ИНТЕРВЈУ: Градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери

У општини Пећ, пре 1999. године, живело је више од 22 000 Срба, а у самом граду око 18 000. Србе у граду данас можете избројати на прсте једне руке, а у околним селима, Љевоша, Бело Поље, Сига, Брестовик и Гораждевац, има око 1000 Срба. У бошњачком месту Витомирици живе само два лица српске националности. Градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери, каже да и он не зна колико има тачно Срба у његовој општини, али је сигуран да граду недостаје око 100 000 људи свих националности. У интервјуу нашем порталу, градоначелник Пећи је рекао да је у селима насељеним Србима, урађена инфраструктрура, а по његовим речима, општина Пећ је пример другим општинама на Косову по поштовању Закона о јавној управи и Закона о употреби језика. Мухаџери каже да је у општини на чијем је челу безбедносна ситуација добра, а да су односи са Србима, као и са монахињама у Пећкој патријаршији, изузетно добри.

Више „ИНТЕРВЈУ: Градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери“

ИНТЕРВЈУ: Милица Дабовић: Деца ме подмлађују и дижу из пепела

Милица Дабовић, велика звезда српске и европске кошарке, при пут је посетила Грачаницу и дружила се са децом Основне школе Краљ Милутин. Са ученицима овдашње школе наша „златна“ кошаркашица је надахнуто говорила о спорту као најздравијем начину животу, поручивши деци да добро уче и поштују своје родитеље и наставнике. За портал ГрачаницаОнлајн, Милица Дабовић је говорила у порти манстира Грачаница, који је посетила први, али како је рекла, не и последњи пут. Речима: „Дођите да учимо о животу и да учимо о кошарци“, позната кошаркашица је позвала и децу Грачанице да буду део њеног кошаркашког кампа на Тари, од 4. до 13. и од 13. до 22. августа ове године.

Више „ИНТЕРВЈУ: Милица Дабовић: Деца ме подмлађују и дижу из пепела“

ИНТЕРВЈУ: Шпенд Ахмети: Толеранција није добра реч! То је када неког мрзиш, па треба да га толеришеш. Треба да прихватимо једни друге, а не толирешемо.

Први човек Приштине, Шпенд Ахмети открива зашто се он и странка којој припада, Самоопредељење, противе оснивању ЗСО и дијалогу између Приштине и Београда, који би, по њему, требао да резултира признавањем Косова од стране Србије. У интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн, Ахмети наводи да су корупција и гломазни бироктратски апарат највећи проблеми Косова и да су политичари испразним и нереалним обећањима злоупотребили демократију. Ахмети је говорио и о спору са Српском православном црквом око земљиша и храма Христа Спаса у Приштини и о томе колико је општина Приштина улагала у насеља настањена Србима.

Више „ИНТЕРВЈУ: Шпенд Ахмети: Толеранција није добра реч! То је када неког мрзиш, па треба да га толеришеш. Треба да прихватимо једни друге, а не толирешемо.“

ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Од како је Грађанска иницијатива Српска на челу општине Грачаница, није изграђено ниједно насеље (сетите се Маригоне и насеља Емшир и Ниц)

Интервју (други део). Први део интервјуа можете прочитати овде.

Интересовање страних донатора за нашу општину је све веће, међутим, некоме то не одговара, али је ту наш маневарски простор смањен, каже за наш портал председник Општине Грачаница Владета Костић. Костић истиче да ова локална самоуправа не доживљава институције као приватне компаније, то, каже, нека ради неко други. „. Ако ту разлику грађани не могу или не желе да виде, онда смо генерално као друштво и као заједница у великом проблему. У интревјуу који је портал ГрачаницаОнлајн Костић открива да ли ће бити нових радних места, колико ће се и шта градити у овој години и да ли локална влст трпи неке консеквенце с обзиром да је место косовског министра за локлану самоуправу још увек упражњено.

Више „ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Од како је Грађанска иницијатива Српска на челу општине Грачаница, није изграђено ниједно насеље (сетите се Маригоне и насеља Емшир и Ниц)“

ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Ревизија уговора станара који не живе овде неопходна

У 2016. години, у општини Грачаница је реализовано 94% планираних пројеката, рекао је председник општине Грачаница Владета Костић за портал ГрачаницаОнлајн. Костић је одговарао и на питања у вези са последњом расподелом станова. Како ће општина поступати са онима који су запосели станове, а у њима не живе, да ли ће у том случају бити ревизије уговора и да ли је она могућа? Први човек Грачанице тврди да нема профил на друштвеним мрежама и да га не интересује шта ће неке виртуелне особа рећи о њему и његоворм раду, то, каже, треба да оцене грађани. У првом делу интервју Костића смо питали и зашто се ретко појављује у медијима, али и који су то највећи пројетки реализовани у прошлој години и колико је буџетских средстава за њихову реализацију потрошено.

Више „ИНТЕРВЈУ: Владета Костић: Ревизија уговора станара који не живе овде неопходна“

Александар Ђикић: ЗСО нема компаративну предност коју је могла да има пре четири године

„Живимо за дан када ће наш народ политички и демократски сазрети и формирати своју аутентичну политичку елиту“, каже у новогодишњем интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн проф. др Александар Ђикић, председник Српског националног форума (СНФ). „Почетак форимарања ЗСО на Сретење, послужиће Београду за патриотско пумпање мишића“, оцењује Ђикић и открива зашто се СНФ неће каднидовати на косовским изборима. Ђикић наводи да је Приштински унивезитет са седиштем у Косовској Митровици од виталног значаја за Србе на КиМ.  Више „Александар Ђикић: ЗСО нема компаративну предност коју је могла да има пре четири године“

Др Дарио Видојковић, доцент са Универзитета у Регензбургу: Срби ће на демократски начин одбранити Дан Републике Српске

Историчар, др Дарио Видојковић са Универзитета у Регензбургу, где на катедри за Новију историју предаје студентима у Немачкој, подржава референдум који се у недељу, 25. септембра, одржава у Републици Српској.

„Србима не би било опстанка ни живота, да није Републике Српске, која је настала управо као реакција на поновни поход Хрвата и муслимана да до краја спроведу оно, на чему су 1945. године стали“, каже др Видојковић у интервјуу за портал ГрачаницаОнлајн.

У акцију бечког портала „Балканисториес.нет“ у коју се укључио и Видојковић, у водећем немачком речнику „Дуден“ дефиниција речи „усташа“ уместо појашњења „покрет отпора српском централизму“ замењена је дефиницијом „фашисти који су чинили масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима“.

Како немачки студенти разумеју односе на Балкану, где леже корени сукоба између Срба и Хрвата? Зашто се јавно залаже и подржава референдум о Дану Републике Српске, др Видојковић говори за ГрачаницаОнлајн.    


Када студентима у Немачкој укажем на неке контексте и позадине, на крају су увек зачуђени ониме на шта су наишли, јер се подаци не уклапају у мејснстрим причу о злим Србима, кривцима за избијање Великог рата.

98fd508302ac
Фото: Лична архива

ГрачанинцаОнлајн: Како ваши студенти разумеју комплексне односе на Балкану, пре свега константне сукобе између Срба и Хрвата, који ни данас, после рата и распада заједничке земље, не престају? Где лежи корен те нетрпељивости и има ли историја одговор на то питање?

Дарио Видојковић: У оквиру мојих предавања о Првом или о Другом светском рату, ја се, наравно, увек дотакнем и наше историје и збивања на Балкану у тим временима. Немачки студенти углавном имају прилично мало појма о догађајима на Балкану, уствари, често се суочим и са никаквим знањем.

Тешко је за њих да схвате, шта значи религијски сукоб или мржња, када се у овим срединама на западу, вера, религија и црква не потенцирају и када је више „кул“ изјашњавати се као атеиста, него као верник. То је суштински проблем који се не уочава само у Немачкој, већ на читавом Западу.

Међутим, моја метода је таква, да када им укажем на неке контексте и позадине, њима препустим да у својим рефератима самостално обраде те теме. И после тога, увек су зачуђени ониме на шта су наишли, поготово када увиде да се њихово размишљање и налази не уклапају у мејнстрим причу о злим Србима и кривцима, примера ради, за избијање Великог рата. Но, ван мојих предавања, углавном се шири једна негативна слика о српском народу. Нажалост, на тај начин се желе зацементирати резултати мешања и агресије спољног фактора, који је у великој, да не кажем и у огромној мери, управо допринео распаду Југославије и распламсавању ратних сукоба.

Шта се корена нетрпељивости између Срба и Хрвата тиче, могао бих слободно рећи да се та нетрпељивост више може наћи на страни Хрвата, него код Срба.

Видите, након два светска рата и након масовних злочина почињених у тим ратовима од стране Хрвата, који су углавном (част изузецима) увек били на страни непријатеља српског народа, Срби су били ти који су опет били спремни да са њима створе и граде заједничку државу. То нам се два пута обило о главу, а Срби су то врло скупо платили. После 1918. године, могли смо створити своју, српску државу, као што је поред осталих и војвода Мишић тада предлагао, али регент Александар Карађорђевић није хтео да слуша такве савете, нити да прихвати упозорења о Хрватима и њиховом истинском расположењу према Србима. Он је то касније платио својим животом, атентатом усташа у Марсеју, у октобру 1934. године.

Када се траже узроци таквог става Хрвата према Србима, мора се ипак отићи мало дубље у историју, у XIX век. Наиме, и пре тога, Срби су заједно са Хрватима бранили западни свет од најезде Турака на простору Војне Крајине. А у првој половини XIX века, у доба романтизма, имамо појаву Илирског покрета и почетак рађања идеје о југословенству. Према тим идејама, Срби и Хрвати су један народ а две вере. О томе је, рецимо, говорио Вук Караџић. Илири, попут Људевита Гаја, желели су да се сви јужни Словени уједине, користећи једно наречје, штокавски језик, који је Вук био усталио. Илиризам неће трајати дуго, пошто ће Беч гледати да забрани и угуши тај покрет, плашећи се да ће изгубити свој утицај над Хрватима, али и осталим јужним Словенима на територији Хабзбуршке монархије. Тако ће и много деценија после власти и двор у Бечу, уз здушну помоћ Ватикана, тј. католичке цркве у Хрватској, гледати да између Срба и Хрвата засеје семе раздора и тиме су трајно спречили да се они сложе и уједине. Ту треба навести имена попут Анта Старчевића и Јосипа Франка, оснивача хрватских праваша, из којих ће касније настати усташки покрет, на челу са Антом Павелићем. Виктор Новак, примера ради, о томе је писао у свом „Magnum crimen“-у. Дакле, корене нетрпељивости између Срба и Хрвата треба тражити управо у тим настојањима Ватикана и католичке цркве, који су својим проповедима о Србима као „нижој раси“, „јеретицима“ итд., допринели у ширењу мржње, која је довела до Јасеновца, разних јама пуних српских лешева, Јастребарског, као и до „Бљеска“ и „Олује“.

2d9bf0f4-09d0-4d03-947f-c71c3b34a9c0_w987_r1_s
Фото: АП

Скупштина Републике Српске је усвајањем декларације усташке злочине у НДХ назвала геноцидом. У Републици Србији, то се још није догодило. Усвајање такве резолуције, у време повампиреног усташтва у Хрватској, јако је битно у историјском и судбоносном часу. Млаке реакције Европске уније на последње догађаје у Хрватској, можемо разумети само у светлу ревизије историје, чији смо сведоци.


 ГрачаницаОнлајн:  Не тако давно, укључили сте се у акцију који је покренуо интернет портал из Беча „Балкансториес.нет“ како би се у немачком речнику „Дуден“ појам „усташа“ заменио адекватном дефиницијом. То је и учињено. Како сада гледате на повампирено усташтво у Хрватској, које свакодневно својим изјавама подстичу неки хрватски политичари?

Дарио Видојковић: Шта се тиче Дудена и измене те дефиниције, морам подсетити да је дефиниција, према којој се о усташама није говорило као о „фашистима“, који су чинили масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, него о „покрету отпора српском централизму“, била у употреби више од двадесет година!

Нормално, намеће се питање зашто се раније није реаговало на то, зашто и како и сами Немци нису имали адекватну дефиницију, базирану на чињеницама?

Сада је то у доброј мери исправљено, али једна ствар још увек недостаје. Још се не спомиње речи „геноцид“ у тој дефиницији.

 Народна Скупштина Републике Српске је у октобру 2015. године масовне злочине усташа током НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима, означила декларацијом правим именом, геноцид. Но, од стране Републике Србије, такав чин се још увек није десио. Потребно је да и сама Србија осуди јасно и недвосмислено те усташке злочине као геноцид. Тек онда можемо тражити и у свету, да се ти злочини признају као геноцид. Могу вам рећи да тренутно радим на активностима, да се таква једна резолуција донесе и у Народној скупштини Републике Србије, па се надајмо успеху те идеје.

Управо наспрам овог повампиреног усташтва у Хрватској, једна таква резолуција је више него битна и дошла би у историјском и судбоносном часу. Видите, Хрватска, која је 1995. спровела, пред очима такозване међународне заједнице, највећи прогон цивилног становништва у грађанском рату у бившој Југославији, то јест српског, са подручја Републике Српске Крајине и која је тиме спровела уједно део усташког програма, према којем једну трећину Срба треба побити, једну покатоличити, а трећину протерати, остала је некажњена за те злочине. Шта више, награђена је пријемом у Европску унију! И та иста Европска унија, која се толико позива на нека људска права и толеранцију, посматра малтене немо, како се Срби и дан данас прогањају у Хрватској, како им се ускраћују права, уништавају табле и натписи на ћирилици. Једном Томпсону се слободно дозвољава величање фашистичке усташке идеологије и геноцид над Србима, а сама актуална председница Хрватске говори јавно како она и њена деца слушају његове песме. И онда имате једног министра културе (?!), који јавно промовише усташтво. Дакле, све су то врло забрињавајуће појаве и само хрватско друштво би требало да исте осуди и да их и забрани. Притисак из Брисела би у томе био врло користан. Међутим, млаке, односно изостанак било које реакције Европске уније на све то, може се разумети само у светлу ревизије историје, чији смо сведоци, где се очигледно поново дозвољавају и толеришу фашистички покрети. Погледајте само примере Балтика или Украјине. Свакако, цивилизовани свет би морао да устане против таквих појава, којима у XXI веку више нема места.

images-1
Фото: Спутњик

 Република Српска је настала као реакција на могући поновни поход Хрвата и муслимана да до краја спороведу оно на чему су 1945. године стали. На исти начин се храбро борио и српски народ на Косову и Метохији, на барикадама на Јарињу и на мосту у Косовској Митровици.


ГрачаницаОнлјан:  Председник Републике Српске Милорад Додик је недавно изјавио да је Република Српска настала управо због тога да се Србима у Босни и Херцеговини не би поновили усташки злочини из Другог светског рата. Како коментаришете то што су из дана у дан притисци на Српску, посебно са запада, све већи?

Дарио Видојковић: Председник Републике Српске Милорад Додик је потпуно у праву. Погледајте шта се све десило Србима на оним подручјима, на којима није постојала власт Републике Српске нити контрола од стране Војске Републике Српске. Сетите се масовног убијања Срба у Сијековцу код Брода, у Купресу, у зеничким казаматима, у Сарајеву, у разним хрватским и муслиманским логорима. Србима не би било данас опстанка ни живота, да се није створила Република Српска, која је настала управо као реакција на поновни поход Хрвата и муслимана да спроведу до краја оно, на чему су 1945. године стали. Република Српска је и одговор на прегласавање српског народа и на покушај да се над њим влада као у време бегова. Дакле, Република Српска је израз слободарске воље српског народа да буде свој на своме. Отуда се треба схватити и отпор Републике Српске на учестале покушаје да се она разгради и да се на крају и укине, чиме се притом крши и сам Дејтонски споразум, који ју је и признао. Нажалост, неким факторима на западу не одговара постојање Републике Српске, која никога не угрожава и која једино брани своје надлежности и своја права, која су јој загарантовани Дејтонским споразумом, Уставом Босне и Херцеговине и Уставом Републике Српске.

Ту видимо на делу једну политику дуплих аршина, која је ништа мање, иста она политика која се односи и на питање Косова и Метохије и статуса српског народа на Космету. Запад се позива на демократију и на поштовање људских права. А у случају бивше Југославије, искључиво српском народу се таква права нису признала, пре свега право на самоопредељење, на које су се позивали Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, па и Црна Гора и најзад Албанци на Космету. Зашто се та права не признају и Србима?

Значи, имамо једну лицемерну политику запада, који тиме гази начела на које се тобоже сам позива и који представљају његов фундаменат на којем је изграђен. Треба се запитати, зашто се боје референдума у Републици Српској, који је демократско право сваког народа. Уместо да га подржи или да покаже разумевање, запад се труди да га или омаловажи, или чак да га спречи, односно забрани. У том смислу, повећава се притисак на Републику Српску на разне начине, у чему учествују и политичари и неки генерали у Сарајеву. Изјаве премијера Србије такође иду томе у прилог, нажалост. Можемо рачунати са тиме, да ће се ти притисци, што се све више ближи дан референдума, бити све интензивнији, али власти и народ Републике Српске су истрајни у томе да се референдум спроведе, јер знају да би у супротном случају отворили пут ка укидању Републике Српске.

На исти начин као у Републици Српској, храбро се борио и српски народ на барикадама код Јариња, примера ради, или на мосту у Косовској Митровици и зато сматрам да српски народ на Космету има јако разумевање за став своје браће у Републици Српској.

images
Гласачки листић

 Институције на нивоу Босне и Херцеговине су већ забраниле химну, грб и заставу Републике Српске, сада хоће да забране и Дан Српске.


 ГрачаницаОнлајн: Јавно сте подржали референдум о Дану Републике Српске.  Зашто је референдум толико важан, да ли је заиста судобоносан и коме је важан?

Дарио Видојковић: Подржавам референдум о Дану Републике Српске јер се тиме народу даје могућност да на демократски начин каже, хоће ли и даље да слави свој дан, када је проглашена Република Српска. Наиме, суочени смо са већ дужом тенденцијом да се разним начинима, једна по једна надлежност Републике Српске, које су јој припале по Дејтонском споразуму, одузму, како би се на крају и укинула. Већ су институције на нивоу Босне и Херцеговине, попут Уставног суда БиХ, забраниле химну, грб и заставу РС, па сада хоће да забрани Дан Републике Српске, чиме се дирекнто негира постојање саме Републике Српске (да не говоримо о томе, да се тиме крши Дејтонски споразум). Шта би било следеће? Па забрана назива Републике Српске. И шта бисмо на крају имали? Иде се дакле ка томе, не само да се негира српском народу у бившој БиХ право на своју Републику Српску, него да се паралегалним методама, оствари у миру ратни циљ Алије Изетбеговића (на чему сада ради његов син) и да се добије једна унитарна Босна и Херцеговина. Тиме би се поништило све оно за шта се српски народ у Српској борио, а сетимо се да су у њене темеље уграђене на десетине хиљада српских жртава. Зато је ово један историјски, па чак и судбоносни тренутак за српски народ, не само у Републици Српској. Све ово објашњава зашто је референдум толико важан и зашто га и Србија треба подржати.

 ГрачаницаОнлајн:  Да ли ће се после 25. септембра нешто битно променити у животима људи у Федерацији БиХ и у Републици Српској?

Дарио Видојковић: Видите, после 25. септембра ће доћи 26. септембар. Нема разлога да се уопште шта негативно деси, а камоли неки сукоби или, не дај Боже, рат. И зашто би? Српски народ излази на један референдум, на коме ће на демократски начин рећи своје, да ли жели и убудуће да обележава датум настајања своје републике. То је једно неоспорно демократско право које никога другог не угрожава, нити се тиме некоме прети. Ток живота грађана, како у РС, тако и у Федерацији , би требало зато да се нормално одвија и после референдума. Живот и прилике у дејтонској БиХ би, међутим, били у многоме бољи и лакши, када би у Сарајеву већ једном сви схватили и прихватили да је рат давно престао и да постоји и РС. Политичари у Сарајеву би требало да гледају како грађанима у Федерацији БиХ може бити створен бољи живот, а не  да стално нападају на РС и на српски народ, чиме само одвраћају пажњу са својих сопствених пропуста и грешака. А Срби у РС ће, како се може очекивати, на демократски начин одбранити Дан Републике Српске, на достојанствен и миран начин и требало би да гледају како ће своју републику после 25. септембра даље да изграђују и да јачају.

images-2

Храбар и јасан отпор Републике Српске покушајима њеног укидања, треба да послужи као пример и мотивација и Србима на Космету да се и они тако боре за своја права и да храбро истрају у томе.


 ГрачаницаОнлајн:  Да ли очекујете да се и дијаспора одазове референдуму о Дану Републике Српске?

Дарио Видојковић: Наравно да очекујем да се и српска дијаспора одазове у масовном броју референдуму о Дану Републике Српске. Гласати може свако, ко поседује пасош, личну карту или возачку дозволу, издату од стране МУП-а Републике Српске и који је пријављен на територији РС, укључујући и Брчко Дистрикт. Ево, Минхен је једини град у целој Европи у којем се може гласати чак на два места, при чему сам дао своју подршку да се и у том граду одржи референдум. И за нашу дијаспору важи исто, ово је један историјски и судбоносни тренутак. Учешћем на референдуму се брани постојање и темељ саме Републике Српске, јер се мора знати да је она створена пре избијања ратних сукоба, па још и много година пре Дејтонског споразума. Република Српска је једна чињеница и сада је треба одбранити на референдуму, чиме се треба стати на пут овим покушајима да јој се отимају надлежности и да јој се ускраћају права, што би на крају довело до њеног нестанка. Зато, још једном апелујем на све грађане, који су пријављени у РС, да се одазову масовно на референдум.

ГрачаницаОнлајн: Какве поуке из онога што се дешава са и око Републике Српске може да извуче преостали српски народ на Косову и Метохији?

Дарио Видојковић: За српски народ на Косову и Метохији, ови догађаји представљају несумњиво важне догађаје, који се, и те како могу одразити и на њих и њихов положај. Пре свега, храбар и јасан отпор Републике Српске покушајима њеног укидања, треба да послужи као пример и као мотивација и Србима на Космету да се и они исто тако боре за своја права и да истрају исто тако храбро у томе. Не треба да  вам причам, са којим симпатијама српски народ у Републици Српској гледа, не само на Србију, него посебно и на Косово и Метохију, колевку и срце српског народа и државе, као и на борбу Срба на Космету за опстанак на својим вековним огњиштима. Треба се само подсетити, колико само Срба води порекло са тих простора. Томе у прилог иде и хуманитарна помоћ и друге подршке, коју Срби из Српске пружају Србима на Косову и Метохији. Треба да схватимо да смо сви ми припадници једног националног корпуса. Значи, када се има јасан и чврст став и када влада јединство, онда су то услови да се одбране и сачувају права и опстанак српског народа, како у Републици Српској, тако и на Косову и Метохији. Зато мислим да српски народ на Космету из овога може много шта поучно извући.

Digital StillCamera
Др Дарио Видојковић, приватна архива

Биографија:

Др Дарио Видојковић, историчар и асистент на Катедри за Новију историју на Универзитету у Регензбургу. Проучава немачку и историје Балкана и српског народа, али предаје и о историји САД-а и њеној спољњој политици.

У докторском раду истраживао је и писао о немачкој слици о Србији и Србима у јавном дискурсу и у дипломатији у периоду од 1878. до 1914. године, дакле између Берлинског конгреса и избијања Првог светског рата.

Написао је увод за ратни дневник Грофа Елца који је служио у Козачкој дивизији при Вермахту у Југославији, током Другог светског рата.

Његова интересовања везана су и за историју филма.

Аутор је и прилога зборнику професорке Шуберт о српском доприносу у снимању немачких филмова по делима Карла Маја. У новембру 2015. године изашао је краћи текст, поводом сто година од почетка Првог светског рата, „Односи Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Русијом у контексту аустро-немачке политике“ као и „Велики рат и почетак новог света: Актуелно подсећање за човечанство“.

Рецензирао је и неколико стручних књига, које се односе на историју Првог и Другог светског рата и Југославије.

 

Иван Миљковић

 

 

Бранимир Стојановић: Препознао сам фашизам који је присутан у борби против Срба

Одлуку градских власти Приштине о забрани чишћења простора око храма Христа Спаса, заменик косовског премијера, Бранимир Стојановић, назива бруталним мешањем локале самоуправе која је тиме прекорачила своја овлашћења. Поступци локалне управе у Приштини задиру у својинска права и право слободе исповедања вере, нагласио је заменик косовског премијера. За портал ГрачаницаОнлајн Стојановић напомиње да је обавеза српских предстаника у косовским институцијама да инсистирају на томе да се Српској православној цркви омогући слободно коришћење властите имовине, али и да се истраје у захтевима о завршетку храма Христа Спаса у Приштини.


Грачаница Онлајн: Како кометнаришете догађаје и рекације дела абланске јавности и студената после рашчишћавања терена око храма Христа Спаса у Приштини?

Бранимир Стојановић: Ми смо око храма Христа Спаса урадили важан део посла. Локална самоуправа се умешала на један бруталан начин, прекорачујући своја овлашћења, мешајући се у нешто, што апсолутно не би смели да раде, јер то задире у својинска права и права слободе исповедање вере. Ми смо о овом проблему алармирали све истанце, ја сам и на седници Косовске владе говорио о овом проблему и рекао да ће морати и министарства да се укључе и реагују на овакво понашање локалне власти у Приштини.

Грачаница Онлајн: Како су после вашег оштрог излагања у вези са догађајима око храма Христа Спаса реаговале ваше колеге из Владе? Да ли је било осуде?

Бранимир Стојановић: Добили смо сагаласност да се не сме дозволити понављање ситуације коју смо претходних дана имали, да се на месту Храма прави хаос, али и подршку која је изнесена у самој Влади и то је довољно за почетак. Важно је да се сада министарства укључе и да заједно кренемо у неку наредну фазу. Очигледно је да постоје екстремисти и да постоје фашисти који се боре против тога да се Храм заврши, али то није од јуче и није ништа ново, као што није ново ни то што се екстремисти и на другим местима на Косову боре против српског присуства и обнове или завршетка других српских цркава. Наша обавеза је да наставимо да инсистирамо да се храм Христа Спаса у Приштини заврши, да се Српској православној цркви омогући да потпуно слободно користи своју имовину. Врло је важно што је Епрахрија рашко-призренкса урадила да се храм и околина око њега упристоји и да се пошаље јасна порука да се скрнављења и ружења храма неће толерисати и да се са том праксом мора прекинути.

Бранимир Стојановић: Препознао сам фашизам који је присутан у борби против Срба

Грачаница Онлајн: Да ли се бојите да би сте због оваквих  изјава могли да имате проблема у послу који обављате у Влади?

Бранимир Стојановић: Моја је улога да браним српске интересе и да јасно говорим о ономе што видим и што јесу проблеми. Ја ћу то радити докле год будем био на овом или неком другом месту, где ме људи, који се изјашњавају на изборима, буду делегирали или послали.  Тако да је мој посао и моја обавеза да оно што препознам, а препознао сам фашизам присутан у борби против Срба  на многим местима, то ословим правим именом. Такође,  моја је обавеза да будем присутан на свим местима где је најтеже. Није моја обавеза да седим у канцеларији, већ да будем у Мушутишту или у храму Христа Спаса и ја ћу тако радити, јер другачије не умем и не желим. Врло је важно да својим присутвом са највише политичке функције које данас Срби имају, покажемо и колики је домет те наше функције, да покажемо оно што од почетка причамо, да наш политички утицај није довољан и да наша политичка моћ није довољна да се изборимо за све оно што јесу српски интереси. И због тога тражимо да се формира Заједница српских општина, тражимо и инсистирамо на даљој промени унутар албанског политичког лидерства, позивамо на већу толеранцију и боље разумевање српских интереса и да они (албанска политичка елита – прим.аут.) морају да преузму део одговорности у процесу који данас постоји на Косову. Зато је важно да урадимо све што можемо и због тога сам присутан на свим местима да би се стање променило, а не да само констатујемо да је нешто лоше.

Морамо инсистирати на томе да они који су одоговрни и они који конторлишу власт и моћ, морају да је употребе или ако је не употребе, да јасно укажу ко је то није употребио, као што смо јасно рекли да полиција у Мушутишту није урадила посао до краја, како је требало и да следећи пут, када буде нешто урадила, мора заиста да уради оно што јој је посао, а не да видимо једну, по мени лошу представу, која резултирара тиме да људи нису могли да искористе своје елементарно људско право и обиђу своју имовину и своју светињу.

Грачаница Онлајн: Да ли имате потпуну подршку колега из Српске листе и осталих представника Срба који се налазе у централним и локалним институцијама на Косову?

Бранимир Стојановић: Мислим да сви раде најбоље што умеју. Сигурно да српсско политичко представљање није идеално и да ће се мењати на боље и да ћемо после сваког изборног циклуса имати још боље представљање.  Чини ми се да смо неке ствари померили напред, ако ништа друго, ове две године колико смо у косовским институцијама, потпуно смо се ангажовали, тако да су и наше колеге, албански политички лидери, схватили да одлуке неће моћи да се доносе као што су се доносиле раније, да ће, за разлику од неког прошлог времена, сваки пут када је потребан српски глас требати и Срби да се питају, а не да се по аутоматизму изузму или да се подижу руке без икаквог личног утицаја и питања да ли се то Србима свиђа или не. То је процес који ће трајати и који је апсолутно неизбежан. Треба једне ствари да будемо свесни, а то је да смо ми променљиви и наравно, треба да будемо променљиви. Једино што не сме да буде променљиво, јесте српска жеља и воља да се овде опстане и српска жеља, воља и упорост, да се избори са свим проблемима који овде постоје.

Грачаница Онлајн: Има ли за све то подршке и из Владе Србије?

Бранимир Стојановић: За све што је на корист српског народа на овом простору, увек је било  подршке из Владе Србије и то је нешто што није упитно, тако да, и што се тиче овог и свега осталог, сигурно да постоји подршка. За мене нема дилеме да ли ћемо имати подршку из Владе Србије сваки пут кад радимо нешто на корист и добробит овог народа овде, али и свих грађана који на Косову  живе, без обзира на етничку и верску припадност.

 

Анђелка Ћуп

Save

Јан Брату: Косову штети то што неки елементи користе насиље због политичких циљева

Амбасадор Краљевине Норвешке на Косову Јан Брату од 1. октобра прелази на дужност шефа Мисије за еврпску безбеност и сарадњеу (ОЕБС). У интервјуу за ГрачаницаОнлине  Брату обећава да ће се и са нове позиције трудити да проналази добра решења у корист свих грађана. Истиче да на Косову и даље постоје неки елемети који за решавање политичких циљева користе насиље, што ће, како каже, бити штетно за репутацију Косва у иностанству.

Дипломатску каријеру Брату је започео крајем седамдесетих година прошлог века у родној Норвешкој радећи на Институту за међународне односе. После амбасадорске фунција у Кувајту и саветника за економске послове Норвешке амбасаде у Лодндону, био је ангажован и у Европској комисији на дужности заменика генералног директора и шефа Одсека за послове Западног Балкана. Пре преузимања дужности амбасадора Норвешке на Косову и Албанији био је дипломаткси представник те земље у Босни и Херцеговини.


Наставићу да спроводим смернице ОЕБС-а у оквиру Резолуције 1244

ГрачаницаОнлине: Са места амбасадора Краљевине Норвешке, земље која је признала Косово, идете на позицију шефа мисије ОЕБСа, која је статусно неутрална. Да ли ће вам бити тешко да се прилагодите новој ситуацији?

Јан Брату: Ја сам у потпуности свестан статусне неутралности ОЕБС-а, верујем да Резолуција 1244 Савета безбедности омогућава ОЕБС-у да уради много тога на Косову. Постоје неке ствари које ОЕБС не може да уради, али и доста тога што може да уради, како би помогао функционисање система на Косову, који би био од користи грађанима. И то ће бити мој приступ. Наставићу са сповођењем смерница успостављених од стране ОЕБС-а у Бечу у оквиру  Резолуције 1244, имам добре контакте са Канцеларијом за КиМ у Београду и са ништа мање важним представницима Срба, овде на Косову. Наставићу да радим као што сам то и чинио као амбасадор Норвешке, да одржавам блиске контакте са свим представницима Срба и институција на Косову. Мислим да неће бити проблема, у потпуности сам свестан проблематике. Узгред, Норвешка иако је признала Косово као независну државу, трудили смо се да имамо избалансиран и фер приступ према свим заједницама, сматрам да имам добру основу за ову дужност.

DSC_0070
Фото: GračanicaOnline

Охрабујуће је да велика већина грађана Косова жели мирна решења проблема. Моја улога у ОЕБС-у биће проналажење добрих решења у корист свих људи.

ГрачаницаОнлине: Како оцењујете политичку ситуацију на Косову? Да ли се прибојавите, као и ми, да би могло да дође до ескалације насиља?

Јан Брату: Не бих желео да коментаришем шта би могло да се деси!  Шта год да се деси, надам се да ће се десити на миран начин, ово сада говорим као амбасадор Норвешке. Тешко је, овде није лака политичка ситуација, као што можемо да видимо, неки елементи друштва желе да користе насиље. Изгледа да они желе да користе насиље како би постигли политичке циљеве, то је веома штетно за Косово и за рапутацију Косова у иностранству. Међутим, оно што је много битније јесте да то ствара страх и несигурност на Косову и чини решење унутрашње ситуације на Косово још тежим. Није конструктивно, није од помоћи и убеђен сам да се великој већини косовских грађана ово не свиђа. Велика већина грађана, људи који живе на Косову, жели мирна решења. Они могу да се не слажу око многих ствари али су сви уједињени у одбацивању насиља и то је нешто што ја подржавам. Ово није добро ни за једно друштво. Мислим да је председник Косова, Хашим Тачи учинио корак симболичне посете, знам да је то оспоравано и да није увек цењен поступак, али сматрам, да Тачи покушава да покаже да је дошло време да се неке ствари из прошлости оставе иза нас. То је његов покушај да се изграде нови односи између људи, који живе на овој територији. То је нешто што треба да ценимо и подржимо. Али, да, тешко је.

DSC_0075

ГрачаницаОнлине: Првог дана у октобур седате у столицу шефа мисије ОЕБСа на Косову. Шта ћете прво да урадите у тој новој улози?

Јан Брату: Прво што ћу урадити, 1. октобра је да одем у Скопље где се одржава парламентарна скупштина ОЕБС-а, али кад у понедељак почне прва радна недеља, 3. октобра, почећу више да учим о мисији. Ја је познајем, али сада треба ући у детаље. Имаћу састанак са целокупним особљем јер је ово је велика мисија са више од 530 људи, треба је упознати боље.  Онда ћу почети са активним консултацијама, то сам већ поменуо мојим главним саговорницима на косовској политичкој сцени, они то знају. У раној фази мог мандата разговараћу са Канцеларијом за Косово и Метохију, ићи ћу за Београд да се консултујем са њима. Мој посао је да се консултујем са свима и да покушамо да нађемо добра решења у корист свих људи који овде живе, то је улога ОЕБС-а  и како је ја видим.  Мислим да ОЕБС тренутно ради пуно, видећемо шта се може урадити још, али нећу давати обећања сада док све то не видим изнутра. Једино обећање које сам већ дао мојим саговорницима је да ћу се консултовати нашироко и у детаље.

 

Анђелка Ћуп

 

 

 

Медији између чекића и наковња док по њима туку и један и други

Дугогодишњи новинар РТС-а и уредник емисије Тако стоје ствари,  Зоран Станојевић, за кратко време је освојио симпатије публике, управо због карактеристичног стила и начина којим почиње, води и завршава трећи Дневник јавног сервиса Србије, иза којег се такође потписује као уредник.

Поставља се питање како у земљи Србији, у којој се из дана у дан смењују ерупције догађаја и вести, нажалост све мање је лепих, измученом и исфрустрираном гледаоцу сервирати још један блок информација у време када се он спрема на починак. Станојевић је са својом екипом нашао одговор и праву меру за то. Уређивањем трећег  Дневника вратио је шарм  сатарој госпођи РТС, можда довољно да малчице „пољуља“ традиционално велики рејтинг Дневнику у пола осам.

Са Станојевићем смо разговарали у Грачаници, после акције „Срце за децу“, коју је организовала Блиц Фондација, уз медијску подршку РТС-a,  током које је нашем породилишту поклоњен апратар за дијагностиковање раног општећења слуха код беба.

Питали смо га о стању, утицајима и притисцима на медије, разговарали о одговорности коју са собом носи новинарска професија, али и о томе колико је као потпрeдседник УНС-а упућен у рад медија на Косову и Метохији…


 Данас није лако бити ни спортски новинар, камоли радити на Косову и Метохији

Зоран Станојевић: Пошто сам и потпредседник УНС-а, упућен сам у ваш рад јер овде, мислим у Београд, долазе колеге са Косова и Метохије и имам прилику да чујем. Углавном, ретко долазе да се хвале условима у којима раде. Могу да се похвале причама које направе, али обично су услови лоши. Нигде у Србији услови за рад медија нису баш сјајни, али на Косову и Метохији је то баш доста изражено. Оно што генерално медијима иде на руку, јесте то што сада технологија није више тако скупа и недостижна, као што је некада било и могуће је да се са релативно малим средствима направи озбиљна ствар. Наравно, увек постоји питање како ће живети тај човек, који је највећи трошак и највећа вредност у новинарству. То је увек проблем у сваком послу у Србији данас, а у новинарству посебно. Када је новинарство у питању, очекивања су различита са разних страна, и од власти и од опозиције. Ми смо се ту негде нашли између чекића и наковања и сада и наковањ туче по нама, не само чекић, тако да није лако радити, ја мислим, ни спортско новинарство, а камоли овде на Косову и Метохији извештавати о проблемима које људи имају.

Ако је небезбено узети изјаву, ми смо као професија у проблему

ГрачаницаОнлајн: Шта мислите о безбедности новинара, како на Косову, тако и широм централне Србије?

Зоран Станојевић:  Мислим да је на Косову то посебно питање и мислим да на Косову безбедност има један другачији ниво. Сетимо се само да сваке године обележавамо и постављамо споменик за отете колеге који некада не потраје ни један дан. То вам говори не само о безбедности новинара, већ уопште о безбедности. Како да опстану људи и новинари, ако не може да опстане ни знак да су ти новинари некада радили и живели овде?!

Ако спомен обележје представља проблем, шта је онда са живима који желе да сведоче о нечему што се овде на Косову дешава? Када говоримо о безбедности, барем мени који долази из другог дела Србије се тако чини, изгледа да људи који живе и раде овде, имају додатан фактор, у смислу да њихова безбедност зависи од тога где су пошли, због чега, шта желе да раде и ко може да буде непријатељски расположен према њима, само из разлога што су Срби. То је тешко разумети и мене то увек врати на неко ратно време, када сам често боравио овде на Косову и подсети ме на то колико је то тада било непријатно и страшно. Надам се да је то сада далеко од тога, али ми се не свиђа идеја да новинар мора да размишља о томе да ли му је безбедно да негде оде, а да при том, то није скакање из падобрана, на пример. Мислим, да ли баш новинар мора да проба све или да оде само да узме изјаву?! Ако је небезбедно узети изјаву, ми смо онда као професија у великом проблему. Ја сам се надао да никада таква ствар у Србији неће да се догоди, али ето, готово већ двадесет година, ми смо у неком таквом режиму.

Медији између чекића и наковња док по њима туку и један и други

Данашња технологија захтева да сви у медијима морамо да знамо и радимо све

Грачаница Онлајн: Безбедност и лоша материјална ситуација новинара су велики проблеми, али се мени чини да постоји и трећи проблем, који је код нас овде посебно изражен, а то је едукација новинара. Шта бисмо могли у том погледу да урадимо, ми овде, али и ви из великих медијских кућа?
Зоран Станојевић: То је проблем који постоји и у другим деловима Србије, који има два нивоа. Један је тај што је у неке професије, па и у новинарство, а могу да кажем да је то вероватно и код таксиста, ушло много људи, не због тога што имају потребу и жељу и што воле тиме да се баве, него им се то учинило као једина прилика да некако нешто и зараде.

Прво, у професији има доста људи који нису ту због тога што су осетили потребу да се тиме баве, него због неких сопствених интереса, неки, на пример, због плате која им се указала. То је обично лош мотив, мада, не мора то да значи баш увек.

Понекад, неко ко је тако ушао, нешто открије и заљуби се у професију. С друге стране, та приученост влада свуда. Оно што ми можемо да урадимо, дакле, оно што је најважније, јесте то да људи најбоље уче на добрим примерима.  Дакле, прва ствар је да узори буду добри, да ми који радимо у великим медијима, који имају националну покривеност, дајемо добар пример. Ако ми дајемо лош пример и ако младе колеге буду училе на лошем примеру, никада ништа неће научити. Дакле, то је једна ствар. Друга ствар је да постоји мало више размене и да постоји прилика и за младе, поготову новинаре одавде, мада ја не бих ни правио разлику, јер од сваког новинара, па и од почетника човек може нешто да научи, јер је он можда имао неко искуство које ја нисам. Данашња технологија захтева од новинара да буде новинар и у штампаном и у електронском и у онлајн медију. Више нема разлике. Идемо ка томе да ћемо сви морати да радимо све, од телевизијског интервјуа, до текста за неки портал, а питање је шта ће бити са штампаним медијима…

Новинар не сме да прави компромис са својим моралом

ГрачаницаОнлајн: Овде на Косову и Метохији имамо више фактора утицаја на медије: представнике институција које раде по систему Републике Србије, Србе у косовским институцијама, косовске институције, односно Албанце, међународну заједницу. Како да један професионалац и један професионални медиј избегне све те утицаје, а да притом не угрози опстанак сопственог медија, али и саму новинарску професију?

Зоран Станојевић: Тешко. Човек мора прво да буде свестан да многе истине које жели да истера, неће моћи да истера, поготову јер ће му за многе ствари бити потребно пуно времена, пуно труда и пуно живаца, да би се то уопште чуло и видело. Једина битна ствар је да не прави компромис са сопственим моралом, дакле да размишља када ради неки посао: „Да ли ћу ја моћи, ако се околности промене да погледам у очи својој деци?“ То је више метафора, али да ли ћу моћи да погледам у очи пријатељима, комшијама и свим људима и да им кажем: „Можда нисте били пресрећни са оним што сам радио, али ја се не срамотим, односно не стидим се било чега што сам урадио. Има ствари које сам радио и није ми било пријатно, радио сам ствари које ми се можда не свиђају, али се не стидим.” Мислим да тај стид треба да буде граница која се не прелази. Све друго може да се преживи, али то осећање да сам урадио нешто неморално, то је нешто што остаје да живи заувек. Ја бих рекао, ако човек не може себи да постави друге границе, ту границу мора да поштује. Није добро да новинар икада у животу каже да се стиди нечега што је урадио. Значи, може да каже: „Урадио сам нешто што ми се није допадало, урадио сам нешто што није било моје мишљење и није био мој став, али нисам прешао ту границу неморалности“. Ко је радио у новинарству у време једнопартијског система, тај зна да су тада такође ограничења била жестока, али и тада новинари, без обзира што нису смели да говоре о партији и војсци никако, а о Титу само у суперлативима, нису ни тада морали да раде нешто чега би се стидели. Није баш да је ово за нас нешто ново. Ја се не сећам периода дужег од пар месеци, а то је оно када се власт мења, у коме је постојала нека онако баш новинарска слобода, када сте могли све урадити, све рећи. Ми смо углавном живели у дугим периодима страшних притисака, који су увек били материјални. Увек је било питање, хоће ли ми неко платити? Ништа друго. Значи, сви други притисци су подношљиви, али тај егзестенцијални притисак је просто неподношљив. Чињеница је, ако сте уцењени платом, небитно да ли сте новинар, општински службеник, лекар или радник у некој страној фабрици, ако вам егзистенција зависи од те плате, ви ћете се погнути далеко ниже него што бисте то волели. Али кажем, граница стида је оно што човек себи мора да успостави и да не иде преко тога. Све друго ће проћи, али тај неморал који се повремено јавља у нашој професији, нешто је што остаје заувек. То је оно што ми између осталог памтимо.

Без довољно новца будућност медија ће нам бити као и садашњост

Грачаница онлајн: Како видите будућност медија код нас. Видимо да има великих проблема свуда, и у великим медијима, на пример, у Вечерњим новостима, у Политици, до душе проблема различитих врста. Како видите будућност медија у Србији, укључујући ту наравно и Косово?

Зоран Станојевић: Док људи у Србији не буду имали новца да купују новине, да плаћају претплате и док фирме не буду имале пара да плаћају рекламе, будућност ће бити као што је и садашњост. Дакле, неће се много променити, можда чак буде још и горе. Потребно је да имамо публику која у материјалном смислу вреди, пошто она сада вреди у сваком другом смислу, осим у материјалном, јер они који плаћају обавезе ниско цене оне који нас слушају, читају или гледају. Дакле, када то буде промењено и када у медијима буде више новца зарађено од новинарског посла, онда ће и тај посао бити боље вреднован и више цењен. До тога тренутка, ми можемо само да одржавамо неки мали пламен у нади да ће он некада распалити много већу ватру. Није добро да се тај пламен угаси због тога што ће неко да каже: „Не треба нам вала ни мали пламен, ако не можемо сви на њему да се огрејемо.“ Ја мислим да ће без тог пламена бити јако тешко покренути слободне медије, уколико ни жижак те слободе негде није остао.

Медији између чекића и наковња док по њима туку и један и други

Грачаница Онлајн: Постоји прича да је деведеситих било најгоре. Неко каже да је данас најгоре. Када је, по Вашем мишљењу, код нас било највише цензуре, односно каква је ситуација у медијима и има ли слободе медија уопште?
Зоран Станојевић: Ја бих рекао да је претерано рећи да је данас ситуација упоредива са ситуацијом деведесетих, а поготову са ситуацијом пре деведесетих. Пре деведесетих ви нисте могли нигде да напишете нешто против државе, а да не будете ухапшени. Тада није постојао интернет, а ни на шапирографу нисте могли тако нешто да напишете. Ми смо то мало заборавили, а и тада није било баш толико новинара и није било толико медија. Деведесетих је такође та критика остала на једном маргиналном делу медија. Ми сада имамо већи притисак на неке традиционалне медије, али имамо и добар део медија који имају слободу да могу да напишу шта год хоће. Имамо интернет, на коме је слобода много већа. Наравно да су притисци страшни, али постоји простор. Онај ко жели да се информише, данас може да сазна реално шта се дешава, а онај ко не жели да се информише, њему нема помоћи. Дакле, ја не бих рекао да је најгоре време ово у коме сада живимо, када су у питању медијске слободе. Људима се увек чини да је сада горе него што је некада било. За пет година, дај боже да се ништа не промени, а ја се бојим да ћу рећи да ни те 2016. године није било тако страшно као што ће да буде, на пример, 2025.  Ја се стварно надам да ћемо то да променимо, а то сам мислио и 2000. и не мислим да је сада најгоре. Колика год да ми је плата, данас ми је најмања, јер ми данас највише треба. Према томе, не бих се усудио да кажем, просто не могу да кажем тако, јер ћемо једног дана то да меримо и да гледамо ко је, шта и када изјављивао.

Грачаница онлајн: Шта УНС, па РТС, на коме радите, могу да помогну мањим медијима и колегама, на пример на Косову и Метохији?

Зоран Станојевић: УНС ће имати много више обука за новинаре. УНС има и програме и могућности за то и УНС се широко бави новинарима, поготову новинарима из локалних медија, који немају толико прилике да се укључе у разне обуке које се нуде, рецимо у Београду. Што се РТС-а тиче, РТС се труди да формира сопствени центар, да оформи неку врсту РТС-ове школе новинарстава и начина на који се ради. Уколико то буде имало неког одјека, можда би то могли да приме и неки људи са стране. Ми смо до пре пет или шест година имали чврсту сарадњу у обукама са британским BBC-јем и много је новинара и сниматеља који су прошли кроз то. Дакле, ми идемо сада ка томе да то мало подигнемо унутар куће на виши ниво. Просто, мора да постоји то кружење људи, да они који су радили у РТС – у, ту научили и стекли нека знања, оду негде другде, а неко други дође у РТС. Значи, недостаје нам то кружење људи које би подизало квалитет. Код нас је ситуација таква, да човек ако се негде нађе, ако може да одатле не мрда…

Ја очекујем да ће, пре свега, УНС имати више обука и стварно мислим да сви ми који смо у томе, сви ми који смо у медијима, треба да учествујемо и на једној и на другој страни, и као полазници и као предавачи. Томе се стварно надам, укључен сам у неке УНС-ове пројекте, учествовао сам и учествоваћу у неким обукама и то ме увек радује.

 

Анђелка Ћуп