Od evropske integracije do eksperimentalne ekonomske zajednice za zapadni Balkan

Političke elite su prinuđene da se koriste medijskim manipulacijama i kampanjama da nas ubeđuju da je to dobro za nas, sve dok je tako, znam da nije dobro. Svako ko iole poznaje politički sistem EU i njegovo pravo, zna da EU isto toliko koliko i zvanični Beograd, ako ne i više, formalno ne može da prizna nezavisnost Kosova. Čitavom, politički korektno definisanom, regionu zapadnog Balkana umesto EU integracije ponuđena eksperimentalna ekonomska zajednica. Da to prevedemo na jezik koji će svima biti razumljiv, ponuđena nam je Jugoslavija bez Hrvatske i Slovenije, ali da primimo Albaniju.

Continue reading „Od evropske integracije do eksperimentalne ekonomske zajednice za zapadni Balkan“

Feljton Vesti: Dijalog o najskupljoj srpskoj reči-Nije Gračanica korov na kupusištu

Svaki se istorijski konflikt rešava ili ratom ili dijalogom. Uvek je bolje da se završi dijalogom i primeri za tu vrstu istorijskog strpljenja nisu retki. Nemci su čekali 50 godina da se ujedine, Španci još čekaju Gibraltar, Kinezi su čekali 100 godina da im se vrati Hong Kong, još čekaju Tajvan i dočekaće ga. Znači, ništa ne treba lomiti preko kolena, ništa ne treba brzati, treba sačekati intelektualno i politički zrelije generacije koje će biti u stanju da taj konflikt razreše na pravi način, kaže za „Vesti“ Siniša Kovačević, srpski dramaturg i profesor Akademije umetnosti.

Continue reading „Feljton Vesti: Dijalog o najskupljoj srpskoj reči-Nije Gračanica korov na kupusištu“

VestiOnlajn: Feljton polsednja kap pravde – NATO imao dokaze o zločinima

U izveštaju Dika Martija o trgovini organima na Kosovu piše i da su tajne službe Nemačke, Italije, Britanije i Grčke, Hašima Tačija identifikovale kao „najopasnijeg od kriminalnih bosova“, a sa aktivnostima njegove Dreničke grupe bili su upoznati i FBI i analitičari NATO. Prevashodno zbog činjenice da su se najveći zločini nad Srbima dogodili pred očima Kfora, porodice srpskih žrtava ubeđene su da je saradnja međunarodnih organizacija ključna za pribavljanje dokaza. Takođe smatraju da je međunarodna zajednica, osnivanjem Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu, sebe abolirala.

Continue reading „VestiOnlajn: Feljton polsednja kap pravde – NATO imao dokaze o zločinima“

SPUTNJIK: Italijanski vojnici na KiM pili kancerogenu vodu

Italijanski kontingent u misiji na Kosovu i Metohiji je pio, barem do 2016, kancerogenu vodu. Tako je izjavio vojni lekar Enio Letijeri tokom saslušanja pred parlamentarnom istražnom komisijom koja ispituje posledice upotrebe osiromašenog uranijuma.

Continue reading „SPUTNJIK: Italijanski vojnici na KiM pili kancerogenu vodu“

Vesti: Jezičke greške šalju u zatvor

Ako ni zločin ni kazna nisu jednako propisani za sve na Kosovu, može li se govoriti o vladavini prava? Ako Krivični zakon Kosova ima više od 5.500 grešaka u prevodu, takvih da je u 2.000 slučajeva srpska verzija toliko drugačija od one na albanskom da su promenjeni i kontekst i značenje zakonskih odredbi, može li se govoriti o jednakosti pred zakonom? Ako se kod definisanja kazne predviđene za neko krivično delo, u srpskoj verziji Krivičnog zakona Kosova najčešće spominje samo zatvor, dok na albanskom stoji i novčana opcija, kako ne pomisliti na diskriminaciju? I kakvo tumačenje pred sudom očekivati s ovolikim brojem netačnosti, nepreciznosti i nejasnoća?


Prošlo je dve godina od kada su „Vesti“ objavile istraživanje koje ilustruje s kakvom preprekom se suočavaju Srbi pred kosovskim sudom, ali istraživanje, premda zapaženo, nije dovelo ni do kakvih konkretnih rezultata. Greške u donetim zakonima se ne ispravljaju, nove se i dalje proizvode.
Ne može biti reči o jednakosti pred zakonom ako pored nepismenosti postoje i sadržinske razlike u značenju, ističe profesor prava dr Darko Simović i član Srpskog pravničkog kluba.


Na štetu Srba
Prevodi kosovskih zakona na srpski jezik su toliko loši da su mnogi potpuno nerazumljivi i neprimenljivi, sve to ide na štetu građana i Srbi nemaju jednake šanse za zastupanje pred sudom, potanko su više puta objasnili srpski advokati na Kosovu. Ilustracije radi, u Krivičnom zakonu Kosova, recimo Član 12, koji se odnosi na nužnu odbranu, na srpskom jeziku je tako sročen da u slučaju napada, Srbima ostaje samo pravo da beže. Sličan jaz, napravile su i greške u prevodu Člana 13, koji definiše „krajnju nuždu“, situacije u kojoj se osoba našla kako bi izbegla opasnost po sebe ili drugog.


– Te razlike ostavljaju mogućnost za arbitrarnost i proizvoljnu primenu zakona, što svedoči o odsustvu pravne sigurnosti i izvesnosti. U krivičnom pravu je posebno bitno da svaka pravna norma bude precizno formulisana jer posledice primene zakona mogu imati izrazito nepovoljne i nepopravljive posledice po građane, u ovom slučaju Srbe i njihova osnovna ljudska prava.
Zapanjuje i rastužuje pasivan odnos i gotovo ignorisanje činjenice da se verzije na srpskom jeziku Ustava i Krivičnog zakona, verovatno tendenciozno, sadržinski razlikuju od albanskih tekstova. Reč je o ozbiljnom problemu o kome se, kako se čini, bezrazložno ćuti ili jako retko i tiho govori. Obezvređivanje nečijeg jezika je obezvređivanje samog naroda koji njime govor – zaključuje dr Simović u razgovoru za „Vesti“.


Idemo unazad
Pravo na jezik na Kosovu brani Kancelarija poverenika za jezike i na njenom čelu je Srbin. Slaviša Mladenović veruje da bi predstavnici naroda bi ovu temu trebalo da postave kao prioritetnu.
– Čak je i bez čitanja analiza vidljivo da srpski nema zakonom garantovani tretman. Ponekad imam osećaj da idemo unazad. Krivični zakonik Kosova je, nažalost, samo jedan od usvojenih zakona s jezičkim nedostacima. Napominjem da se ovde čak ne radi o mišljenju „jezičkih cepidlaka“ već verzije pojedinih zakona na srpskom jeziku imaju toliko jezičkih grešaka da se ne mogu protumačiti – kaže Mladenović za „Vesti“.


On ističe da bi Srbi na KiM „morali neprekidno da ističu ovu činjenicu“:
– Jezičko usklađivanje pravnih akata može značajno da utiče na stanje njihovih ljudskih prava.
Srbi koji učestvuju u radu kosovskih institucija imaju moralnu obavezu više da apostrofiraju ovaj problem. Poražavajuća je činjenica da je profesor s državnog pravnog fakulteta iz Srbije dr Ivan Čukalović sudija Ustavnog suda Kosova i da ignoriše ovakvo stanje pravne nesigurnosti za kosovske Srbe.

Foto: Vesti, A. Čukić

Srpski jezik je zvanični u kosovskom sistemu Prištine, a tamošnjim Zakonom o upotrebi jezika Srbima se garantuje pravo na jezik. Međutim, to pravo se uskraćuje gotovo na svakom koraku. Politički predstavnici Srba se ove teme sete samo o prigodnim datumima.

– Zakon o upotrebi jezika je samo mrtvo slovo na papiru. Ne znam da li postoji institucija u kojoj se poštuje ovaj zakon u potpunosti, a najžalosnije je što se to ne radi ni u institucijama koje vode Srbi. Sigurna sam da ni oni ne znaju maternji jezik baš najbolje, pa i ne primećuju greške kao vrata. A tamo, gde se „kao poštuje“ srpski, kao službeni jezik, zabrinjavaju loši prevodi koje, lično, vrlo često ne razumem. Opštine u kojima su Albanci većina posebna su priča – kaže Anđelka Ćup, urednica portala Gračanica onlajn.

„Vesti“ su pre dve godine objavile i istraživanje Pravo na jezik u kome je uočeno više od 4.000 grešaka u prevodu Ustava i sedam zakona Kosova na srpski jezik, koji su po mišljenju srpskih poslanika u kosovskom parlamentu najznačajniji za srpsku zajednicu. Zakoni za kojima Srbi gotovo svakodnevno potežu u ostvarivanju svojih parava, Zakon o katastru i Zakon o vlasništvu, imaju više 1.800 grešaka u prevodu uz pregršt reči koje na srpskom ne znače ništa. Ekstreman primer je Zakon o zajednicama koji od 30 slova azbuke koristi samo 27.

Foto: GračanicaOnlajn, V.Ćup

Saobraćajni znakovi i lična dokumenta su tek priča za sebe, da malo ko više veruje da je sve to što se dešava sa srpskim jezikom na Kosovu slučajnosti, ističe novinar iz Gračanice Ivan Miljković:

– To je politika malih koraka. Tako je postupnost promena definisao Noam Čomski. Na taj način nema otpora, a nema ni jačanja svesti protiv promena. Kome još para oči što je na tablama prilikom ispisivanja naziva ulica u opštini Gračanica data prednost i latiničnom pismu i albanskoj skraćenici „rruga“ umesto ulica?! Napadaju se povratnici, protesti u Prištini, suzavac u Skupštini, Specijalni sud, džihadisti na pragu, korupcija u svim porama društva! Ko još razmišlja o ugroženom pravu na jezik? Ali na kraju priče o malom kosovskom Srbinu, žaba će biti skuvama, a njegov kulturni identitet obrisan.


Obećanje iz Kancelarije EU
U Kancelariji EU u Prištini za „Vesti“ kažu da se Evropska unija uvek zalagala za rešavanje ovog problema i u svom godišnjem izveštaju, kao i kroz proces dijaloga Stabilizacije i pridruživanja (DPSP) i kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je stupio na snagu u aprilu 2016. U odgovoru našem listu ističu da su „svesni neslaganja i nedostatka kvalitetnog prevoda između albanske i srpske verzije zakona na Kosovu i potrebno da relevatne kosovske institucije preduzmu veće napore kako bi došlo do poboljšanja u ovoj oblasti“.
– EU će zajedno sa svojim međunarodnim partnerima posvetiti veću pažnju pitanju prevoda kvaliteta. Isto tako, na insistiranje Evropske unije, Vlada Kosova je odlučila da se vrati na pitanje amandmana na Krivični zakon, kao i Zakon o krivičnom postupku. Smatramo da su ovda dva zakonska akta najkritičnija jer imaju direktan i značajan uticaj na prava i obaveze građana. Obezbedili smo jedan broj komentara i mi ćemo insistirati da pored ispitivanja osnovnog sadržaja, radne grupe takođe proveravaju i jezički aspekt zakona u svim službenim jezicima. Pratićrmo situaciju, tako da se finalni nacrti pridržavaju najviših jezičkih standarda – kažu za „Vesti“.


Autor: Jelena L. Petković – Frankfurtske vesti

 

Obnavljanje starih i uspostavljanje novih veza

Kosovska fondacija za otvoreno društvo u protekle dve godine podržala je više od 18 projekata na severu Kosova koji su realizovale lokalne nevladine organizacije u okviru projekta „Rikonekting Mitrovica“.

Koordinatorka projekta Vera Pulja sprovedene projekte ocenjuje veoma pozitivno i najavljuje nastavak programa koji ima za cilj obnovu pokidanih veza između severa i juga Kosova i u narednim godinama.

Komentarišući činjenicu da je Briselski proces netransparentan, sa ponekad protivrečnim izjavama pregovarača, Pulja kaže da je tim pre uloga civilnog društva značajnija.

U intervjuu za TV Mrežu, Vera Pulja je posebno ukazala na nekoliko važnih projekata koji pomažu normalizaciju prilika na severu Kosova i podizanja kvaliteta života građana svih zajednica.

Jedan od najvažnjih je projekat „Škole evropskih integracija“, koju KFOS realizuje u saradnji sa nevladinom organizacijom Aktiv i Evropskim pokretom u Srbiji.

Posebno zadovoljstvo Vera Pulja je izrazila zbog nove emisije „Sporazum“ koja se realizuje u saradnji sa Aktivom i uz tehničku podršku TV mreže. „Sporazum“ doprinosi boljem upoznavanju i razumevanju svih zajednica na Kosovu.

Koordinatorka Kosovske fondacije za otvoreno društvo najavila je nastavak podrške lokalnim nevladinim organizacijama i u sledećoj godini sa posebnim fokusom na transparentnost rada institucija, kvalitet obrazovanja, kao i nastavak započetih projekata u okviru koncepta „Rikonekting Mitrovica“ i „Škole evropskih integracija“.

Kim radio: 16 godina nezgodnih pitanja

Radio Kim obeležava 16 godina rada. Direktor kuće Isak Vorgučić kaže da je 16 godina rada ovog medija obeležilo nepristrasno i nezavisno novinarstvo.

Radijski program počeo je da se emituje na današnji dan 2000. godine. Radio Kim je prerastao u RTV Kim i spektru svojih medija pridružio kablovski TV kanal 2013. godine.

Direktor RTV Kim Isak Vorgučić ističe da je 16 godina rada ovog medija obeležilo profesionalno novinarstvo koje se retko sreće u srpskim medijima na Kosovu.

“Mi smo osnovani sa ciljem da budemo nepristrasni i nezavisni medij koji će iznositi drugačije viđenje stvari u odnosu na tadašnju zvanična politika, a to je bio kraj devedesetih kod nas. Ispostavilo se da taj kraj devedesetih još uvek traje“, kaže Vorgučić.

Nakon osnivanja Kim radio je često bio poređen sa B92, kaže Vorgučić.

“Govorili su da je to kosovski B92. Međutim, mi sa B92 nikada nismo imali veze, osim što smo nešto malo sarađivali. Danas, kada B92 više ne postoji, jer i ovaj koji postoji je jedan režimski medij, ostao je Kim na Kosovu koji je, mogu slobodno da kažem, jedini mediji koji nije režimski“, ističe Vorgučić.

Na 16. rođendan Kim radija, uprava RTV Kim poručuje slušaocima i gledaocima da nas prate i dalje, jer mi ne klimamo glavom na izjave političara, već postavljamo nezgodna pitanja.

VESTI: Baka Persa heroj Paralova

Trećeg juna sa ranim jutrom baka Persa Stojković, dotegne graorastu maramu, hitro iskorači iz dvorišta i pređe preko ulice u ograđenu njivu. Pogleda u široko sunce na istoku koje izranja iz nepreglednog zelenog kosovskog pojasa, tek da bi se i ovaj put uverila, i sa svećom u rukama, pažljivo zakorači u pola metra duboku rupu usred polja. Prolazi kroz zamišljena vrata crkve posvećene caru Konstantinu i carici Jeleni, gde su je kao devojčicu roditelji dovodili na sabor. Prisećajući se kako se sa drugom decom radovala seoskom prazniku, ne sluteći da će se udati u kuću preko puta, nad kamenim ostacima bira mesto. Zaštitnicima kujundžija i železničara moli se za dušu njenog Milutina.


Crkva je srušena posle Drugog svetskog rata. Neko je odlučio da to bude zadružna zemlja, a poviše nje i zadružna štala. Baka Persa običaj nije prekinula.

– Vrata su uvek kud zapad. Za praznik je bilo puno, pevalo se, igralo se. Ovde mi je muž rođen, a ja sam živela tamo preko brda. Muž mi je bio učitelj, a ja seljanka prva za učitelja se udala – priča baka kikotom, pokazujući rukama pravo ispred sebe.

Ako moram u zatvor ću da idem

Crkveno imanje je nekim slučajem dopalo u ruke privatnika. Kada je vlasnik pre par godina odlučio da proda, baka, danas u 76. godini, istrčala je iz kuće, reči nije štedela i tom ugovoru stala na put.
– O, tada me najviše zamrzoše. Došao jedan malouman i hoće da proda. Rekla sam na tog dečka nemoj da prodaješ crkveno! Greota! Kažem, mi ćemo ovde na pravimo crkvu, makar od daske. A ovaj kupac Albanac, meni: Oooo, pa vi ste umreli! Vi crkvu da pravite? Budala.

623016_120206c1_f
Foto: Vesti-Online

Stamena Persa sa sinovima Tihomirom i Draganom živi u Paralovu, selu Kosovskog Pomoravlja, na 750 metara nadmorske visine, u kući podno Vučka. Pokušali su, ali ne mogu da nabroje koliko puta ih je napadala i uznemiravala porodica Ibiši koja živi u okolini.
Izreka kaže da tajna slobode počiva u hrabrosti. Starica puna životnog elana i snage ne ume baš da objasni kako je tu osobinu stekla, niti kako ju je prenela na sinove. Tamne oči joj dečje sevnuše, kvrgave šake molitveno sklopiše:

– Dobro sam i prošla, opasna sam.
Sud u Gnjilanu nedavno ju je osudio na kaznu od 50 evra jer je iz bašte isterala stoku Ibišijevih. Od nasilnika je dobila batine, a od pravosudnog kosovskog sistema „čestitku“: ili pare ili zatvor. Biram drugo, lakonski je odgovorila.

– Sve mi izjedoše u dvorište i zato dobih kaznu. Ako moram u zatvor, u zatvor ću da idem. Udario me sa štapom u moju imovinu, a oni napisali sasvim drugo. A on ovde sve razgradija gustu žicu. Samo jedna te ista porodica. Sa drugima nemam štetu. Lepo kažeš da smeta i oni odu. Sada manje imamo problema, jer dođe Kfor svaku nedelju, maltene. Pravimo neki razgovor, kažemo šta imamo teškoću.
Misli se, malo su se povukli, ali će ponovo. Pokazuje šta je za zimnicu spasla.

Ne smemo ni po granje

– Moja majka je bila ivici da zaradi još neki ćutek, ali je bila kod nas rođaka, u crno obučena. Majka krenula da najuri stoku, a ovaj da joj vrati. Međutim, kada je vido rođaku ukapirao da je popadijka, pa cvika – dodaje namigujući Tihomir koji ima 52 godine i nastavnik je informatike.

Pred kućom Stojkovići imaju parcelu od deset ari, a nedaleko imanje u koje ne idu. Plaše se.
– Naša mahala je specifična i to bi trebalo da neko razume. Nismo dobili nikakvu pomoć, a posekli su nam šumu koju je otac čuvao i nije dao da se poseče nijedno drvo. Sada ne smemo da odemo ni po granje – dodaje Tihomir.


Preživeo napad kod Podujeva

Zadužbina i sreća prate hrabre. Tako se Tihomir prstom sudbine 2001. nalazio u autobusu Niš ekspresa koji je napadnut u Livadicama kod Podujeva. Poginulo je 12 osoba, povređene su 43, a njemu ništa.
– Prijatelj je trebalo da nas probudi u pola šest da stignemo na autobus, a on zaboravi. Kolega i ja stigli u poslednji minut, pa dobijemo karte za zadnja sedišta. Kod Prokuplja je naš autobus bio drugi u koloni, pa pretiče ovaj prvi, a mi aplauz. Kod Podujeva prasak! Autobus je poleto u vazuh i pao sam sa sedištem dole. Pred sobom sam video rupu i da pola nema. To je bilo stravično, a ja sam u tom haosu izgledao kao da nisam ni bio u autobusu.


Atar Paralova je oko dvadeset kilometra i ima 17 zaselaka. Doskora, imanja se nisu prodavala, sada je po periferiji oko 90 odsto promenilo vlasnika. Kod Stojkovića, u mahali Stamenkovci, prilično udaljenoj od centra, ostala su još dva staračka domaćinstva. U celom selu nema ni 50 srpskih kuća.
Perspektive veruju ima, dok ima škole.
– U školi „Sveti Sava“ imamo 13 osnovaca. U narednih pet do šest godina u biće po jedan do dva učenika. Škola je bitan faktor u opstanku i ako toga ne bude, brzo će da se selo rasturi – ističe učitelj nauke budućnosti.

Prazne mahale

– Trend prodaje je nezaustavljiv. Ima mahala gde nijedan Srbin ne živi. U mahali Dubokovci, pre rata je bilo 15-ak kuća, a sada nijedna, u mahali Mečkarci, 10-ak, sada samo jedan stanovnik, kao poslednji Mohikanac. U mahali Vučani, bilo je 12 domaćinstava, sad ostala jedna porodca koja je prodala i sprema odlazak – otužno prepričava Dragan.


Bez lekova i lekara

Mlađi sin Dragan, ima 45 godina, medicinski tehničar je i najupućeniji za Paralovo. Vojni rok ga je zatekao u vihoru rata, poslat je u Hrvatsku. Kada vidi sliku drugara kojih nema, krenu mu suze, prošaptala je baka. Dragan o tome ni reč. Danas se bori da sačuva rodni kraj.
– Mi nemamo drugu alternativu ili neku varijantu gde da živimo. Teško je i naći posao. Ali pre svega, mi smo emotivno vezani za ovaj kraj. Radi u seoskoj ambulanti, gde je komšijama i lek i uteha, ali situacija je, ističe, veoma teška. Godinu dana selo nema lekara.
– Od kako nema lekara nismo u mogućnosti da imamo lekove. U velikoj smo nevolji kada je reč o zdravstvenoj zaštiti. Stanovništvo je staračko, obolelo od bolesti kadriovaskularnog sistema, reumatskih stanja. Platili smo cenu svih dešavanja i okolnosti u kojima živimo. A sve je krenulo naopako. Niko nam ne garantuje da možemo da uspostavimo normalan život. Neće lako odustati dok nas ne proteraju.


Ne odustaje ni baka Persa. Kao što je car Konstantin odlučno promenio tok istorije, tako ni ona ne preza da oživi sećanje i snoviđenje budućnosti pod parčetom gnjilanskog neba. Nepokolebljiva je u nameri da odbrani svoje i dočeka da na starim temeljima nikne nova crkva. O tome priča svima. Čak je ubedila i zamenika premijera Kosova.

623018_120206c3_kf
Dragan Stojković, Foto: Vesti

Skromna porodica

Porodica Stojković živi od skromnih primanja, ali ni od koga ništa ne traže.- Deca mi radija, imam malo penziju, imam malo bašte, radim malo, zanimam se – istakla je ponosno baka.

 

Autor: Jelena L. Petković – Vesti

Sazonova za Sptunjik: Kako su me deportovali iz Srbije u Srbiju

Kosovo i Metohija je jedno malo parče teritorije koje kao da brani ceo svet: NATO, UN, Euleks, OEBS, ali tamo se hapse novinari, tamo se vernici plaše da idu u crkvu, tamo ima enklava u 21. veku po nacionalnom i verskom osnovu. Ovako je situaciju na Kosmetu opisala ruska novinarka Oksana Sazonova.


Na Kosovu i Metohiji sa kolegom Sergejom Belousom snimala je intervjue i priloge o životu Srba u južnoj srpskoj pokrajini, a njena novinarska kuća, agencija „Njuzfront“, sa sedištem na ruskom Krimu, planira da objavi dokumentarni film o situaciji na Kosmetu. Međutim, dok su bili u Orahovcu, kosovska policija ih je uhapsila, navodno zbog nelegalnog boravka. Nakon što su noć proveli u pritvoru u Prištini izvedeni su pred tužioca i izrečena im je novčana kazna, a onda su, kako veruje, zahvaljujući angažovanju ruske diplomatije oslobođeni i deportovani u centralnu Srbiju. O tom dramatičnom iskustvu Sazonova je govorila u emisiji „Sputnjik intervju“.

Kako ste ušli na Kosovo?

— Ušli smo iz centralne Srbije preko administrativnog prelaza Jarinje, automobilom. Naravno da smo imali pasoše i da smo ušli legalno u Republiku Srbiju. Na administrativnom prelazu su proverili ličnu kartu i vozačku dozvolu čoveku koji je vozio, nas su samo pogledali.

Kako je izgledalo hapšenje, gde se dogodilo?

— Dogodilo se Orahovacu, u srpskom delu, na ulici. Tamo smo bilo kod naših prijatelja, jedne porodice. Otišli smo do kola da uzmemo stvari, a moja torba i dokumenti su ostali u kući. Odjednom nam je prišlo petoro-šestoro kosovskih policajaca, Albanaca, počeli su da pričaju na engleskom sa nama. Rekli su da samo žele da nas identifikuju. Ja nisam imala ništa, Sergej je imao novinarsku dokumentaciju, dokument sa slikom i imenom na engleskom jeziku. Međutim, njima to nije odgovaralo, tražili su pasoše. Insistirali su da idemo njihovim automobilom do kuće. Ipak smo došli tamo pešice i posle toga uzeli su naše pasoše i odveli nas u policijsku stanicu u Orahovcu, a potom nas prebacili u Prištinu.

Šta su vam rekli kada su videli da imate pasoše i pečat koji svedoči da ste legalno ušli na teritoriju Srbije, a koliko znamo Kosovo je i dalje deo Srbije?

— Za njih, nažalost, pečat Srbije ne znači ništa. Oni su nam tražili vize, iako je pitanje kako jedna tvorevina, koju ne samo da Rusija ne priznaje nego nije predstavljena u UN, može da uvede vizni režim.

Da li su vam dozvolili da pozovete nekog kad ste došli u policijsku stanicu?

— Nisu. Nisu nam dozvolili ni da komuniciramo ni među sobom. Kad su nas vozili za Prištinu, rekla sam da moram da se javim direktoru da ga obavestim da neću biti sutra na vezi i da moraju da razumeju kako to zvuči ako sam nestala na Kosovu. Međutim, on je rekao da će se baviti našim slučajem sutra, a sada idemo da prenoćimo navodno u nekom hotelu i da će tamo biti internet. Ujutro smo saznali da je to pritvor za ilegalne imigrante. Možda su tamo i imali internet, ali nama su uzeli sve: telefone, laptop, čak i lične stvari. Tek sam ujutro mogla da pozovem direktora Konstantina Klirika da ga obavestim šta je bilo s nama. On je rekao da već zna i da cela Rusija zna i da se nama bave. Zvala sam majku da joj kažem da je sve u redu, a Sergej je obavestio rusku kancelariju u Prištini.

Kako su se odnosili prema vama kosovski policajci?

— Do maltretiranja nije došlo. Bili su korektni. Sa druge strane, mislim da u tome ima i zasluge ruske diploamtije.

Da se vratimo na trenutak kad su vam prišli i obratili vam se na engleskom? Orahovac je malo mesto. Da li je moguće da vas je neko video i javio im?

— Moguće je. Mislim da su znali ko smo mi.

1108186326
Foto Sputnjik – Oksana Sazonova

Mislite da su sve vreme pratili vaše aktivnosti i možda im se nije dopalo to što ste radili?

— Ne znam od kog trenutka su kosovske vlasti pratile šta smo snimali i radili, da li od ulaska na Kosovo i Metohiju, da li otkad smo objavili prvi snimak iz Kosovske Mitrovice, ili od Štrpca i Prizrena, ali skoro sam sigurna da su znali ko smo mi. Dotle sam objavila nekoliko intervjua i snimaka vezanih za život Srba i situaciju sa pravoslavnom crkvom. Mogli su da znaju, a ne znam u kom trenutku su zaključili da to treba sprečiti.

Šta ima u tom materijalu? Kako ste videli život Srba i Srpske pravoslavne crkve?

— Situacija jeste teška i što se tiče i severa i enklava. Jedan slučaj me je posebno dirnuo. Metohija, grad Istok, albanski. Tamo ima jedna dosta velika pravoslavna crkva i pored nje mala kuća gde živi sveštenik sa porodicom. I to je jedina srpska porodica i jedina srpska deca u tom gradu. Crkva, sa jedne strane velika džamija, sa druge strane kancelarija udruženja veterana UČK, sa treće strane kosovska policija koja kao da ga brani. I tu je negde blizu neka kafana odakle se stalno čuje glasna albanska muzika, tj. ulaziš u crkvu i stalno slušaš albansku muziku. Sveštenik nas je rado dočekao da makar s nekim popriča na srpskom jeziku. To je jedna tužna priča koja, nažalost, odslikava celu situaciju na KiM. Snimali smo i crkvu u južnom delu Kosovske Mitrovice, gde takođe ima vrlo malo Srba, takođe živi sveštenik sa porodicom. Njega brani kosovska policija, ne sme da izađe u svojoj odeći u grad, retko mu dolaze vernici, većina Srba se plaši da ide pešice po južnom delu KM.

Znači, sve te priče o slobodi kretanja koja bi trebalo da postoji i dalje su samo priče, u praksi to nije tako?

— To je jedno malo parče teritorije koje kao da brani ceo svet: NATO, UN, OEBS, Euleks, ali tamo se hapse novinari, tamo se vernici plaše da idu u crkvu, tamo ima enklava u 21. veku po nacionalnom i verskom osnovu. A znamo šta se sve priča što se tiče šverca i trgovine ljudima na Kosovu.

 Osvanulo je jutro, vi ste u pritvoru u Prištini, ujutro ste obavili razgovor sa direktorom. Šta vam je rekao?

— Rekao je da zna i da je već obavestio i ambasadu u Beogradu i MSP i već je bilo izjava iz Moskve da nas neće ostaviti. I to nam je dalo moralnu snagu. Kad smo bili na ispitivanju u policiji, znali smo da nas stvarno vode na razgovor, da nećemo da nestanemo tamo na Kosovu.
Sputnjik: Tanja Trikić