Тамо где се страда, тамо је и благодат и благослов

 У току мог боравка у Солуну упознавајући се и дружећи са људима различитих националности, скоро увек када су ме питали да нешто кажем о земљи из које долазим, незаобилазна тема ми је била Косово и Метохија. Прво сам говорио о историјском, културном и духовном значају Косова и Метохије, да би на крају дотицао и болну тему опстанка нашег народа на тим вековним српским просторима – почиње своје казивање о доласку на Косово и Метохију Никола Станчић из Врњачке Бање, који је тренутно докторант теологије у Солуну.

– Једном приликом када сам са групом Грка био на Олимпу, на од прилике 2700 метара висине дошли смо на идеју да свако отпева по једну песму. Браћа и сестре Грци су отпевали своје углавном традиционалне песме из различитих крајева Грчке, а ја сам отпевао песму „Са Косова зора свиће“. У данима који су потом уследили, моји пријатељи су делили видео снимак те песме међу собом, а ја сам све чешће покретао разговор о лепотама овог дела Србије, о светињама, природи и увек се разговор завршавао позивом,, Идемо!“. После сваке литургије су ме питали ,,Када ћемо на Космет?“ Њихово питање је прерасло у искрену жељу, а у данима пред Видовдан смо пут Космета кренули нас шесторо: Јосиф Д. Канделарио Трејси и његова супруга Ефросинија из Калифорније,   Катерина Мавроматаки из Солуна и Елефтериа Делијани из Ларисе, мој колега теолог Драгољуб Гарић из Сенте и ја. На Косову и Метохији нам се придружио мој пријатељ из Београда Иван Раковић захваљујући којем смо лако стигли до светиња и српских места на Косову и Метохији – наставља Никола Станчић своју причу при нашем сусрету у Ораховцу.

 Никола је већ много пута долазио на Косово и Метохију, ал му је сада био циљ да и припадницима других народа покаже значај Косова и Метохије не само за српски народ, већ и за све православне хришћане. Никола сматра да ,,духовно благо наших манастира и цркава позива и призива на јединство свих људи, а поготово нас православних хришћана“:

   -У том смислу нас шесторо је потврдило ову истину. Ово наше поклоњење је било од самога Господа нашег Исуса Христа који нас је окупио и саставио да посведочимо да је наша земља Косово и Метохија земља јединства и љубави. Иако није могла са нама, наше путовање је подржала и једна Албанка из Албаније, која нас је испратила и пожелела нам срећан пут. Одмах сам знао да имамо благослов Онога који спаја све народе и који је једини човекољубац.

И заиста Никола је успео да својим пријатељима на најбољи начин прикаже светиње и народ који живи у његовој земљи, његов српски народ, српску културу, веру и традицију. За недељу дана колико је трајало њихово поклоничко путовање обишли су манастире Драганац, Грачаницу, Зочиште, Дечане, Пећку Патријаршију, Гориоч, Девич, Бањску, Свете Архангеле и друге светиње града Призрена, а потом и светиње у другим деловима Србије: Црну Реку, Сопоћане, Ђурђеве Ступове, Студеницу, Жичу, знаменитости Београда, Ниша и Лесковца.

Пуни утисака и емоција вратили су се у Грчку преко Старог Нагоричана у Македонији обећавши на растанку да ће све што су видели, чули и осетили пренети својим пријатељима и да ће сваки наредни пут доћи у већој групи.

Елевтерија Делијани млади филолог из Ларисе поделила је са нама своје утиске са овог поклоничког путовања:

-Оно што ћу сигурно осећати у души сваки пут кад се будем сетила овог нашег поклоничког путовања на Косово и Метохију је присуство благодати и благослова… У посланици Римљанима пише „а гдје се умножи гријех, онде се још већма умножи благодат“ (Римљ.5,20). То осећам за Космет, који без обзира на велике духовне падове и све муке које носи ова земља у исто време садржи и једну посебну благодат. Ово напомињем јер сви знамо и користи нам да знамо колико тешких тренутака је искусио и колико и данас подноси народ Косова и Метохије. Велике светиње и манастири Косова и Метохије су сведочанство присутности те посебне благодати. У сваком манастиру поклањајући се моштима светих запазили смо поштовање људи према светости и православљу. Манастири, су другим речима једна врста путовања кроз која упознајемо теологију Цркве, уметност и лепоту. Посећујући један манастир и други у низу није престајало једно велико одушевљење од невероватне лепоте цркава, фрескописа али и природе самих места која су прелепа, пуна зеленила. Људи су посебно гостољубиви и спремни да вам говоре за своја места у којима живе и наравно да кажу по коју реч на грчком када чују и виде да се пред њима налази Грк и то је веома лепо. Наравно, такво место као што је Косово и Метохија, не престаје да буде под сталним искушењима. Имајући могућност да посетим заједно са мојим пријатељима место Ораховац схватила сам колико је лако за нас бити православан у Грчкој, док у исто време на само мало раздаљине од нас православни хришћани свакодневно сведоче шта значи да будеш православан и да водиш такву духовну битку у којој користиш читаве своје унутрашње снаге које имаш. Надам се да ће сва наша браћа у Србији прослављати Бога и да неће заборавити речи Св. Апостола Павла: „а гдје се умножи гријех, онде се још већма умножи благодат (Римљ.5,20).

Снажан утисак на поклонике из Калифорније је оставио сусрет са Србима на Косову и Метохији, посебно у Ораховцу где су са Николиним пријатељима провели једно поподне. Јосиф Д. Канделарио Трејси је то испричао овако:

   -Ако нешто са Косова никада нећу заборавити, то је сигурно Ораховац у којем су некада Албанци муслимани и  Срби хришћани заједно живели у миру. Некада је три хиљаде Срба Ораховац називало својим домом. А онда је стигао рат, страшна 1999.година, и систематски прогон хришћана на Косову. Угрожено српско становништво које је одбило да напусти своја огњишта окупило се како би се заштитило око сеоске цркве на брду, у јединој преосталој улици која је постала српски гето. Тамо смо отишли да посетимо једну од српских породица, Николине и Иванове пријатеље, која је у ствари прошла све оно што се њиховом народу у Ораховцу дешавало. Породица Радић, која нас је угостила у свом дому, је гледала и трпела док се свет око ње распадао и окретао наглавачке, док су стизале претње њима,њиховим пријатељима и родбини, док су им суседи и рођаци отимани, мучени и одношени у нека већа зла. Ипак, својом упорношћу су очували радосну светлост Христову у својим срцима, не дозволивши да се угаси. Они представљају живо сведочанство о томе шта значи састрадавати Христу.

Иако је уз помоћ пријатеља преводиоца једино могао да чује причу својих домаћина Срба, Јосиф је кроз све оно што је својим очима видео приметио разлику изеђу делова града у којима живе Срби од онога где живе њихове друговере комшије:

-Приближујући се рубу српског гета, приметили смо разлику у стању у ком се налазе путеви – у српској улици пут је пун рупа, будући да га косовска „влада“ свесно занемарује. На углу смо затекли групу српске деце која су играла фудбал, застали смо да поразговарамо с њима и сликамо се. Уз децу, која су склопила три прста у знак Свете Тројице смо и ми прстима начинили тај знак, како бисмо им показали солидарност и охрабрили их. Прошли смо поред једне куће чија је висока ограда била опасана бодљикавом жицом у којој живе Срби. Није било тешко уочити спаљене рушевине кућа у којима су Срби некада живели. По причи наших домаћина, из многих кућа су киднаповани чланови породица, а понегде и целе породице, као што је био случај са породицом Томе Баљошевића.

   Затим смо срели једну српску баку са осмехом на лицу. Рече да се зове Ковиљка . Испричала нам је причу о згради испред које је седела, Конаку Пећке Патријаршије, згради у којој је једно време радила и школа, а која је припадала српској Цркви, и коју је један мудри владика спасио од заплењена од стране комунистичке власти. Обрадовала се што је видела младе људе из иностранства и желела је да се слика са нама – прича Јосиф.

Јосиф је одлично упамтио сваки детаљ који је казивао како Срби у Ораховцу живе. Није му омакла слика запуштених српских кућа, а ни слика запуштеног кафића у Грковића улици. Радознало је упијао причу да је некада ту врвело од младих људи, деце, а сада једва да понеко ту битише. Јосиф је са собом понео и утиске о људима који су га дочекивали на сваком кораку. Трпезе у домовима српских домаћина, жене које дворе госте, изврсна храна, вино…

Живот Срба у Ораховцу, је за Јосифа и његове пријатеље била слика живота Срба и у другим деловома Косова и Метохије, живот пун неизвесности, брига, провокација, страха… А, опет са друге стране на примеру једне породице која их је у Ораховцу дочекала у свом дому, они су видели ту хришћанску љубав Срба према добронамерним гостима, гостољубље и човекољубље које никакав рат и невоље не могу уништити. И о томе је Јосиф испричао:

–Уживајући  у гостопримству наших домаћина, изврсној храни и домаћем вину, разменили смо за столом неколико песмама и прича. У неком тренутку су стигле комшије и Радићи су устали, уступивши им своја места како би могли да их угосте. Никола нам је рекао да је ово уобичајена ствар у српским селима, да комшије сврате на ручак или вечеру, а да је српска заједница у Ораховцу посебно везана због ситуације у којој људи живе. Повела се прича и о нама, разговарали смо о и њиховој нади у вези са будућношћу њихове деце. И на крају су нас испратили уз позив да им поново дођемо. Док смо излазили на улицу видели смо децу како се играју, уз довикивање и смех. На звонари цркве Пресвете Богородице у којој смо дуго разговарали са ораховачким свештеником оцем Вељом поносно се, на заласку сунца сијао крст. Упркос тами, увек има светлости. Има наде – наде у Христа – завршио је своје казивање Јосиф из Калифорније. Уз обећање да ће поново доћи, на растанку је рекао да ће своју причу пренети даље, својим пријатељима, рођацима. Јер треба да знају да на Косову и Метохији међу светињама и жицама живе људи који само желе слободно да живе и да сведоче Христа.

Извор: Православие. ру

Оливера Радић 

Дејан Баљошевић: Подршка Петровданском Сабрању

Порука прочитана на Петровданском Сабрању у Манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима.

Пише: Дејан Баљошевић, машински инжењер и бивши коодинатор Координационог центра за Косово и Метохију

Срби на Косову и Метохији још од Косовског боја трпе угњетавања и протеривања, али се чини да никада као данас нису тако близу да своју свету земљу заувек изгубе. Али да се не враћамо у тако далеку прошлост, већ да се осврнемо на садашњост, чији смо сведоци и на коју смо могли и морамо да утичемо.

Генерација којој припадам памти да је све почело лажним масовним тровањима Албанаца етнички затрованим ваздухом и водом, који су деловали само на њих. Кад су се албански ученици, тада вишенационалних школа, глумећи пред камерама тровање, батргали по земљи и на носилима били одвожени у болнице унапред припремљеним санитетским возилима, ми – Срби смо се смејали и са дистанце посматрали тај циркус, ликујући како су испали глупи и како су се пред Светом избрукали, јер га лошом глумом нису успели преварити и да ће Свет, који се увелико почео мешати у ситуацију на Косову и Метохији, тек сада схватити са ким има посла.

Сада нам то, са ове временске дистанце, није нимало смешно. Заправо, сада се Албанци победоносно смеју нама, а ми се „батргамо“ сатерани у „енклаве“, у којима постепено нестајемо. Генерација албанских средњошколаца и студената, која је тада одглумила национално тровање, изнедрила је припаднике терористичке ОВК, од којих су сада многи политички лидери тзв. Косова, признати, подржани и уважени од истог оног Света, за који смо ми наивно веровали да је прозрео њихове лукаве намере и да ће у српско-албанском конфликту око Косова и Метохије, заузети праведан став.

Требало је да нам се деси НАТО бомбардовање 1999. године, па да дефинитивно схватимо да је тај Свет, оличен у Западу, заправо сво време био уз Албанце и да их је, дајући им инструкције, водио ка независности и ка отцепљењу од државе Србије. Међутим, ма колико нам то изгледало страшно, то није најгоре што нам је Запад учинио. Многи не могу да им опросте што су нас током рата убијали, што су на нас бацали осиромашени уранијум од којег ће садашње и будуће генерације масовно умирати, што су нам разорили инфраструктуру, што су протеривањем 250.000 Срба дозволили етничко чишћење, што су омогућили Албанцима да поруше 150 цркава и манастира, што су нас медијски сатанизовали итд. итд. Међутим, има нешто још горе, а то је, што нису желели да између нас и Албанаца направе стварни мир, већ су стајући апсолутно на страну Албанаца и окривљујући Србе за све, Албанцима толико повећали аспирације према српској земљи и жељу за осветом, да су намерно створили предуслове за нови српско-албански ратни конфликт, који ми, за сада, на срећу, трпељиво избегавамо, све време им попуштајући и чинећи разне уступке на нашу велику штету.

Албанци не могу, или не желе да схвате да их је Запад подржао, не зато што је у њиховој борби против Срба, препознао, како они воле да кажу, праведну борбу обеспраљеног народа за ослобођење од српског репресивног режима, већ само и искључиво зато што су се интереси Запада, у једном историјском тренутку, поклопили са њиховим интересима, наспрам којих смо се нашли ми – Срби, поставши им заједнички непријатељ.

Да ствар по нас буде гора, у овом деликатном тренутку, када се притисци Запада на нашу државну власт повећавају да са тзв. Косовом потпишемо некакав „правно обавезујући споразум“, ми на челу државе, по први пут имамо председника који својим изјавама плаши свој народ, а охрабрује противничку страну. Његове изјаве о по нас неповољном решењу коначног статуса Косова и Метохије, о болним уступцима, о новој „Олуји“ и „Бљеску“ Албанаца на север Косова, да на Косову и Метохији немамо ништа и да будемо задовољни ако добијемо метар квадратни итд. итд., су толико дефетистичке и кукавичке да нам се чини да је добровољно, или под нечијим притиском, преузео од Запада улогу вођења специјално-пропагандног рата против сопственог народа.

Грађани су навикли да овакве обесхрабрујуће изјаве, у циљу ширења панике и безнађа код нас – косметских Срба, долазе од Албанаца и западних дипломата, али су изненађени што је исту реторику, под паролом  реал-прагматизма, почео да користи и њихов председник, од кога очекују сасвим супротно понашање и држање у преговорима о коначном статусу Косова и Метохије.

Није нам кроз историју први пут да се нађемо у, на изглед, безизлазној ситуацији, али наши пређашњи политичари и државници се нису унапред предавали и пред непријатељима откривали карте и плашили свој народ шта ће са њим бити ако не прихватимо овај или онај ултиматум, већ су мудром, стрпљивом и храбром политиком излазили као победници из многих компликованих историјских прилика.

Шта би било да су у претходним ратовима, наши официри, током одлучујућих борби, довикивали борцима у првим редовима да штеде муницију јер је немамо довољно, али намерно викали толико гласно да то могу да чују и непријатељски војници у супротним рововима, као што сада наш председник у јавности износи поражавајуће демографске податке, затим процене о враћању економског развоја земље на 2011. годину и друге застрашујуће прогнозе, које би и да су реално могуће, а да смо права држава, у најмању руку биле подвођене под државну тајну. Овако наши непријатељи могу мирно да седе, да задовољно трљају руке и распусте своје обавештајне службе, јер је председник Србије преузео њихов посао да постепено, застрашујућим изјавама, психолошки припреми свој народ на пораз и предају Косова и Метохије.

Што се тиче Српске листе, коју многи сматрају ћерком странке СНС и чије чланове третирају као политичаре на даљинско управљање, којим се управља из врха СНС, због њихових честих излазака и враћања у Косовски парламент, ником са сигурношћу није јасно да ли тренутно учествују у раду овог тела или не, а стиче се утисак да ни они сами то понекад не знају.

Њихов мотив за улазак у Косовски парламент, под изговором да у њега улазе да би са места где се одлучује и доносе важне одлуке, помогли свом напаћеном српском роду, подсећа на почетак исламизације Срба у време османске окупације, када су поједини Срби прелазили у ислам под изговором да ће као повлашћене потурице боље заштитити своју обесправљену православну браћу. Временом су их те стечене повластице, толико отуђиле од свог народа, да су почели да мисле и да се понашају као окупатор, чију су веру прихватили.

На крају, да не бих поступао као неко ко само критикује, а не предлаже решење, на чему наш председник нарочито инсистира – јер он је и од Српске православне цркве затражио да му, уместо објављене Поруке Светог Архијерејског Сабора, понуди неко конкретно решење за Косово и Метохију – предлажем тј. подржавам у овом тренутку неколико, за нас, прихватљивих решења, а то су: замрзнути конфликт, проглашавање Косова и Метохије окупираном српском територијом, или, ако су ова решење исувише екстремна, онда наставак дијалога, али са чврстим условљавањем албанске стране испуњавањем обавеза према повратку протераних Срба, ослобађању српске узурпиране имовине, инсистирањем на примени Резолуције 1244 УН-а и др., упоредо са активнијем агитовањем за даља повлачења признања независности Косова. Затим, предлажем прекид преговора са ЕУ, уколико је њихов услов да признамо Косово, покретање тужбе против НАТО-земаља због бомбардовања наше земље осиромашеним уранијом и сл. Ови би, све заједно, код западних земаља, ако ништа друго, требало да проузрокује осећај нелагоде и да их натера да смање садашње притиске, како бисмо изашли из мат позиције у коју смо сатерани и створили бољу климу за решавање статуса Косова и Метохије.

Због свега наведеног, ми Срби из Метохије, основано сумњамо на садашње власти оличене у једном човеку, да су спремне да коначно предају Косово и Метохију, потписивањем тзв. „правно обавезујућег споразума“. Зато дајемо снажну подршку свима Вама, која је уједно и вапај преосталих Срба у Ораховцу и Великој Хочи, да то спречимо у последњем тренутку.

Дејан Баљошевић,
Ораховац, Метохија,
На Петровдан, Л. Г. 2018.

Основци с Космета у „Политици”

Како се извештава са фудбалске утакмице, обрађују фотографије, пишу информације за београдске стране али и веб, сазнали су ђаци из Грачанице и Доње Брњице.

Више „Основци с Космета у „Политици”“

Kosovapress: Вучић у договору са Миленом Ивановић прави чистку у оквиру Српске листе

На састанку који је између председника Србије, Александра Вучића, српске премијерке Ане Бернабић и супруге Оливера Ивановића, Милене, недавно одржан у Београду, постигнут је договор да се политичка странка убијеног Оливера Иваноивића СДП интегрише и утопи у Српску Српска, коју „де факто“, према наводима Kosovapress води Председник Србије Александар Вучић.

Више „Kosovapress: Вучић у договору са Миленом Ивановић прави чистку у оквиру Српске листе“

Џавит Халити затражио од делегације НАТО-а пријем БСК у састав НАТО трупа и помоћ у добијању визне либерализацији за Косово

Чланови Председништва Скупштин Косово, на челу са потпредседником Скупштине, Џавитом Халитијем састали су се у Приштини са  делегацију Парламентарне скупштине НАТО-а. Политички догађаји на Косову, европске интеграције, либерализација визног режима и чланство  КСБ -а у НАТО-у, били су централне теме овог састанака, саоптила је инфо-служба Скуптшине Косова.

Више „Џавит Халити затражио од делегације НАТО-а пријем БСК у састав НАТО трупа и помоћ у добијању визне либерализацији за Косово“

Заборављене жртве, киднапери без казне: 19 година од злочина у Дојницама код Призрена.

Деветнаест година од стравичног злочина током кога су припадници терористичке Ослободилачке војске Косова (УЧК) у селу Дојнице код Призрена киданповали 16 Срба и једног Бошњака, навршава се 27. Јуна ове године.  Више „Заборављене жртве, киднапери без казне: 19 година од злочина у Дојницама код Призрена.“

Херојева деца гладују у мраку!

„Понижен сам! Не могу да верујем да сам поносно и часно бранио ову државу, 400 дана на граници с Албанијом, а да сам ово доживео од исте те државе. Стид ме је што постојим, што сам остављен и заборављен, што моја деце немају оно што и сва остала остала у 21. веку“, каже за „Вести“ Новица Спасић, херој с Кошара, коме су среду у његовој породичној кући у Бојнику код Лесковца исекли струју због неплаћеног дуга.

Више „Херојева деца гладују у мраку!“

Амбасаде Немачке и САД: Измена Устава Косова, па формирање војске

Амбасаде САД и Немачке поновиле су да су за трансформацију Косовских снага безбедности (КСБ) у косовске оружане снаге неопходне измене устава, пише приштински лист „Зери“.

Више „Амбасаде Немачке и САД: Измена Устава Косова, па формирање војске“

Јан Брату, шеф Мисије ОЕБС-а на Косову: Важно је удвостручити напоре да се истраже убиства и киднаповања новинара на Косову

„Специјализовано веће (Суд за ратне злочине на Косову) има специфичан мандат и нисам сигуран до које ће мере гледати у случајеве киднапованих и убијених новинара. Ове случајеве је требало да истраже међународни тужиоци и судије који су годинама уназад водили владавину права на Косову, и немам одговор на питање зашто то није учињено.

Више „Јан Брату, шеф Мисије ОЕБС-а на Косову: Важно је удвостручити напоре да се истраже убиства и киднаповања новинара на Косову“

Интереси обавештајаца уплетени у истрагу убиства новинара Енвера Маљокуа

Обавештајна служба КФОР-а одбила је да преда документа о убиству новинара Енвера Маљокуа Централној обавештајној јединици и истражној јединици УНМИК-а, које су по доласку на Косово преузеле кривичне истраге. УНМИК-ови истражитељи добили су само оскудне информације, а обавештајна служба КФОР-а се „покрила“ објашњењем да су сви важни подаци о овом убиству већ предати војном архиву НАТО-а.

УНМИК се потом обратио војном архиву НАТО-а, на чијем су челу тада биле САД, али никада није добио одговор. До ових сазнања је дошло Удружење новинара Србије (УНС), покушавајући да открије шта се догодило са истрагом убиства новинара Енвера Маљокуа.

“Наводне смрти”  

УНС се обратио седишту НАТО-а и тражио из војне архиве податке о свим убијеним и киднапованим новинарима на Косову, а посебно инсистирајући на документима о убиству Енвера Маљокуа.

– Свесни смо да је било тврдњи да су појединци наводно киднаповани или убијени на Косову у том периоду. Ми немамо независне информације да потврдимо ове инциденте. КФОР је први пут распоређен на Косово у јуну 1999. године. Ово је питање за правосудне органе на Косову – званично је УНС-у речено у НАТО-у, уз додатак да се “архива управо сели”.

Многе анализе и документа објављене за последњих 20 година, недвосмислено показују да је НАТО имао податке о догађајима на Косову од почетка јануара 1999. године.

Три убице  

Енвер Маљоку, новинар, писац и шеф Косовског информативног центра (КИЦ), убијен је 11. јануара 1999. године у поподневним сатима, неколико метара од стана у приземљу зграде у Сунчевом брегу у којем је живео. Преминуо је убрзо у болници у Приштини. До данас није познато ко су његове убице.

У извештају српске полиције је закључено да је убијен из полуаутоматског оружја и да су на месту злочина била тројица убица. Према подацима војне обавештајне службе, већ једном је покушано убиство познатог новинара и блиског сарадника лидера косовских Албанаца, Ибрахима Ругове, који је био у сукобу са припадницима Ослободилачке војске Косова. А то је указивало многим обавештајним агенцијама на могућу позадину и мотив убиства.

Председавајући ОЕБС-а, који је у то време имао око 700 међународних посматрача на Косову, министар спољних послова Норвешке, Кнут Волебек (Кнут Воллебаек), након разговора са југословенским председником Слободаном Милошевићем је позвао да се заробљени војници ослободе.

– Морамо одмах да видимо ослобађање талаца, ако желимо избећи велики сукоб – рекао је Волебек у Београду.

Маљоку је убијен неколико сати након што је Милошевић дао рок за ослобађање припадника југословенске војске. Октобарски споразум о примирују је био на ивици да се сруши. Отмица војника и убиство би такође могли да имају заједничку позадину.

Представник ОЕБС-а за слободу медија Фрајмут Дуве (Фреимут Дуве) изјавио је да смрт Енвера Маљокуа “трагично наглашава потребу да све стране у сукобу на Косову понове своју посвећеност сигурности и безбедности свих новинара који раде у покрајини.”

– Често сам говорио о цензури убијањем и овај најновији напад на слободу изражавања доказује да они који су одлучни да се боре против новинара пушкама, нису још положили оружје. Године 1998. девет новинара који су живели у земљама чланицама ОЕБС-а и један који је живео и радио у Савезној Републици Југославији, суспендованој чланици ОЕБС-а, су убијени. Енвер Маљоку је прва жртва 1999. године. Моја канцеларија ће сагледати могуће мере које би могле бити предузете како би се пружила подршка новинарима на Косову. Међутим, само власт на терену може у потпуности гарантовати њихову сигурност и безбедност и ја је позивам да то одмах уради – саопштио је Дуве.

Од тада до 2005. године на Косову је убијено и киднаповано још 12 новинара.

Добро обавештени извори 

Извори УНС-а наводе да је УНМИК, који је покушавао да спроведе истрагу убиства Енвера Маљокуа, на крају од обавештајне службе КФОР-а „добио само неке мање важне документе који нису били од користи за реконструкцију догађаја и идентификовање наводних починилаца“.

– Међутим, на основу тог „малог“ документа сазнало се да су „амерички кругови” створили неку врсту заштитног обруча око овог случаја. У то време, кружиле су „гласине“ да је неко рекао да је највероватније побуњеничка фракција, која је била покривена и спонзорисана од стране САД, наредила убиство Енвера Маљокуа. У овом случају, као и у случају убиства Садика Мусаја у Пећи, ти кругови су “покривали” фракцију Рамуша Харадинаја који је радио за њих (против Русије) током сукоба – навео је УНС-у високопозиционирани међународни извор на Косову.

Иначе, Садик Мусај убијен је 2. фебруара 2005. у центру Пећи. Био је сведок на суђењу петорици бивших припадника ОВК, осуђених за отмицу, мучење и убиство четворице припадника ФАРК-а (Оружаних снаге Републике Косово које је основао Бујар Букоши) у јуну 1999. године, Чланови групе Дукађини: Рамуш Ахметај, Идриз Баљај, Ахмет Ељсани, Беким Зекај и Даут Харадинај, брат Рамуша Хардинаја, осуђени су за ове злочине на три до 15 година затвора. Процес је пратила серија убистава сведока, укључујући и два полицијаца који су истраживали те злочине.

Нова истрага 

Након неуспеле истраге УНМИК-а, убиство Енвера Маљокуа завршило је у Еулексу, да би на истрагу била стављена тачка 6. маја 2017. године, јер, како је тада објашњено “није било основа за истрагу”.

Ипак, почетком ове године, Специјално тужилаштво Косова поново је отворило случај.

Енвер Маљоку је студирао књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Приштини. Од 1979. радио је на РТВ Приштина у редакцији културног програма. Почетком 90-их био је у притвору. Постао је водећи политички новинар, а од 1993. је водио КИЦ који је функционисао као национална агенција.

У његову част, а на инсистирање Ибрахима Ругове, 12. јула 2005. у Приштини је откривен споменик Маљокуу, а једна улица добила је његово име.

Лист „Бота сот“ објавио је да је Маљокуов „изузетан рад био главни мотив за атентат, како би се прекинула политичка моћ председника Ругове.“

Убиство је изазвало велику огорченост, нарочито међу новинарима који су јавно протестовали. Али, ни протест струке није довео до тога да се сазна истина и открије ко су убице и налагодавци.

(Извор: УНС, аутор: Јелена Л. Петковић)