Novinar Marjan Melonaši – Svedočanstvo ispisa zločina

Ko je bio Marjan Melonaši? Mladić visok 179 centimetara, braon talasaste kose i zelenih očiju. Student engleskog jezika Univerziteta u Prištini, sanjar, zaljubljeni dvadesetčetvorogodišnjak sa planovima za ženidbu. Novinar, reporter Radio Kosova na srpskom jeziku. Više „Novinar Marjan Melonaši – Svedočanstvo ispisa zločina“

Tamo gde se strada, tamo je i blagodat i blagoslov

 U toku mog boravka u Solunu upoznavajući se i družeći sa ljudima različitih nacionalnosti, skoro uvek kada su me pitali da nešto kažem o zemlji iz koje dolazim, nezaobilazna tema mi je bila Kosovo i Metohija. Prvo sam govorio o istorijskom, kulturnom i duhovnom značaju Kosova i Metohije, da bi na kraju doticao i bolnu temu opstanka našeg naroda na tim vekovnim srpskim prostorima – počinje svoje kazivanje o dolasku na Kosovo i Metohiju Nikola Stančić iz Vrnjačke Banje, koji je trenutno doktorant teologije u Solunu.

– Jednom prilikom kada sam sa grupom Grka bio na Olimpu, na od prilike 2700 metara visine došli smo na ideju da svako otpeva po jednu pesmu. Braća i sestre Grci su otpevali svoje uglavnom tradicionalne pesme iz različitih krajeva Grčke, a ja sam otpevao pesmu „Sa Kosova zora sviće“. U danima koji su potom usledili, moji prijatelji su delili video snimak te pesme među sobom, a ja sam sve češće pokretao razgovor o lepotama ovog dela Srbije, o svetinjama, prirodi i uvek se razgovor završavao pozivom,, Idemo!“. Posle svake liturgije su me pitali ,,Kada ćemo na Kosmet?“ Njihovo pitanje je preraslo u iskrenu želju, a u danima pred Vidovdan smo put Kosmeta krenuli nas šestoro: Josif D. Kandelario Trejsi i njegova supruga Efrosinija iz Kalifornije,   Katerina Mavromataki iz Soluna i Elefteria Delijani iz Larise, moj kolega teolog Dragoljub Garić iz Sente i ja. Na Kosovu i Metohiji nam se pridružio moj prijatelj iz Beograda Ivan Raković zahvaljujući kojem smo lako stigli do svetinja i srpskih mesta na Kosovu i Metohiji – nastavlja Nikola Stančić svoju priču pri našem susretu u Orahovcu.

 Nikola je već mnogo puta dolazio na Kosovo i Metohiju, al mu je sada bio cilj da i pripadnicima drugih naroda pokaže značaj Kosova i Metohije ne samo za srpski narod, već i za sve pravoslavne hrišćane. Nikola smatra da ,,duhovno blago naših manastira i crkava poziva i priziva na jedinstvo svih ljudi, a pogotovo nas pravoslavnih hrišćana“:

   -U tom smislu nas šestoro je potvrdilo ovu istinu. Ovo naše poklonjenje je bilo od samoga Gospoda našeg Isusa Hrista koji nas je okupio i sastavio da posvedočimo da je naša zemlja Kosovo i Metohija zemlja jedinstva i ljubavi. Iako nije mogla sa nama, naše putovanje je podržala i jedna Albanka iz Albanije, koja nas je ispratila i poželela nam srećan put. Odmah sam znao da imamo blagoslov Onoga koji spaja sve narode i koji je jedini čovekoljubac.

I zaista Nikola je uspeo da svojim prijateljima na najbolji način prikaže svetinje i narod koji živi u njegovoj zemlji, njegov srpski narod, srpsku kulturu, veru i tradiciju. Za nedelju dana koliko je trajalo njihovo pokloničko putovanje obišli su manastire Draganac, Gračanicu, Zočište, Dečane, Pećku Patrijaršiju, Gorioč, Devič, Banjsku, Svete Arhangele i druge svetinje grada Prizrena, a potom i svetinje u drugim delovima Srbije: Crnu Reku, Sopoćane, Đurđeve Stupove, Studenicu, Žiču, znamenitosti Beograda, Niša i Leskovca.

Puni utisaka i emocija vratili su se u Grčku preko Starog Nagoričana u Makedoniji obećavši na rastanku da će sve što su videli, čuli i osetili preneti svojim prijateljima i da će svaki naredni put doći u većoj grupi.

Elevterija Delijani mladi filolog iz Larise podelila je sa nama svoje utiske sa ovog pokloničkog putovanja:

-Ono što ću sigurno osećati u duši svaki put kad se budem setila ovog našeg pokloničkog putovanja na Kosovo i Metohiju je prisustvo blagodati i blagoslova… U poslanici Rimljanima piše „a gdje se umnoži grijeh, onde se još većma umnoži blagodat“ (Rimlj.5,20). To osećam za Kosmet, koji bez obzira na velike duhovne padove i sve muke koje nosi ova zemlja u isto vreme sadrži i jednu posebnu blagodat. Ovo napominjem jer svi znamo i koristi nam da znamo koliko teških trenutaka je iskusio i koliko i danas podnosi narod Kosova i Metohije. Velike svetinje i manastiri Kosova i Metohije su svedočanstvo prisutnosti te posebne blagodati. U svakom manastiru poklanjajući se moštima svetih zapazili smo poštovanje ljudi prema svetosti i pravoslavlju. Manastiri, su drugim rečima jedna vrsta putovanja kroz koja upoznajemo teologiju Crkve, umetnost i lepotu. Posećujući jedan manastir i drugi u nizu nije prestajalo jedno veliko oduševljenje od neverovatne lepote crkava, freskopisa ali i prirode samih mesta koja su prelepa, puna zelenila. Ljudi su posebno gostoljubivi i spremni da vam govore za svoja mesta u kojima žive i naravno da kažu po koju reč na grčkom kada čuju i vide da se pred njima nalazi Grk i to je veoma lepo. Naravno, takvo mesto kao što je Kosovo i Metohija, ne prestaje da bude pod stalnim iskušenjima. Imajući mogućnost da posetim zajedno sa mojim prijateljima mesto Orahovac shvatila sam koliko je lako za nas biti pravoslavan u Grčkoj, dok u isto vreme na samo malo razdaljine od nas pravoslavni hrišćani svakodnevno svedoče šta znači da budeš pravoslavan i da vodiš takvu duhovnu bitku u kojoj koristiš čitave svoje unutrašnje snage koje imaš. Nadam se da će sva naša braća u Srbiji proslavljati Boga i da neće zaboraviti reči Sv. Apostola Pavla: „a gdje se umnoži grijeh, onde se još većma umnoži blagodat (Rimlj.5,20).

Snažan utisak na poklonike iz Kalifornije je ostavio susret sa Srbima na Kosovu i Metohiji, posebno u Orahovcu gde su sa Nikolinim prijateljima proveli jedno popodne. Josif D. Kandelario Trejsi je to ispričao ovako:

   -Ako nešto sa Kosova nikada neću zaboraviti, to je sigurno Orahovac u kojem su nekada Albanci muslimani i  Srbi hrišćani zajedno živeli u miru. Nekada je tri hiljade Srba Orahovac nazivalo svojim domom. A onda je stigao rat, strašna 1999.godina, i sistematski progon hrišćana na Kosovu. Ugroženo srpsko stanovništvo koje je odbilo da napusti svoja ognjišta okupilo se kako bi se zaštitilo oko seoske crkve na brdu, u jedinoj preostaloj ulici koja je postala srpski geto. Tamo smo otišli da posetimo jednu od srpskih porodica, Nikoline i Ivanove prijatelje, koja je u stvari prošla sve ono što se njihovom narodu u Orahovcu dešavalo. Porodica Radić, koja nas je ugostila u svom domu, je gledala i trpela dok se svet oko nje raspadao i okretao naglavačke, dok su stizale pretnje njima,njihovim prijateljima i rodbini, dok su im susedi i rođaci otimani, mučeni i odnošeni u neka veća zla. Ipak, svojom upornošću su očuvali radosnu svetlost Hristovu u svojim srcima, ne dozvolivši da se ugasi. Oni predstavljaju živo svedočanstvo o tome šta znači sastradavati Hristu.

Iako je uz pomoć prijatelja prevodioca jedino mogao da čuje priču svojih domaćina Srba, Josif je kroz sve ono što je svojim očima video primetio razliku izeđu delova grada u kojima žive Srbi od onoga gde žive njihove drugovere komšije:

-Približujući se rubu srpskog geta, primetili smo razliku u stanju u kom se nalaze putevi – u srpskoj ulici put je pun rupa, budući da ga kosovska „vlada“ svesno zanemaruje. Na uglu smo zatekli grupu srpske dece koja su igrala fudbal, zastali smo da porazgovaramo s njima i slikamo se. Uz decu, koja su sklopila tri prsta u znak Svete Trojice smo i mi prstima načinili taj znak, kako bismo im pokazali solidarnost i ohrabrili ih. Prošli smo pored jedne kuće čija je visoka ograda bila opasana bodljikavom žicom u kojoj žive Srbi. Nije bilo teško uočiti spaljene ruševine kuća u kojima su Srbi nekada živeli. Po priči naših domaćina, iz mnogih kuća su kidnapovani članovi porodica, a ponegde i cele porodice, kao što je bio slučaj sa porodicom Tome Baljoševića.

   Zatim smo sreli jednu srpsku baku sa osmehom na licu. Reče da se zove Koviljka . Ispričala nam je priču o zgradi ispred koje je sedela, Konaku Pećke Patrijaršije, zgradi u kojoj je jedno vreme radila i škola, a koja je pripadala srpskoj Crkvi, i koju je jedan mudri vladika spasio od zaplenjena od strane komunističke vlasti. Obradovala se što je videla mlade ljude iz inostranstva i želela je da se slika sa nama – priča Josif.

Josif je odlično upamtio svaki detalj koji je kazivao kako Srbi u Orahovcu žive. Nije mu omakla slika zapuštenih srpskih kuća, a ni slika zapuštenog kafića u Grkovića ulici. Radoznalo je upijao priču da je nekada tu vrvelo od mladih ljudi, dece, a sada jedva da poneko tu bitiše. Josif je sa sobom poneo i utiske o ljudima koji su ga dočekivali na svakom koraku. Trpeze u domovima srpskih domaćina, žene koje dvore goste, izvrsna hrana, vino…

Život Srba u Orahovcu, je za Josifa i njegove prijatelje bila slika života Srba i u drugim delovoma Kosova i Metohije, život pun neizvesnosti, briga, provokacija, straha… A, opet sa druge strane na primeru jedne porodice koja ih je u Orahovcu dočekala u svom domu, oni su videli tu hrišćansku ljubav Srba prema dobronamernim gostima, gostoljublje i čovekoljublje koje nikakav rat i nevolje ne mogu uništiti. I o tome je Josif ispričao:

–Uživajući  u gostoprimstvu naših domaćina, izvrsnoj hrani i domaćem vinu, razmenili smo za stolom nekoliko pesmama i priča. U nekom trenutku su stigle komšije i Radići su ustali, ustupivši im svoja mesta kako bi mogli da ih ugoste. Nikola nam je rekao da je ovo uobičajena stvar u srpskim selima, da komšije svrate na ručak ili večeru, a da je srpska zajednica u Orahovcu posebno vezana zbog situacije u kojoj ljudi žive. Povela se priča i o nama, razgovarali smo o i njihovoj nadi u vezi sa budućnošću njihove dece. I na kraju su nas ispratili uz poziv da im ponovo dođemo. Dok smo izlazili na ulicu videli smo decu kako se igraju, uz dovikivanje i smeh. Na zvonari crkve Presvete Bogorodice u kojoj smo dugo razgovarali sa orahovačkim sveštenikom ocem Veljom ponosno se, na zalasku sunca sijao krst. Uprkos tami, uvek ima svetlosti. Ima nade – nade u Hrista – završio je svoje kazivanje Josif iz Kalifornije. Uz obećanje da će ponovo doći, na rastanku je rekao da će svoju priču preneti dalje, svojim prijateljima, rođacima. Jer treba da znaju da na Kosovu i Metohiji među svetinjama i žicama žive ljudi koji samo žele slobodno da žive i da svedoče Hrista.

Izvor: Pravoslavie. ru

Olivera Radić 

Dejan Baljošević: Podrška Petrovdanskom Sabranju

Poruka pročitana na Petrovdanskom Sabranju u Manastiru Svetog Arhiđakona Stefana u Slancima.

Piše: Dejan Baljošević, mašinski inženjer i bivši koodinator Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju

Srbi na Kosovu i Metohiji još od Kosovskog boja trpe ugnjetavanja i proterivanja, ali se čini da nikada kao danas nisu tako blizu da svoju svetu zemlju zauvek izgube. Ali da se ne vraćamo u tako daleku prošlost, već da se osvrnemo na sadašnjost, čiji smo svedoci i na koju smo mogli i moramo da utičemo.

Generacija kojoj pripadam pamti da je sve počelo lažnim masovnim trovanjima Albanaca etnički zatrovanim vazduhom i vodom, koji su delovali samo na njih. Kad su se albanski učenici, tada višenacionalnih škola, glumeći pred kamerama trovanje, batrgali po zemlji i na nosilima bili odvoženi u bolnice unapred pripremljenim sanitetskim vozilima, mi – Srbi smo se smejali i sa distance posmatrali taj cirkus, likujući kako su ispali glupi i kako su se pred Svetom izbrukali, jer ga lošom glumom nisu uspeli prevariti i da će Svet, koji se uveliko počeo mešati u situaciju na Kosovu i Metohiji, tek sada shvatiti sa kim ima posla.

Sada nam to, sa ove vremenske distance, nije nimalo smešno. Zapravo, sada se Albanci pobedonosno smeju nama, a mi se „batrgamo“ saterani u „enklave“, u kojima postepeno nestajemo. Generacija albanskih srednjoškolaca i studenata, koja je tada odglumila nacionalno trovanje, iznedrila je pripadnike terorističke OVK, od kojih su sada mnogi politički lideri tzv. Kosova, priznati, podržani i uvaženi od istog onog Sveta, za koji smo mi naivno verovali da je prozreo njihove lukave namere i da će u srpsko-albanskom konfliktu oko Kosova i Metohije, zauzeti pravedan stav.

Trebalo je da nam se desi NATO bombardovanje 1999. godine, pa da definitivno shvatimo da je taj Svet, oličen u Zapadu, zapravo svo vreme bio uz Albance i da ih je, dajući im instrukcije, vodio ka nezavisnosti i ka otcepljenju od države Srbije. Međutim, ma koliko nam to izgledalo strašno, to nije najgore što nam je Zapad učinio. Mnogi ne mogu da im oproste što su nas tokom rata ubijali, što su na nas bacali osiromašeni uranijum od kojeg će sadašnje i buduće generacije masovno umirati, što su nam razorili infrastrukturu, što su proterivanjem 250.000 Srba dozvolili etničko čišćenje, što su omogućili Albancima da poruše 150 crkava i manastira, što su nas medijski satanizovali itd. itd. Međutim, ima nešto još gore, a to je, što nisu želeli da između nas i Albanaca naprave stvarni mir, već su stajući apsolutno na stranu Albanaca i okrivljujući Srbe za sve, Albancima toliko povećali aspiracije prema srpskoj zemlji i želju za osvetom, da su namerno stvorili preduslove za novi srpsko-albanski ratni konflikt, koji mi, za sada, na sreću, trpeljivo izbegavamo, sve vreme im popuštajući i čineći razne ustupke na našu veliku štetu.

Albanci ne mogu, ili ne žele da shvate da ih je Zapad podržao, ne zato što je u njihovoj borbi protiv Srba, prepoznao, kako oni vole da kažu, pravednu borbu obespraljenog naroda za oslobođenje od srpskog represivnog režima, već samo i isključivo zato što su se interesi Zapada, u jednom istorijskom trenutku, poklopili sa njihovim interesima, naspram kojih smo se našli mi – Srbi, postavši im zajednički neprijatelj.

Da stvar po nas bude gora, u ovom delikatnom trenutku, kada se pritisci Zapada na našu državnu vlast povećavaju da sa tzv. Kosovom potpišemo nekakav „pravno obavezujući sporazum“, mi na čelu države, po prvi put imamo predsednika koji svojim izjavama plaši svoj narod, a ohrabruje protivničku stranu. Njegove izjave o po nas nepovoljnom rešenju konačnog statusa Kosova i Metohije, o bolnim ustupcima, o novoj „Oluji“ i „Bljesku“ Albanaca na sever Kosova, da na Kosovu i Metohiji nemamo ništa i da budemo zadovoljni ako dobijemo metar kvadratni itd. itd., su toliko defetističke i kukavičke da nam se čini da je dobrovoljno, ili pod nečijim pritiskom, preuzeo od Zapada ulogu vođenja specijalno-propagandnog rata protiv sopstvenog naroda.

Građani su navikli da ovakve obeshrabrujuće izjave, u cilju širenja panike i beznađa kod nas – kosmetskih Srba, dolaze od Albanaca i zapadnih diplomata, ali su iznenađeni što je istu retoriku, pod parolom  real-pragmatizma, počeo da koristi i njihov predsednik, od koga očekuju sasvim suprotno ponašanje i držanje u pregovorima o konačnom statusu Kosova i Metohije.

Nije nam kroz istoriju prvi put da se nađemo u, na izgled, bezizlaznoj situaciji, ali naši pređašnji političari i državnici se nisu unapred predavali i pred neprijateljima otkrivali karte i plašili svoj narod šta će sa njim biti ako ne prihvatimo ovaj ili onaj ultimatum, već su mudrom, strpljivom i hrabrom politikom izlazili kao pobednici iz mnogih komplikovanih istorijskih prilika.

Šta bi bilo da su u prethodnim ratovima, naši oficiri, tokom odlučujućih borbi, dovikivali borcima u prvim redovima da štede municiju jer je nemamo dovoljno, ali namerno vikali toliko glasno da to mogu da čuju i neprijateljski vojnici u suprotnim rovovima, kao što sada naš predsednik u javnosti iznosi poražavajuće demografske podatke, zatim procene o vraćanju ekonomskog razvoja zemlje na 2011. godinu i druge zastrašujuće prognoze, koje bi i da su realno moguće, a da smo prava država, u najmanju ruku bile podvođene pod državnu tajnu. Ovako naši neprijatelji mogu mirno da sede, da zadovoljno trljaju ruke i raspuste svoje obaveštajne službe, jer je predsednik Srbije preuzeo njihov posao da postepeno, zastrašujućim izjavama, psihološki pripremi svoj narod na poraz i predaju Kosova i Metohije.

Što se tiče Srpske liste, koju mnogi smatraju ćerkom stranke SNS i čije članove tretiraju kao političare na daljinsko upravljanje, kojim se upravlja iz vrha SNS, zbog njihovih čestih izlazaka i vraćanja u Kosovski parlament, nikom sa sigurnošću nije jasno da li trenutno učestvuju u radu ovog tela ili ne, a stiče se utisak da ni oni sami to ponekad ne znaju.

Njihov motiv za ulazak u Kosovski parlament, pod izgovorom da u njega ulaze da bi sa mesta gde se odlučuje i donose važne odluke, pomogli svom napaćenom srpskom rodu, podseća na početak islamizacije Srba u vreme osmanske okupacije, kada su pojedini Srbi prelazili u islam pod izgovorom da će kao povlašćene poturice bolje zaštititi svoju obespravljenu pravoslavnu braću. Vremenom su ih te stečene povlastice, toliko otuđile od svog naroda, da su počeli da misle i da se ponašaju kao okupator, čiju su veru prihvatili.

Na kraju, da ne bih postupao kao neko ko samo kritikuje, a ne predlaže rešenje, na čemu naš predsednik naročito insistira – jer on je i od Srpske pravoslavne crkve zatražio da mu, umesto objavljene Poruke Svetog Arhijerejskog Sabora, ponudi neko konkretno rešenje za Kosovo i Metohiju – predlažem tj. podržavam u ovom trenutku nekoliko, za nas, prihvatljivih rešenja, a to su: zamrznuti konflikt, proglašavanje Kosova i Metohije okupiranom srpskom teritorijom, ili, ako su ova rešenje isuviše ekstremna, onda nastavak dijaloga, ali sa čvrstim uslovljavanjem albanske strane ispunjavanjem obaveza prema povratku proteranih Srba, oslobađanju srpske uzurpirane imovine, insistiranjem na primeni Rezolucije 1244 UN-a i dr., uporedo sa aktivnijem agitovanjem za dalja povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova. Zatim, predlažem prekid pregovora sa EU, ukoliko je njihov uslov da priznamo Kosovo, pokretanje tužbe protiv NATO-zemalja zbog bombardovanja naše zemlje osiromašenim uranijom i sl. Ovi bi, sve zajedno, kod zapadnih zemalja, ako ništa drugo, trebalo da prouzrokuje osećaj nelagode i da ih natera da smanje sadašnje pritiske, kako bismo izašli iz mat pozicije u koju smo saterani i stvorili bolju klimu za rešavanje statusa Kosova i Metohije.

Zbog svega navedenog, mi Srbi iz Metohije, osnovano sumnjamo na sadašnje vlasti oličene u jednom čoveku, da su spremne da konačno predaju Kosovo i Metohiju, potpisivanjem tzv. „pravno obavezujućeg sporazuma“. Zato dajemo snažnu podršku svima Vama, koja je ujedno i vapaj preostalih Srba u Orahovcu i Velikoj Hoči, da to sprečimo u poslednjem trenutku.

Dejan Baljošević,
Orahovac, Metohija,
Na Petrovdan, L. G. 2018.

Kosovapress: Vučić u dogovoru sa Milenom Ivanović pravi čistku u okviru Srpske liste

Na sastanku koji je između predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, srpske premijerke Ane Bernabić i supruge Olivera Ivanovića, Milene, nedavno održan u Beogradu, postignut je dogovor da se politička stranka ubijenog Olivera Ivanoivića SDP integriše i utopi u Srpsku Srpska, koju „de fakto“, prema navodima Kosovapress vodi Predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Više „Kosovapress: Vučić u dogovoru sa Milenom Ivanović pravi čistku u okviru Srpske liste“

Džavit Haliti zatražio od delegacije NATO-a prijem BSK u sastav NATO trupa i pomoć u dobijanju vizne liberalizaciji za Kosovo

Članovi Predsedništva Skupštin Kosovo, na čelu sa potpredsednikom Skupštine, Džavitom Halitijem sastali su se u Prištini sa  delegaciju Parlamentarne skupštine NATO-a. Politički događaji na Kosovu, evropske integracije, liberalizacija viznog režima i članstvo  KSB -a u NATO-u, bili su centralne teme ovog sastanaka, saoptila je info-služba Skuptšine Kosova.

Više „Džavit Haliti zatražio od delegacije NATO-a prijem BSK u sastav NATO trupa i pomoć u dobijanju vizne liberalizaciji za Kosovo“

Zaboravljene žrtve, kidnaperi bez kazne: 19 godina od zločina u Dojnicama kod Prizrena.

Devetnaest godina od stravičnog zločina tokom koga su pripadnici terorističke Oslobodilačke vojske Kosova (UČK) u selu Dojnice kod Prizrena kidanpovali 16 Srba i jednog Bošnjaka, navršava se 27. Juna ove godine.  Više „Zaboravljene žrtve, kidnaperi bez kazne: 19 godina od zločina u Dojnicama kod Prizrena.“

Herojeva deca gladuju u mraku!

„Ponižen sam! Ne mogu da verujem da sam ponosno i časno branio ovu državu, 400 dana na granici s Albanijom, a da sam ovo doživeo od iste te države. Stid me je što postojim, što sam ostavljen i zaboravljen, što moja dece nemaju ono što i sva ostala ostala u 21. veku“, kaže za „Vesti“ Novica Spasić, heroj s Košara, kome su sredu u njegovoj porodičnoj kući u Bojniku kod Leskovca isekli struju zbog neplaćenog duga.

Više „Herojeva deca gladuju u mraku!“

Jan Bratu, šef Misije OEBS-a na Kosovu: Važno je udvostručiti napore da se istraže ubistva i kidnapovanja novinara na Kosovu

„Specijalizovano veće (Sud za ratne zločine na Kosovu) ima specifičan mandat i nisam siguran do koje će mere gledati u slučajeve kidnapovanih i ubijenih novinara. Ove slučajeve je trebalo da istraže međunarodni tužioci i sudije koji su godinama unazad vodili vladavinu prava na Kosovu, i nemam odgovor na pitanje zašto to nije učinjeno.

Više „Jan Bratu, šef Misije OEBS-a na Kosovu: Važno je udvostručiti napore da se istraže ubistva i kidnapovanja novinara na Kosovu“