Милионско лобирање „за“ и „против“ учлањења Косова у Интерпол

И ове ће године Косово покушати да на скупштини Међународне организације криминалистичке полиције (Интерпол),  која ће се одржати у Уједињеним Арапским Емиратима крајем новембра месеца ове године, добије више од две трећине гласова, како би се учланило у ову организацију.

Више „Милионско лобирање „за“ и „против“ учлањења Косова у Интерпол“

Парламент отворио пут оснивању војске Косова

Данас су посланици скупштине Косова са двотрећинском већином, у начелу усвојили три нацрта Закона који омогућавају трансформацију Косовских безбедносних снага у војску Косова, а очекује се да ће до краја године, након другог читања, како најављују косовски званичници до краја новембра, бити усвојени у пакету: Закон о Министарству одбране, Закону о Косовским безбедносним снагама и служби у Косовским безбедносним снагама.

Више „Парламент отворио пут оснивању војске Косова“

Верификација лажних ветерана – процес којем се још не види крај

Косовски медији тврде да су прошле недеље Сједињене америчке државе (САД) прекинуле комуникацију са министром Безбедосних снага Косова (БСК) Рустемом Беришом, због оптужбе Специјалног тужилаштва Косова везаних за наводне манипулације са листама ветерана Ослободилачке војске Косова (ОВК).

Више „Верификација лажних ветерана – процес којем се још не види крај“

Формално функционална, скупштина у пракси муку мучи

Посланици скупштине Косова су јуче, на предлог Висара Имерија, посланика Социјалдемократске партије Косова, одложили гласање о Нацрту Резолуције о дијалогу са Србијом, са образложењем да је неопходна консултација и приближавање ставова.

Више „Формално функционална, скупштина у пракси муку мучи“

Извештај са округлог стола у Лепосавићу

Нова друштвена иницијатива (НСИ) и НВО Комуникација за развој друштва (ЦСД) у оквиру пројекта ,,Одговорно друштво – транспарентне општине“ организовали су округли сто у Лепосавићу о резултатима, недостацима и напретку рада локалних самоуправа и механизмима транспарентности и одговорности на локалном нивоу. Округли сто је одржан 03.јула 2018. године у ресторану Тиха ноћ у Лепосавићу.

Више „Извештај са округлог стола у Лепосавићу“

Наставља се магла око идеје о кориговању граница

Дејвид Филипс, саветник председника Косова Хашима Тачија у дијалогу Србије и Косова у Бриселу, пре неколико дана поднео је оставку на ову позицију, са образложењем да не може да учествује у предложеном плану поделе Косова који, по њему има “стратешких недостатака” и зато што је таква идеја дубоко у сукобу са његовим ставовима.

Више „Наставља се магла око идеје о кориговању граница“

VICE: Како смо избегли НАТО бомбе шест месеци пре бомбардовања

Након недељу дана интензивних преговора са америчким изаслаником Ричардом Холбруком, председник Слободан Милошевић саопштио да је отклоњена могућност војне интервенције. Верификатори долазе, а на Косову остаје 15.000 војника и 10.000 полицајаца. Петнаестог октобра 1998.године Начелник Генералштаба ВЈ генерал-пуковник Момчило Перишић и врховни командант НАТО-а за Европу генерал Весли Кларк потписали споразум о успостављању ваздушне верификационе мисије над Косовом.

Више „VICE: Како смо избегли НАТО бомбе шест месеци пре бомбардовања“

Новинар Марјан Мелонаши – Сведочанство исписа злочина

Ко је био Марјан Мелонаши? Младић висок 179 центиметара, браон таласасте косе и зелених очију. Студент енглеског језика Универзитета у Приштини, сањар, заљубљени двадесетчетворогодишњак са плановима за женидбу. Новинар, репортер Радио Косова на српском језику. Више „Новинар Марјан Мелонаши – Сведочанство исписа злочина“

Тамо где се страда, тамо је и благодат и благослов

 У току мог боравка у Солуну упознавајући се и дружећи са људима различитих националности, скоро увек када су ме питали да нешто кажем о земљи из које долазим, незаобилазна тема ми је била Косово и Метохија. Прво сам говорио о историјском, културном и духовном значају Косова и Метохије, да би на крају дотицао и болну тему опстанка нашег народа на тим вековним српским просторима – почиње своје казивање о доласку на Косово и Метохију Никола Станчић из Врњачке Бање, који је тренутно докторант теологије у Солуну.

– Једном приликом када сам са групом Грка био на Олимпу, на од прилике 2700 метара висине дошли смо на идеју да свако отпева по једну песму. Браћа и сестре Грци су отпевали своје углавном традиционалне песме из различитих крајева Грчке, а ја сам отпевао песму „Са Косова зора свиће“. У данима који су потом уследили, моји пријатељи су делили видео снимак те песме међу собом, а ја сам све чешће покретао разговор о лепотама овог дела Србије, о светињама, природи и увек се разговор завршавао позивом,, Идемо!“. После сваке литургије су ме питали ,,Када ћемо на Космет?“ Њихово питање је прерасло у искрену жељу, а у данима пред Видовдан смо пут Космета кренули нас шесторо: Јосиф Д. Канделарио Трејси и његова супруга Ефросинија из Калифорније,   Катерина Мавроматаки из Солуна и Елефтериа Делијани из Ларисе, мој колега теолог Драгољуб Гарић из Сенте и ја. На Косову и Метохији нам се придружио мој пријатељ из Београда Иван Раковић захваљујући којем смо лако стигли до светиња и српских места на Косову и Метохији – наставља Никола Станчић своју причу при нашем сусрету у Ораховцу.

 Никола је већ много пута долазио на Косово и Метохију, ал му је сада био циљ да и припадницима других народа покаже значај Косова и Метохије не само за српски народ, већ и за све православне хришћане. Никола сматра да ,,духовно благо наших манастира и цркава позива и призива на јединство свих људи, а поготово нас православних хришћана“:

   -У том смислу нас шесторо је потврдило ову истину. Ово наше поклоњење је било од самога Господа нашег Исуса Христа који нас је окупио и саставио да посведочимо да је наша земља Косово и Метохија земља јединства и љубави. Иако није могла са нама, наше путовање је подржала и једна Албанка из Албаније, која нас је испратила и пожелела нам срећан пут. Одмах сам знао да имамо благослов Онога који спаја све народе и који је једини човекољубац.

И заиста Никола је успео да својим пријатељима на најбољи начин прикаже светиње и народ који живи у његовој земљи, његов српски народ, српску културу, веру и традицију. За недељу дана колико је трајало њихово поклоничко путовање обишли су манастире Драганац, Грачаницу, Зочиште, Дечане, Пећку Патријаршију, Гориоч, Девич, Бањску, Свете Архангеле и друге светиње града Призрена, а потом и светиње у другим деловима Србије: Црну Реку, Сопоћане, Ђурђеве Ступове, Студеницу, Жичу, знаменитости Београда, Ниша и Лесковца.

Пуни утисака и емоција вратили су се у Грчку преко Старог Нагоричана у Македонији обећавши на растанку да ће све што су видели, чули и осетили пренети својим пријатељима и да ће сваки наредни пут доћи у већој групи.

Елевтерија Делијани млади филолог из Ларисе поделила је са нама своје утиске са овог поклоничког путовања:

-Оно што ћу сигурно осећати у души сваки пут кад се будем сетила овог нашег поклоничког путовања на Косово и Метохију је присуство благодати и благослова… У посланици Римљанима пише „а гдје се умножи гријех, онде се још већма умножи благодат“ (Римљ.5,20). То осећам за Космет, који без обзира на велике духовне падове и све муке које носи ова земља у исто време садржи и једну посебну благодат. Ово напомињем јер сви знамо и користи нам да знамо колико тешких тренутака је искусио и колико и данас подноси народ Косова и Метохије. Велике светиње и манастири Косова и Метохије су сведочанство присутности те посебне благодати. У сваком манастиру поклањајући се моштима светих запазили смо поштовање људи према светости и православљу. Манастири, су другим речима једна врста путовања кроз која упознајемо теологију Цркве, уметност и лепоту. Посећујући један манастир и други у низу није престајало једно велико одушевљење од невероватне лепоте цркава, фрескописа али и природе самих места која су прелепа, пуна зеленила. Људи су посебно гостољубиви и спремни да вам говоре за своја места у којима живе и наравно да кажу по коју реч на грчком када чују и виде да се пред њима налази Грк и то је веома лепо. Наравно, такво место као што је Косово и Метохија, не престаје да буде под сталним искушењима. Имајући могућност да посетим заједно са мојим пријатељима место Ораховац схватила сам колико је лако за нас бити православан у Грчкој, док у исто време на само мало раздаљине од нас православни хришћани свакодневно сведоче шта значи да будеш православан и да водиш такву духовну битку у којој користиш читаве своје унутрашње снаге које имаш. Надам се да ће сва наша браћа у Србији прослављати Бога и да неће заборавити речи Св. Апостола Павла: „а гдје се умножи гријех, онде се још већма умножи благодат (Римљ.5,20).

Снажан утисак на поклонике из Калифорније је оставио сусрет са Србима на Косову и Метохији, посебно у Ораховцу где су са Николиним пријатељима провели једно поподне. Јосиф Д. Канделарио Трејси је то испричао овако:

   -Ако нешто са Косова никада нећу заборавити, то је сигурно Ораховац у којем су некада Албанци муслимани и  Срби хришћани заједно живели у миру. Некада је три хиљаде Срба Ораховац називало својим домом. А онда је стигао рат, страшна 1999.година, и систематски прогон хришћана на Косову. Угрожено српско становништво које је одбило да напусти своја огњишта окупило се како би се заштитило око сеоске цркве на брду, у јединој преосталој улици која је постала српски гето. Тамо смо отишли да посетимо једну од српских породица, Николине и Иванове пријатеље, која је у ствари прошла све оно што се њиховом народу у Ораховцу дешавало. Породица Радић, која нас је угостила у свом дому, је гледала и трпела док се свет око ње распадао и окретао наглавачке, док су стизале претње њима,њиховим пријатељима и родбини, док су им суседи и рођаци отимани, мучени и одношени у нека већа зла. Ипак, својом упорношћу су очували радосну светлост Христову у својим срцима, не дозволивши да се угаси. Они представљају живо сведочанство о томе шта значи састрадавати Христу.

Иако је уз помоћ пријатеља преводиоца једино могао да чује причу својих домаћина Срба, Јосиф је кроз све оно што је својим очима видео приметио разлику изеђу делова града у којима живе Срби од онога где живе њихове друговере комшије:

-Приближујући се рубу српског гета, приметили смо разлику у стању у ком се налазе путеви – у српској улици пут је пун рупа, будући да га косовска „влада“ свесно занемарује. На углу смо затекли групу српске деце која су играла фудбал, застали смо да поразговарамо с њима и сликамо се. Уз децу, која су склопила три прста у знак Свете Тројице смо и ми прстима начинили тај знак, како бисмо им показали солидарност и охрабрили их. Прошли смо поред једне куће чија је висока ограда била опасана бодљикавом жицом у којој живе Срби. Није било тешко уочити спаљене рушевине кућа у којима су Срби некада живели. По причи наших домаћина, из многих кућа су киднаповани чланови породица, а понегде и целе породице, као што је био случај са породицом Томе Баљошевића.

   Затим смо срели једну српску баку са осмехом на лицу. Рече да се зове Ковиљка . Испричала нам је причу о згради испред које је седела, Конаку Пећке Патријаршије, згради у којој је једно време радила и школа, а која је припадала српској Цркви, и коју је један мудри владика спасио од заплењена од стране комунистичке власти. Обрадовала се што је видела младе људе из иностранства и желела је да се слика са нама – прича Јосиф.

Јосиф је одлично упамтио сваки детаљ који је казивао како Срби у Ораховцу живе. Није му омакла слика запуштених српских кућа, а ни слика запуштеног кафића у Грковића улици. Радознало је упијао причу да је некада ту врвело од младих људи, деце, а сада једва да понеко ту битише. Јосиф је са собом понео и утиске о људима који су га дочекивали на сваком кораку. Трпезе у домовима српских домаћина, жене које дворе госте, изврсна храна, вино…

Живот Срба у Ораховцу, је за Јосифа и његове пријатеље била слика живота Срба и у другим деловома Косова и Метохије, живот пун неизвесности, брига, провокација, страха… А, опет са друге стране на примеру једне породице која их је у Ораховцу дочекала у свом дому, они су видели ту хришћанску љубав Срба према добронамерним гостима, гостољубље и човекољубље које никакав рат и невоље не могу уништити. И о томе је Јосиф испричао:

–Уживајући  у гостопримству наших домаћина, изврсној храни и домаћем вину, разменили смо за столом неколико песмама и прича. У неком тренутку су стигле комшије и Радићи су устали, уступивши им своја места како би могли да их угосте. Никола нам је рекао да је ово уобичајена ствар у српским селима, да комшије сврате на ручак или вечеру, а да је српска заједница у Ораховцу посебно везана због ситуације у којој људи живе. Повела се прича и о нама, разговарали смо о и њиховој нади у вези са будућношћу њихове деце. И на крају су нас испратили уз позив да им поново дођемо. Док смо излазили на улицу видели смо децу како се играју, уз довикивање и смех. На звонари цркве Пресвете Богородице у којој смо дуго разговарали са ораховачким свештеником оцем Вељом поносно се, на заласку сунца сијао крст. Упркос тами, увек има светлости. Има наде – наде у Христа – завршио је своје казивање Јосиф из Калифорније. Уз обећање да ће поново доћи, на растанку је рекао да ће своју причу пренети даље, својим пријатељима, рођацима. Јер треба да знају да на Косову и Метохији међу светињама и жицама живе људи који само желе слободно да живе и да сведоче Христа.

Извор: Православие. ру

Оливера Радић 

Дејан Баљошевић: Подршка Петровданском Сабрању

Порука прочитана на Петровданском Сабрању у Манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима.

Пише: Дејан Баљошевић, машински инжењер и бивши коодинатор Координационог центра за Косово и Метохију

Срби на Косову и Метохији још од Косовског боја трпе угњетавања и протеривања, али се чини да никада као данас нису тако близу да своју свету земљу заувек изгубе. Али да се не враћамо у тако далеку прошлост, већ да се осврнемо на садашњост, чији смо сведоци и на коју смо могли и морамо да утичемо.

Генерација којој припадам памти да је све почело лажним масовним тровањима Албанаца етнички затрованим ваздухом и водом, који су деловали само на њих. Кад су се албански ученици, тада вишенационалних школа, глумећи пред камерама тровање, батргали по земљи и на носилима били одвожени у болнице унапред припремљеним санитетским возилима, ми – Срби смо се смејали и са дистанце посматрали тај циркус, ликујући како су испали глупи и како су се пред Светом избрукали, јер га лошом глумом нису успели преварити и да ће Свет, који се увелико почео мешати у ситуацију на Косову и Метохији, тек сада схватити са ким има посла.

Сада нам то, са ове временске дистанце, није нимало смешно. Заправо, сада се Албанци победоносно смеју нама, а ми се „батргамо“ сатерани у „енклаве“, у којима постепено нестајемо. Генерација албанских средњошколаца и студената, која је тада одглумила национално тровање, изнедрила је припаднике терористичке ОВК, од којих су сада многи политички лидери тзв. Косова, признати, подржани и уважени од истог оног Света, за који смо ми наивно веровали да је прозрео њихове лукаве намере и да ће у српско-албанском конфликту око Косова и Метохије, заузети праведан став.

Требало је да нам се деси НАТО бомбардовање 1999. године, па да дефинитивно схватимо да је тај Свет, оличен у Западу, заправо сво време био уз Албанце и да их је, дајући им инструкције, водио ка независности и ка отцепљењу од државе Србије. Међутим, ма колико нам то изгледало страшно, то није најгоре што нам је Запад учинио. Многи не могу да им опросте што су нас током рата убијали, што су на нас бацали осиромашени уранијум од којег ће садашње и будуће генерације масовно умирати, што су нам разорили инфраструктуру, што су протеривањем 250.000 Срба дозволили етничко чишћење, што су омогућили Албанцима да поруше 150 цркава и манастира, што су нас медијски сатанизовали итд. итд. Међутим, има нешто још горе, а то је, што нису желели да између нас и Албанаца направе стварни мир, већ су стајући апсолутно на страну Албанаца и окривљујући Србе за све, Албанцима толико повећали аспирације према српској земљи и жељу за осветом, да су намерно створили предуслове за нови српско-албански ратни конфликт, који ми, за сада, на срећу, трпељиво избегавамо, све време им попуштајући и чинећи разне уступке на нашу велику штету.

Албанци не могу, или не желе да схвате да их је Запад подржао, не зато што је у њиховој борби против Срба, препознао, како они воле да кажу, праведну борбу обеспраљеног народа за ослобођење од српског репресивног режима, већ само и искључиво зато што су се интереси Запада, у једном историјском тренутку, поклопили са њиховим интересима, наспрам којих смо се нашли ми – Срби, поставши им заједнички непријатељ.

Да ствар по нас буде гора, у овом деликатном тренутку, када се притисци Запада на нашу државну власт повећавају да са тзв. Косовом потпишемо некакав „правно обавезујући споразум“, ми на челу државе, по први пут имамо председника који својим изјавама плаши свој народ, а охрабрује противничку страну. Његове изјаве о по нас неповољном решењу коначног статуса Косова и Метохије, о болним уступцима, о новој „Олуји“ и „Бљеску“ Албанаца на север Косова, да на Косову и Метохији немамо ништа и да будемо задовољни ако добијемо метар квадратни итд. итд., су толико дефетистичке и кукавичке да нам се чини да је добровољно, или под нечијим притиском, преузео од Запада улогу вођења специјално-пропагандног рата против сопственог народа.

Грађани су навикли да овакве обесхрабрујуће изјаве, у циљу ширења панике и безнађа код нас – косметских Срба, долазе од Албанаца и западних дипломата, али су изненађени што је исту реторику, под паролом  реал-прагматизма, почео да користи и њихов председник, од кога очекују сасвим супротно понашање и држање у преговорима о коначном статусу Косова и Метохије.

Није нам кроз историју први пут да се нађемо у, на изглед, безизлазној ситуацији, али наши пређашњи политичари и државници се нису унапред предавали и пред непријатељима откривали карте и плашили свој народ шта ће са њим бити ако не прихватимо овај или онај ултиматум, већ су мудром, стрпљивом и храбром политиком излазили као победници из многих компликованих историјских прилика.

Шта би било да су у претходним ратовима, наши официри, током одлучујућих борби, довикивали борцима у првим редовима да штеде муницију јер је немамо довољно, али намерно викали толико гласно да то могу да чују и непријатељски војници у супротним рововима, као што сада наш председник у јавности износи поражавајуће демографске податке, затим процене о враћању економског развоја земље на 2011. годину и друге застрашујуће прогнозе, које би и да су реално могуће, а да смо права држава, у најмању руку биле подвођене под државну тајну. Овако наши непријатељи могу мирно да седе, да задовољно трљају руке и распусте своје обавештајне службе, јер је председник Србије преузео њихов посао да постепено, застрашујућим изјавама, психолошки припреми свој народ на пораз и предају Косова и Метохије.

Што се тиче Српске листе, коју многи сматрају ћерком странке СНС и чије чланове третирају као политичаре на даљинско управљање, којим се управља из врха СНС, због њихових честих излазака и враћања у Косовски парламент, ником са сигурношћу није јасно да ли тренутно учествују у раду овог тела или не, а стиче се утисак да ни они сами то понекад не знају.

Њихов мотив за улазак у Косовски парламент, под изговором да у њега улазе да би са места где се одлучује и доносе важне одлуке, помогли свом напаћеном српском роду, подсећа на почетак исламизације Срба у време османске окупације, када су поједини Срби прелазили у ислам под изговором да ће као повлашћене потурице боље заштитити своју обесправљену православну браћу. Временом су их те стечене повластице, толико отуђиле од свог народа, да су почели да мисле и да се понашају као окупатор, чију су веру прихватили.

На крају, да не бих поступао као неко ко само критикује, а не предлаже решење, на чему наш председник нарочито инсистира – јер он је и од Српске православне цркве затражио да му, уместо објављене Поруке Светог Архијерејског Сабора, понуди неко конкретно решење за Косово и Метохију – предлажем тј. подржавам у овом тренутку неколико, за нас, прихватљивих решења, а то су: замрзнути конфликт, проглашавање Косова и Метохије окупираном српском територијом, или, ако су ова решење исувише екстремна, онда наставак дијалога, али са чврстим условљавањем албанске стране испуњавањем обавеза према повратку протераних Срба, ослобађању српске узурпиране имовине, инсистирањем на примени Резолуције 1244 УН-а и др., упоредо са активнијем агитовањем за даља повлачења признања независности Косова. Затим, предлажем прекид преговора са ЕУ, уколико је њихов услов да признамо Косово, покретање тужбе против НАТО-земаља због бомбардовања наше земље осиромашеним уранијом и сл. Ови би, све заједно, код западних земаља, ако ништа друго, требало да проузрокује осећај нелагоде и да их натера да смање садашње притиске, како бисмо изашли из мат позиције у коју смо сатерани и створили бољу климу за решавање статуса Косова и Метохије.

Због свега наведеног, ми Срби из Метохије, основано сумњамо на садашње власти оличене у једном човеку, да су спремне да коначно предају Косово и Метохију, потписивањем тзв. „правно обавезујућег споразума“. Зато дајемо снажну подршку свима Вама, која је уједно и вапај преосталих Срба у Ораховцу и Великој Хочи, да то спречимо у последњем тренутку.

Дејан Баљошевић,
Ораховац, Метохија,
На Петровдан, Л. Г. 2018.