европску унију! И та иста Европска унија, која се толико позива на нека људска права и толеранцију, посматра малтене немо, како се Срби и дан данас прогањају у Хрватској, како им се ускраћују права, уништавају табле и натписи на ћирилици. Једном Томпсону се слободно дозвољава величање фашистичке усташке идеологије и геноцид над Србима, а сама актуална председница Хрватске говори јавно како она и њена деца слушају његове песме. И онда имате једног министра културе (?!), који јавно промовише усташтво. Дакле, све су то врло забрињавајуће појаве и само хрватско друштво би требало да исте осуди и да их и забрани. Притисак из Брисела би у томе био врло користан. Међутим, млаке, односно изостанак било које реакције Европске уније на све то, може се разумети само у светлу ревизије историје, чији смо сведоци, где се очигледно поново дозвољавају и толеришу фашистички покрети. Погледајте само примере Балтика или Украјине. Свакако, цивилизовани свет би морао да устане против таквих појава, којима у XXI веку више нема места.

images-1
Фото: Спутњик

 Република Српска је настала као реакција на могући поновни поход Хрвата и муслимана да до краја спороведу оно на чему су 1945. године стали. На исти начин се храбро борио и српски народ на Косову и Метохији, на барикадама на Јарињу и на мосту у Косовској Митровици.


ГрачаницаОнлјан:  Председник Републике Српске Милорад Додик је недавно изјавио да је Република Српска настала управо због тога да се Србима у Босни и Херцеговини не би поновили усташки злочини из Другог светског рата. Како коментаришете то што су из дана у дан притисци на Српску, посебно са запада, све већи?

Дарио Видојковић: Председник Републике Српске Милорад Додик је потпуно у праву. Погледајте шта се све десило Србима на оним подручјима, на којима није постојала власт Републике Српске нити контрола од стране Војске Републике Српске. Сетите се масовног убијања Срба у Сијековцу код Брода, у Купресу, у зеничким казаматима, у Сарајеву, у разним хрватским и муслиманским логорима. Србима не би било данас опстанка ни живота, да се није створила Република Српска, која је настала управо као реакција на поновни поход Хрвата и муслимана да спроведу до краја оно, на чему су 1945. године стали. Република Српска је и одговор на прегласавање српског народа и на покушај да се над њим влада као у време бегова. Дакле, Република Српска је израз слободарске воље српског народа да буде свој на своме. Отуда се треба схватити и отпор Републике Српске на учестале покушаје да се она разгради и да се на крају и укине, чиме се притом крши и сам Дејтонски споразум, који ју је и признао. Нажалост, неким факторима на западу не одговара постојање Републике Српске, која никога не угрожава и која једино брани своје надлежности и своја права, која су јој загарантовани Дејтонским споразумом, Уставом Босне и Херцеговине и Уставом Републике Српске.

Ту видимо на делу једну политику дуплих аршина, која је ништа мање, иста она политика која се односи и на питање Косова и Метохије и статуса српског народа на Космету. Запад се позива на демократију и на поштовање људских права. А у случају бивше Југославије, искључиво српском народу се таква права нису признала, пре свега право на самоопредељење, на које су се позивали Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, па и Црна Гора и најзад Албанци на Космету. Зашто се та права не признају и Србима?

Значи, имамо једну лицемерну политику запада, који тиме гази начела на које се тобоже сам позива и који представљају његов фундаменат на којем је изграђен. Треба се запитати, зашто се боје референдума у Републици Српској, који је демократско право сваког народа. Уместо да га подржи или да покаже разумевање, запад се труди да га или омаловажи, или чак да га спречи, односно забрани. У том смислу, повећава се притисак на Републику Српску на разне начине, у чему учествују и политичари и неки генерали у Сарајеву. Изјаве премијера Србије такође иду томе у прилог, нажалост. Можемо рачунати са тиме, да ће се ти притисци, што се све више ближи дан референдума, бити све интензивнији, али власти и народ Републике Српске су истрајни у томе да се референдум спроведе, јер знају да би у супротном случају отворили пут ка укидању Републике Српске.

На исти начин као у Републици Српској, храбро се борио и српски народ на барикадама код Јариња, примера ради, или на мосту у Косовској Митровици и зато сматрам да српски народ на Космету има јако разумевање за став своје браће у Републици Српској.

images
Гласачки листић

 Институције на нивоу Босне и Херцеговине су већ забраниле химну, грб и заставу Републике Српске, сада хоће да забране и Дан Српске.


 ГрачаницаОнлајн: Јавно сте подржали референдум о Дану Републике Српске.  Зашто је референдум толико важан, да ли је заиста судобоносан и коме је важан?

Дарио Видојковић: Подржавам референдум о Дану Републике Српске јер се тиме народу даје могућност да на демократски начин каже, хоће ли и даље да слави свој дан, када је проглашена Република Српска. Наиме, суочени смо са већ дужом тенденцијом да се разним начинима, једна по једна надлежност Републике Српске, које су јој припале по Дејтонском споразуму, одузму, како би се на крају и укинула. Већ су институције на нивоу Босне и Херцеговине, попут Уставног суда БиХ, забраниле химну, грб и заставу РС, па сада хоће да забрани Дан Републике Српске, чиме се дирекнто негира постојање саме Републике Српске (да не говоримо о томе, да се тиме крши Дејтонски споразум). Шта би било следеће? Па забрана назива Републике Српске. И шта бисмо на крају имали? Иде се дакле ка томе, не само да се негира српском народу у бившој БиХ право на своју Републику Српску, него да се паралегалним методама, оствари у миру ратни циљ Алије Изетбеговића (на чему сада ради његов син) и да се добије једна унитарна Босна и Херцеговина. Тиме би се поништило све оно за шта се српски народ у Српској борио, а сетимо се да су у њене темеље уграђене на десетине хиљада српских жртава. Зато је ово један историјски, па чак и судбоносни тренутак за српски народ, не само у Републици Српској. Све ово објашњава зашто је референдум толико важан и зашто га и Србија треба подржати.

 ГрачаницаОнлајн:  Да ли ће се после 25. септембра нешто битно променити у животима људи у Федерацији БиХ и у Републици Српској?

Дарио Видојковић: Видите, после 25. септембра ће доћи 26. септембар. Нема разлога да се уопште шта негативно деси, а камоли неки сукоби или, не дај Боже, рат. И зашто би? Српски народ излази на један референдум, на коме ће на демократски начин рећи своје, да ли жели и убудуће да обележава датум настајања своје републике. То је једно неоспорно демократско право које никога другог не угрожава, нити се тиме некоме прети. Ток живота грађана, како у РС, тако и у Федерацији , би требало зато да се нормално одвија и после референдума. Живот и прилике у дејтонској БиХ би, међутим, били у многоме бољи и лакши, када би у Сарајеву већ једном сви схватили и прихватили да је рат давно престао и да постоји и РС. Политичари у Сарајеву би требало да гледају како грађанима у Федерацији БиХ може бити створен бољи живот, а не  да стално нападају на РС и на српски народ, чиме само одвраћају пажњу са својих сопствених пропуста и грешака. А Срби у РС ће, како се може очекивати, на демократски начин одбранити Дан Републике Српске, на достојанствен и миран начин и требало би да гледају како ће своју републику после 25. септембра даље да изграђују и да јачају.

images-2

Храбар и јасан отпор Републике Српске покушајима њеног укидања, треба да послужи као пример и мотивација и Србима на Космету да се и они тако боре за своја права и да храбро истрају у томе.


 ГрачаницаОнлајн:  Да ли очекујете да се и дијаспора одазове референдуму о Дану Републике Српске?

Дарио Видојковић: Наравно да очекујем да се и српска дијаспора одазове у масовном броју референдуму о Дану Републике Српске. Гласати може свако, ко поседује пасош, личну карту или возачку дозволу, издату од стране МУП-а Републике Српске и који је пријављен на територији РС, укључујући и Брчко Дистрикт. Ево, Минхен је једини град у целој Европи у којем се може гласати чак на два места, при чему сам дао своју подршку да се и у том граду одржи референдум. И за нашу дијаспору важи исто, ово је један историјски и судбоносни тренутак. Учешћем на референдуму се брани постојање и темељ саме Републике Српске, јер се мора знати да је она створена пре избијања ратних сукоба, па још и много година пре Дејтонског споразума. Република Српска је једна чињеница и сада је треба одбранити на референдуму, чиме се треба стати на пут овим покушајима да јој се отимају надлежности и да јој се ускраћају права, што би на крају довело до њеног нестанка. Зато, још једном апелујем на све грађане, који су пријављени у РС, да се одазову масовно на референдум.

ГрачаницаОнлајн: Какве поуке из онога што се дешава са и око Републике Српске може да извуче преостали српски народ на Косову и Метохији?

Дарио Видојковић: За српски народ на Косову и Метохији, ови догађаји представљају несумњиво важне догађаје, који се, и те како могу одразити и на њих и њихов положај. Пре свега, храбар и јасан отпор Републике Српске покушајима њеног укидања, треба да послужи као пример и као мотивација и Србима на Космету да се и они исто тако боре за своја права и да истрају исто тако храбро у томе. Не треба да  вам причам, са којим симпатијама српски народ у Републици Српској гледа, не само на Србију, него посебно и на Косово и Метохију, колевку и срце српског народа и државе, као и на борбу Срба на Космету за опстанак на својим вековним огњиштима. Треба се само подсетити, колико само Срба води порекло са тих простора. Томе у прилог иде и хуманитарна помоћ и друге подршке, коју Срби из Српске пружају Србима на Косову и Метохији. Треба да схватимо да смо сви ми припадници једног националног корпуса. Значи, када се има јасан и чврст став и када влада јединство, онда су то услови да се одбране и сачувају права и опстанак српског народа, како у Републици Српској, тако и на Косову и Метохији. Зато мислим да српски народ на Космету из овога може много шта поучно извући.

Digital StillCamera
Др Дарио Видојковић, приватна архива

Биографија:

Др Дарио Видојковић, историчар и асистент на Катедри за Новију историју на Универзитету у Регензбургу. Проучава немачку и историје Балкана и српског народа, али предаје и о историји САД-а и њеној спољњој политици.

У докторском раду истраживао је и писао о немачкој слици о Србији и Србима у јавном дискурсу и у дипломатији у периоду од 1878. до 1914. године, дакле између Берлинског конгреса и избијања Првог светског рата.

Написао је увод за ратни дневник Грофа Елца који је служио у Козачкој дивизији при Вермахту у Југославији, током Другог светског рата.

Његова интересовања везана су и за историју филма.

Аутор је и прилога зборнику професорке Шуберт о српском доприносу у снимању немачких филмова по делима Карла Маја. У новембру 2015. године изашао је краћи текст, поводом сто година од почетка Првог светског рата, „Односи Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Русијом у контексту аустро-немачке политике“ као и „Велики рат и почетак новог света: Актуелно подсећање за човечанство“.

Рецензирао је и неколико стручних књига, које се односе на историју Првог и Другог светског рата и Југославије.

 

Иван Миљковић