Obnavljanje starih i uspostavljanje novih veza

Kosovska fondacija za otvoreno društvo u protekle dve godine podržala je više od 18 projekata na severu Kosova koji su realizovale lokalne nevladine organizacije u okviru projekta „Rikonekting Mitrovica“.

Koordinatorka projekta Vera Pulja sprovedene projekte ocenjuje veoma pozitivno i najavljuje nastavak programa koji ima za cilj obnovu pokidanih veza između severa i juga Kosova i u narednim godinama.

Komentarišući činjenicu da je Briselski proces netransparentan, sa ponekad protivrečnim izjavama pregovarača, Pulja kaže da je tim pre uloga civilnog društva značajnija.

U intervjuu za TV Mrežu, Vera Pulja je posebno ukazala na nekoliko važnih projekata koji pomažu normalizaciju prilika na severu Kosova i podizanja kvaliteta života građana svih zajednica.

Jedan od najvažnjih je projekat „Škole evropskih integracija“, koju KFOS realizuje u saradnji sa nevladinom organizacijom Aktiv i Evropskim pokretom u Srbiji.

Posebno zadovoljstvo Vera Pulja je izrazila zbog nove emisije „Sporazum“ koja se realizuje u saradnji sa Aktivom i uz tehničku podršku TV mreže. „Sporazum“ doprinosi boljem upoznavanju i razumevanju svih zajednica na Kosovu.

Koordinatorka Kosovske fondacije za otvoreno društvo najavila je nastavak podrške lokalnim nevladinim organizacijama i u sledećoj godini sa posebnim fokusom na transparentnost rada institucija, kvalitet obrazovanja, kao i nastavak započetih projekata u okviru koncepta „Rikonekting Mitrovica“ i „Škole evropskih integracija“.

Kim radio: 16 godina nezgodnih pitanja

Radio Kim obeležava 16 godina rada. Direktor kuće Isak Vorgučić kaže da je 16 godina rada ovog medija obeležilo nepristrasno i nezavisno novinarstvo.

Radijski program počeo je da se emituje na današnji dan 2000. godine. Radio Kim je prerastao u RTV Kim i spektru svojih medija pridružio kablovski TV kanal 2013. godine.

Direktor RTV Kim Isak Vorgučić ističe da je 16 godina rada ovog medija obeležilo profesionalno novinarstvo koje se retko sreće u srpskim medijima na Kosovu.

“Mi smo osnovani sa ciljem da budemo nepristrasni i nezavisni medij koji će iznositi drugačije viđenje stvari u odnosu na tadašnju zvanična politika, a to je bio kraj devedesetih kod nas. Ispostavilo se da taj kraj devedesetih još uvek traje“, kaže Vorgučić.

Nakon osnivanja Kim radio je često bio poređen sa B92, kaže Vorgučić.

“Govorili su da je to kosovski B92. Međutim, mi sa B92 nikada nismo imali veze, osim što smo nešto malo sarađivali. Danas, kada B92 više ne postoji, jer i ovaj koji postoji je jedan režimski medij, ostao je Kim na Kosovu koji je, mogu slobodno da kažem, jedini mediji koji nije režimski“, ističe Vorgučić.

Na 16. rođendan Kim radija, uprava RTV Kim poručuje slušaocima i gledaocima da nas prate i dalje, jer mi ne klimamo glavom na izjave političara, već postavljamo nezgodna pitanja.

VESTI: Baka Persa heroj Paralova

Trećeg juna sa ranim jutrom baka Persa Stojković, dotegne graorastu maramu, hitro iskorači iz dvorišta i pređe preko ulice u ograđenu njivu. Pogleda u široko sunce na istoku koje izranja iz nepreglednog zelenog kosovskog pojasa, tek da bi se i ovaj put uverila, i sa svećom u rukama, pažljivo zakorači u pola metra duboku rupu usred polja. Prolazi kroz zamišljena vrata crkve posvećene caru Konstantinu i carici Jeleni, gde su je kao devojčicu roditelji dovodili na sabor. Prisećajući se kako se sa drugom decom radovala seoskom prazniku, ne sluteći da će se udati u kuću preko puta, nad kamenim ostacima bira mesto. Zaštitnicima kujundžija i železničara moli se za dušu njenog Milutina.


Crkva je srušena posle Drugog svetskog rata. Neko je odlučio da to bude zadružna zemlja, a poviše nje i zadružna štala. Baka Persa običaj nije prekinula.

– Vrata su uvek kud zapad. Za praznik je bilo puno, pevalo se, igralo se. Ovde mi je muž rođen, a ja sam živela tamo preko brda. Muž mi je bio učitelj, a ja seljanka prva za učitelja se udala – priča baka kikotom, pokazujući rukama pravo ispred sebe.

Ako moram u zatvor ću da idem

Crkveno imanje je nekim slučajem dopalo u ruke privatnika. Kada je vlasnik pre par godina odlučio da proda, baka, danas u 76. godini, istrčala je iz kuće, reči nije štedela i tom ugovoru stala na put.
– O, tada me najviše zamrzoše. Došao jedan malouman i hoće da proda. Rekla sam na tog dečka nemoj da prodaješ crkveno! Greota! Kažem, mi ćemo ovde na pravimo crkvu, makar od daske. A ovaj kupac Albanac, meni: Oooo, pa vi ste umreli! Vi crkvu da pravite? Budala.

623016_120206c1_f
Foto: Vesti-Online

Stamena Persa sa sinovima Tihomirom i Draganom živi u Paralovu, selu Kosovskog Pomoravlja, na 750 metara nadmorske visine, u kući podno Vučka. Pokušali su, ali ne mogu da nabroje koliko puta ih je napadala i uznemiravala porodica Ibiši koja živi u okolini.
Izreka kaže da tajna slobode počiva u hrabrosti. Starica puna životnog elana i snage ne ume baš da objasni kako je tu osobinu stekla, niti kako ju je prenela na sinove. Tamne oči joj dečje sevnuše, kvrgave šake molitveno sklopiše:

– Dobro sam i prošla, opasna sam.
Sud u Gnjilanu nedavno ju je osudio na kaznu od 50 evra jer je iz bašte isterala stoku Ibišijevih. Od nasilnika je dobila batine, a od pravosudnog kosovskog sistema „čestitku“: ili pare ili zatvor. Biram drugo, lakonski je odgovorila.

– Sve mi izjedoše u dvorište i zato dobih kaznu. Ako moram u zatvor, u zatvor ću da idem. Udario me sa štapom u moju imovinu, a oni napisali sasvim drugo. A on ovde sve razgradija gustu žicu. Samo jedna te ista porodica. Sa drugima nemam štetu. Lepo kažeš da smeta i oni odu. Sada manje imamo problema, jer dođe Kfor svaku nedelju, maltene. Pravimo neki razgovor, kažemo šta imamo teškoću.
Misli se, malo su se povukli, ali će ponovo. Pokazuje šta je za zimnicu spasla.

Ne smemo ni po granje

– Moja majka je bila ivici da zaradi još neki ćutek, ali je bila kod nas rođaka, u crno obučena. Majka krenula da najuri stoku, a ovaj da joj vrati. Međutim, kada je vido rođaku ukapirao da je popadijka, pa cvika – dodaje namigujući Tihomir koji ima 52 godine i nastavnik je informatike.

Pred kućom Stojkovići imaju parcelu od deset ari, a nedaleko imanje u koje ne idu. Plaše se.
– Naša mahala je specifična i to bi trebalo da neko razume. Nismo dobili nikakvu pomoć, a posekli su nam šumu koju je otac čuvao i nije dao da se poseče nijedno drvo. Sada ne smemo da odemo ni po granje – dodaje Tihomir.


Preživeo napad kod Podujeva

Zadužbina i sreća prate hrabre. Tako se Tihomir prstom sudbine 2001. nalazio u autobusu Niš ekspresa koji je napadnut u Livadicama kod Podujeva. Poginulo je 12 osoba, povređene su 43, a njemu ništa.
– Prijatelj je trebalo da nas probudi u pola šest da stignemo na autobus, a on zaboravi. Kolega i ja stigli u poslednji minut, pa dobijemo karte za zadnja sedišta. Kod Prokuplja je naš autobus bio drugi u koloni, pa pretiče ovaj prvi, a mi aplauz. Kod Podujeva prasak! Autobus je poleto u vazuh i pao sam sa sedištem dole. Pred sobom sam video rupu i da pola nema. To je bilo stravično, a ja sam u tom haosu izgledao kao da nisam ni bio u autobusu.


Atar Paralova je oko dvadeset kilometra i ima 17 zaselaka. Doskora, imanja se nisu prodavala, sada je po periferiji oko 90 odsto promenilo vlasnika. Kod Stojkovića, u mahali Stamenkovci, prilično udaljenoj od centra, ostala su još dva staračka domaćinstva. U celom selu nema ni 50 srpskih kuća.
Perspektive veruju ima, dok ima škole.
– U školi „Sveti Sava“ imamo 13 osnovaca. U narednih pet do šest godina u biće po jedan do dva učenika. Škola je bitan faktor u opstanku i ako toga ne bude, brzo će da se selo rasturi – ističe učitelj nauke budućnosti.

Prazne mahale

– Trend prodaje je nezaustavljiv. Ima mahala gde nijedan Srbin ne živi. U mahali Dubokovci, pre rata je bilo 15-ak kuća, a sada nijedna, u mahali Mečkarci, 10-ak, sada samo jedan stanovnik, kao poslednji Mohikanac. U mahali Vučani, bilo je 12 domaćinstava, sad ostala jedna porodca koja je prodala i sprema odlazak – otužno prepričava Dragan.


Bez lekova i lekara

Mlađi sin Dragan, ima 45 godina, medicinski tehničar je i najupućeniji za Paralovo. Vojni rok ga je zatekao u vihoru rata, poslat je u Hrvatsku. Kada vidi sliku drugara kojih nema, krenu mu suze, prošaptala je baka. Dragan o tome ni reč. Danas se bori da sačuva rodni kraj.
– Mi nemamo drugu alternativu ili neku varijantu gde da živimo. Teško je i naći posao. Ali pre svega, mi smo emotivno vezani za ovaj kraj. Radi u seoskoj ambulanti, gde je komšijama i lek i uteha, ali situacija je, ističe, veoma teška. Godinu dana selo nema lekara.
– Od kako nema lekara nismo u mogućnosti da imamo lekove. U velikoj smo nevolji kada je reč o zdravstvenoj zaštiti. Stanovništvo je staračko, obolelo od bolesti kadriovaskularnog sistema, reumatskih stanja. Platili smo cenu svih dešavanja i okolnosti u kojima živimo. A sve je krenulo naopako. Niko nam ne garantuje da možemo da uspostavimo normalan život. Neće lako odustati dok nas ne proteraju.


Ne odustaje ni baka Persa. Kao što je car Konstantin odlučno promenio tok istorije, tako ni ona ne preza da oživi sećanje i snoviđenje budućnosti pod parčetom gnjilanskog neba. Nepokolebljiva je u nameri da odbrani svoje i dočeka da na starim temeljima nikne nova crkva. O tome priča svima. Čak je ubedila i zamenika premijera Kosova.

623018_120206c3_kf
Dragan Stojković, Foto: Vesti

Skromna porodica

Porodica Stojković živi od skromnih primanja, ali ni od koga ništa ne traže.- Deca mi radija, imam malo penziju, imam malo bašte, radim malo, zanimam se – istakla je ponosno baka.

 

Autor: Jelena L. Petković – Vesti

Sazonova za Sptunjik: Kako su me deportovali iz Srbije u Srbiju

Kosovo i Metohija je jedno malo parče teritorije koje kao da brani ceo svet: NATO, UN, Euleks, OEBS, ali tamo se hapse novinari, tamo se vernici plaše da idu u crkvu, tamo ima enklava u 21. veku po nacionalnom i verskom osnovu. Ovako je situaciju na Kosmetu opisala ruska novinarka Oksana Sazonova.


Na Kosovu i Metohiji sa kolegom Sergejom Belousom snimala je intervjue i priloge o životu Srba u južnoj srpskoj pokrajini, a njena novinarska kuća, agencija „Njuzfront“, sa sedištem na ruskom Krimu, planira da objavi dokumentarni film o situaciji na Kosmetu. Međutim, dok su bili u Orahovcu, kosovska policija ih je uhapsila, navodno zbog nelegalnog boravka. Nakon što su noć proveli u pritvoru u Prištini izvedeni su pred tužioca i izrečena im je novčana kazna, a onda su, kako veruje, zahvaljujući angažovanju ruske diplomatije oslobođeni i deportovani u centralnu Srbiju. O tom dramatičnom iskustvu Sazonova je govorila u emisiji „Sputnjik intervju“.

Kako ste ušli na Kosovo?

— Ušli smo iz centralne Srbije preko administrativnog prelaza Jarinje, automobilom. Naravno da smo imali pasoše i da smo ušli legalno u Republiku Srbiju. Na administrativnom prelazu su proverili ličnu kartu i vozačku dozvolu čoveku koji je vozio, nas su samo pogledali.

Kako je izgledalo hapšenje, gde se dogodilo?

— Dogodilo se Orahovacu, u srpskom delu, na ulici. Tamo smo bilo kod naših prijatelja, jedne porodice. Otišli smo do kola da uzmemo stvari, a moja torba i dokumenti su ostali u kući. Odjednom nam je prišlo petoro-šestoro kosovskih policajaca, Albanaca, počeli su da pričaju na engleskom sa nama. Rekli su da samo žele da nas identifikuju. Ja nisam imala ništa, Sergej je imao novinarsku dokumentaciju, dokument sa slikom i imenom na engleskom jeziku. Međutim, njima to nije odgovaralo, tražili su pasoše. Insistirali su da idemo njihovim automobilom do kuće. Ipak smo došli tamo pešice i posle toga uzeli su naše pasoše i odveli nas u policijsku stanicu u Orahovcu, a potom nas prebacili u Prištinu.

Šta su vam rekli kada su videli da imate pasoše i pečat koji svedoči da ste legalno ušli na teritoriju Srbije, a koliko znamo Kosovo je i dalje deo Srbije?

— Za njih, nažalost, pečat Srbije ne znači ništa. Oni su nam tražili vize, iako je pitanje kako jedna tvorevina, koju ne samo da Rusija ne priznaje nego nije predstavljena u UN, može da uvede vizni režim.

Da li su vam dozvolili da pozovete nekog kad ste došli u policijsku stanicu?

— Nisu. Nisu nam dozvolili ni da komuniciramo ni među sobom. Kad su nas vozili za Prištinu, rekla sam da moram da se javim direktoru da ga obavestim da neću biti sutra na vezi i da moraju da razumeju kako to zvuči ako sam nestala na Kosovu. Međutim, on je rekao da će se baviti našim slučajem sutra, a sada idemo da prenoćimo navodno u nekom hotelu i da će tamo biti internet. Ujutro smo saznali da je to pritvor za ilegalne imigrante. Možda su tamo i imali internet, ali nama su uzeli sve: telefone, laptop, čak i lične stvari. Tek sam ujutro mogla da pozovem direktora Konstantina Klirika da ga obavestim šta je bilo s nama. On je rekao da već zna i da cela Rusija zna i da se nama bave. Zvala sam majku da joj kažem da je sve u redu, a Sergej je obavestio rusku kancelariju u Prištini.

Kako su se odnosili prema vama kosovski policajci?

— Do maltretiranja nije došlo. Bili su korektni. Sa druge strane, mislim da u tome ima i zasluge ruske diploamtije.

Da se vratimo na trenutak kad su vam prišli i obratili vam se na engleskom? Orahovac je malo mesto. Da li je moguće da vas je neko video i javio im?

— Moguće je. Mislim da su znali ko smo mi.

1108186326
Foto Sputnjik – Oksana Sazonova

Mislite da su sve vreme pratili vaše aktivnosti i možda im se nije dopalo to što ste radili?

— Ne znam od kog trenutka su kosovske vlasti pratile šta smo snimali i radili, da li od ulaska na Kosovo i Metohiju, da li otkad smo objavili prvi snimak iz Kosovske Mitrovice, ili od Štrpca i Prizrena, ali skoro sam sigurna da su znali ko smo mi. Dotle sam objavila nekoliko intervjua i snimaka vezanih za život Srba i situaciju sa pravoslavnom crkvom. Mogli su da znaju, a ne znam u kom trenutku su zaključili da to treba sprečiti.

Šta ima u tom materijalu? Kako ste videli život Srba i Srpske pravoslavne crkve?

— Situacija jeste teška i što se tiče i severa i enklava. Jedan slučaj me je posebno dirnuo. Metohija, grad Istok, albanski. Tamo ima jedna dosta velika pravoslavna crkva i pored nje mala kuća gde živi sveštenik sa porodicom. I to je jedina srpska porodica i jedina srpska deca u tom gradu. Crkva, sa jedne strane velika džamija, sa druge strane kancelarija udruženja veterana UČK, sa treće strane kosovska policija koja kao da ga brani. I tu je negde blizu neka kafana odakle se stalno čuje glasna albanska muzika, tj. ulaziš u crkvu i stalno slušaš albansku muziku. Sveštenik nas je rado dočekao da makar s nekim popriča na srpskom jeziku. To je jedna tužna priča koja, nažalost, odslikava celu situaciju na KiM. Snimali smo i crkvu u južnom delu Kosovske Mitrovice, gde takođe ima vrlo malo Srba, takođe živi sveštenik sa porodicom. Njega brani kosovska policija, ne sme da izađe u svojoj odeći u grad, retko mu dolaze vernici, većina Srba se plaši da ide pešice po južnom delu KM.

Znači, sve te priče o slobodi kretanja koja bi trebalo da postoji i dalje su samo priče, u praksi to nije tako?

— To je jedno malo parče teritorije koje kao da brani ceo svet: NATO, UN, OEBS, Euleks, ali tamo se hapse novinari, tamo se vernici plaše da idu u crkvu, tamo ima enklava u 21. veku po nacionalnom i verskom osnovu. A znamo šta se sve priča što se tiče šverca i trgovine ljudima na Kosovu.

 Osvanulo je jutro, vi ste u pritvoru u Prištini, ujutro ste obavili razgovor sa direktorom. Šta vam je rekao?

— Rekao je da zna i da je već obavestio i ambasadu u Beogradu i MSP i već je bilo izjava iz Moskve da nas neće ostaviti. I to nam je dalo moralnu snagu. Kad smo bili na ispitivanju u policiji, znali smo da nas stvarno vode na razgovor, da nećemo da nestanemo tamo na Kosovu.
Sputnjik: Tanja Trikić

Srpska lista uslovila: Bazne stanice MTS-a, pa glasanje za Sporazum o demarkaciji!

Srpski poslanici u Skupštini Kosova podržaće ratifikaciju Sporazuma o demarkaciji granice između Kosova i Crne Gore pod uslovom da Priština omogući dodelu dodatnih 20 lokacija za bazne stanice Mobilnoj telefoniji Srbije (MTS), saznaje Glas Amerike. Poslanik Srpske liste Nenad Rašić kaže da ne zna ništa o tome, ali da ga to ne bi iznenadilo.

Šef poslaničkog kluba Srpske liste u Skupštini Kosova Slavko Simić poslao je pre dva dana poslanicima ove liste, kao i srpskim članovima Vlade Kosova pisdmo, kojim ih kako se navodi, obaveštava da do daljeg ne učestvuju u procesu oko rešavanja problema nacrta zakona o ratifikaciji sporazuma o demarkaciji granice između Kosova i Crne Gore.

U pismu se još navodi, da „u cilju obaveza koje je preduzeo još prilikom podrške Hašima Tačija za predsednika Kosova, Isa Mustafa treba da uputi e-mail evropskom posredniku u kome ga obaveštava da je Priština saglasna da dodeli kompaniji MTS D.O.O dodatnih 20 lokacija za bazne stanice, južno od reke Ibar.

U slučaju da Priština pošalje saglasnost evropskom posredniku poslanici Srpske liste,  dali bi punu podršku prilikom glasanja rezoluciji sporazuma između Vlade Crne Gore i Vlade Kosova, a dok se to ne desi obaveštavam 11 članova poslaničkog kluba Srpske liste da treba da budu isključeni iz bilo kojeg procesa koji je vezan za usvajanje i podršku ovog sporazuma“, navodi se između ostalog u pismu Slavka Simića, koje poseduje Glas amerike.

Poslanik Srpske liste u Skupštini Kosova Nenad Rašić kaže da on ne zna ništa o tome, ali da ga takav uslov ove liste uopšte ne bi iznenadio.

„Nisam čuo da je to neki uslov ili zahtev, ali ne bi me iznenadilo da to bude, jer sasvim je normalno da, ukoliko želimo da napravimo dobru vezu među Srbima i dobru vezu Srba sa Beogradom, verovatno je tehničko omogućavanje mobilne telefonije jedan od prvih metoda, kojim bi mogla da se osnaži ta naša saradnja i komunikacija“, rekao je Rašić za Glas Amerike.

sl rasic

Rašić kaže da poslanici Srpske liste još uvek nisu doneli odluku o tome kako će glasati o demarkaciji granice sa Crnom Gorom, ali da on lično smatra da ne bi trebalo podržati ni jedan proces dok njihovi kolaicioni partneri ne počnu da ispunjavaju ono što su ranije obećali.

images (1)

Analitičar Živojin Rakočević smatra da srpski poslanici ne bi trebalo da glasaju za sporazum o demarkaciji granice sa Crnom Gorom ni pod kojim uslovima, jer su Srbi, kako je istakao, u prošlom sazivu parlamenta ukinuli nadgledanu nezavisnost Kosova, a sadašnji, kaže, treba da zaustave posledice tog procesa.

„Ne znam s kojim pravom bi oni mogli da bilo šta podržavaju, jer svima nama unutar ovog sistema, kakav je da je, potrebne su hiljade i hiljade poboljšanja na terenu. Mi nismo u stanju ni za javni servis čestito da izaberemo direktora, kako se to bira svuda u svetu, nismo u stanju da zaštitimo osnovna ljudska prava, nismo u stanju da realizujemo ni jedan povratak u gradove, a neko bi trebalo da se pita za nekakve čuke na Čakoru koje uostalom i nisu stvar Kosova nego Srbije“, kazao je Rakočević za Glas Amerike.

Politikolog Stefan Filipović smatra da bi srpski poslanici morali da budu transparentniji u svom radu i da svi uslovi koje postavljaju prilikom donošenja odluka budu javni i dostupni građanima. On smatra da Srbi ne bi trebalo da glasaju za sporazum o demarkaciji granice sa Crnom Gorom.
„Oni ne treba da glasaju zato što ne treba da budu deo tih velikih sukoba, jer se mi Srbi dovoljno konfrotiramo na drugim poljima sa političkom elitom u Prištini. Takođe to je jedno suštinsko-pravno pitanje, pitanje statusa jer je to državna granica sa stanovišta Prištine i Crne Gore“, kaže Filipović.

Sednica Skupštine Kosova na kojoj će se raspravljati o demarkaciji granice sa Crnom Gorom zakazana je za 1. septembar. Za ratifikaciju sporazuma o demarkaciji potrebna je dvotrećnska većina glasova poslanika. Opozicione stranke mesecima se u parlamentu na razne načine čak i upotrebom suzavca suprotsavljaju ovom sporazumu i najavljuju da neće dozvoliti da parlament potvrdi sadašnju granicu sa Crnom Gorom.

 

Izvor: VOA

Portal Insajder najavio objavljivanje poverljivih razgovora Hašima Tačija

Prištinski portal „Insajder“ najavio je da će od sutra početi sa objavljivanjem stenograma pripremljenih na osnovu prisluškivanja lidera vladajuće Demokratske partije Kosova Hašima Tačija.

Na udaru prisluškivanja koje je obavljeno tokom 2013. godine, nalazio se šef parlamentarne grupe Demokratske partije Kosova Adem Grabovci. Prisluškivanje je naredio Euleks, koji je tada vodio istragu protiv Grabovcija.

„Insajder“ navodi da će se na osnovu stenograma, za koje ne navodi kako ih je pribavio, moći da se sazna kako je za samo dva meseca Grabovci zaposlio stotine ljudi, izabrao desetoro predsednika i članova odbora javnih preduzeća, direktora preduzeća, nezavisnih agencija, uklonio sa liste osobe koji su za rukovodeće pozicije na testovima bili prvi.

Sve ovo, prema  „Insajderu, Grabovci je činio u saradnji sa Hašimom Tačijem, sadašnjim predsednikom Kosova, a tadašnjim premijerom, koga Grabovci u telefonskoj konverzaciji naziva „šefom“.

Kako navodi portal, Grabovci i ostali lideri Demokratske partije Kosova su ostvarili uticaj i mešali su se u kadrovsku politiku kosovskih institucija.

„Šefu policije je bio poslat spisak ljudi koje treba da zaposli“, navodi Insajder.

Nisu ostali pošteđeni ni sudski ni tužilački sistem, ali ni mediji kao što su javna televizija, novine, privatne televizije i novinari.

(agencije)

„Vesti“ sa Srbima u Metohiji: Čuvari Vidosavine zadužbine

Vidosava, žena nekog Novaka, srpskog velikaša toga vremena, u selu Crkolez je podigla crkvu. Bilo je to u drugoj polovini 14. veka, kada je prateći gradnju u porti dud kalemila grančicom iz Pećke patrijaršije ubranom, predanje kaže, sa krošnje drveta koji je Sveti Sava doneo iz Jerusalima. Vidosava je crkvu posvetila Svetom Jovanu, ostavivši meštanima da o Usekovanju kuvaju žito, čiste pastrmku i unapred se dogovore koje će od 85 domaćinstava te godine preuzeti čast i slavski kolač.

Ne zna se je li Vidosava uzvišenje za svoju zadužbinu izabrala jer je kao devojčica sa njega oči pojila širinom Metohije, ali se zna da je amanet toliko duboko usadila, da nit nije prekinuo nijedan od svih tih ratova i nemira u narednih šest i po vekova. Pa ni danas kada je u selu samo 17 domaćinstava.
Istorija na Kosovu išla je svojim tokom, a Srbi u Crkolezu svojim. Zato njihove kuće uglavnom nisu neomalterisane, povratničke, one na kojima samo jedna noga stoji na pragu, već najčešće od kamena u zidove nabijenog blatom, sa drvenim prozorskim oknima, sveže okrečenim plavom i zelenom.

Nema odlaska

– Crkva nikada nije paljena, pa ni u zadnjem ratu. Bilo je pokušaja tokom Drugog svetskog rata, ali je neka starica to videla i spasla je. Mi, koji oko nje živimo, nikada nismo odlazili. Prvih dana kada se naša vojska povukla 1999. godine, ostalo je nas nekoliko. U našem delu dva brata, Beloševići i Savići, a pola kilometra dalje Vučići i Tijanići. Ostatak sela je spaljen, više od 50 odsto kuća – priča u dahu Radojko Savić.
Njemu je 69 godina, a u Crkolezu živi sa suprugom i sinom. Prosveti je ostavio četiri decenije. Poslednje godine radnog staža nizao je u 2000. otvorenoj seoskoj osnovnoj školi Jedinstvo. Politika Vlade Srbije tada je bila samo da se selo vrati, podseća.

– Imali smo 15 osnovaca i 22 radnika. Kako se broj učenika smanjivao, nastavnici su odlazili. Došli smo dotle da nam je u selu najveći ekonomski šok i problem što je bez posla u školi ostalo nekoliko meštana, i to mladih. Eto, smanjuje se broj zaposlenih, i baš na Kosovo, i baš ovde. Valjda im je tako bilo najlakše – dodaje na vratima crkve.
Prstom pokazuje mesto u priprati gde se jasno vide dva sloja fresaka. Prve su oslikane u danima gradnje, a ove današnje u 17. veku.
– A mi smo, eto, ostali. To treba ipak ceniti, ja računam tako. Razumem da nema posla, ali ipak se možda za neke stvari daje neki novac gde ljudi ne obavljaju baš ništa – dodaje, stavljajući ruke iza leđa.
Atar Crkoleza obuhvata 1.707 hektara, ali nijedan pedalj nije na prodaju – promenio je temu pokazujući na kuće ustražarene oko porte.

Zavisimo od Kancelarije

– Ko ima platu i radi, dobija iz Srbije. Iz kosovskih institucija nemamo ništa. Dosta je teško. Mi bukvalno zavisimo od Kancelarije za Kosovo i Metohiju – ističe Kosta Belošević.
– Evo, sada možemo da vas odvedemo da vidite kako mlad čovek za svoje pare gradi kuću. Sve što mi, u stvari, pokušavamo jeste da podignemo standard, da ne živimo kao pre 150 godina. I ranije smo bili najsiromašnije selo u opštini Istok, nego smo imali nekog čoveka u Savetu Federacije, pa nam napraviše neki asfaltni put. Davno bilo, ni puta više nema – nastavio je pred strmom nizbrdicom, jedinim putem sa glavne ceste do sela i sigurno neprohodnom po svakom vremenu, osim kada je suvo.

597375_073016c2_kf
Kosta Belošević

Kosta Belošević tek korača u 30-im godinama. Zaposlen je opštinskom veću, u selu živi sa majkom, tri mlađe sestre koje su na studijama i bratom. Krpe se od simbolične povratničke pomoći i njegove plate.

Ali, Beloševići žive i od malo poljoprivrede. I to još jedna stvar na koju je ovo mestašce ponosno.
– U nas je oko 120 krupne stoke, oko 400 ovaca. Ma, u celom području Osojana nećete naći nikoga koji ima koliko i mi. I sve što možemo, mi uradimo sami. Ne ostavljamo da nam neko drugi radi – pričao je Kosta insistirajući da vidimo ambare i štale pune ovaca i koza.

Zločini bez kazne

Ono što ne mogu sami jeste da se odupru kriminalu. Meštanima Crkoleza malo pa kradu stoku, palili su im seno, odvozili mehanizaciju, automobile. Milosav Belošević za svojih 56 godina nije video ono što je pre mesec dana zatekao kada je ujutru krenuo da napoji krave. Obijen zid, kroz rupu izvedeno osam grla, pa onim strmim, neprohodnim putem nekud odveženi, sve po blatu i kiši. Policiju ni takav nije uspeo da odvede do lopova.
– Živim od stočarstva i poljoprivrede i možete misliti kako mi je bilo. Meni je to prva pljačka, ali su u selu i ranije pljačkali. Jednom su ukrali traktor, drugom devet grla, ispraznili mu štalu, odvezli kola… Teško je ovako da se živi, ali, opet, moglo bi i da se preživi samo kada bi i ovi što sa nama žive bili pošteni – kaže Milosav.
Supruga i on želeli su veliku porodicu i ostvarilo im se. Imaju četvoro dece koji su potrčali da oca dočekaju pred vratima, na maloj verandi, gde se i za dobre i za loše vesti okuplja selo. Pomazio je sina po kosi.

Jelena L. Petković

 

 

 

 

SPUTNJIK: Kako su „albnaski lobisti“ kupili nezavisnost za Kosovo

Kosovski zvaničnici su 1999. godine prvi put javno angažovali jednu lobističku kuću u Americi, a i danas imaju ugovor o zastupanju, koji je već tri puta obnavljan i pravno validan do 2017. godine.

Ako je albanski premijer Edi Rama zaista iz džepa i izbrojao 80.000 evra da bi se slikao sa američkim predsednikom Barakom Obamom tokom svoje predizborne kampanje, i tako pokazao da ima podršku Amerike, to za Nenada Vasića, naučnog saradnika Instituta za međunarodnu politiku i privredu i autora trilogije o lobiranju — nije ništa neobično. Kako objašnjava, opšte je poznato da je lobiranje važan i legitiman metod kako u ličnim, tako i u nacionalnom i državotvornom interesu. Primer za to je i činjenica i da je Kosovo najvećim delom uz pomoć lobista, pre svega američkih, uspelo da izdejstvuje takozvanu „nezavisnost“. I to nije sve, tvrdi Vasić, dodajući da  Albanci i danas vrlo ozbiljno koriste lobističke kuće za ostvarenje svojih ciljeva.

„Važno je da se pomene da su kosovski zvaničnici 1999. godine prvi put javno angažovali jednu lobističku kuću u Americi, a i danas imaju ugovor o zastupanju koji je već tri puta obnavljan i pravno validan do 2017. godine“, kaže Vasić.

Lobiranje je skupa rabota, pa tako angažovanje nekog bivšeg senatora da zastupa vaše stavove može da košta od 350.000 do 500.000 dolara godišnje, plus plaćeni  telefonski računi i službena putovanja. Albanci, su kaže Vasić vrlo rano shvatili moć lobiranja, pa su uticajna lobistička imena počeli da angažuju još krajem 19 veka. Međutim, do ovoga do čega su danas stigli krenuli su krajem osamdesetih godina, kada je jedna visoka američka delegacija koja je posetila tada Jugoslaviju posetila i Kosovo. U toj delegacije bio je Antala Lantoš, kasnije poznati albanski lobista, koji je 1990. organizovao prvu konferenciju o ljudskim pravima u istočnoj Evropi, Jugoslaviji, i posebno na Kosovu. Ovoj konferenciji, ističe Vasić, prethodila je poseta američkih senatora i kongresmena, u kojoj je tada bio i Robert Dol, osnivač albansko-američkog lobija, koji je ga je kasnije spojio sa Bilom Klintonom, predsednikom Amerike u dva mandata.

„Tada je prvi put zvanično u agendu američkog Kongresa ušlo stanje ljudskih prava kao etničkih prava kosovskih Albanaca, koje je kasnije internacionalizovano i različitim medijskim i lobističkim kampanjama i rezultiralo time da Albanci iz dana u dan poboljšavaju svoju međunarodnu poziciju i autoritet, pogotovu tadašnjih vođa u albanskoj alternativi — Dola, Diogvardija i Lanatoša, kojima su se kasnije pridružili i Džozef Bajden i Eliot Endžel… Zahvaljujući njima, američki Kongres je usvojio mnoštvo rezolucija protiv tadašnje Jugoslavije. U Vašingtonu su lobisti veoma važni, a pogotovu oni iz etničkih zajednica koji se angažuju na problematizaciji nacionalnih pitanja u tim državama, ili čak u secesionističke svrhe kako je to bilo iskorišćeno devedesetih godina, i kasnije kad su kosovski Albanci 2008. proglasili nezavisnost države Kosova“, navodi Vasić.

 Srbima lobiranje nekako ne ide od ruke. Kao ni Milošević devedesetih, tako ni demokratske opcije koje su Srbijom zavladale posle 2000. nisu naučile šta znači dobar lobi, pa se tako desilo da je Srbija jedina zemlja među bivšim članicama SFRJ koja ni danas nema zvanično svoju lobističku grupu u Americi.

Tokom ratova devedesetih sve strane u sukobu (osim srpske) ne štedeći su se koristile uslugama lobističkih agencija. Hrvatska propaganda uz pomoć agencije „Ruder i Fin“, uspešno je koristila medije kako bi manipulisala javnošću, posebno u Nemačkoj i SAD, da bi dobili podršku za svoje separatističke ciljeve. Najbolji „posao“ urađen je opisima ratnih dejstava u okolini Dubrovnika, inače omiljenog letovališta nemačkih turista, kada su Hrvati uz pomoć Vašingtona, „napunili“ medije vestima da jugoslovenska armija uništava Dubrovnik.

Agencija „Ruder i Fin“ dobro je profitirala od svojih ratnih iskustva s Hrvatskom, ali i sa Bosnom, a profit je nastavila da stiče i radom za kosovske Albance.

Hrvatska vlada je mesečno na račun ove kuće uplaćivala po 100.000 dolara (plus svi troškovi) kako bi uticajni ljudi u američkoj administraciji i političkom i javnom životu prenosili „povoljnu sliku o Hrvatskoj“. Bosanska vlada istoj firmi plaćala je usluge koje su podrazumevale plasiranje komentara, kolumni spoljnih saradnika i pisama uredniku. Francuski komunikolog Alis Krig Planke objavio je pre nekoliko godina istraživanje prema kome je upotreba pojma „etničko čišćenje“ u izveštajima lista „Mond“ u avgustu 1992. godine povećao tiraž za sto procenata, posle čega je taj pojam postao ustaljen kada se govorilo o događajima u Bosni.

„Ruder i Fin“ je u ime vlade u Sarajevu samo 1992. godine organizovao više od 30 intervjua u najvećim novinskim organizacijama u SAD, i utanačio sastanke bosanskih funkcionera sa tadašnjim „političkim facama“ Alom Gorom, ondašnjim v.d. državnog sekretara Lorensom Iglbergerom i desetoricom uticajnih senatora, uključujući u to vreme i lidera senatorske većine Džordža Mičela i lidera manjine Boba Dola. „Vašington grup“ je, u vreme kada je sukob na Kosovu eskalirao i NATO vodio rat protiv Srbije, u ime rukovodstva kosovskih Albanaca, imala sledeće zadatke: otvaranje informativnog centra u Vašingtonu; širenje vesti i informacija o konfliktu; obezbeđivanje kontakata albanskih lidera sa medijima, senatorima, kongresmenima, članovima američke administracije i predstavnicima međunarodnih institucija i nevladinih organizacija; pravna i druga pomoć za vreme pregovora u Rambujeu; plasiranje tekstova i komentara u štampanim i elektronskim medijima o srpskim zločinima na Kosovu i o potrebi podizanja optužnice protiv Slobodana Miloševića u Hagu… Najpogodniji i najtraženiji lobisti su nekadašnji senatori ili kongresmeni, koji znaju ljude i puteve ostvarivanja interesa kroz sistem. U SAD je za ovu vrstu ljudi prilično odomaćen izraz revolving door (vrata koja se okreću), što znači da je reč o ljudima koji po izlasku iz Senata i Kongresa obično ulaze u upravne odbore velikih firmi i skupo naplaćuju svoje poznavanje sistema iznutra i čiji se glas, po pravilu, u Vašingtonu pažljivo sluša.

Nemačka je svojevremeno analizirala 157 ugovora između 40 američkih lobističkih firmi sklopljenih za vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije, između 1991. i 2002. godine. Od toga je devedeset procenata bilo aktivnosti srpskih protivnika, uključujući Sloveniju, a od 1997. godine, i Crnu Goru.

Glavne osobine tih američkih konsalting ili lobističkih firmi su njihova socijalna, politička i strukturalna umreženost koje od njih čine faktore moći. U njihovim rukovodstvima se nalaze bivši kongresmeni, senatori, saradnici i funkcioneri američke administracije, predstavnici tajnih službi i američke vojske, istaknuti saradnici medija, predsednici velikih korporacija… što podrazumeva kratke puteve do ključnih mesta u politici, medijima, privredi i bezbednosnim strukturama.

 U balkanskim ratovima zaraćene strane su svoju separatističku propagandu uspele da kroz filter lobističkih agencija i njihovih mnogobrojnih komunikacionih kanala pretvore u „istinite“ poruke. Da  bi bilo koja poseta državnika imala odjek u američkoj javnosti, prema pravilima ovih kuća, uobičajeno je, recimo, da se u zavisnosti od tiraža lista objavi informacija o tom događaju za manje-više oko 50.000 dolara. Pa šta je onda za Ramu 80.000 za sliku sa predsednikom države!

 

Brankica Ristić

Koha Ditore: Formiranje Vojske Kosova zavisi od liste Srpska, a ne od demarkacije granice sa CG

Prepreka za formiranje Vojske Kosova, ostaje Srpska lista, a ne pitanje razgraničenja sa Crnom Gorom, piše „Koha Ditore“, pozivajući se na ijave članova Skupštine Kosova, prenosi Kossev.

Poslanik iz LDK-a i član Odbora za unutrašnje poslove, bezbednost i nadzor bezbednosnih snaga Kosova, Nuredin Ibriši, izjavio je da je, za sada, nemoguće da ubede listu „Srpska“ da glasaju o transformaciji KBS u Vojsku Kosova, jer ona prima naređenja iz Srbije. Prema njegovim rečima, ovo pitanje će se verovatno uskoro naći u Skupštini Kosova.

Poslanik Samoopredeljenja, Redžep Selimi komentarišući izjave premijera koji je ovo pitanje povezao sa pitanjem razgraničenja, kaže da je Isa Mustafa pokušao da „prošvercuje“ pitanje razgraničenja u Skupštini Kosova sa vitalnim interesima zemlje, kao što su vojni interesi, pitanje bezbednosti i odbrane zemlje.

Iako kaže da će Samoopredeljenje prihvatiti promene oko imena buduće Vojske Kosova, Selimi kaže da neće biti jednostavno u vezi sa imenom, navodeći da neće prihvatiti ništa što ne bi bilo vojno. Zauzvrat, politički analitičar Imer Muškolaj, rekao je da premijer Mustafa takvim izjavama koje se odnose na označavanje državne vojske, pokušava da prekrije neuspeh u formiranju vojske.

Sputnjik: Turski pučisti služili na Kosovu i u Bosni

Oficiri koji su služili u turskom bataljonu u sastavu NATO-a i specijalnoj misiji EU na Kosovu umešani su u pokušaj vojnog puča u Turskoj, otrkriva turska agencija Anadilija pozivajući se na izjave neimenovanog turskog činovnika.

Po mišljenju turskog činovnika koji je dugo bio angažovan u misiji na Kosovu i Metohiji, nije isključeno da je organizacija FETO, na čijem čelu se nalazi opozicioni islamski propovednik Fetulah Gulen, iskoristila Kosovo kao „rehabilitacioni centar“.

„Činjenica da je jedan broj vojnih oficira — učesnika u pokušaju vojnog puča — ranije služio na Kosovu i u Bosni i Hercegovini pojačava pretpostavku da je teroristička organizacija FETO slobodno delovala u tim zemljama“, piše agencija, pozivajući se na turskog činovnika.

„Kosovo i Albanija su zemlje koje ništa ne mogu da rade što se kosi sa spoljnom politikom SAD, a uzimajući u obzir podršku koju Vašington pruža FETO, navedene zemlje su dobra odskočna daska za terorističke organizacije“, navodi se u saopštenju.

U Turskoj je u noći 16. jula pokušan vojni puč, a tom prilikom 290 ljudi je ubijeno. Turske vlasti su ubrzo uspele da preuzmu kontrolu nad zemljom, a dosad je uhapšeno više od 13.000 ljudi.

(Sputnjik)