ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Од како је Грађанска иницијатива Српска на челу општине Грачаница, није изграђено ниједно насеље (сетите се Маригоне и насеља Емшир и Ниц)

Интервју (други део). Први део интервјуа можете прочитати овде.

Интересовање страних донатора за нашу општину је све веће, међутим, некоме то не одговара, али је ту наш маневарски простор смањен, каже за наш портал председник Општине Грачаница Владета Костић. Костић истиче да ова локална самоуправа не доживљава институције као приватне компаније, то, каже, нека ради неко други. „. Ако ту разлику грађани не могу или не желе да виде, онда смо генерално као друштво и као заједница у великом проблему. У интревјуу који је портал ГрачаницаОнлајн Костић открива да ли ће бити нових радних места, колико ће се и шта градити у овој години и да ли локална влст трпи неке консеквенце с обзиром да је место косовског министра за локлану самоуправу још увек упражњено.

Више „ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Од како је Грађанска иницијатива Српска на челу општине Грачаница, није изграђено ниједно насеље (сетите се Маригоне и насеља Емшир и Ниц)“

ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Ревизија уговора станара који не живе овде неопходна

У 2016. години, у општини Грачаница је реализовано 94% планираних пројеката, рекао је председник општине Грачаница Владета Костић за портал ГрачаницаОнлајн. Костић је одговарао и на питања у вези са последњом расподелом станова. Како ће општина поступати са онима који су запосели станове, а у њима не живе, да ли ће у том случају бити ревизије уговора и да ли је она могућа? Први човек Грачанице тврди да нема профил на друштвеним мрежама и да га не интересује шта ће неке виртуелне особа рећи о њему и његоворм раду, то, каже, треба да оцене грађани. У првом делу интервју Костића смо питали и зашто се ретко појављује у медијима, али и који су то највећи пројетки реализовани у прошлој години и колико је буџетских средстава за њихову реализацију потрошено.

Више „ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Ревизија уговора станара који не живе овде неопходна“

Александар Ђикић: ЗСО нема компаративну предност коју је могла да има пре четири године

„Живимо за дан када ће наш народ политички и демократски сазрети и формирати своју аутентичну политичку елиту“, каже у новогодишњем интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн проф. др Александар Ђикић, председник Српског националног форума (СНФ). „Почетак форимарања ЗСО на Сретење, послужиће Београду за патриотско пумпање мишића“, оцењује Ђикић и открива зашто се СНФ неће каднидовати на косовским изборима. Ђикић наводи да је Приштински унивезитет са седиштем у Косовској Митровици од виталног значаја за Србе на КиМ.  Више „Александар Ђикић: ЗСО нема компаративну предност коју је могла да има пре четири године“

Др Дарио Видојковић, доцент са Универзитета у Регензбургу: Срби ће на демократски начин одбранити Дан Републике Српске

Историчар, др Дарио Видојковић са Универзитета у Регензбургу, где на катедри за Новију историју предаје студентима у Немачкој, подржава референдум који се у недељу, 25. септембра, одржава у Републици Српској.

„Србима не би било опстанка ни живота, да није Републике Српске, која је настала управо као реакција на поновни поход Хрвата и муслимана да до краја спроведу оно, на чему су 1945. године стали“, каже др Видојковић у интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн.

У акцију бечког портала „Балканисториес.нет“ у коју се укључио и Видојковић, у водећем немачком речнику „Дуден“ дефиниција речи „усташа“ уместо појашњења „покрет отпора српском централизму“ замењена је дефиницијом „фашисти који су чинили масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима“.

Како немачки студенти разумеју односе на Балкану, где леже корени сукоба између Срба и Хрвата? Зашто се јавно залаже и подржава референдум о Дану Републике Српске, др Видојковић говори за ГрачаницаОнлајн.    


Када студентима у Немачкој укажем на неке контексте и позадине, на крају су увек зачуђени ониме на шта су наишли, јер се подаци не уклапају у мејснстрим причу о злим Србима, кривцима за избијање Великог рата.

98fd508302ac
Фото: Лична архива

ГрачанинцаОнлајн: Како ваши студенти разумеју комплексне односе на Балкану, пре свега константне сукобе између Срба и Хрвата, који ни данас, после рата и распада заједничке земље, не престају? Где лежи корен те нетрпељивости и има ли историја одговор на то питање?

Дарио Видојковић: У оквиру мојих предавања о Првом или о Другом светском рату, ја се, наравно, увек дотакнем и наше историје и збивања на Балкану у тим временима. Немачки студенти углавном имају прилично мало појма о догађајима на Балкану, уствари, често се суочим и са никаквим знањем.

Тешко је за њих да схвате, шта значи религијски сукоб или мржња, када се у овим срединама на западу, вера, религија и црква не потенцирају и када је више „кул“ изјашњавати се као атеиста, него као верник. То је суштински проблем који се не уочава само у Немачкој, већ на читавом Западу.

Међутим, моја метода је таква, да када им укажем на неке контексте и позадине, њима препустим да у својим рефератима самостално обраде те теме. И после тога, увек су зачуђени ониме на шта су наишли, поготово када увиде да се њихово размишљање и налази не уклапају у мејнстрим причу о злим Србима и кривцима, примера ради, за избијање Великог рата. Но, ван мојих предавања, углавном се шири једна негативна слика о српском народу. Нажалост, на тај начин се желе зацементирати резултати мешања и агресије спољног фактора, који је у великој, да не кажем и у огромној мери, управо допринео распаду Југославије и распламсавању ратних сукоба.

Шта се корена нетрпељивости између Срба и Хрвата тиче, могао бих слободно рећи да се та нетрпељивост више може наћи на страни Хрвата, него код Срба.

Видите, након два светска рата и након масовних злочина почињених у тим ратовима од стране Хрвата, који су углавном (част изузецима) увек били на страни непријатеља српског народа, Срби су били ти који су опет били спремни да са њима створе и граде заједничку државу. То нам се два пута обило о главу, а Срби су то врло скупо платили. После 1918. године, могли смо створити своју, српску државу, као што је поред осталих и војвода Мишић тада предлагао, али регент Александар Карађорђевић није хтео да слуша такве савете, нити да прихвати упозорења о Хрватима и њиховом истинском расположењу према Србима. Он је то касније платио својим животом, атентатом усташа у Марсеју, у октобру 1934. године.

Када се траже узроци таквог става Хрвата према Србима, мора се ипак отићи мало дубље у историју, у XIX век. Наиме, и пре тога, Срби су заједно са Хрватима бранили западни свет од најезде Турака на простору Војне Крајине. А у првој половини XIX века, у доба романтизма, имамо појаву Илирског покрета и почетак рађања идеје о југословенству. Према тим идејама, Срби и Хрвати су један народ а две вере. О томе је, рецимо, говорио Вук Караџић. Илири, попут Људевита Гаја, желели су да се сви јужни Словени уједине, користећи једно наречје, штокавски језик, који је Вук био усталио. Илиризам неће трајати дуго, пошто ће Беч гледати да забрани и угуши тај покрет, плашећи се да ће изгубити свој утицај над Хрватима, али и осталим јужним Словенима на територији Хабзбуршке монархије. Тако ће и много деценија после власти и двор у Бечу, уз здушну помоћ Ватикана, тј. католичке цркве у Хрватској, гледати да између Срба и Хрвата засеје семе раздора и тиме су трајно спречили да се они сложе и уједине. Ту треба навести имена попут Анта Старчевића и Јосипа Франка, оснивача хрватских праваша, из којих ће касније настати усташки покрет, на челу са Антом Павелићем. Виктор Новак, примера ради, о томе је писао у свом „Magnum crimen“-у. Дакле, корене нетрпељивости између Срба и Хрвата треба тражити управо у тим настојањима Ватикана и католичке цркве, који су својим проповедима о Србима као „нижој раси“, „јеретицима“ итд., допринели у ширењу мржње, која је довела до Јасеновца, разних јама пуних српских лешева, Јастребарског, као и до „Бљеска“ и „Олује“.

2d9bf0f4-09d0-4d03-947f-c71c3b34a9c0_w987_r1_s
Фото: АП

Скупштина Републике Српске је усвајањем декларације усташке злочине у НДХ назвала геноцидом. У Републици Србији, то се још није догодило. Усвајање такве резолуције, у време повампиреног усташтва у Хрватској, јако је битно у историјском и судбоносном часу. Млаке реакције Европске уније на последње догађаје у Хрватској, можемо разумети само у светлу ревизије историје, чији смо сведоци.


 ГрачаницаОнлајн:  Не тако давно, укључили сте се у акцију који је покренуо интернет портал из Беча „Балкансториес.нет“ како би се у немачком речнику „Дуден“ појам „усташа“ заменио адекватном дефиницијом. То је и учињено. Како сада гледате на повампирено усташтво у Хрватској, које свакодневно својим изјавама подстичу неки хрватски политичари?

Дарио Видојковић: Шта се тиче Дудена и измене те дефиниције, морам подсетити да је дефиниција, према којој се о усташама није говорило као о „фашистима“, који су чинили масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, него о „покрету отпора српском централизму“, била у употреби више од двадесет година!

Нормално, намеће се питање зашто се раније није реаговало на то, зашто и како и сами Немци нису имали адекватну дефиницију, базирану на чињеницама?

Сада је то у доброј мери исправљено, али једна ствар још увек недостаје. Још се не спомиње речи „геноцид“ у тој дефиницији.

 Народна Скупштина Републике Српске је у октобру 2015. године масовне злочине усташа током НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима, означила декларацијом правим именом, геноцид. Но, од стране Републике Србије, такав чин се још увек није десио. Потребно је да и сама Србија осуди јасно и недвосмислено те усташке злочине као геноцид. Тек онда можемо тражити и у свету, да се ти злочини признају као геноцид. Могу вам рећи да тренутно радим на активностима, да се таква једна резолуција донесе и у Народној скупштини Републике Србије, па се надајмо успеху те идеје.

Управо наспрам овог повампиреног усташтва у Хрватској, једна таква резолуција је више него битна и дошла би у историјском и судбоносном часу. Видите, Хрватска, која је 1995. спровела, пред очима такозване међународне заједнице, највећи прогон цивилног становништва у грађанском рату у бившој Југославији, то јест српског, са подручја Републике Српске Крајине и која је тиме спровела уједно део усташког програма, према којем једну трећину Срба треба побити, једну покатоличити, а трећину протерати, остала је некажњена за те злочине. Шта више, награђена је пријемом у Европску унију! И та иста Европска унија, која се толико позива на нека људска права и толеранцију, посматра малтене немо, како се Срби и дан данас прогањају у Хрватској, како им се ускраћују права, уништавају табле и натписи на ћирилици. Једном Томпсону се слободно дозвољава величање фашистичке усташке идеологије и геноцид над Србима, а сама актуална председница Хрватске говори јавно како она и њена деца слушају његове песме. И онда имате једног министра културе (?!), који јавно промовише усташтво. Дакле, све су то врло забрињавајуће појаве и само хрватско друштво би требало да исте осуди и да их и забрани. Притисак из Брисела би у томе био врло користан. Међутим, млаке, односно изостанак било које реакције Европске уније на све то, може се разумети само у светлу ревизије историје, чији смо сведоци, где се очигледно поново дозвољавају и толеришу фашистички покрети. Погледајте само примере Балтика или Украјине. Свакако, цивилизовани свет би морао да устане против таквих појава, којима у XXI веку више нема места.

images-1
Фото: Спутњик

 Република Српска је настала као реакција на могући поновни поход Хрвата и муслимана да до краја спороведу оно на чему су 1945. године стали. На исти начин се храбро борио и српски народ на Косову и Метохији, на барикадама на Јарињу и на мосту у Косовској Митровици.


ГрачаницаОнлјан:  Председник Републике Српске Милорад Додик је недавно изјавио да је Република Српска настала управо због тога да се Србима у Босни и Херцеговини не би поновили усташки злочини из Другог светског рата. Како коментаришете то што су из дана у дан притисци на Српску, посебно са запада, све већи?

Дарио Видојковић: Председник Републике Српске Милорад Додик је потпуно у праву. Погледајте шта се све десило Србима на оним подручјима, на којима није постојала власт Републике Српске нити контрола од стране Војске Републике Српске. Сетите се масовног убијања Срба у Сијековцу код Брода, у Купресу, у зеничким казаматима, у Сарајеву, у разним хрватским и муслиманским логорима. Србима не би било данас опстанка ни живота, да се није створила Република Српска, која је настала управо као реакција на поновни поход Хрвата и муслимана да спроведу до краја оно, на чему су 1945. године стали. Република Српска је и одговор на прегласавање српског народа и на покушај да се над њим влада као у време бегова. Дакле, Република Српска је израз слободарске воље српског народа да буде свој на своме. Отуда се треба схватити и отпор Републике Српске на учестале покушаје да се она разгради и да се на крају и укине, чиме се притом крши и сам Дејтонски споразум, који ју је и признао. Нажалост, неким факторима на западу не одговара постојање Републике Српске, која никога не угрожава и која једино брани своје надлежности и своја права, која су јој загарантовани Дејтонским споразумом, Уставом Босне и Херцеговине и Уставом Републике Српске.

Ту видимо на делу једну политику дуплих аршина, која је ништа мање, иста она политика која се односи и на питање Косова и Метохије и статуса српског народа на Космету. Запад се позива на демократију и на поштовање људских права. А у случају бивше Југославије, искључиво српском народу се таква права нису признала, пре свега право на самоопредељење, на које су се позивали Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, па и Црна Гора и најзад Албанци на Космету. Зашто се та права не признају и Србима?

Значи, имамо једну лицемерну политику запада, који тиме гази начела на које се тобоже сам позива и који представљају његов фундаменат на којем је изграђен. Треба се запитати, зашто се боје референдума у Републици Српској, који је демократско право сваког народа. Уместо да га подржи или да покаже разумевање, запад се труди да га или омаловажи, или чак да га спречи, односно забрани. У том смислу, повећава се притисак на Републику Српску на разне начине, у чему учествују и политичари и неки генерали у Сарајеву. Изјаве премијера Србије такође иду томе у прилог, нажалост. Можемо рачунати са тиме, да ће се ти притисци, што се све више ближи дан референдума, бити све интензивнији, али власти и народ Републике Српске су истрајни у томе да се референдум спроведе, јер знају да би у супротном случају отворили пут ка укидању Републике Српске.

На исти начин као у Републици Српској, храбро се борио и српски народ на барикадама код Јариња, примера ради, или на мосту у Косовској Митровици и зато сматрам да српски народ на Космету има јако разумевање за став своје браће у Републици Српској.

images
Гласачки листић

 Институције на нивоу Босне и Херцеговине су већ забраниле химну, грб и заставу Републике Српске, сада хоће да забране и Дан Српске.


 ГрачаницаОнлајн: Јавно сте подржали референдум о Дану Републике Српске.  Зашто је референдум толико важан, да ли је заиста судобоносан и коме је важан?

Дарио Видојковић: Подржавам референдум о Дану Републике Српске јер се тиме народу даје могућност да на демократски начин каже, хоће ли и даље да слави свој дан, када је проглашена Република Српска. Наиме, суочени смо са већ дужом тенденцијом да се разним начинима, једна по једна надлежност Републике Српске, које су јој припале по Дејтонском споразуму, одузму, како би се на крају и укинула. Већ су институције на нивоу Босне и Херцеговине, попут Уставног суда БиХ, забраниле химну, грб и заставу РС, па сада хоће да забрани Дан Републике Српске, чиме се дирекнто негира постојање саме Републике Српске (да не говоримо о томе, да се тиме крши Дејтонски споразум). Шта би било следеће? Па забрана назива Републике Српске. И шта бисмо на крају имали? Иде се дакле ка томе, не само да се негира српском народу у бившој БиХ право на своју Републику Српску, него да се паралегалним методама, оствари у миру ратни циљ Алије Изетбеговића (на чему сада ради његов син) и да се добије једна унитарна Босна и Херцеговина. Тиме би се поништило све оно за шта се српски народ у Српској борио, а сетимо се да су у њене темеље уграђене на десетине хиљада српских жртава. Зато је ово један историјски, па чак и судбоносни тренутак за српски народ, не само у Републици Српској. Све ово објашњава зашто је референдум толико важан и зашто га и Србија треба подржати.

 ГрачаницаОнлајн:  Да ли ће се после 25. септембра нешто битно променити у животима људи у Федерацији БиХ и у Републици Српској?

Дарио Видојковић: Видите, после 25. септембра ће доћи 26. септембар. Нема разлога да се уопште шта негативно деси, а камоли неки сукоби или, не дај Боже, рат. И зашто би? Српски народ излази на један референдум, на коме ће на демократски начин рећи своје, да ли жели и убудуће да обележава датум настајања своје републике. То је једно неоспорно демократско право које никога другог не угрожава, нити се тиме некоме прети. Ток живота грађана, како у РС, тако и у Федерацији , би требало зато да се нормално одвија и после референдума. Живот и прилике у дејтонској БиХ би, међутим, били у многоме бољи и лакши, када би у Сарајеву већ једном сви схватили и прихватили да је рат давно престао и да постоји и РС. Политичари у Сарајеву би требало да гледају како грађанима у Федерацији БиХ може бити створен бољи живот, а не  да стално нападају на РС и на српски народ, чиме само одвраћају пажњу са својих сопствених пропуста и грешака. А Срби у РС ће, како се може очекивати, на демократски начин одбранити Дан Републике Српске, на достојанствен и миран начин и требало би да гледају како ће своју републику после 25. септембра даље да изграђују и да јачају.

images-2

Храбар и јасан отпор Републике Српске покушајима њеног укидања, треба да послужи као пример и мотивација и Србима на Космету да се и они тако боре за своја права и да храбро истрају у томе.


 ГрачаницаОнлајн:  Да ли очекујете да се и дијаспора одазове референдуму о Дану Републике Српске?

Дарио Видојковић: Наравно да очекујем да се и српска дијаспора одазове у масовном броју референдуму о Дану Републике Српске. Гласати може свако, ко поседује пасош, личну карту или возачку дозволу, издату од стране МУП-а Републике Српске и који је пријављен на територији РС, укључујући и Брчко Дистрикт. Ево, Минхен је једини град у целој Европи у којем се може гласати чак на два места, при чему сам дао своју подршку да се и у том граду одржи референдум. И за нашу дијаспору важи исто, ово је један историјски и судбоносни тренутак. Учешћем на референдуму се брани постојање и темељ саме Републике Српске, јер се мора знати да је она створена пре избијања ратних сукоба, па још и много година пре Дејтонског споразума. Република Српска је једна чињеница и сада је треба одбранити на референдуму, чиме се треба стати на пут овим покушајима да јој се отимају надлежности и да јој се ускраћају права, што би на крају довело до њеног нестанка. Зато, још једном апелујем на све грађане, који су пријављени у РС, да се одазову масовно на референдум.

ГрачаницаОнлајн: Какве поуке из онога што се дешава са и око Републике Српске може да извуче преостали српски народ на Косову и Метохији?

Дарио Видојковић: За српски народ на Косову и Метохији, ови догађаји представљају несумњиво важне догађаје, који се, и те како могу одразити и на њих и њихов положај. Пре свега, храбар и јасан отпор Републике Српске покушајима њеног укидања, треба да послужи као пример и као мотивација и Србима на Космету да се и они исто тако боре за своја права и да истрају исто тако храбро у томе. Не треба да  вам причам, са којим симпатијама српски народ у Републици Српској гледа, не само на Србију, него посебно и на Косово и Метохију, колевку и срце српског народа и државе, као и на борбу Срба на Космету за опстанак на својим вековним огњиштима. Треба се само подсетити, колико само Срба води порекло са тих простора. Томе у прилог иде и хуманитарна помоћ и друге подршке, коју Срби из Српске пружају Србима на Косову и Метохији. Треба да схватимо да смо сви ми припадници једног националног корпуса. Значи, када се има јасан и чврст став и када влада јединство, онда су то услови да се одбране и сачувају права и опстанак српског народа, како у Републици Српској, тако и на Косову и Метохији. Зато мислим да српски народ на Космету из овога може много шта поучно извући.

Digital StillCamera
Др Дарио Видојковић, приватна архива

Биографија:

Др Дарио Видојковић, историчар и асистент на Катедри за Новију историју на Универзитету у Регензбургу. Проучава немачку и историје Балкана и српског народа, али предаје и о историји САД-а и њеној спољњој политици.

У докторском раду истраживао је и писао о немачкој слици о Србији и Србима у јавном дискурсу и у дипломатији у периоду од 1878. до 1914. године, дакле између Берлинског конгреса и избијања Првог светског рата.

Написао је увод за ратни дневник Грофа Елца који је служио у Козачкој дивизији при Вермахту у Југославији, током Другог светског рата.

Његова интересовања везана су и за историју филма.

Аутор је и прилога зборнику професорке Шуберт о српском доприносу у снимању немачких филмова по делима Карла Маја. У новембру 2015. године изашао је краћи текст, поводом сто година од почетка Првог светског рата, „Односи Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Русијом у контексту аустро-немачке политике“ као и „Велики рат и почетак новог света: Актуелно подсећање за човечанство“.

Рецензирао је и неколико стручних књига, које се односе на историју Првог и Другог светског рата и Југославије.

 

Иван Миљковић

 

 

Бранимир Стојановић: Препознао сам фашизам који је присутан у борби против Срба

Одлуку градских власти Приштине о забрани чишћења простора око храма Христа Спаса, заменик косовског премијера, Бранимир Стојановић, назива бруталним мешањем локале самоуправе која је тиме прекорачила своја овлашћења. Поступци локалне управе у Приштини задиру у својинска права и право слободе исповедања вере, нагласио је заменик косовског премијера. За портал ГрачаницаОнлајн Стојановић напомиње да је обавеза српских предстаника у косовским институцијама да инсистирају на томе да се Српској православној цркви омогући слободно коришћење властите имовине, али и да се истраје у захтевима о завршетку храма Христа Спаса у Приштини.


Грачаница Онлајн: Како кометнаришете догађаје и рекације дела абланске јавности и студената после рашчишћавања терена око храма Христа Спаса у Приштини?

Бранимир Стојановић: Ми смо око храма Христа Спаса урадили важан део посла. Локална самоуправа се умешала на један бруталан начин, прекорачујући своја овлашћења, мешајући се у нешто, што апсолутно не би смели да раде, јер то задире у својинска права и права слободе исповедање вере. Ми смо о овом проблему алармирали све истанце, ја сам и на седници Косовске владе говорио о овом проблему и рекао да ће морати и министарства да се укључе и реагују на овакво понашање локалне власти у Приштини.

Грачаница Онлајн: Како су после вашег оштрог излагања у вези са догађајима око храма Христа Спаса реаговале ваше колеге из Владе? Да ли је било осуде?

Бранимир Стојановић: Добили смо сагаласност да се не сме дозволити понављање ситуације коју смо претходних дана имали, да се на месту Храма прави хаос, али и подршку која је изнесена у самој Влади и то је довољно за почетак. Важно је да се сада министарства укључе и да заједно кренемо у неку наредну фазу. Очигледно је да постоје екстремисти и да постоје фашисти који се боре против тога да се Храм заврши, али то није од јуче и није ништа ново, као што није ново ни то што се екстремисти и на другим местима на Косову боре против српског присуства и обнове или завршетка других српских цркава. Наша обавеза је да наставимо да инсистирамо да се храм Христа Спаса у Приштини заврши, да се Српској православној цркви омогући да потпуно слободно користи своју имовину. Врло је важно што је Епрахрија рашко-призренкса урадила да се храм и околина око њега упристоји и да се пошаље јасна порука да се скрнављења и ружења храма неће толерисати и да се са том праксом мора прекинути.

Бранимир Стојановић: Препознао сам фашизам који је присутан у борби против Срба

Грачаница Онлајн: Да ли се бојите да би сте због оваквих  изјава могли да имате проблема у послу који обављате у Влади?

Бранимир Стојановић: Моја је улога да браним српске интересе и да јасно говорим о ономе што видим и што јесу проблеми. Ја ћу то радити докле год будем био на овом или неком другом месту, где ме људи, који се изјашњавају на изборима, буду делегирали или послали.  Тако да је мој посао и моја обавеза да оно што препознам, а препознао сам фашизам присутан у борби против Срба  на многим местима, то ословим правим именом. Такође,  моја је обавеза да будем присутан на свим местима где је најтеже. Није моја обавеза да седим у канцеларији, већ да будем у Мушутишту или у храму Христа Спаса и ја ћу тако радити, јер другачије не умем и не желим. Врло је важно да својим присутвом са највише политичке функције које данас Срби имају, покажемо и колики је домет те наше функције, да покажемо оно што од почетка причамо, да наш политички утицај није довољан и да наша политичка моћ није довољна да се изборимо за све оно што јесу српски интереси. И због тога тражимо да се формира Заједница српских општина, тражимо и инсистирамо на даљој промени унутар албанског политичког лидерства, позивамо на већу толеранцију и боље разумевање српских интереса и да они (албанска политичка елита – прим.аут.) морају да преузму део одговорности у процесу који данас постоји на Косову. Зато је важно да урадимо све што можемо и због тога сам присутан на свим местима да би се стање променило, а не да само констатујемо да је нешто лоше.

Морамо инсистирати на томе да они који су одоговрни и они који конторлишу власт и моћ, морају да је употребе или ако је не употребе, да јасно укажу ко је то није употребио, као што смо јасно рекли да полиција у Мушутишту није урадила посао до краја, како је требало и да следећи пут, када буде нешто урадила, мора заиста да уради оно што јој је посао, а не да видимо једну, по мени лошу представу, која резултирара тиме да људи нису могли да искористе своје елементарно људско право и обиђу своју имовину и своју светињу.

Грачаница Онлајн: Да ли имате потпуну подршку колега из Српске листе и осталих представника Срба који се налазе у централним и локалним институцијама на Косову?

Бранимир Стојановић: Мислим да сви раде најбоље што умеју. Сигурно да српсско политичко представљање није идеално и да ће се мењати на боље и да ћемо после сваког изборног циклуса имати још боље представљање.  Чини ми се да смо неке ствари померили напред, ако ништа друго, ове две године колико смо у косовским институцијама, потпуно смо се ангажовали, тако да су и наше колеге, албански политички лидери, схватили да одлуке неће моћи да се доносе као што су се доносиле раније, да ће, за разлику од неког прошлог времена, сваки пут када је потребан српски глас требати и Срби да се питају, а не да се по аутоматизму изузму или да се подижу руке без икаквог личног утицаја и питања да ли се то Србима свиђа или не. То је процес који ће трајати и који је апсолутно неизбежан. Треба једне ствари да будемо свесни, а то је да смо ми променљиви и наравно, треба да будемо променљиви. Једино што не сме да буде променљиво, јесте српска жеља и воља да се овде опстане и српска жеља, воља и упорост, да се избори са свим проблемима који овде постоје.

Грачаница Онлајн: Има ли за све то подршке и из Владе Србије?

Бранимир Стојановић: За све што је на корист српског народа на овом простору, увек је било  подршке из Владе Србије и то је нешто што није упитно, тако да, и што се тиче овог и свега осталог, сигурно да постоји подршка. За мене нема дилеме да ли ћемо имати подршку из Владе Србије сваки пут кад радимо нешто на корист и добробит овог народа овде, али и свих грађана који на Косову  живе, без обзира на етничку и верску припадност.

 

Анђелка Ћуп

Save

Јан Брату: Косову штети то што неки елементи користе насиље због политичких циљева

Амбасадор Краљевине Норвешке на Косову Јан Брату од 1. октобра прелази на дужност шефа Мисије за еврпску безбеност и сарадњеу (ОЕБС). У интервјуу за ГрачаницаОнлине  Брату обећава да ће се и са нове позиције трудити да проналази добра решења у корист свих грађана. Истиче да на Косову и даље постоје неки елемети који за решавање политичких циљева користе насиље, што ће, како каже, бити штетно за репутацију Косва у иностанству.

Дипломатску каријеру Брату је започео крајем седамдесетих година прошлог века у родној Норвешкој радећи на Институту за међународне односе. После амбасадорске фунција у Кувајту и саветника за економске послове Норвешке амбасаде у Лодндону, био је ангажован и у Европској комисији на дужности заменика генералног директора и шефа Одсека за послове Западног Балкана. Пре преузимања дужности амбасадора Норвешке на Косову и Албанији био је дипломаткси представник те земље у Босни и Херцеговини.


Наставићу да спроводим смернице ОЕБС-а у оквиру Резолуције 1244

ГрачаницаОнлине: Са места амбасадора Краљевине Норвешке, земље која је признала Косово, идете на позицију шефа мисије ОЕБСа, која је статусно неутрална. Да ли ће вам бити тешко да се прилагодите новој ситуацији?

Јан Брату: Ја сам у потпуности свестан статусне неутралности ОЕБС-а, верујем да Резолуција 1244 Савета безбедности омогућава ОЕБС-у да уради много тога на Косову. Постоје неке ствари које ОЕБС не може да уради, али и доста тога што може да уради, како би помогао функционисање система на Косову, који би био од користи грађанима. И то ће бити мој приступ. Наставићу са сповођењем смерница успостављених од стране ОЕБС-а у Бечу у оквиру  Резолуције 1244, имам добре контакте са Канцеларијом за КиМ у Београду и са ништа мање важним представницима Срба, овде на Косову. Наставићу да радим као што сам то и чинио као амбасадор Норвешке, да одржавам блиске контакте са свим представницима Срба и институција на Косову. Мислим да неће бити проблема, у потпуности сам свестан проблематике. Узгред, Норвешка иако је признала Косово као независну државу, трудили смо се да имамо избалансиран и фер приступ према свим заједницама, сматрам да имам добру основу за ову дужност.

DSC_0070
Фото: GračanicaOnline

Охрабујуће је да велика већина грађана Косова жели мирна решења проблема. Моја улога у ОЕБС-у биће проналажење добрих решења у корист свих људи.

ГрачаницаОнлине: Како оцењујете политичку ситуацију на Косову? Да ли се прибојавите, као и ми, да би могло да дође до ескалације насиља?

Јан Брату: Не бих желео да коментаришем шта би могло да се деси!  Шта год да се деси, надам се да ће се десити на миран начин, ово сада говорим као амбасадор Норвешке. Тешко је, овде није лака политичка ситуација, као што можемо да видимо, неки елементи друштва желе да користе насиље. Изгледа да они желе да користе насиље како би постигли политичке циљеве, то је веома штетно за Косово и за рапутацију Косова у иностранству. Међутим, оно што је много битније јесте да то ствара страх и несигурност на Косову и чини решење унутрашње ситуације на Косово још тежим. Није конструктивно, није од помоћи и убеђен сам да се великој већини косовских грађана ово не свиђа. Велика већина грађана, људи који живе на Косову, жели мирна решења. Они могу да се не слажу око многих ствари али су сви уједињени у одбацивању насиља и то је нешто што ја подржавам. Ово није добро ни за једно друштво. Мислим да је председник Косова, Хашим Тачи учинио корак симболичне посете, знам да је то оспоравано и да није увек цењен поступак, али сматрам, да Тачи покушава да покаже да је дошло време да се неке ствари из прошлости оставе иза нас. То је његов покушај да се изграде нови односи између људи, који живе на овој територији. То је нешто што треба да ценимо и подржимо. Али, да, тешко је.

DSC_0075

ГрачаницаОнлине: Првог дана у октобур седате у столицу шефа мисије ОЕБСа на Косову. Шта ћете прво да урадите у тој новој улози?

Јан Брату: Прво што ћу урадити, 1. октобра је да одем у Скопље где се одржава парламентарна скупштина ОЕБС-а, али кад у понедељак почне прва радна недеља, 3. октобра, почећу више да учим о мисији. Ја је познајем, али сада треба ући у детаље. Имаћу састанак са целокупним особљем јер је ово је велика мисија са више од 530 људи, треба је упознати боље.  Онда ћу почети са активним консултацијама, то сам већ поменуо мојим главним саговорницима на косовској политичкој сцени, они то знају. У раној фази мог мандата разговараћу са Канцеларијом за Косово и Метохију, ићи ћу за Београд да се консултујем са њима. Мој посао је да се консултујем са свима и да покушамо да нађемо добра решења у корист свих људи који овде живе, то је улога ОЕБС-а  и како је ја видим.  Мислим да ОЕБС тренутно ради пуно, видећемо шта се може урадити још, али нећу давати обећања сада док све то не видим изнутра. Једино обећање које сам већ дао мојим саговорницима је да ћу се консултовати нашироко и у детаље.

 

Анђелка Ћуп

 

 

 

Медији између чекића и наковња док по њима туку и један и други

Дугогодишњи новинар РТС-а и уредник емисије Тако стоје ствари,  Зоран Станојевић, за кратко време је освојио симпатије публике, управо због карактеристичног стила и начина којим почиње, води и завршава трећи Дневник јавног сервиса Србије, иза којег се такође потписује као уредник.

Поставља се питање како у земљи Србији, у којој се из дана у дан смењују ерупције догађаја и вести, нажалост све мање је лепих, измученом и исфрустрираном гледаоцу сервирати још један блок информација у време када се он спрема на починак. Станојевић је са својом екипом нашао одговор и праву меру за то. Уређивањем трећег  Дневника вратио је шарм  сатарој госпођи РТС, можда довољно да малчице „пољуља“ традиционално велики рејтинг Дневнику у пола осам.

Са Станојевићем смо разговарали у Грачаници, после акције „Срце за децу“, коју је организовала Блиц Фондација, уз медијску подршку РТС-a,  током које је нашем породилишту поклоњен апратар за дијагностиковање раног општећења слуха код беба.

Питали смо га о стању, утицајима и притисцима на медије, разговарали о одговорности коју са собом носи новинарска професија, али и о томе колико је као потпрeдседник УНС-а упућен у рад медија на Косову и Метохији…


 Данас није лако бити ни спортски новинар, камоли радити на Косову и Метохији

Зоран Станојевић: Пошто сам и потпредседник УНС-а, упућен сам у ваш рад јер овде, мислим у Београд, долазе колеге са Косова и Метохије и имам прилику да чујем. Углавном, ретко долазе да се хвале условима у којима раде. Могу да се похвале причама које направе, али обично су услови лоши. Нигде у Србији услови за рад медија нису баш сјајни, али на Косову и Метохији је то баш доста изражено. Оно што генерално медијима иде на руку, јесте то што сада технологија није више тако скупа и недостижна, као што је некада било и могуће је да се са релативно малим средствима направи озбиљна ствар. Наравно, увек постоји питање како ће живети тај човек, који је највећи трошак и највећа вредност у новинарству. То је увек проблем у сваком послу у Србији данас, а у новинарству посебно. Када је новинарство у питању, очекивања су различита са разних страна, и од власти и од опозиције. Ми смо се ту негде нашли између чекића и наковања и сада и наковањ туче по нама, не само чекић, тако да није лако радити, ја мислим, ни спортско новинарство, а камоли овде на Косову и Метохији извештавати о проблемима које људи имају.

Ако је небезбено узети изјаву, ми смо као професија у проблему

ГрачаницаОнлајн: Шта мислите о безбедности новинара, како на Косову, тако и широм централне Србије?

Зоран Станојевић:  Мислим да је на Косову то посебно питање и мислим да на Косову безбедност има један другачији ниво. Сетимо се само да сваке године обележавамо и постављамо споменик за отете колеге који некада не потраје ни један дан. То вам говори не само о безбедности новинара, већ уопште о безбедности. Како да опстану људи и новинари, ако не може да опстане ни знак да су ти новинари некада радили и живели овде?!

Ако спомен обележје представља проблем, шта је онда са живима који желе да сведоче о нечему што се овде на Косову дешава? Када говоримо о безбедности, барем мени који долази из другог дела Србије се тако чини, изгледа да људи који живе и раде овде, имају додатан фактор, у смислу да њихова безбедност зависи од тога где су пошли, због чега, шта желе да раде и ко може да буде непријатељски расположен према њима, само из разлога што су Срби. То је тешко разумети и мене то увек врати на неко ратно време, када сам често боравио овде на Косову и подсети ме на то колико је то тада било непријатно и страшно. Надам се да је то сада далеко од тога, али ми се не свиђа идеја да новинар мора да размишља о томе да ли му је безбедно да негде оде, а да при том, то није скакање из падобрана, на пример. Мислим, да ли баш новинар мора да проба све или да оде само да узме изјаву?! Ако је небезбедно узети изјаву, ми смо онда као професија у великом проблему. Ја сам се надао да никада таква ствар у Србији неће да се догоди, али ето, готово већ двадесет година, ми смо у неком таквом режиму.

Медији између чекића и наковња док по њима туку и један и други

Данашња технологија захтева да сви у медијима морамо да знамо и радимо све

Грачаница Онлајн: Безбедност и лоша материјална ситуација новинара су велики проблеми, али се мени чини да постоји и трећи проблем, који је код нас овде посебно изражен, а то је едукација новинара. Шта бисмо могли у том погледу да урадимо, ми овде, али и ви из великих медијских кућа?
Зоран Станојевић: То је проблем који постоји и у другим деловима Србије, који има два нивоа. Један је тај што је у неке професије, па и у новинарство, а могу да кажем да је то вероватно и код таксиста, ушло много људи, не због тога што имају потребу и жељу и што воле тиме да се баве, него им се то учинило као једина прилика да некако нешто и зараде.

Прво, у професији има доста људи који нису ту због тога што су осетили потребу да се тиме баве, него због неких сопствених интереса, неки, на пример, због плате која им се указала. То је обично лош мотив, мада, не мора то да значи баш увек.

Понекад, неко ко је тако ушао, нешто открије и заљуби се у професију. С друге стране, та приученост влада свуда. Оно што ми можемо да урадимо, дакле, оно што је најважније, јесте то да људи најбоље уче на добрим примерима.  Дакле, прва ствар је да узори буду добри, да ми који радимо у великим медијима, који имају националну покривеност, дајемо добар пример. Ако ми дајемо лош пример и ако младе колеге буду училе на лошем примеру, никада ништа неће научити. Дакле, то је једна ствар. Друга ствар је да постоји мало више размене и да постоји прилика и за младе, поготову новинаре одавде, мада ја не бих ни правио разлику, јер од сваког новинара, па и од почетника човек може нешто да научи, јер је он можда имао неко искуство које ја нисам. Данашња технологија захтева од новинара да буде новинар и у штампаном и у електронском и у онлајн медију. Више нема разлике. Идемо ка томе да ћемо сви морати да радимо све, од телевизијског интервјуа, до текста за неки портал, а питање је шта ће бити са штампаним медијима…

Новинар не сме да прави компромис са својим моралом

ГрачаницаОнлајн: Овде на Косову и Метохији имамо више фактора утицаја на медије: представнике институција које раде по систему Републике Србије, Србе у косовским институцијама, косовске институције, односно Албанце, међународну заједницу. Како да један професионалац и један професионални медиј избегне све те утицаје, а да притом не угрози опстанак сопственог медија, али и саму новинарску професију?

Зоран Станојевић: Тешко. Човек мора прво да буде свестан да многе истине које жели да истера, неће моћи да истера, поготову јер ће му за многе ствари бити потребно пуно времена, пуно труда и пуно живаца, да би се то уопште чуло и видело. Једина битна ствар је да не прави компромис са сопственим моралом, дакле да размишља када ради неки посао: „Да ли ћу ја моћи, ако се околности промене да погледам у очи својој деци?“ То је више метафора, али да ли ћу моћи да погледам у очи пријатељима, комшијама и свим људима и да им кажем: „Можда нисте били пресрећни са оним што сам радио, али ја се не срамотим, односно не стидим се било чега што сам урадио. Има ствари које сам радио и није ми било пријатно, радио сам ствари које ми се можда не свиђају, али се не стидим.” Мислим да тај стид треба да буде граница која се не прелази. Све друго може да се преживи, али то осећање да сам урадио нешто неморално, то је нешто што остаје да живи заувек. Ја бих рекао, ако човек не може себи да постави друге границе, ту границу мора да поштује. Није добро да новинар икада у животу каже да се стиди нечега што је урадио. Значи, може да каже: „Урадио сам нешто што ми се није допадало, урадио сам нешто што није било моје мишљење и није био мој став, али нисам прешао ту границу неморалности“. Ко је радио у новинарству у време једнопартијског система, тај зна да су тада такође ограничења била жестока, али и тада новинари, без обзира што нису смели да говоре о партији и војсци никако, а о Титу само у суперлативима, нису ни тада морали да раде нешто чега би се стидели. Није баш да је ово за нас нешто ново. Ја се не сећам периода дужег од пар месеци, а то је оно када се власт мења, у коме је постојала нека онако баш новинарска слобода, када сте могли све урадити, све рећи. Ми смо углавном живели у дугим периодима страшних притисака, који су увек били материјални. Увек је било питање, хоће ли ми неко платити? Ништа друго. Значи, сви други притисци су подношљиви, али тај егзестенцијални притисак је просто неподношљив. Чињеница је, ако сте уцењени платом, небитно да ли сте новинар, општински службеник, лекар или радник у некој страној фабрици, ако вам егзистенција зависи од те плате, ви ћете се погнути далеко ниже него што бисте то волели. Али кажем, граница стида је оно што човек себи мора да успостави и да не иде преко тога. Све друго ће проћи, али тај неморал који се повремено јавља у нашој професији, нешто је што остаје заувек. То је оно што ми између осталог памтимо.

Без довољно новца будућност медија ће нам бити као и садашњост

Грачаница онлајн: Како видите будућност медија код нас. Видимо да има великих проблема свуда, и у великим медијима, на пример, у Вечерњим новостима, у Политици, до душе проблема различитих врста. Како видите будућност медија у Србији, укључујући ту наравно и Косово?

Зоран Станојевић: Док људи у Србији не буду имали новца да купују новине, да плаћају претплате и док фирме не буду имале пара да плаћају рекламе, будућност ће бити као што је и садашњост. Дакле, неће се много променити, можда чак буде још и горе. Потребно је да имамо публику која у материјалном смислу вреди, пошто она сада вреди у сваком другом смислу, осим у материјалном, јер они који плаћају обавезе ниско цене оне који нас слушају, читају или гледају. Дакле, када то буде промењено и када у медијима буде више новца зарађено од новинарског посла, онда ће и тај посао бити боље вреднован и више цењен. До тога тренутка, ми можемо само да одржавамо неки мали пламен у нади да ће он некада распалити много већу ватру. Није добро да се тај пламен угаси због тога што ће неко да каже: „Не треба нам вала ни мали пламен, ако не можемо сви на њему да се огрејемо.“ Ја мислим да ће без тог пламена бити јако тешко покренути слободне медије, уколико ни жижак те слободе негде није остао.

Медији између чекића и наковња док по њима туку и један и други

Грачаница Онлајн: Постоји прича да је деведеситих било најгоре. Неко каже да је данас најгоре. Када је, по Вашем мишљењу, код нас било највише цензуре, односно каква је ситуација у медијима и има ли слободе медија уопште?
Зоран Станојевић: Ја бих рекао да је претерано рећи да је данас ситуација упоредива са ситуацијом деведесетих, а поготову са ситуацијом пре деведесетих. Пре деведесетих ви нисте могли нигде да напишете нешто против државе, а да не будете ухапшени. Тада није постојао интернет, а ни на шапирографу нисте могли тако нешто да напишете. Ми смо то мало заборавили, а и тада није било баш толико новинара и није било толико медија. Деведесетих је такође та критика остала на једном маргиналном делу медија. Ми сада имамо већи притисак на неке традиционалне медије, али имамо и добар део медија који имају слободу да могу да напишу шта год хоће. Имамо интернет, на коме је слобода много већа. Наравно да су притисци страшни, али постоји простор. Онај ко жели да се информише, данас може да сазна реално шта се дешава, а онај ко не жели да се информише, њему нема помоћи. Дакле, ја не бих рекао да је најгоре време ово у коме сада живимо, када су у питању медијске слободе. Људима се увек чини да је сада горе него што је некада било. За пет година, дај боже да се ништа не промени, а ја се бојим да ћу рећи да ни те 2016. године није било тако страшно као што ће да буде, на пример, 2025.  Ја се стварно надам да ћемо то да променимо, а то сам мислио и 2000. и не мислим да је сада најгоре. Колика год да ми је плата, данас ми је најмања, јер ми данас највише треба. Према томе, не бих се усудио да кажем, просто не могу да кажем тако, јер ћемо једног дана то да меримо и да гледамо ко је, шта и када изјављивао.

Грачаница онлајн: Шта УНС, па РТС, на коме радите, могу да помогну мањим медијима и колегама, на пример на Косову и Метохији?

Зоран Станојевић: УНС ће имати много више обука за новинаре. УНС има и програме и могућности за то и УНС се широко бави новинарима, поготову новинарима из локалних медија, који немају толико прилике да се укључе у разне обуке које се нуде, рецимо у Београду. Што се РТС-а тиче, РТС се труди да формира сопствени центар, да оформи неку врсту РТС-ове школе новинарстава и начина на који се ради. Уколико то буде имало неког одјека, можда би то могли да приме и неки људи са стране. Ми смо до пре пет или шест година имали чврсту сарадњу у обукама са британским BBC-јем и много је новинара и сниматеља који су прошли кроз то. Дакле, ми идемо сада ка томе да то мало подигнемо унутар куће на виши ниво. Просто, мора да постоји то кружење људи, да они који су радили у РТС – у, ту научили и стекли нека знања, оду негде другде, а неко други дође у РТС. Значи, недостаје нам то кружење људи које би подизало квалитет. Код нас је ситуација таква, да човек ако се негде нађе, ако може да одатле не мрда…

Ја очекујем да ће, пре свега, УНС имати више обука и стварно мислим да сви ми који смо у томе, сви ми који смо у медијима, треба да учествујемо и на једној и на другој страни, и као полазници и као предавачи. Томе се стварно надам, укључен сам у неке УНС-ове пројекте, учествовао сам и учествоваћу у неким обукама и то ме увек радује.

 

Анђелка Ћуп

Аугустин Паљoкај: Срби на Косову су постали и остали жртве Севера

Између Косова и Србије не постоји ни један технички нити практични проблем који није резултат политичког неслагања око статуса Косова, каже Аугустин Пaљoкај, дугогодишњи дописник за приштински лист Коха Диторе из Брисела. Он оцењује да ће дијалог Приштине и Београда даље водити ка признању Косова од стране Србије јер, наводи Пaљoкај, уколико стварно жели ући у Европску унију, Србија ће морати да призна Косово. Србима Ахтисаријев план даје посебну улогу, уколико је искористе за сопствену добробит, то ће бити добро за њих, али уколико је користе за интересе Београда, то ће само отежати ствари, рекао је Пaљoкај и додао да није добро да косовски Срби имају улогу чувара суверенитета Србије на Косову.

Косовску опозицију Пaљoкај види као конструктивну у захтевима, али деструктивну у понашању. Формирање специјалног суда у Хагу оцењује као крах и неуспех косовског правосуђа и ЕУЛЕX мисије.

Аугустин Паљокај, новинар косовског дневника „Коха диторе“ и загребачког „Јутарњег листа“, рођен је у Пећи, живео у Хрватској, сада живи у Бриселу и у новинарству је од 1993. године. Пaљoкај каже да је на медијској сцени и у новинарској индустрији наступило време конфузије, али да је најважније остати веран професији. После 23 године активног рада у новинарству износи своје виђење стања у медијима на Косову.

Аугустин Паљокај: Стање у медијима на Косову је тешко из више разлога. Први разлог је то што је цела индустрија свуда у свету у кризи. Појавом друштвених мрежа, као што су Фејсбук и Твитер, део дебата се преселио на друштвене мреже, људи мање читају, поготову млади, новине се мање купују што утиче на пад тиража, а то доноси и мење новца за све, самим тим и за новинаре. То омогућава да се без великих улагања појављују и мањи портали. Све то је допринело некој врсти конфузије, сада у новинарској индустрији, али и на медијској сцени.

Други проблем медија на Косову јесте што су они углавном подељени и служе неким другим интересима, не сви, али гро њих, да. Ипак, у односу на остатак регије, ситуација на Косову је нешто боља, јер ипак имате алтернативу. Овде мислим на медије на албанске медије. Имате Коха диторе и ТВ Коха, која је приватна, непристрасна, независна, новине Зери, које су исто професионалне, имате РТК, која иако је државна и под утицајем власти, ипак даје простора и другачијим мишљењима, тако да је тај плурализам негде и у одређеној мери и присутан.

ГрачаницаОнлајн: Како остати и опстати толико година у новинарству, посебно у врху?

Аугустин Паљокај: Једини начин је да останете увек верни својој професији и веродостојни, да вам читаоци и гледаоци верују и онда вам се они враћају. Значи, ако вас не купују, ако вас не читају, ви ћете нестати са тржишта и то је тако увек било и тако ће бити док год буде постојало новинарство. Новинарство ће увек постојати јер људима требају информације. Развој технологије је омогућио свашта, али још увек није измислио машину која замењује новинара. Ви можете брже да дођете до информације, али је компјутер не може прерадити, тако да, без обзира да ли се информација пласира кроз компјутер, на wеб сајту, на радију, на телевизији или у новини, произвођач те информације, односно човек који је прикупио и урадио све те радње је новинар, тако да ће новинарска професија увек опстати. Сада је заиста на раскршћу, и мислим да ће морати да преброди ту ситуацију и да ће се некако стабилизовати као професија.

Аугустин Пољакај: Срби на Косову су постали и остали жртве Севера

Косовски Срби су мање информисани о садржају дијалога у Бриселу од Албанаца. Добитници дијалога, требало би да буду сви грађани, али они то нису…

ГрачаницаОнлајн: Једна од главних тема раздора и разлаза између Срба и Албанаца јусу вести које стижу из Брисела. Мислим на бриселски дијалог између Београда и Приштине, јер не стижу исте вести за Србе и Албанце. Како ви оцењујете различите информације које добијамо?

Аугустин Паљокај: Нажалост, то је тако због недостатка транспарентности и због манипулације обеју страна. Ту нису криви медији, јер они преносе оно што кажу стране које преговарају. Ми на албанском преносимо шта је рекла делегација Коосва и шта је рекла делегација Србије. Такође, покушавамо да дођемо до информација и из других европских извора. Ми новинари чинимо све што је у нашој моћи и не можемо измислити информације. Оно што добијемо, максиимално и пласирамо. Нажалост, ЕУ ту не помаже превише, јер допушта странама да свака каже своју информацију и ако је то политички опортуно, нека наставе. То, наравно, није добро, јер то збуњује грађане, а дијалог је требало да буде намењен првенствено интересима грађана. Како грађани могу да имају користи од дијалога ако немају праве информације о чему се разговарало и о чему су се преговарачи договрили? Оно што видим као проблем за Србе на Косову, јесте што мислим да су они мање информисани о садржају дијалога од Албанаца. Дијалог је о Косову, дијалог је о ситуацији на Косову, дијалог је о Србима на Косову, дијалог је о грађанима Косова. Дакле, све је око Косова, а Срби се углавном информишу преко београдских медија, јер само београдски медији имају своје дописнике у Бриселу, они могу лакше да дођу до политичара из Србије који су тамо у дијалогу, а њихов угао гледања је углавном кроз призму факторизације Србије као државе у међународним односима. Значи, шта тај дијалог значи за пут Србије према Европској унији, да ли ће он помоћи да Србија почне преговоре. Ништа не чују шта је дугорочно важно за људе који имају српско држављанство, за регију, али то нема везе са свакодневним проблемима грађана. Ту недостају информације о томе шта одређени договор, на пример, важи за вас у Грачаници, или за некога у Чаглавици или Митровици. Значи, да ли је Србија отворила или затворила поглавље 35, неће променити живот некога у Грачаници,али да ли ће се његова диплома из Универзитета у Приштини признати, јако му је важно и промениће његов живот. Такође, важно је какав ће он телефонски број имати, колико ће плаћати рачуне, од кога ће да добија струју. Дакле, практична питања и питања која су везана за свакодневни живот грађана. Међутим, она су толико исполитизована, да због политичких разлога, представници Косова и Србије не желе дати праве информације.

Не верујем да ће нека од чланица ЕУ повући своје признање Косова и рећи извините ми смо погрешили. Србија ће морати да призна Косово уколико жели у Еу, и тој захтев Србији доћи ће на дневни ред.

ГрачаницаОнлајн: При повратку из Брисела, обе делегације кажу да су разговарали у интересу грађана. Такође, чули смо да је дијалог на техничком новоу.У Србији кажу да причају са привременим покрајинским институцијама, са Косова пак поручују да су они коначно признати од стране Србије, јер се дијалог води на високом нивоу. Шта ви мислите, да ли овај дијалог води заокруживању косовске независности,да ли се води због неког пута Србије и Косова у Европску унију? Има ли у њему добитника и губитника?

Аугустин Паљокај: Добитници би требало да буду грађани, али то још увек нису. Зато кажем да је дијалог исполитизиран. Ми постављамо питање шта тај дијалог значи и да ли значи да Србија треба да призна Косово, да ли значи да је Косово напредовало прена Европској унији? Онда улазимо у политичку сферу, а увек се говори да је дијалог технички. Значи,он није технички, већ је политички и покренут је са политичким разлозима. Јесте покренут да се решавају практични проблеми, али између Косова и Србије не постоји ни један технички нити практични проблем који није резултат политичког неслагања око статуса Косова. Ако ви кажете да је Косово независно, а они кажу да држава Косово не постоји него је наш део, значи имамо проблем који ће отежати решавање било којег другог проблема, од власништва над једном трафо станицом, до међународног позивног броја телефона, признавамја диплома итд.

Значи, кренуло се у решавање тих практичних проблема и видело се одмах да постоје политичке препреке на путу њиховог решавања. Чак и када се договоре и када треба да дође до спровођења, не може се имплементирати зато што у папиру пише Република Косова или пак пише да је Косово део Србије и тако. Дакле, дијалог ће трајати дуго, нажалост, иако би се проблеми могли решити брже.

Аугустин Пољакај: Срби на Косову су постали и остали жртве Севера

Рат се завршио пре 17 година, људи живе ту, деле судбину, живе под истим небом и нема ту шта. Наравно, свако може имати свој став о Косову, али реалност је реалност. Не могу луди чекати цели жовот да се нешто реши што ће му олакшати живот. Како каже она изрека, „дугорочно смо сви мртви“. Дакле, можемо ли ми сада чекати 20 година? Наравно да не би требало, јер живот пролази. Али, враћам се на ваше питање са почетка, да, дијалог ће водити ка признању Косова од стране Србије. Значи, уколико стварно жели ући у Европску унију, Србија ће морати признати Косово. То је Србији речено приватно. Европска унија то не може рећи службено и не може то ставити на папир, јер постоје државе, њене чланице које нису признале Косово. Како да тражимо од Србије да призна Коосво када имамо Шпанију, Кипар, Грчку, Словачку и Румунију, које то нису…. и друго, Србија је толико дала у корист ЕУ, тако да је контрапродуктивно да сада тражимо од њих да признају Косово, али то ће доћи на дневни ред. Дакле, ако Србија говори да никада неће признати Косово, та изјава не неки начин значи да никада неће ући у Европску унију. То не значи да Европска унија жели лоше Србији или да су на страни Коосва, него једноставно, ЕУ не жели увозити проблеме и не може у чланство примити било коју државу која за свог суседа каже да он не постоји, него је то њен део. То су као територијалне претензије, зато што је Косово држава барем за 23 чланице ЕУ. Дакле, Косово је за Немачку сусед Србије, као и за Британију и Француску, а у ЕУ се одлучује консензусом. Ако Европска комисија каже: „То ми нисмо тражили као услов, то није битно, али државе чланице ће то тражити, али кажем вам да је Србија тек на самом почетку процеса интеграције у ЕУ, који ће по мом мишљењу трајати барем 10 година, а шта ће бити након тога, видећемо, али очито је ако имате 23 државе које су признале косовску државност, ако имате реалност на терену, то се неће одбацити и нико неће повући своје признање у смислу: „Ми смо погрешили и повлачимоо признање“. То се неће догодити.

ГрачаницаОнлајн: Говорили сте да је пред Србијом дуг пут, када су у питању европске интеграције. Вратимо се на Косово, колики је пут испред Косова?

Аугустин Паљокај: Ма, Косово није ни кренуло на тај пут.

ГрачаницаОнлајн: Шта онда значи Споразум о стабилизацији и придруживању?

Аугустин Паљокај: ССП значи пуно за Косово. То је први и најважнији документ којим Кососво уређује односе са Европском унијом. Он отвара велике могућности за Косово,у смислу извоза роба са Косова. Значи, ЕУ је највеће тржиште, ту има 500 милиона људи, Косово ће све што произведе, наравно ако буду задовољавајући стандарди, извозити на то тржиште. То ће подстицати стране инвестиције итд. Дакле, са тог аспекта, то ће помоћи Косову. Такође, помоћи ће и да Косово своје законодавство прилагоди стандардима Европске уније. Али, процес интеграције, у смислу могућег чланства у ЕУ, може кренути тек када се Косово буде третирало као држава од стране Европске уније. У овом тренутку то није због тога што пет држава не признаје Косово, а унутар ЕУ у процесу проширења и у спољној политици се одлучује консензусом, значи једногласно од стране свих 28 држава чланица. Ако једна држава не признаје Косово, то је довољно да процес не иде даље. Зато кажем да формално, Косово није кренуло према чланству у Европској унији.

Заједница или Асоцијација српских општина, два назива на три језика, албанском, српском и енглеском, значи остављање простора за манипулацију. Срби Заједницу општина доживљавају као неко парадржавно тело које ће заштити њихове инересе. Стварање неке нове паралелне структуре уместо интеграције довешће до сегрегације.

ГрачаницаОнлајн: Шта ви мислите о формирању ЗСО и оснивању Специјалног суда за ратне зочине, неко каже бивших припадниика ОВК, неко каже свима који су починили злочин? За формирање Специјалног суда имамо одлуку скупштине Коосва, а када је у питању ЗСО, нисмо се макли од почетка.

Аугустин Паљокај: Проблем је у самом приступу оном што Срби зову Заједница српских општина, а Албанци Асоцијација општина са српском већином. Тиме што су намерно ставили два имена, а у сва три језика, и на српском и на албанском и на енглеском, ти називи различито значе, значи да се кренуло од давања простора за манипулацију, дакле од самог првог корака. И када тако кренетем како да то објасните. Зато су се после изродили нови проблеми у имплементацији. Тај споразум има елементе дискриминације. Не можете ви политичким одлукама одредити какве етничке припадносту може да буде судија или тужилац или да кажете да Србима не може да суди Албанац и тако даље. То је апартхејд, то је постојало само у Африци. Ви то можете да направите у пракси, али то не можете да имате у закону. Са косовске стране постои оправдана разлога зашто се та асоцијација не може основати онако како је договорено, него се мора кроз косовске законе сада уважити оно што је рекао косовски Уставни суд, који за Србију не постоји, а такође за Србију не постоји никаква Република Косово, па према томе не постоји ни Уставни суд, не постоји ни Уставни суд Републике Косово, али то је сада та политичка пропаганда, а стварност је некако другачија. Ја мислим да Срби то схаватају као неку асоцијацију, односно, као неко парадржавно тело које ће заштити њихове инересе. Ја мислим да то води ка стварању неке нове паралелне структуре која ће уместо интеграције довести до сегрегације. Дакле, они ће се унутар асоцијације договарати и заступати одређени став у косовској скупштини, који ће углавном ићи ка спречавању неких одлука које косовски Албанци желе. Ако се то тако догоди, онда ће утицај стварања ове асоцијације или заједнице, бити негативан. Ако ће то стварно да буде место на коме ће сарађивати општине са српском већином ради заједничких пројеката, то ће онда имати позитивни елемент. Дакле, та заједница или асоцијација, како је год ко зове, а чак и није свеједно како ће се звати, треба видети када се направи статут, како ће изгледати, да ли ће водити ка интеграцији или ка сегрегацији косовских Срба.

Формирање Специјалног суда је доказ да су косовско правосудје и Еулекс доживели крах и неуспех.

ГрачаницаОнлајн: Специјални суд?

Аугустин Паљокај: Специјални суд је друга прича која нема везе са дијалогом и која је резултат извештаја Дика Мартија и извештаја Савета Европе и колико ја знам, све су процедуре завршене, Косово је са своје стране све направило, ЕУ исто, чека се само да холандска влада, односно парламент, одобре да седиште тог специјалног одељења суда буде у Хагу. То ће да буде део косовског суда, неће то да буде међународни суд, неће то да буде неки нови Хашки суд, али ће бити суд који ће судити по законима Косова. Тај суд се неће бавити свим ратним злочинима него ће се специфично бавити случајевима који су споменути у извештају Дика Мартија. Ја лично, формирање тог суда видим као јако лош корак, као доказ да је правосуђе на Косову доживело крах и неуспех, као велики неуспех Еулекса. Ако се за осам година није створила ситуација, у којој се свим злочинима може судити у косовским судовима, да се могу заштити сведоци, да тужилаштво, правосуђе и судови буду независни, ако је 17 година након рата Косово једино место у Европи, за које ће се суђења морати одвијати у другој држави, то је, по мени, велика мрља за Косово и најбољи доказ тоталног краха свих напора да се владавина права осигура на Косову.

Косовска опозиција није јединствена, конструктивна је у захтевима а деструктивна у понашању.

ГрачаницаОнлајн: Ваша оцена тренутне политичке ситуације на Косову. Да ли ова година може да буде година ванредних избора на Косову?

Аугустин Паљокај: На Косову се никада не зна и све зависи од одређеног тренутка. Погледајте само како су неодговорни политичари у региону. Они само процењују тренутак који је њима најповољнији и онда изазову изборе. Рецимо, имамо случај у Србији, где је Вучић као премијер изазвао ванредне изборе, мислећи да ће добити још већу већину него што је имао. Очигледно је да се мало прерачунао, али све се прилагођава томе. Сада је Хашим Тачи, уз помоћ косовских Срба, осигурао да буде председник Косова. Он више није председник своје странке, ако ново руководство његове странке процени да може добро да прође на изборима, они ће изазвати изборе, а ако процене да не би добро прошли и да би могли угрозити владу, неће. Али, не верујем да би могло доћи до неког преслојавања и да би могло доћи до мењања партнера унутар владе. Дакле, политичка ситуација на Косову остаје увек таоц интерса одређених кругова, који нису саммо политички, нажалост.

ГрачаницаОнлајн: Какву опозицију има Косову?

Аугустин Паљокај: Косово има, прво, опозицију која није јединствена. Она јесте конструктивна у захтевима, али је деструктивна у понашању. Најбоље организован и најбоље структуирана опозиција је покрет „Самоопредељње“. Са њима се људи могу слагати или не слагати, али иза њих стоји добра организација,млади и школовани људи, тако да они имају своју структуру и имају своје захтеве. Они ће имати све већу подршку грађана. Неће они имати већу подршку зато што у програму имају уједињење са Албанијом, него зато што су најактивнији у откривању недостатака у Влади. Друге опозиционе странке, НИСМА Фатмира Љимаја и Алијанса за будућност Косова Рамуша Харадинаја, прилично су јака опозиција, али проблем са њима је да су једном већ били на власти, тако да увек постоје сумње када они критикују људе који су сада на власти, а са њима су пре чинили власт. Зато кажем да је права опозиција она која никада није била на власти, као што је то покрет „Самоопредељење“ и процењујем да ће расти подршка грађана за њих. Ја сам их пажљиво пратио и они никада не говоре ништа против Срба, они увек праве разлику између Србије и Срба, тако да се пазе. Није истина да су они националисти. С друге стране, они заступају неке ставове који су неприхватљиве за међунаридну заједницу, оријентисани су крајње лево, против су приватизације, мисле да држава треба да буде власник великих компанија, природних ресурса итд. Дакле, носиоци су поликтек која је за неолибералну Европу за сада неприхватљиво. Ситуација на Коосву, и због Ахтисаријевог плана и због устава је таква да Србима даје посебну улогу. Ако је желе користити за сопствену добробит, то ће дити добро за њих, али ако је желе користити у интересу Београда, то ће само отежати и спречити напредак Косова у свему. Значи, ако Косово треба да донесе неки закон, тај закон се неће моћи донети без двоструке већине, без већине у парламенту Косова и већине српских представника у том парламенту. Ако та листа Српска иде по мишљење у Београд, а Београд каже: „Немојте то допустити“, то је по мени повратак улоге Београда и унутрашње уплитање на Косову. Није добро за косовске Србе да имају улогу чувара суверенитета Србије на Косову

Срби на Косову су постали и остали жртве севера Косова.

ГрачаницаОнлајн: Север Косова?

Аугустин Паљокај: Када би сте ви судили по ономе што чујете у Бриселу, ви би сте помислили да је то Лихтенштајн или најбогатији регинон на Балкану, зато што се толико фондова одваја за север. Европска унија даје 35 милиона, Косовска влада даје фондове за пројекте на северу, Влада Србије помаже, царина која се тамо убира, може се користити за тамошње пројекте, а онда одете тамо и то не видите. Видите аутомобиле који, или немају регистрарске таблице уопште, или имају регистарске таблице Београда или косовских градова, али издате у Србији. То је тамо као ничија земља у овом тренутку. Нажалост, без обзира на све споразуме и тако даље, нема слободе кретања. Неко каже да је то због страха, можда постоји и страх, али страх је питање осећаја, не мора он да буде реалан, али он постоји и ви не можете човеку који се боји рећи да се не боји, ако му не можете омогућити и гарантовати безбедност. Када је север у питању, мислим да су остали Срби на Косову, постали и остали жртве севера. Значи, превелики је фокус на север, а колико јазнам, већина Срба не живи на северу. Дијалогом је заправо заустављен процес интеграције Срба на Косову, јер су они који су се почели интегрисати пре дијалога, постали су издајници, а ове сада, и Београд, и Алабнци и међународна заједница гледа кроз призму севера и занемарили су друге Србе у остатку Косова. И на крају карајева, ако сви кажу да је јако важно за Србе сачувати те манастире и културну баштину,колико ја знам, огромна већина је ван севера Косова.

Анђелка Ћуп

ИНРЕРВЈУ: Владета Костић – „Грачаница бележи прилив, а не одлив становништва. Ово више није место одакле у свет одлазе само лоше вести“.

Званични податак је да Грачаница има 10. 600 становника. Према статистици о броју пореских обвезника, социјалних давања, о броју ђака у школама процењено је да на територији општине има између 22. и 25. 000 становника. На основу општинских интерних података, 85% станивништва општине Грачаница чине Срби, док преосталих 15% чине ромска, албанска и остале заједнице. Ове незваничне податке је за Грачаница онлајн изнео први човек Општине Грачаница, Владета Костић. У интервјуу за наш портал, Костић објашњава зашто локална власт захтева ванредни попис становништва и какав је развојни план ове локалне самоуправе. О незаконитом претварању пољопривреног земљишта у грађевинско, коначну реч препушта судским органима и надлежним инстутуцијама. „Оцену нашег рада или нерада даће грађани већ следеће године на изборима“, рекао је Костић који се нада да ће, ако не у његовом, онда у нечијем следећем мандату, Грачаница добити прву фабрику и нова радна места за младе. 

Неуспео и половичан попис, вратио нам се као бумеранг кроз упола мањи буџет

Грачаница онлајн: Зашто се залажете за ванредни попис становништва и колике су штете у еврима због тога што су Срби бојкотовали попис 2011.године?

Владета Костић:  Дакле, то су званични и незванични подаци. Управо то је разлог зашто је општина Грачаница тражила анекс за ванредни попис, с обзиром да 2011.године, овде је попис, по нашем мишљењу неуспео и половично урађен. То су негативни ефекти, односно то нам се као бумеранг вратило кроз упола мањи буџет. Рећи ћу вам да се 89% буџета кодира, односно, добија се из министартсва и владе управо у односу на број становника. Ако сами упоредите званучне и незваничне податке, односно реално стање на терену са званичним подацима у буџету, онда ћете доћи до податка да би буџет општине Грачаница требало да буде, скоро па упола већи, од овог који тренутно имамо.

Истражни органи и овлашћене институције даће завршну реч око злоупотреба са трговином земљишта

Грачаница онлајн: Видели смо да су почела разна хапшења Албанаца и Срба, због продаје земље на територији општине. Реците, да ли је процес претварања пољоприбредног у грађевинско землиште, до сада био у складу са законом и ако није, да и је неко одговарао због тога? Какве ће правне последице сносити лица која су се бавила таквим радњама и каве ће последице сносити сами грађани?

Владета Костић: Знате, ја могу да причам само о периоду, од када имам мандат да представљам грађане у овој локалној самоуправи и ми смо се држали развојног плана, с обзиром на то да је он усвојен на Скупштини 2014. године. Дакле, то је документ који одређује где је могуће шта градити. За све што није у складу са развојним планом, мора да постоји одлука локалне Скупштине. Одборници Грачанице треба да дају сагласност да се одређена парцела претвори из пољопривредног у грађевинско земљиште. Ми смо се у одлукама, које је доносила локална Скупштина, држали принципа, у смеру са привредним развојем, дакле, одобравали смо оне одлуке које се тичу привредних објеката, гледали смо да те парцеле не буду много удаљене или да се наслањају на постојећу бизнис зону, која је предвиђена развојним планом. Период од формирања општине или пре формирања општине, с обзиром на чињеницу да је општина настала од територија општина Приштина, Липљан и Косово поље, апсолутно не бих комнтарисао. Треба да знате да постоје одређене истраге које се воде по том питању и ја једноставно, својим изјавама не бих желео да угрозим истрагу, нити је мој посао то, нити сам ја плаћен да се тиме бавим. Нека истражни органи и институције које су задужене за то, дају крајњу реч, па ће и поступци који буду касније спроведени, бити у складу са тиме. А у наредном периоду ће се и Општина тако понашати.

Земљу продају они који већ одавно нису овде. Грачаница бележи прилив, а не одлив становништва.

Грачаница онлајн: Да ли се бојите да би Грачаница, као општина са српском већином, управо због овога о чему смо сада причали, због те продаје земље, али и због узурпације која постоји, могла да постане општина у којој су Срби у мањини и какве би евентуалне последице то могло да има по општину, али и шире?

Владета Костић: Незванично, ми смо правили једну анализу управо око овог проблема, који је по мом мишљењу и највећи проблем у општини Грачаница, али нама становништво, генерално, не одлази. Ми на основу података из наших предшколских установа, основних и средњих школа, имамо око 4.800 деце. Дакле, то је популација млађа од 18 година. Ако узмете податак да имамо између 22.000 и 25.000 становника, онда можемо рећи да нам је скоро петина становништва млађа од 18 година и то је нешто што охрабрује. Знате, највећи број купопродајних уговора који се склопи у општини, а односе се на продају и куповину земљишта, јесу купопродајни уговори са онима који уопште не живе на својим имањима. Значи, они негде из Смедерева, Београда, Новог Сада, Крагујевца или из неког другого места овласте адвоката или лично дођу и продају своја огњишта, односно своја имања. Људи који овде живе, у много мањем броју продају своју земљу, односно своје куће, а и они који то раде, то су претежно породице које нису економски угрожене, већ финансијски стоје веома добро, можда стоје и најбоље у односу на већи број становника. Ја стварно не знам разлог продаје код тих и таквих случајева, осим да то лично окарактеришем као хир или као жељу за још већим увећањем иметка. С обзиром на то да су рубна села најугроженија по том питању, зато уназад две године покушавамо да велики број капиталних иинвестиција, односно инфраструктурних пројеката, фокусирамо управо у тим селима, не бисмо ли прво, са том базном инфраструктуром успели да подигнемо ниво квалитета живота. Свакако да ћемо се и у области социјалног становања фокусирати и пребацити одређени број објеката, које ће општина градити у тим рубним селима. Постоји велика тенденција да људи продају своја имања, на пример у Сувом Долу, Лепини, Радеву и тако даље, а да онда са тим парама купе плац у Грачаници или Лапљем Селу, не би ли били ближе Грачаници, вероватно зато што је и путна и сва остала инфрструктура у тим селима деценијама била запостављена. Дакле, порадићемо на томе и то је оно што општина може да пружи грађанима. Какав ће ефекат бити и да ли ће тај тренд да стане или да крене у другом правцу, то ће нам рећи период, односно године које су пред нама.

Грачаница онлајн: Када смо већ код продаје земље, не можемо да мимоиђемо Чаглавицу, у којој се већ променила етничка структура и у којој се земља продавала и за више од 50 000 евра по ару. Да ли имате неки податак колико је земље продато у општини Грачаница, од 1999. године до данас и да ли је некада неко проценио колико је коштала та трговина?

Владета Костић: То је велики посао, који захтева време и то је озбиљан податак да бих ја паушално изашао пред јавност са неким подацима, али то да је ар земље у Чаглавици коштао и до 50 000 евра, то је тачно. Шта су људи урадили са тим парама, то је питање за њих, а не за мене и за нас у локалној самоуправи. Управо вам то говори да је општина, рецимо, макар што се Чаглавице тиче, била или је немоћна, ако неко дође и понуди за ар земље 50. 000 евра, што је апсолутно нереална цифра. Дакле, чак и ако желите да извршите експропријацију земљишта, о коме ви причате, процене министарства ће бити много мање у односу на износе које нуде комшије Албанци за землу у Чаглавици. То је однос према свом огњишту, односно према имањима самих грађана Чаглавице и апсолутно, та питања, која сте ви мени поставили су усмерена ка њима, а не ка мени.

Грачаница онлајн: Можемо ли онда да очеујемо од локалне самоуправе, односно од одређених Одељења, која су задужена за социјлана давања, за доделу станова, грађовинског материјала и не знам какву све не помоћ, да раде добру и реалну процену и да исти ти људи који су узели милионе, не могу да буду у реду са људима који нису ништа продали, који живе овде или у Новом Брду или Клини, на пример? Шта општина чини на том плану? Хоће ли се икада направити реална социјална карта и хоће ли се икада јавно рећи ко заслужује неку врсту помоћи, а ко је не заслужује? Сложићете се са мном да је до сада било свакавих ситуација и нереалних подела помоћи, субвенција, кућа и станова.

Владета Костић: Постоје случајеви да на банковним рачунима неки људи имају и по неколико стотина хиљада евра, а да се овде појављују као социјални случајеви, или са захтевом за доделу стана за социјално угрожена лица или једнократне помоћи и тако даље. Али тим и таквим случајевима, на образ. Посао око израде социјалне карте, коју ради општина Грачаница, траје већ годину дана. Социјлана карта је већ при крају и ми ћемо рангирати лица високог, средњег и ниског приоритета. Одређене апликације, односно грађани који су на тој социјалној карти, било становања или пружања неке друге врсте помоћи. Коначна социјална карта ће пре објављивања проћи скупштинску процедуру. Дакле, ми желимо да транспарентно одрадимо посао, да са тим упознамо и јавност и одборнике. Да је наша идеја и намера другачија, то свакако не би ишло у скупштинску процедуру, нити јавни позив, нити би смо о томе причали овако јавно и отворено пред новинарима. Нека јавност да оцену да ли ће та социјална карта у великом проценту или максимално бити реална и поштено урађена. Наравно, увек постоје пропусти који могу да се десе, али смо оставили простор да можемо унутар социјалне карте да радимо корекције, уколико искрсну неке непредвиђене ситуације. Дакле, говорим о томе да је неко данас социјални случај и да он на социјалној карти прође, а да у неком наредном периоду или пре него буде реализован његов захтев по социјалној карти, изврши неку трансакцију, било око куће, имовине или тако даље. У том случају такав појединац престаје да буде социјални случај, јер више није сирориња, ако тако могу да кажем, већ на рачуну има одређену суму новца и тај ће бити склоњен са листе. Зато се и зове социјлна карта становања, јер пре свега, ми желимо да област становања и тих породица које су, не својом вољом, постали становници ових простора и општине Грачаница, да буду социјално збринути, али изнад свега, покушавамо да се фокусирамо на оне породице које имају вољу да овде остану и да живе, а не на оне које су једном ногом у Грачаници, а једном ногом у неком другом граду.

Владета Костић

О нашем раду или нераду грађани ће сами одлучити већ следеће године

Грачаница онлајн: Видиљиве су спољашње промене у општини Грачаница, која је сада Србима замена за Приштину, али општинска администрација сигурно има бројне проблеме. Који су највећи проблеми у општини на чијем сте челу?

Владета Костић: Први проблем је упола мањи буџет, као што сам вам рекао. Ми покушавамо да са оним средствима, која имамо, а из године у годину, та средства су све мања, дакле, управо у оном оперативном делу буџета, што се тиче роба и услуга, преко којих ми одржавамо и комуналну хигијену и субвенција, преко којих ми подижемо и културу у самој општини, преко којих покушавамо да нешто направимо у области спорта, омладине и тако даље. Управо ово што сам вам набројао јесу и највеће позитивне промене које могу да се примете и због којих смо свакаоо сви радосни. Грачаница више није место одакле иду само лоше вести и нисмо ми сада познати само по инцидентима или нечему што се лоше дешава. Дакле, Грачаница је сада позната и по фестивалима, филмским и другим, по културним дешавањима. Грачаница је позната и по новим споменицима који нам враћају идентитет, Грачаница има и нове дане општине, који су медијски и нашироко пропраћени, а о свим нашим осталим резултатима, раду или нераду, веома брзо ће грађани имати прилике да се изјасне и они су највећи оцењивачи нашег рада и већ следеће године ћемо добити оцену да ли смо ми добро радили у протеклом мандату или нисмо.

Грачаница онлајн: Колико сте ви, као човек који је годинама радио са младима, задовољни тиме колико се данас улаже у младе. Шта општина ради како би нам млади опстали овде, како би кренули правим путем и како би се отварала радна места за них?
Владета Костић: Улагање у младе људе треба да крене од предшколских установа. Оно што јесте до локалне самоуправе, јесте да се створе што бољи услови. Ми ту улажемо и улагаћемо у наредном периоду. На ономе, што је можда чак и битније, за рад са младим људима су најодговорнији њихови васпитачи, родитељи и сви они који утичу на формирање личности једне младе особе. Након завршетка среднеј школе, јасно је да не може свако из једне генерације да заврши високе школе и да буде на руководоћем местима, али је такође јасно и да не могу сви да буду на административном буџету општинске или неке друге институције. Мој највећи страх јесте да ли ће млади који траже посао хтети да раде у производним погонима, за које је већ видљиво да ће у неком наредном периоду бити отворени и на овим нашим просторима. У тој области интензивно раде и две привредне коморе, и Косова и Србије. И ја сам, игром случаја, био учесник неколико таквих састанака и сасвим сам сигуран да, можда не у мом мандату, али већ у неком следећем периоду, нићи ће прва фабрика која ће тражити радну снагу. Ја кажем да код мене постоји страх да ли ће наша омладина, дакле омладина српске националности, желети да ради у тим погонима. Да ли ће или неће и како ће бити, видећемо када се први такав погон отвори. Ми интензивно покушавамо да комуницирамо, чак и са фабрикама које постоје у нашој бизнис зони, чија имена не бих изговарао због саме рекламе. Имаћемо у наредном периоду, можда пар десетина радних места, која нису административна, већ су то места у самим погонима. Понудићемо становницима наше општине и нашој заједници, а одна ћемо и видети какав ће одзив да бити. То ће управо бити индикатор да ли млади људи не бирају посао, као што се то каже, с обзиром на чињеницу да је економска ситуација генерално на целом Коосву, веома лоша, ако не и најгора у региону.

Анђелка Ћуп

INTERVJU Дејан Анастасијевић

Бриселски дијалог, трговина овцама или ливадом?

Дописник „Времена“ из Брисела, Дејан Анастасијевић, оцењује да је дијалог између Београда и Приштине заснован на погрешним основама. У интервјуу за Грачаницаонлајн, Анастасијевић каже да код владајућих елита на Косову и у Србији не види искрену жељу да се дијалогом дође до трајног решења. „Светска и европска дипломатија није пријатељска утакмица“, наводи Анастасијевић и додаје да Косово није на листи приоритета Европске уније када она на својим источним и јужним границама има много врелије конфликте. Новинар који је извештавао са ратних подручја бивше Југославије и био позван у Хаг као сведок оптужбе против Слобода Милошевића каже: „Са данашњег аспекта никада не бих сведочио против Милошевића“.

„У дијалог у Бриселу, ниједна страна није ушла искрено“

Грачаницаонлајн: Како гледате на дијалог у Бриселу и да ли, по вашем мишљењу Србија води дијалог једино у циљу да што пре постане члан Европске уније? На Косову, посебно међу Србима, постоји мишљење да је разлог дијалога само чланство у Европској унији, а не грађани. Из Београда, наиме, званично поручују да воде преговоре због Срба који живе на Косову.

Д. Анастасијевић: На дијалог у Бриселу гледам са помешним осећањима. Са једне стране, ја бих заиста волео да се та прича која се тиче српско -албанских односа, једном заувек заврши. Заиста, та прича на Косову, од 1997-1999. године, само је једна епизода у јако компликованој и дугој историји. Волео бих да се та прича коначно оконча споразумом који ће омогућити да Срби и Албанци, барем једна или две генерације, проживе у миру. Са друге стране, имам много проблема са начином на који је дијалог конципиран, са начином на који се дијалог одвија и нисам сигуран да су резултати у складу са прокламованим намерама. Хајде да почнемо из почетка...Као прво, мислим да су обе стране неискрено ушле у овај дијалог, пре свега зато што нису ушле у дијалог својом вољом, него зато што су Европска унија и Америка захтевале то од њих и поставиле дијалог као услов, и за европску интеграцију и за економску помоћ. Тако, тај дијалог повремено личи на оно када се деца у школи побију, па их учитељица изведе пред таблу и каже им: „Хајде сада се рукујте и помирите“, а онда, када буде одмор, све крене поново. Са једне стране је ту, да тако кажем, мало понижавајући став, који Европска унија има, и према Србима и према Албанцима, у смислу „ми ћемо сада да помиремо ове дивљаке, који не знају ни за шта друго него да се бију“. Са друге стране, оно што мене највише забрињава, јесте што не видим искрену жељу у владајућој елити, ни у Београду, ни у Приштини, да резултат дијалога буде неко трајно решење, него свако гледа да освоји неке политичке поене. Што се тиче Београда, Београд је ушао у ту причу само заиста због тога, што без тога не би могли да рачунају на ту причу да ће се процес приступања Европској унији наставити. Са друге стране, Приштина је ушла, не само због европске перспективе, која је јако далеко за Косово, него и због тога што су веровали и што још увек верују да ће кроз дијалог добити потврду државности Косова и да ће се то на крају завршити признањем Косова од стране Србије, за шта исто мислим да није, ни искрено, ни реално, да би се тај процес завршио. Значи, то су главни разлози што не верујем у такав дијалог за који мислим да је заснован, у доброј мери, на погрешним основама. За мене, као некога ко није био на Косову скоро десет година и ко и у Србији није био задњих четири и по године, заиста не знам колико тај дијалог заиста има за циљ да се олакша живот обичним људимана Косову, без обзира на националност, како се стално тврди из Европске уније. Нисам сигуран колико су прави резултати постигнути до сада, колико траје дијалог, а то је већ неколико година, заиста олакшали и побољшали живот обичних људи.

„Косово је дошло до зида“

Грачаницаонлајн: Рекли сте да је Косово далеко од европских интеграција. Зашто тако мислите и докле је онда Србија стигла на свом путу евроитнеграција?

Д. Анастасијевић: Косово има институционални проблем због оних земаља које Косово не признају као државу и Косово не може да уђе у процес европских интеграција, зато што га Европска унија институционално не доживљава као државу, све док све чланице, односно свих 28 држава не признају Косово као државу.

Дејан Анастасијевић, новинар београдског недељника „Време“ за који је више од четири године извештавао из Брисела, рођен је 1962.године у Београду. Упамћен је по текстовима о безбедносним снагама Србије, као и о чланцима о ратним злочинима, посебно о случају "Шкорпиона" и браће Битићи. У пролеће 2007. године на прозор његовог стана у Београду бачена је бомба каширака. За аналитички и храбар приступ новинарству, Анастасијевић је добио више новинарских награда, укључујући награду НУНС-а, "Душан Богавац" и "Сташа Маринковић".

Они су сада дошли до зида јер су добили Споразум о стабилизацији и продруживању, али такви споразуми, као што је мој колега из Коха диторе, Аугустин Паљокај објаснио, имају разно-разни ентитети, као што су Хонгконг, Сингапур, Макао и нека острва у Океанији, као што га има и Украјина на крају крајева, дакле неке земље које уопште нису кандидати. Да би Косово направило следећи корак и стварно постало кандидат, морају да га признају све земље, а за сада нема назнака да иједна од земаља које нису признале Косово, има намеру да промени тај став.  Е сада...долазимо дотле да би Европска унија, да би одржала дијалог, морати Косову да понуди перспективу чланства, а она то у овом тренутку не може да уради. Ја се бојим да би то могло да утиче да читава прича стане. Постоји други проблем који је везан за процес проширења, генерално и конкретно за Србију, што се зове, оно што се некада називало замор од проширења Европске уније, полако прераста у нешто што бих ја назвао криза проширења, јер све више држава, неке гласније, неке тише, из разно-разних разлога, од којих неки немају никакве везе са целим нашим регионом,али имају са њиховим унутрашњим проблемима, почиње да говори да је било доста тог проширења, да је било доста тих странаца, да то само доноси проблеме и да би Европска унија требало да реши прво све своје проблеме, па тек онда можда наставити да се проширује. Наравно да се то неће десити никада, с обзиром да у историји ЕУ, од када је она формирана као Европска заједница за угаљ и челик, тамо неких педесетих година, није се десило да није било проблема. Увек су постојали неки проблеми и то мени личи на оно када једна особа каже другој: „Слушај, мени треба малао времена да размислим о томе куда наша веза иде и да ли то негде иде. Ја бих да мало живимо одвојено па да видимо шта ћемо даље.“ То се обично не завршава добро. Значи, те две ствари утичу на то да сама та полуга, тај неки потенцијал Европске уније да кроз процес проширења, оно што они зову трансформативна моћ Евроспке уније, дакле да кроз процес проширења доведе до неког напретка међу кандидатима, све више слаби, јер они имају све мање да понуде у смислу европске перспективе. Значи, Косово више неће моћи за један дужи временски период, ја се бојим, да добије статус кандидата, а Србија, са друге стране, која има статус кандидата има проблем, ево сада илустрације овог о чему говорим, да је Србија у јануару претпрошле године добила стстус кандидата, а да су прва поглавља отворена практично две године касније и да је неизвесно којим ће се темпом отварати, због тога што Хрватска, али и неке друге земље постављају неке препреке које немају везе са Косовом и тај ће процес трајати много много дуже него што је то на почетку изгледало,, а самим тим тражити од политичара да ураде неке непопуларне ствари, да би можда за једну или две године, не постале чланице или се озбиљно томе приближиле него да би им се можда отворило једно од 35 поглавља и просто је нереално то очекивати. Тако да ја још увек нисам сигуран да тај процес о коме говоримо, дакле тај дијалог који је почео пре неколико година, да ли је он произвео неке резултате који су заиста неповратни. Да ли се може рећи да Србија и Косово, рецимо, неће у следећих годину или две, односно, да ће бити отклоњена опсаност од озбиљних насилних сукоба између Срба и Албанаца, било унутар Косова, било између државе Србије и Косова? Врло сам забринут за цео процес, између осталог зато што је дијалог заснован на погрешним основама.

„Косовски Срби су објекат, а не субјекат“

Грачаницаонлајн: Где је север Косова у преговорима у Бриселу? Колико је он важан и његова интеграција у косовски систем?

Д. Анастасијевић: Север Косова је нажалост, као и Срби на Косову уопште, у целој тој причи су објекат, а не субјекат преговора. Мислим да је то један од проблема. Значи, они нису заступљени у преговарачком тиму, осим ту и тамо можда случајно, нити са косовске нити са српске стране. О њиховој судбини се одлучује у Београду и у Приштини, с тим што и у Београду и у Приштини, људи који учествују у дијалогу и воде дијалог, а то се не односи само на садашње владе Србије и Косова, него и на претходне владе, имају наравно на уму свој сопствени политички интерес, а мислим да им север Косова служи само као монета за поткусуривање и притом, одмах да додам да, исто важи и за све остале људе који живе на Косову. Милсим да је Тачи до сада доказао да му интерес грађана Косова, без обзира на националност, није на првом месту, него је на првом месту његов лични интерес и интерес група и разних центара који стоје иза њега. Исто важи и за Србију. То се може видети, између осталог,и по томе што ево, Србија је од краја рата на Косову, од 1999.године, па све до скоро практично имала пуну контролу на северу. Тамо није била војска, али је била српска полиција,прикривена, Србија је имала пуну слободу да инвестира, да помогне том народу који живи доле, а опет кажем да ви боље од мене знате колико је мајчица Србија бринула о њима. Једино што се може рећи да је урађено, јесте то да је спречено да се на северу деси оно што се десило са српским енклавама 17.марта 2004.године, да то не буде просто прегажено и да се не деси етничко чишћење, али све друго што је рађено и што није рађено, буди велику скепсу у вези са тим колико је Србији, хајде да кажемо, стало до оваца или само желе да тргују ливадом и да је продају што скупље.

Дејан Анастасијевић

Грачаницаонлајн: Из Брисела нам после сваке завршене рунде преговора стижу различите информације. Понекад имам утисак као да представници Београда и Приштине нису били на истом састанку. Употребили сте интересантан израз за то, „конструктивна нејасноћа“. Објасните нам, шта мислите, зашто се то дешава и како Европска унија то допушта?

Д. Анастасијевић: То је други велики проблем. Ја сам рекао да је први проблем са дијалогом то што је он уствари неискрен. Да се разумемо, ЕУ искрено жели да се тај пробллем између Србије и Косова елиминише и скине са дневног реда, зато да их не би болела глава и да сутра не би имали опет неких избеглица и тако даље, Ја мислим да су они ту још и најискренији, али су обе стране, које су на неки начин политички уцењене од самог почетка да уђу у тај дијалог, приступиле неискрено. Други проблем је што Европска унија, која је иницирала ову читаву причу, одбија да преузме пуну одговорност за то. Ту ја видим њихову дволичност. Једанпут када сам ја написао да ЕУ посредује у том дијалогу, онда су ме звали њихови људи и рекли: „ми не посредујемо,ми смо фацилитатори, тј. олакшивачи дијалога, а нисмо посредници“. Онда када се заврши рунда дијалога и обе стране изађу са врло често потпуно супротним изјавама...једна страна каже, „ево направили смо велики напредак и све смо се договорили“, друга страна каже „нисмо пристали ни на шта, нисмо пристали на њихове уцене“, а онда питате људе из Европске уније: „Па добро, ви сте били на том састанку, јесу ли се договорили нешто или нису?“ Они кажу „Ми смо само олакшавачи дијалога, а ви питајте њих шта је стварно било. Ми не можемо да арбитрирамо у целој тој ствари“. Значи, они избегавањем арбитрације, они опет на неки начин избегавају одговорност за оно што се догодило и то је додатни проблем, јер ми у ствари ни дан данас не знамо за читаву гомилу ствари, шта је конкрето парафирано или потписано и договорено. Наравно, то онда даје много могућности за обе стране да оптужују једна другу да крше договор, али како можете да знате да је договор прекршен, ако не знате шта је од почетка било договорено. То је опет проблем искрености зато што ни једна ни друга страна, нису од почетка својим грађана, које тврде да заступају,нису њима рекли шта су се договорили, или барем нису искрено рекли до краја, него само до пола, шта су се ког ђавола договорили. Ви на сваком кораку имате тај проблем. Приштина каже да Београд крши договор, Београд да Приштина крши договор,а када их питате шта су се договорили, добијате јако нејасне интерпретације. Значи, то све заједно нису добри темељи за трајно решење на Косову.

„Косово више није на листи приоритета ЕУ. Уцена је легитимно средство у међународној политици“

Грачаницаонлајн: Које место на агенди Европске уније припада Косову? Да ли је уопште за ЕУ важно да се од Србије тражи званично признање Косова, како се то говори у политичким круговима косовских Албанаца?

Д. Анастасијевић: У време када је почео дијалог, питање Косова је изгледало као једно од ретких нерешених питања на европском тлу, један замрзнути конфликт који би у некој будућности могао да прерасте у врућ конфликт. Сада, међутим, на европским источним или јужним границама, имате много врелије конфликте. ЕУ има, да тако кажем, те егзистенцијалне вишеструке проблеме и просто решење проблема Косова није више на врху листе приоритета, него је гурнуто негде ниже. Хајде да прво решимо ко смо, где смо, шта смо, хајде да видимо да ли можемо да останемо заједно, то је важно за ЕУ. У том смислу се појављује недостатак и времена и новца и политичке воље да се настави са истим темпом притиска који је постојао раније.

Грачаницаонлајн: Да ли мислите да ће на крају Србија ипак да буде уцењена признањем Косова?

Д. Анастасијевић: Уцена је мало тежак термин, међутим, уцена је нешто што је у међународној политици, било где, потпуно легитимно. Да се не заваравамо, када тога не би било, јако би се мало ствари дешавало на дипломатском пољу. Иза дипломатије увек стоји претња употребе силе. То је просто део било какве политике и то не важи само за ово, него за било шта. Ако ЕУ каже Русима: „Престаните да радите то што радите у Украјини или ћемо вам ударити санкције“, то је уцена. Када Русија са друге стране уђе у сиријски конфикт, подржавајући Асада, она тиме опет даје супротан сигнал. Значи, светска и европска дипломатија никада није била пријатељска утакмица. Уцена је нешто легитимно и ја то зовем притисак, јер је уцена ружна реч, али како год је интерпретирали, ви увек нудите штап и шаргарепу. Штап може да буде већи или мањи, шаргарепа може да буде већа или мања, али само шаргарепама без штапа нико никада ништа није постигао. Са те стране мени ништа није ни чудно ни нелигитимно. Али, ако кажемо да ЕУ уцењује Србију, морамо да будемо поштени и да кажемо да они исто тако уцењују и Приштину. Њима ће вероватно ускоро да буде одобрена визна либерализација, али да су се повукли из дијалога као што су претили, то им сигурно не би било одобрено. Уцене су дакле део дипломатије, али не би смеле да буде једино оружје.

Грачаницаонлајн: Можемо ли да лицитирамо? Каква је судбина преговора. Докле могу да трају? Да ли ће се прекинути?

Д. Анастасијевић: Моја кристална кугла је баждарена отприлике на шест месеци унапред, без обзира о ком се проблему ради и ја даље од тога не видим.(смех).... У наредних шест месеци ја видим све више истог, не видим никакве квалитативне промене. Када је реч о Србији пре свега, Србија не би требало да буде толико опседнута тиме да ли је Косово независна држава и да ли је члан овога или онога, колико је земаља признало. Србија треба да води рачуна о томе каква ће држава да буде Косово. Мислим да је у интересу Србије да Косово буде место, које је стабилно, просперитетно и демократско. Такође, мислим да и грађанима Косова, без обзира на националност, треба да буде приоритетно у каквом ће окружењу живети. Милсим, да би Срби и Албанци заиста требало да једни другима помажу. Можда је то наивно, али сматрам да би заиста требали да помогну једни другима да живе боље, а не да се баве међусобним саплитањима. То питање суверенитета је дефинитивно прецењено у ово наше време, када суверенитет много озбиљнијих држава него што су Косово и Србија долази у питање. Стабилност, просперитет и демократија је нешто што је у интересу обе стране и обе стране би требало да помажу једна другој да до тога и дође. Рекао бих само још једну ставр за крај, а то је да, нажалост, када се погледа историја Србије у задњих 25 година, увек видите једну константу да је битан проблем Косова, који је постојао много пре Милошевића и није се ни завршио са Милошевићем, увек је био једно токсично питање и извор неквог тровања. Значи, када год се Срби, или било која српска влада, а то важи од краља Александра, преко Милошевића, па чак и Ђинђића, до данашње Вучићеве владе, чим дође до неких унутрашњих проблема, они почну да вичу: „Не дамо Косово, отимају нам Косово! Ајмо сви, треба нам јединство да бисмо одбранили Косово! Па ево како су га одбранили. Значи, Косово је у српској политици увек било изговор када се год нешто деси што смањује популарност лидера у Србији. Ако нема инцидената политичари га измисле и надувају. Врло сличне манире имају и приштински политичари, за све су им криви Срби. Шта год да се деси, то је српска политика. Изађе текст у „Њујорк тајмсу“ који критички говори о корупцији и организованом криминалу на Косову, а из Приштине кажу: „Аха, то су Срби, то је српска УДБА наместила, зато што хоће поново да будемо робље“. Милсим да је одавно прошло време да народ, и српски и албански кажу: „Е знате шта, доста нам је више свега тога, ми бисмо да живимо као људи, ми бисмо да живимо у миру и престаните више да нас ометате. Помозите, ако хоћете, ако нећете, склоните се“.

„Са данашњег аспекта, не бих сведочио против Милошевића“

Грачаницаонлајн: Споменули сте Милошевића. Били сте сведок оптужбе против Милошевића у Хагу. Када данас погледате на развој ситуације и пресуде из Хага, да ли бисте поступили исто? Да ли бисте поново сведочили против Милошевића?

Д. Анастасијевић: Да сам знао да ће Милошевић умрети пре краја суђења, онда свакако не бих сведочио против њега и да сам знао како ће се касније развијати та хашка прича са овим јако чудним пресудама, Готовини, Шешељу, Станишићу, Фатмиру Љимају, Харадинају, можда не бих, али са друге стране, када сам био позван да сведочим, прво што сам питао тужилаштво, било је: „А шта ћу вам ја поред свега?“ Ја сам током рата у бившој Југославији, био само новинар и извештавао сам, а све оно што сам видео, ја сам већ написао у својим текстовима из Хрватске, из Босне и са Косова. Они су ми рекли да је то једино што од мене очекују, пошто су моје текстове уврстили у доказни материјал, тј. рекли су: „Имамо намеру да их уврстимо, да се ти појавиш на суду и да кажеш да је то што си ти писао, истина, али са заклетвом пред судом“. Ја сам рекао, наравно, то могу да урадим. Други мотив ми је био да дам свој допринос, да се чује истина, не од мене, али да ја својим сведочењем помогнем томе да се утврди шта је истина о томе шта се дешавало између 1991. и 1999. године на простору бивше Југославије. Али, глабни аргумент је био оно што сам рекао на почетку. Мислим да би изгледало бедно да сам рекао: „ Па добро, ја сам свашта писао и не могу баш за сваку своју реч да гарантујем. “То би изгледало прилично бедно, јер ја заиста стојим и дан данас иза сваког текста који сам написао. То не значи да није било грешака, али су све те грешке биле ненамерне и колико ја знам, ниједним својим текстом нисам учинио штету невиним људима, чак ни ненамерно. Дакле, сведочио сам са тим мотивом. То што се после десило са трибуналом и како се та институција на разне начине искомпромитовала у последњих неколико година, потпуно је друга ствар. Моји мотиви су били да потврдим на суду, под заклетвом, да је оно што сам писао истина и да као грађанин, не као новинар, који је стицајем околности, због своје професије био у прилици да се лично осведочи шта се дешавало у Вуковару, у Источнпој Босни у Сарајеву, посведочим о истини. За Косово ме нису ни питали, њиховом грешком. Дакле, хтео сам да допринесем томе да се утврди истина. На крају крајева, када се саберу сва сведочења и материјални докази, без обзира на то шта је трибунал постао касније, ја мислим да све оно што је сакупљено током свих тих суђења, сви ти материјални докази и сведочења разних људи, дају јако драгоцену архиву. Та архива ће бити непроцењиво благо за историчаре у будућности, јер ће они моћи да виде одатле, да науче или да схвате много тога што се дешавало. Без обзира што су неки људи ослобођени, зато што није било довољно доказа против њих, у архивима трибунала постоје докази о томе, јаки докази да су злочини извршени и под којим околностима су извршени и то је само по себи јако важно. Најстрашнија ствар код тих ратних злочина јесте када вам неко каже да тих злочина није ни било или да су људи који су страдали, сами то заслужили. Ако се та архива од Хашког трибунала буде паметно користила, од тог Трибунала би на крају могло да буде и неке користи.

Анђелка Ћуп