Goran Igić: Ne može se biti lovac i ribolovac – Promišljanja Miloševa nisu uskostranačka!

Razgovor sa Goranom Igićem dipl. filologom, prevodiocem, novinarem i odskora kadrovskim pojačanjem DSS -a u svojstvu savetnika za medije Predsednika DSS-a dr Miloša Jovanovića obavili smo prevashodno zbog toga što je našim čitoacima omogućio da saznaju za veliki projekat Austro-ugarske monarhije, stvaranje države Albanaca na Balkanu. Igić je naime preveo doktorski rad Teodore Toleve, Bugarke, koja je imala pristup bečkom Carksom arhivu i istraživanje objavila u doktorskom radu „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije 1896 – 1908.“ Igić je pristao da njegovo prvo pojavljivanj u meidjima bude intervju za naš portal.

Više „Goran Igić: Ne može se biti lovac i ribolovac – Promišljanja Miloševa nisu uskostranačka!“

Jedini profesor sa KiM koji je obišao CERN, Jovica Mišković tvrdi: Fizika je život, poezija je ljubav!

Nastavnik fizike u Elektrotehničkoj školi „Mihajlo Pipin“ u Gračanici, Jovica Mišković, nedavno je sa grupom fizičara iz Srbije posetio najveću istraživačku stanicu elementarnih čestica, CERN u Švajcarskoj. Rođeni Leposavac, Jovica, od 2003. godine radi u Gračanici kao profesor fizike, a pored  nje je oduvek voleo i pisao poeziju. Do sada je izdao dve zbirke pesama, priprema i treću. U kraćem intervjuju za portal GračanicaOnlajn, Mišković otrkiva kako je doživeo poseti najvećem svetskom istraživačkom centru, otkud ljubav prema poeziji i da li su fizika i književnost spojive kategorije­?  Više „Jedini profesor sa KiM koji je obišao CERN, Jovica Mišković tvrdi: Fizika je život, poezija je ljubav!“

Dalibor Jevtić: Nemojte da činite drugima ono što ne želite da drugi čine vama

Ministar za zajednice i povratak i zamenik kosovskog premijera u ostavci, Dalibor Jevtić, za portal GračanicaOnlajn otkriva da je samo deset posto od ukupnog broja raseljenih izrazilo želju da se vrati na Kosovo. Jevtić naglašava da i tako mali procenat Srba koji žele da se vrate na vekovna ognjišta ugrožavaju konstantni napadi na povratnike.

Više „Dalibor Jevtić: Nemojte da činite drugima ono što ne želite da drugi čine vama“

Bojana i Nebojša Brdarić: Kada bi nestala tradicionalna muzika jednog naroda nestao bi i taj narod.

Bojana i Nebojša Brdarić su brat i sesrta, rodom iz Sombora, kojima su ljubav prema tradicionalnoj srpskoj muzici usadili roditelji. Brat i seja su zavoleli muziku Like i Korduna, odakle im potiče majka, ali i narodnu pesmu i kolo centralne Srbije, gde je rođen njihov otac. U kreiranju istančanog ukusa ovo dvoje izvođača, uticala je srpska muzika i jednog i drugog kraja. Ne samo da su je zavoleli, već su joj se i posvetili. Bojana peva od svoje osme godine i nasupa sa bratom koji svira kaval i sve duvačke insrumente. Gostovili su mnogo puta Narodnom orkestru RTS-a, sastavu „Stupovi“, a sada imaju svoju grupu „Zlatopis“, gde Bojana svojim „zlatnim“ glasom, a Nebojša notama, ispisuju pomalo zaboravljene melodije stare Srbije.

Iako im je mesto rođenja najlepši zapadno bački grad, Bojna i Nebojša se nisu odlučili za izvođenje „vrcavih“  vojvođanskih pesama. Umesto tamburice Nebojša je virtuoz na kavalu. Zbog čega im je drugačiji muzički izraz bliskiji za interpretaciju, otkrivaju u intervju za portal GračanicaOnlajn…

Nebojša o Bojana Brdarić, Foto: Privatna arhiva

Bojana Brdarić: Nebojša i ja smo rođeni u Somboru,ali otac je, poreklom, iz sela Pepeljevac, kod Lajkovca, a majčini su iz Like i sa Korduna. Ljubav prema ovoj muzici nam je usadio otac koji je često puštao stare radijske pevače, pevače Radio Beograda. Mislim da je, upravo to razlog, zašto smo se opredelili za muziku koja nije karakteristična za kraj u kom smo rođeni. Bez obzira na naše poreklo, ljubav prema rodnom Somboru jer ipak velika.

GračanicaOnlajn: Kada biste nekom strancu opisivali muziku i način pevanja i sviranja u ovim krajevima, šta bi ste mu rekli, kako se peva i svira u Šumadiji,  kako u zapadnoj Srbiji, kako južno, od Niša do Vranja, kako na Kosovu i Metohiji, kako u Makedoniji,kako u Bosni?

Bojana Brdarić: Najbolji način da se razlike objasne strancu, jeste pesmom i svirkom. Smatram da ne postoje one prave reči koje bi nekom, ko nije sa ovih prostora, mogle da dočaraju tu šarenolikost i razliku u stilovima.

Odrasli smo iz kvalitetnu muziku, zato je i izvodimo

GrčanicaOnlajn: Rođeni ste u vreme ekpsanzije „turbo folka“ i raznoraznih mešavina zvukova i muzičkih pravaca. Da li su, to vreme i ta muzika bili presudni da se ti i brat opredelite za tradicionalnu pesmu?

Bojana Brdarić: U našoj porodici se nikada nije slušala muzika koja je bila moderna u to vreme. Ako smo i slušali stranu muziku, to su uglavnom bile pesme koje su nastajale `60-ih i `70-ih godina prošlog veka, a kada pričamo o domaćoj muzici, to su, naravno, bile naše stare, tradicionalne pesme. Nas je, upravo porodica, spasila od negativnih uticaja moderne muzike, šunda i kiča.

GračanicaONlajn: Koju pesmu najradije izvodite na nastupima?  Da li ti se nekada dogodilo da te neka numera toliko dirne da zaplačeš?

 Bojana Brdarić: Izbor numera zavisi dosta od našeg raspoloženja. Opredeliti se za omiljenu numeru je zaista teško. Dugo se bavimo muzikom i izvodimo mnogobrojne pesme koje nam se dopadaju. Najviše volimo da napravimo kombinaciju šarenolikog repertoara iz različitih krajeva, jer u tome najviše uživamo.  Takođe, teško je zaplakati na sopstvenu interpretaciju. Pre ćemo emotivnije reagovati na izvedbu nekog koga smo slušali kao deca.

Sa jednog od mnogobrojnih nastupa, Bojana i Nebojša Brdarić, Foto: privatna arhiva

GračanicaOnlajn: Nastupali ste sa narodnim orkestrom RTS-a u etno sastavu „Stupovi“, sada u sastavu „Zlatopis“, podržali brojne humanitarne akcije i koncerte. Kako se oseća umetnik kada svoj glas i umeće daruje u humanitarne svrhe i time pomogne nekoj porodici ili pojedincu?

Bojana Brdarić: Humanitarni rad je uvek poseban. Nastupali smo na mnogobrojnim koncertima, i po našem mišljenju, svaki umetnik bi trebalo da humanitarni rad shvati kao svoju obavezu, jer talenat je nešto što je umetniku prirodno dato, a humanitarni rad je najbolji način da, taj svoj dar, podeli sa drugima.

Najsetnije su pesme sa Kosova i Metohije, njih je teško ne osetiti jer izazivaju empatiju

 GračanicaOnlajn: U lirskim pesmama sa juga Srbije i sa Kosova i Metohije, emocije su srkivene. Melodija je često sporija, ali i tužna, naročito kod kompozicija koje govore o ropstvu pod Tucima i stradanju. Koliko truda treba uložiti da biste otpevali jednu takvu pesmu, osetili emociju koju ona ima, oživeli je i preneli na publiku?

Bojana Brdarić: Najsetnije i najteže pesme su nastajale kao posledica muke. Tako je i u ovom slučaju. Na početku nam je bilo strašno zahtevno da razumemo takvu tematiku, jer nismo odrastali u vreme nastanka tih pesama, ali vremenom, čitajući istoriju i edukujući se u tom pravcu, smo počeli lakše da razumemo težinu takvih pesama.  Takve numere je teško ne osetiti, jer zvučno utiču na raspoloženje i izazivaju empatiju.

GračanicaOnlajn: Šta je zahtevnije za izvođenje, veselo kolce iz Šumadije ili Vojvodine ili spora i sentimentalna melodije Stare Srbije, pitamo Nebojšu?

Nebojša Brdarić: Najzahtevnije je ono što izvošđač ne razume da interpretira. Poznavanje stilova i združivanje sa melodijom je nešto na čemu se radi godinama.

GračanicaOnlajn: Kada uvežbavate neku pesmu, da li istražujete kako je nastala, kakva se priča krije iza nje, kakvu poruku nosi, kada je prvi put ispevana i od koga?

Bojana i Nebojša Brdarić

Bojana Brdarić: Radi boljeg poznavanja same numere, nije loše informisati se o njoj. Moramo da priznamo da nam je, od samog početka, praksa da se upoznamo sa istorijatom pesme, njenim poreklom i samim značenjem teksta koji ćemo pevati. Naravno, teško je naći informacije za sve numere koje izvodimo. Dosta toga smo, u ono doba, snimali sa radija na kasete, pa smo imali i poteškoća u nalaženju istorijskih podataka vezanih za određenu numeru. Ako pričamo o komponovanim pesmama u narodnom duhu, normalno je da su određene numere prihvaćene u narodu kao tradicionalne. Narod ima potrebu da svedoči o sadašnjem vremenu budućim generacijama i zato je logično da takve pesme zažive u našoj tradiciji.

 GračanicaOnaljn: Zašto je važno da u ovim teškim danima i nastupajućem vremenu sačuvamo svoju tradicionalnu muziku, igru i pesmu?

Bojana Brdarić: Nematerjalna tradicija je nešto što nas čini onim što jesmo. Ako bi se naša muzika, između ostalog, zaboravila, brzo bi i narod izgubio svoj identitet. To je naš, narodni, pečat, nešto po čemu smo posebni. Tradicionalna muzika je živi svedok istorije i senzibiliteta naroda i velika šteta bi bila da se ona zaboravi. Kada bi nestala muzika jednog naroda, nestao bi i taj narod. Naš zadatak je da se to ne dogodi.

Ivan Miljković

Ekskluzivno: prof. dr Miloš Ković – Moramo da obnovimo naše predačke zavete

Profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i doktor istorijskih nauka, Miloš Ković kaže za portal GračanicaOnlajn da su razlike u stavovima Srpske pravoslavne crkve i aktuelne vlasti države Srbije prema Kosovu i Metohiji, postale potpuno vidljive posle poruke Svetog Arhijerejskog Sabora od 10. maja 2018.

“Oni koji danas vode našu državu otvoreno nude Albancima, Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskoj uniji podelu Kosova (Metohiju više i ne pominju), pa čak i „razmenu teritorija“ severa Kosova (četiri opštine na severu) za, kako oni to kažu, „teritorije u Srbiji većinski naseljene Albancima“, rekao je prof. dr Ković u intervjuu za naš portal.

Ković napominje da je „pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“  drugo ime za „puzeću“, postepenu nezavisnost „Kosova“.

“Dok to radi naša država, naša Crkva se poziva na Ustav Republike Srbije. Da stvar bude još čudnija, Crkva se poziva na Rezoluciju 1244 UN, koja je, zajedno sa našim Ustavom, trenutno jedini važeći međunarodni pravni okvir za status „Kosova“, dok je naša država i na nju potpuno zaboravila“, pojasnio je profesor Ković.

On je podsetio da su se predsednik i ministri zakleli nad Ustavom i Jevanđeljem i dodao da moramo da obnovimo predačke zavete, te da su Jevreji i Jermeni dobar primer za to.

Jedan od pokretača Apela za očuvanje Kosova i Metohije, koji je do sada potpisalo više od 16 hiljada građana, istaknutih intelektualaca i crkvenih predstavnika, kaže da je „pitanje Kosova pitanje opstanka Srbije, Republike Srpske i celog srpskog naroda.

U intervjuu za portal GračanicaOnlajn, prof. dr Miloš Ković govori i o tome zašto je u Hagu branio generala Ratka Mladića i zbog čega brani teoriju da Balakan pripada balkanskim narodima.

Prof. dr Miloš Ković (privatna arhiva) 
Hag je veliko srpsko stratišete, a namera Tribunala je da Srbima iznova piše istoriju

 GračanicaOnlajn: Da li verujete da će vaš odlazak u Hag da branite Ratka Mladića imati bilo kakvog uticaja na dalji tok tog sudskog procesa, ali i na buduću istoriju srpskog naroda?

Miloš Ković: To je politički sud, propagandno sredstvo, čiji zadatak je da sve ono što su počinile NATO zemlje i njihovi štićenici na Balkanu, od razaranja Jugoslavije do masovnih zločina, prebaci na Srbe. Moje je bilo da osporim njihove istoriografske pretenzije, da pokažem šta sve ne znaju. Važna je, naime, ta namera Haškog tribunala da Srbima iznova piše istoriju. Setite se samo skandaloznih optužnica protiv Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, u kojima se ponajviše pripovedalo o defektima i stranputicama srpske istorije.  Hteo sam delom da pokažem da se njima treba suprotstavljati i da je potrebno da bez zazora raskrinkavamo njihove gluposti. Takođe, moram da kažem, da je sramotna nezainteresovanost naše javnosti za ono što se tamo događa i za sudbinu onih koje smo predali toj modernoj inkviziciji. Hag je veliko srpsko stratište. Kada su me advokati, koje je angažovao Darko Mladić, pozvali da se u odbranu uključim kao istoričar i ekspert, razumeo sam to i kao poziv da ispunim svoju dužnost. Oduvek sam osećao da nisam ništa učinio za borbu Srba zapadno od Drine za goli opstanak i tada mi se za to ukazala prilika. Kada sam video kako generala Ratka Mladića, legendarnog srpskog vojnika, koji je jedan od onih ljudi koji su spasili srpski narod u Bosni i Hercegovini da im se ne ponovi 1941, u Tribunalu bahato optužuju za neverovatne, pa i smešne stvari, to sam doživeo samo kao potvrdu da sam uradio dobro što sam se tu obreo. Sudije tretiraju i svedoke odbrane kao da su optuženi i meni je zaista prijalo da stanem pored generala i na sebe primim bar deo njegovog tereta. To su bili moji motivi. Šta sam postigao, o tome će drugi da sude. U načelu, sebi ne pridajem poseban značaj. Jednostavno, verujem da svako od nas samo treba da čini onoliko koliko je do njega, da ispunjava svoj poziv i dužnost, bez mnogo vajkanja o tome hoće li pobediti ili ne. Kada tako budemo činili i pobeda će doći. Posvedočiti se mora delom, ne rečima.

Foto: Wikimedia Commons/Medija centar Beograd 
Istoričar mora da se drži onog drevnog metodološkog načela, koje nam je u amanet ostavila majka Jevrosima: „Ni po babu ni po stričevima, no po pravdi Boga istinoga“.

 GračanicaOnlajn: Kakve je to dragocene istorijske izvore, zahvaljujući procesima koji se vode protiv Srba, mogao da prikupi tribunal u Hagu?

Miloš Ković: Haški tribunal je tokom svojih istraga prikupio ogromnu građu o događajima iz vremena 1991-1999. Ne zaboravimo da su procesi vođeni i protiv nesrba. Muslimani i Hrvati osuđivani su, naravno, isključivo za međusobne zločine. Ta građa, uključujući i procese protiv Srba, donosi mnogo sirovih, istorijskih činjenica i zato će biti dragocena za buduće istoričare, obučene da utvrđuju njenu verodostojnost i autentičnost. Stvar je u potonjoj interpretaciji. Sutrašnji istoričar tražiće izvore, istorijsku građu, kritički će je ispitivati, ali neće biti dužan da hašku interpretaciju u bilo čemu poštuje. Ona će trajati onoliko koliko bude trajala sila onih koji su je uspostavili. A istoričar mora da se drži onog drevnog metodološkog načela, koje nam je u amanet ostavila majka Jevrosima: „Ni po babu ni po stričevima, no po pravdi Boga istinoga“.

GračanicaOnlajn: Da li imamo dovoljno intelektualne snage i volje da odbranimo istorijske činjenice koje nama idu u prilog, uprkos Zapadu koji pokušava da nas žigoše i nametne nam krivicu za sve loše na Balkanu?

Miloš Ković: Naše je da činimo onoliko koliko je do nas, da budemo „mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“. Proučiti stvarne činjenice i imati ih na umu pri svakoj našoj akciji, ali slušati glas savesti i postupati po njemu.  Setite se reči Patrijarha Pavla: „Budimo saradnici Božiji, čineći ono što do nas stoji, i Bog će pomoći da se izbavimo od onoga čemu se mi ne možemo suprotstaviti.“ Suočili smo se sa ogromnom silom. Zapad ima do sada neviđenu moć ubeđivanja, koja se, pre svega, zasniva na medijskom monopolu na istinu i na kulturnoj kolonizaciji skoro cele planete preko masovne, pop kulture, Holivuda i sličnih oruđa. Na nama je da razumemo da smo mi drevni narod, koji je dočekao i ispratio mnogo carstava, nestrpljivih da zavladaju Balkanom i, po mogućstvu, celim svetom. Naš vajar Svetomir Arsić Basara, rođen na padinama Šar-planine, pripoveda kako je, kao pastir na Kosovu gledao prolazak nacističke grupe armija E. On kaže da je tada zaključio da tolika sila mora biti nepobediva, da je to kraj istorije. Ali za samo neku godinu, Hitler i njegova armada bili su prah i pepeo. U Berlin su ušli Rusi. Potrebno je da se i toga prisetimo.  Bolja pouka nam ne treba. Dakle, najvažnije je da se to osvešćivanje odigra u nama. To je ono što je Žarko Vidović nazivao buđenjem moralno-istorijske, nacionalne svesti.

Uprkos nečasnim namerama Zapda i naših vlasti, Apel za odbranu Kosova i Metohije potpisale su naše najuglednije javne ličnosti, 12 episkopa naše Crkve, 14 akademika, oko 400 profesora univerziteta.

GračanicaOnlajn: Koliko bi Vaših kolega ili intelektualaca stali na Vašu stranu i u odbranu Srba u nastojanju da se dokažu Zapadu da u čitavoj priči na Balkanu nisu samo Srbi loši momci?

Miloš Ković: Ljudima je potreban primer i ohrabrenje. Broj nije važan. Ne mora da nas bude mnogo.  A i naše brojno stanje, kao u svakoj gerilskoj akciji, i u svakom duhovnom pokretu, menjaće se sa promenama u odnosima snaga, sa slabljenjem protivnika, što je istorijska neumitnost.  Za sada, uzmite Apel za odbranu Kosova i Metohije, objavljen na Badnji dan 2018. (imate ga na sajtu neodustajemo.rs) i videćete da su ga, uprkos nečasnim namerama Zapada i naših vlasti, potpisale naše najuglednije javne ličnosti, 12 episkopa naše Crkve, 14 akademika, oko 400 profesora univerziteta…

Osiromašeni uranijum, kojim su nas častili, ne ume da razlikuje Srbe i Albance.

 GračanicaOnlajn: Da li verujete u to da se narodi na Balkanu sami mogu dogovoriti o svojoj daljoj sudbini, suživotu i granicama, imajući u vidu predrasude, istorijske činjenice, zamrznute konflikte i uticaj velikih sila?

Jedno od predavanja prf. dr Miloša Kovića

Miloš Ković: Moraće, ukoliko hoće da prežive. U ovom trenutku, to izgleda kao utopija. Srbi sa Kosova to najbolje znaju, ali, to je zakon budućnosti. Reč je o golom razumu i logici. Šta je alternativa? Je li među nama ostao iko, ko posle svega još veruje da će nam sprovođenje volje velikih sila doneti mir i prosperitet? Ti bezbojni činovnici, zamenici pomoćnika državnih sekretara i komesari za proširenja, niti znaju, niti ih suštinski zanima kako ćemo ovde u budućnosti živeti mi, Albanci, Hrvati i naša deca. Osiromašeni uranijum kojim su nas častili, ne ume da razlikuje Srbe i Albance. Ključno je ono pitanje koje je Čerčil postavio Ficroju Meklejnu, kada se ovaj čudio zašto britanski premijer na vlast u Jugoslaviji dovodi komuniste: „Hoćete li vi tamo da živite?“ Ima tu još jedna važna činjenica kada govorimo o velikim silama. One počesto namerno stvaraju tinjajuća ratna žarišta i sukobe, da bi imali povoda da intervenišu i odlučuju. Da biste preživeli, dakle, ne smete izvršavati njihove naloge. Morate se suprotstaviti,  ali na promišljen način, pamteći: „mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi“. U međuvremenu, potrebno je da i naši susedi shvate da će oni i njihova deca ostati da žive ovde sa nama i onda kada SAD odavde odu. Potrebno je da o tome porazmisle i albanski šovinisti, koji se sada, sa NATO vetrom u jedrima, zameraju doslovno svim svojim susedima. Da li zaista iskreno veruju da će im ubijanja, pljačke i proterivanja Srba sa Kosova i Metohije doneti mir i sreću?

GračanicaOnlajn: Šta tačno znači Vaša teorija „Balkan – balkanskim narodima?

Miloš Ković: To nije moja teorija nego načelo i praksa spoljne politike kneza Mihaila Obrenovića, Ilije Garašanina, kralja Petra Karađorđevića, Milovana Milovanovića, Nikole Pašića i ključnog dela srpske elite 19. i ranog 20. veka. Sve ovo o čemu sam vam govorio u odgovoru na prethodno pitanje, oni su već znali. Zato se Karađorđe učlanio u grčku heteriju. To ćete naći u tekstovima Vladimira Jovanovića, Svetozara Miletića, Svetozara Markovića, Stojana Novakovića, Jovana Cvijića, Svetislava Simića, Milovana Milovanovića, Jovana Skerlića. Ono što su započeli knez Mihailo i Garašanin, završili su 1912. kralj Petar, Milovanović i Pašić, stvaranjem Balkanskog saveza sa Grčkom, Bugarskom i Crnom Gorom, pobedom nad Osmanskim carstvom i oslobođenjem Stare Srbije i Makedonije.

Crkva se poziva na Rezoluciju 1244 UN, koja je zajedno sa našim Ustavom, trenutno jedini važeći međunarodni pravni okvir za status „Kosova“, dok je naša država i na nju potpuno zaboravila

 GračanicaOnlajn: U poslednje vreme se jedna opasna istorijska manipulacija širi ne samo Crnom Gorom, već i Makedonijom, a Kosovom i Metohijom odavno već. To je stav na koji se često pozivaju i neki predstavnici nevladinih organizacija i neki političari, da su Srbi 1918. okupirali ove oblasti? Šta to znači za ideju, za koju se Vi zalažete: Balkan – balkanskim narodima?

Miloš Ković: Dovoljno će im biti da na trenutak zaborave na svoju fiksaciju na Srbe, da se malo osvrnu oko sebe i iskustveno provere šta su učinili i gde su stigli, pošto su razbili Jugoslaviju, državu dovoljno veliku i široku za sve koji su u njoj živeli. Dobili su gomilu fragmentiranih teritorija, sa ograničenim suverenitetom, novokomponovanih nacionalnih identiteta (reč je baš o onima koje u pitanju pominjete), kolonizovanih, evnuških kultura, zaduženih, propalih ekonomija, u međusobnim zavadama zbog granica, čuka, livada i prevoja, koje ih čine pogodnim oruđem velikih sila, ali i islamista, Turske, Saudijske Arabije…

Tribina u Gračanici „Strah od kosovskog zaveta, predrasude i stereotipi“ na kojoj je učestvovao prof. Ković održana 2016. godine, Foto: GračanicaOnlajn

GračanicaOnlajn: Šta sa Kosovom i Metohijom?  Čini se kao da postoje razlike između državne politike i stava koji zastupa SPC?

Miloš Ković: Razlike su postale potpuno vidljive, posle poruke Svetog Arhijerejskog Sabora od 10. maja 2018. Oni koji danas vode našu državu otvoreno nude Albancima, SAD i EU podelu Kosova (Metohiju više i ne pominju), pa čak i „razmenu teritorija“ severa Kosova (četiri opštine na severu) za, kako oni to kažu, „teritorije u Srbiji većinski naseljene Albancima“. SAD i Nemačka to međutim neće, jer se zalažu za teritorijalni integritet „Kosova“. Zato naše vlasti sada najavljuju da će, u zamenu za nešto što oni zovu „benefitima“, potpisati „pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“, što je drugo ime za „puzeću“, postepenu nezavisnost „Kosova“. Dok to radi naša država, naša Crkva se poziva na Ustav Republike Srbije. Da stvar bude još čudnija, Crkva se poziva na Rezoluciju 1244 UN, koja je, zajedno sa našim Ustavom, trenutno jedini važeći međunarodni pravni okvir za status „Kosova“, dok je naša država i na nju potpuno zaboravila (setite se, inače, da su se naš predsednik i ministri zakunuli nad Ustavom i Jevanđeljem). Država nas ubeđuje da se „suočimo sa realnošću“, „odreknemo mitova“, „okrenemo životu“ i „svom evropskom putu“, dok Srpska pravoslavna crkva tvrdi da će napuštanje Kosova biti početak raspadanja države Srbije i zahteva da ne napuštamo 120.000 naših građana i sunarodnika na Kosovu i Metohiji, ali i svoje najveće svetinje.

U vremenu Titove Jugoslavije, jugoslovenski identitet i anticrkvena ideologija zamaglili su nacionalnu svest Srba i zamutili kladence žive vode, koji su Srbe vekovima činili živim i vitalnim.

 GračanicaOnlajn: Kako  kao istoričar gledate na to što se mnogo puta kroz istoriju naš narod poveo za crkvom, umesto za onima koji su ga vodili?

Miloš Ković: Crkva je vekovima, pod Osmanlijama, Habzburgovcima i Mlečanima, vodila srpski narod. Mi smo tada, u okvirima Pećke patrijaršije (1557-1766), bez svoje države, živeli u teokratiji. Patrijarsi i vladike bili su naše duhovne, ali i svetovne starešine. Iskustvo Srpske crkve traje 800 godina, od Svetog Save do danas. Kada smo obnovili srpske države Crnu Goru i Srbiju, imali smo nekoliko velikih državnika koji su i bez Crkve donosili mudre odluke. U međuvremenu, naročito u vremenu Titove Jugoslavije, jugoslovenski identitet i anticrkvena ideologija zamaglili su nacionalnu svest Srba i zamutili kladence žive vode, koji su Srbe vekovima činili živim i vitalnim. Na takvu osnovu došla je današnja zapadnjačka ideologija hedonizma, materijalizma i sebičnosti. To su bolesti naše srednje klase, iz koje se danas regrutuju naši vlastodršci. Njihove izjave i dela otkrivaju potpuno neznanje i nerazumevanje srpske istorije i njenog ukupnog smisla, oličenog u Svetosavskom i Kosovskom zavetu.

GračanicaOnlajn: I za kim će na kraju Srbi sa KiM da se povedu i imaju li izbora?

Miloš Ković: Sloboda izbora data nam je rođenjem i nju niko ne može da nam uzme. Po mom mišljenju, potrebno je da se povedemo za Svetim Savom, Svetim Simeonom i Svetim Knezom Lazarom, za Svetim Kraljem Stefanom Dečanskim, Svetim Joanikijem Devičkim i Svetim Petrom Koriškim. I tu ne mislim samo na Srbe na KiM, jer vi ste odavno na tom putu. Samim tim što živite na Kosovu i Metohiji, vi o tome dovoljno svedočite. Mislim prvenstveno na Beograđane, Novosađane, Nišlije, na Šumadince, ali i na Srbe u Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Hrvatskoj, Makedoniji i u rasejanju. Moramo da obnovimo predačke zavete. Jevreji i Jermeni su dobar primer za to.

 GračanicaOnlajn: Kako vidite Kosovo i Metohiju za 10, 20 ili 50  godina?

Miloš Ković: To će zavisiti od nas. Mi o tome odlučujemo. Pitanje Kosova je pitanje opstanka Srbije, Republike Srpske i celog srpskog naroda, i to mora da se razume. Ako zavete obnovimo, pobedićemo. Zaveti uvek podrazumevaju žrtvu. O tome svedoče i Novi i Stari zavet. Ali, iz njih će proisticati i mudra spoljna politika, i jačanje materijalnih resursa, i prirodni priraštaj i kulturna obnova. Ako, kako to kaže socilog Srđan Šljukić, budemo dovoljno glupi da poverujemo u sve te trice i kučine, u staklene perle i drangulije, u pregovore o pristupanju, evropsku agendu, Holivud i Madonu, koje nam Zapad nudi u zamenu za naše Zavete, našu Svetu Zemlju i živote naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji, propašćemo.

Ivan Miljković  

 

 

Srđan Popović za GračanicaOnlajn: Posle svega, mislim da ljudi ovde zaslužuju bolji i kvalitetniji život

Prvi čovek Gračanice, Srđan Popović najavljuje nove kapitalne investicije, uprkos tome što i ove godine opštinski budžet nije uvećan. Izgradnja Osnovnog suda u naselju Padalište, kao i nove i prostranije bolnice, blizu 140 stambenih jedinica, asfaltranje novih ulica, završetak projekta vodovodne i kanalizacione mreže, samo su neke od investicija koje predstoje. Predsednik Opštine Gračanica veruje da će opštinski budžet za 2019. godinu biti znatno uvećan i kreiran prema potrebama građana. U intervju za portal Gračanica Onlajn Popović je izrazio želju da opšina postane servis svih građana i da se obezbedi posao za što više mladih.

Više „Srđan Popović za GračanicaOnlajn: Posle svega, mislim da ljudi ovde zaslužuju bolji i kvalitetniji život“

Božidar Dejanović: Sprečićemo promenu etničke strukture

Gradonačelnik opštine Klokot – Vrbovac, Božidar Dejanović, rekao je za portal GračanicaOnlajn da se moraju hitno preduzeti mere kako bi se sprečilo pretvaranje poljoprivrednog u građevinsko zemljište i kako bi se zaustavila divlja gradnja, a samim tim i promena etničke strukture. Opština, na čije je čelo došao pre tri meseca, bila je tamni vilajet, kaže Dejanović i dodaje da njegov tim ima puno posla. Pijaća voda, električna mreža, ulična rasveta, kontejneri, loši životni uslovi meštana, nasleđeni dugovi, samo su deo problema na čijem rešavanju je počelo da radi novo rukovodstvo.

Više „Božidar Dejanović: Sprečićemo promenu etničke strukture“

Boris Malagurski za portal GračanicaOnlajn: Ne tražite poruke iz Beograda. Slušajte ono što je u vašem srcu.

Čuveni srpski reditelj Boris Malagurski, svetsku slavu je stekao dokumentarnim filmovima „Težina lanaca“ i „Težina lanaca 2“ u kojima je do tančina objasnio raspad SFRJ, ulogu velikih sila u tome, propast jugoslovenske privrede, uz svesrdnu pomoć zapada, nametanje neolibralog kapitalizma, ulozi i pomoći vodećih nevladinih organizacija, finanisranih iz SAD-a, u procesu razbijanja zajedničke zemlje.

U intervjuu za portal GračanicaOnlajn Malagurski objašnjava kako su i zašto Albanci u mnogim zemljma sveta pokušali da spreče projekcije njegovog poslednjeg filma o ugroženosti srpske kulturne i istorijske baštine „Kosovo: Momenat u civilizaciji“.

Srpski Majkl Mur, kako ga nazivaju mnogi svetski mediji, kaže da ljudi zaboravljaju da kad zapad negde „upumpava novac“ novac se i vraća Zapadu.   

„Oni Albanci koji su izašli iz stanja masovne hipnoze na Kosovu, su već napustili pokrajinu“, tvrdi Malagurski, a Srbima poručuje:

Povodom raznih spekukalcija u medijima, u vezi sa hapšenjem direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića, srpski reditelj Boris Malagurski kaže da se treba više držati dokaza, a manje širenja senzacionalističkih teorija.

„Bez konkretnih dokaza. Mišljenja su mišljenja, a činjenice su činjenice“, podvlači Malagurski.

Više „Boris Malagurski za portal GračanicaOnlajn: Ne tražite poruke iz Beograda. Slušajte ono što je u vašem srcu.“

Boško Obradović za portal GračanicaOnljn: Mrak je najgušći pred zoru

Lider Srpskog pokreta Dveri Boško Obradović ocenjuje da je unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji čista farsa predsednika Aleksandra Vučića. Obradović dodaje da se Vučićevo balansiranje između zapada i Rusije svelo na ispunjavanje naloga pojedinih zapadnih država na štetu nacionalnih iteresa Srbije.

Predlaže da je „potrebno da se udruže i drugi istaknuti intelektualci i političke, društvene i patriotske organizacije“. Ističe, da je „posebno važno da onaj rodoljubivi deo birača SNS-a i SPS-a, kojih nesumnjivo ima, shvati čemu vodi ova politika i da odbiju, da toj politici daju dodatni legitimitet, jer smo stigli do crvene linije”, zaključuje predsednik Srpkog pokreta Dveri Boško Obradović.

U intervjuu za portal GračanicaOnlajn Srbima sa Kosova i Metohije Obradović  poručuje da budu mudri, istrajni i složni. Više „Boško Obradović za portal GračanicaOnljn: Mrak je najgušći pred zoru“

Darko Dozet, Nikoletina Bursać našeg doba sa fotoapratom: Draži mi je i moj neprijatelj, ako je korektan i pošten.

Darko Dozet, nije samo Nikoletina Bursać našeg doba kome je umesto mitraljeza fotoaparat oružje. On je suštinska veza između Kosova i Metohije i istine o nama. Ovako je o mladom autoru, iza koga stoji više od 20 godina profesionalnog rada, govorio Živojin Rakočević, direktor Doma kulture u Gračanici na otvranju izložbe fotografija „Sedam vekova manastira Krupa“. 

Uoči rata 1998. godine, Dozet se našao prvi put na Kosovu i Metohiji. Njegove fotografije objavljivane u Dnevniku, Večernjim Novostima i Tanjugu, te godine često su bile i jedina informacija sa ovih prostora. Ovde ima veliki broj prijatelja, kaže da mu je najžalije što sa svima ne stiže da se vidi i popije kafu.  Dok je čekao početak otvaranja svoje izložbe u Gračanici, sa nama je pristao da popije kafu i otkrije nam najzanimljiviju definiciju kafane.   

Izložba „Sedam vekova manastira Kurpe“, Foto:GračanicaOnaljn

GračanicaOnlajn: Koliko godina rada stoji iza tebe, koliko fotografija i izložbi?

Darko Dozet: Nezavisno od ove izložbe, ja ove godine obeležavam 20 godina profesionalnog rada i 25 godina bavljenja fotografijom. U decembru bi trebalo da izađe jedna obimna foto-monografija, u kojoj će se naći više od 200 fotografija. U šali sam rekao da je 20 godina stalo u jenu sekundu, jer ako preračunamo da je dvestapedeseti ili petstoti deo sekunde jedan snimak, dođemo do te neke matematike da sam ja u životu radio jako malo, svega nekoliko sekundi. Ovo mi je sigurno pedeset i neka izložba, a što se tiče izložbe pod nazivom „Sedam vekova Krupe“, posle Novog Sada i Subotice, izložba je došla ovde, odavde se 26. oktobra seli u Kosovsku Mitrovicu, a iz Kosovske Mitrovice u Zagreb, po želji našeg čuvenog i uglednog društva „Prosvjeta“. Čuli su da je izložba lepa, videli su kako je ocenila i naša pravoslavna crkva i kako je ocenila publika, pozvali su nas i izrazili želju da je postavimo u Zagrebu. Šta reći? Ovde kod vas se osećam kao kod kuće. Od 1998. godine sam na Kosovu i toliko prijatelja imam i što kaže naša kolegoinica Bilja Gavrić, uvek me je nekako sramota i uvek osećam grižu savesti što se nisam svima javio. Ali ja imam problem…Kada imate dva prijatelja, vi im se možete javiti, ali kada u svakom većem mestu na Kosovu imate 120 prijatelja, onda je nemoguće da sa svima popijete kafu, nemoguće je čak i da se svima javite telefonom, jer bi to oduzelo puno vremena, a svi imamo neke obaveze. Ja sam  prebukiran, imam obaveza oko izložbe, ali i nekih aktivnosti vezanih za film. Nekoliko važnih stavri se desilo ovde, film gospođice Biljane Gavrić, koncert Garavog sokaka, moja izložba. Kada su neke naše kolege novinari čuli da svako od nas ima nešto dogovoreno, insistirali su da mi dođemo zajedno i meni je stvarno zadovoljstvo da sa tako divnom ekipom i pod sloganom „Novi Sad – Gračanici“, mi smo došli ovde i time smo želeli da pošaljemo poruku zajedništva, timskog rada, drugarstva. Jeste da smo mi to sada sve spakovali u dva dana i možda su neke stvari upale u senku, ali smo mi sve to žrtvovali zbog zajedništva.

Foto: GračanicaOnlajn

Za dobru fotografiju odlučuju stoti delovi sekunde. To nije samo škljocanje.

GračanicaOnlajn: I fotografi i novinari imaju zajedničku misiju. Šta je veći izazov, da se priča ispriča fotografijom ili novinskim tekstom?

Darko Dozet: S obzirom na dvadesetogodišnje iskustvo i rad u novinskoj agenciji Tanjug, zatim u novosadskom Dnevniku, jer ja sam zaposlenu u novinskoj kompaniji Večernje novosti, ali nema medija  za koji nisam radio, ja sam shvatio da moje fotografije, koliko god one bile dobre, ako nisu potkrepljene tekstom dobrog novinara, one ne gube potpuno smisao, ali ne izgleda to dobro. Isto, iako imate najbolju reportažu vrhunskog pisca i autora, ta reportaža je otužna i totalno neprimetljiva i neupečatljiva, ako zajedno sa tom osobom koja je stvarala nije bio i vrhunski fotoreporter. Ja mislim da moramo da budemo tim. Možemo za neku nuždu da ja potpišem tekst ili neki novinar za nuždu da sam napravi fotografiju, ali prosto naša profesija je takva, to je timski rad i zajedno moraju da idu i autor teksta i autor fotografije.

GračanicaOnlajn:  Mladi fotografi, pa evo i mi novinari koji se baš ne razumemo u fotografiju najbolje, prvo pitanje koje postavimo jeste, šta je potrebno za jednu dobru fotografiju, da uhvatite savršen momenat, emociju, da imate vrhunsku opremu ili od svega po malo?

Darko Dozet: Od svega po malo. Kada se na nekom događaju nađe 50 ili 100 belosvetskih fotografa, to je kao kada na primer gledamo formulu 1 ili atletiku gde odlučuju stoti delovi sekunde. Dakle, kada ste na vrhunskom događaju, onda sve odlučuje, od opreme do trenutne inspiracije, pa čak i do toga da li vas je tog dana boleo zub ili ne. To su sve neke finese. Sve kockice moraju da se slože da bi nastala dobra fotografija, počev od iskustva, međutim,  dobra fotografija zavisi čak i od faktora sreće. Mnogo nekih stvari je potrebno i nije to kako izgleda. Urednici o tome ne razmišljaju i kažu: „Odeš tamo i škljocneš“. To je malo tužno i teško čuti.

GračanicaOnlajn: Treba malo više od škljocanja.

Darko Dozet: Mnogo više od škljocanja. Mnogo je rada, mnogo je uloženog truda u informisanje, u sakupljanje informacija. Da bih ja „škljocnuo“ i učinio taj „škljoc“ kako oni kažu, moram da znam mnogo stvari, opšta kultura mora da mi bude izuzetno velika, mora da sam informisan o ljudima, moram čak i da budem neki mali prorok i da neke situacije, na osnovu informacija koje imam, pokušam da predvidim, kako mi ne bi „proleteo“ taj momenat onda kada se desi. Ružno zvuči kada kažem da smo mi neki proroci, ali stvarno neke stvari treba da predvđamo i to nam puno pomaže da napravimo dobru fotografiju. Pre nekoliko dana smo stajali, čuveni gospodin Toma Peternek i još nekolicina nas fotoreportera svetskog kalibra, kada smo se našli na jednom događaju u Beogradu i tada smo predviđali odakle će da trče demonstranti, a gde će da bude policija. Predviđali smo, ako krene policija da ih juri, prebiće ih tamo, a oni će da beže u onu ulicu. Znači, mi smo u svojoj glavi razradili sve moguće scenarije kako nas ništa ne bi iznenadilo kada miting počne. Mi smo sve scenarije razradili. A da smo mi samo došli sa svojim fotoaparatom i čekali da nešto „škljocnemo“, nama bi svi momenti pobegli.


„Sedam vekova manastira Krupa“ – Posle Gračanice izložba se seli u Kosovsku Mitrovicu i Zagreb.

Živojin Rakočević, Foto: GračanicaOnaljn

„Darko Dozet je Nikoletina Bursać našeg doba na kome umesto mitraljeza visi fotoaparat. Taj ogorman čovek na kome bez reda visi čudna fotografska oprema i crna objektivi, pojavio se neočekivano i niotkuda na Kosovu i Metohiji. Ostalo je zabeleženo da su njegove fotografije još od 1998. godine bile često jedine informacije i  osnovni izvor, profesionalni oslonac i glas sveta u nestajanju.  Progutala bi nas praznina raskopanog groba u Đakovici i vetar bi odneo naše reči, jecaj i muk srodnika, da nije bilo Darka Dozeta koji dubinski tačnim instinktom beleži i zamrzava tragediju i vreme, što fotografiju čini umetničkom“, rekao je direktor Doma kulture u Gračanici Živojin Rakočević, otvarajući izložbu fotografija „Sedam vekova manastira Krupa“ Darka Dozeta.


GračanicaOnlajn: Upravo si nam ispričao jedan od zahtevnijih momenata u ovoj profesiji. Da li ih je bilo više i možeš li da mi kažeš kako je izgledao tvoj prvi susret sa Kosovom i Metohijom posle rata? Gde si bio i šta je na tebe ostavilo najjači utisak?

Darko Dozet: Prvi susreti sa Kosovom i Metohijom su bili 1998. godine. Nešto se dešavalo, dolazile su neke delegacije iz Novog Sada i ja sam kao klinac početnik. Rekao sam da bih želeo službeno da idem tamo, tj.na KiM, na šta je moj šef rekao da ne mogu da idem i da on neće da odgovara za mene, jer nisam iskusan i ovo i ono…Ja sam rekao da želim da idem na svoju odgovornost. Kada je čovek video koliko sam tvrdoglav, potrudio se da mi da sve moguće savete, kada već ne možeda mi zabrani da odem dole. Otišao sam bez putnog naloga jer su mi oni faktički zabranili da idem, ali pošto ne mogu da raspolažu mojim slobodnim vremenom, bilo je: „Ako hoćeš idi, ali mi te nismo poslali“. Kada sam stigao na KiM, bio sam fasciniran. Zanemarićemo sada one ružne stvari, pošto je bio avgust 1998. godine i na Kosovu nije bilo baš „veselo“ i niko se sa time ne može pohvaliti. Nijedno civilizovano društvo se time ne može pohvaliti, naravno nijedna strana. Dakle, ako zanemarimoono ružno, najveći utisak na mene je ostavio manastir Dečani. Čim sam video Dečane, rekao sam da se ovde moram vratiti. Više ne mogu da izbrojim koliko sam se puta vraćao i koliko je to dolazaka bilo u manastir Dečane. Juče sam bio ponovo u Dečanima i svaki put mi to predstavlja zadovoljstvo. Nekada se dešavalo bukvalno da tamo budem tri minuta, dovoljno mi je da uđem u hram i da se napijem vode sa onog izvora, čini mi se kao da se ponovo rodim.

Darko Dozet, Nikoletina Bursać našeg doba, Foto: GračanicaOnlajn

GračanicaOnlajn: Mi smo se slučajno sreli u kafani i napravili ovaj lep razgovor.

Darko Dozet: Kafana je ozbiljna institucija koju smo mi često zanemarili ili je stavili na neke margine. Mnoge lepe stvari, na primer  iz poezije ili iz istorije, dešavale su se upravo u kafani i mnoge su se stvari rešavale u njoj.  Kafana je mesto u kome razgovaramo, družimo se i dolazimo do nekih rešenja. U njoj se posvađamo, u njoj se pomirimo, u njoj sklapamo nova prijateljstva. Nisam od onih ljudi koji misle da bi trebalo da se konzumiraju velike količine alkohola, ali bi trebalo više da se družimo i da više idemo u kafanu, ali sa merom.

GračanicaOnlajn: Odlično! Ovo je jedna od najboljih definicija kafane koju sam čuo i da te dopunim o njoj se peva i u  mnogim pesmama.

Darko Dozet: Kafana je najdemokratskija institucija u našoj zemlji.

GračanicaOnlajn: Na kraju, imaš li neku poruku za sve nas koji se spremamo da vidimo tvoju izložbu i za one koji će tek doći i pogledati kako si ti to bjektivom fotoapratata predstavio jednu od zadužbina kralja Milutina, manastir Krupu u Hrvatskoj.

Darko Dozet: Pa ne, nisam ja neki mudrac, bilo bi pretenciozno da ja nešto poručujem ljudima, a i naši ljudi su takvi da nisu slušali i mnogo mudrije ljude od mene, pa zašto bi poslušali mene? Moja poruka je ustvari poruka patrijarha Pavla, da budemo ljudi. Šta mi vredi ako je neko moj, ako je loš čovek? Draži mi je i moj neprijatelj, ako je korektan i pošten.

Foto: GračanicaOnlajn

BIOGRAFIJA:

Darko Dozet je sarađivao sa najuglednijim svetskim novinskim agencijama, a fotografije su mu objavljivali gotovo svi svetski listovi i magazini. Radio je u novosadskom dnevnom listu Dnevnik, bio fotoreporter novinske agencije Tanjug, a od 2007. godine je angažovan u Novostima. Uspešno je fotografisao vaterpolo, odbojkaške, košarkaške i fudbalske utakmice, a snimao je pozorišne predstave, proteste, kao i 78 dana bombardovanja Jugoslavije. Njegove fotografije ilustrovale su brojne knjige, kataloge i monografije. Od 1998. godine član je Udruženja novinara Jugoslavije, potom Udruženja novinara Srbije. U foto, kino i video savezu Vojvodine je od svoje 16 godine. Samostalne izložbe imao je u više od 50 gradova Srbije i sveta. Dobitnik je više priznanja za rad i stavralaštvo na polju fotografije.


Ivan Miljković