Arhimandrit Ilarion: Pevali smo nekad, još uvek pevamo

U manastiru Gorioč, kod Istoka, u Metohiji, proslavljena manastirska slava, Sveti Nikolaj Čudotvorac. Svetu liturgiju je služio arhimandrit Ilarion, uz sasluženje sveštenstva i monaštva Eparhije raško – prizrenske, a rezanju slavskog kolača prisustvovalo je oko 150 Srba.

“Hej ravnico moja, zemljo manastira,

Metohijo, najzad, duši nađoh mira.

Ponovo se vratih ja na tvoju grudu,

po belom sam svetu išao zaludu.

Hej Gospode Hriste, tebe jednog znamo,

pevali smo nekad, još uvek pevamo.”

Ovako je danas na prazničnom ručku u gostoprimnici manastira Gorioč, vernom narodu pojao arhimandrit Ilarion, na dan kada Srpska pravoslavna crkva (SPC) i njeni vernici obeležavaju praznik posvećen prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja – Mirlikijskog Čudotvorca. Prisutni Srbi su odgovarali: “Gospode pomiluj”, pevali i plakali. Pevali su jer još uvek ima Srba u metohijskoj ravnici i plakali, jer ih je svakim danom sve manje.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.


Pravoslavni vernici svetog Nikolu smatraju borcem za Hristovu veru, pobednikom protiv zla, a njegovo ime znači narodni pobednik. Na današnji dan, nekada su sve lađe, gde god se nalazile, bacale svoja sidra i do sutradan nisu plovile, a mornari su se molili svetitelju. Hrišćani veruju da Sveti Nikola svojim posredovanjem pred Gospodom pomaže svakom ko mu se sa verom obrati za pomoć u bolesti, nemoći i duševnoj patnji. Prema predanju, upravo je Sveti Nikola povratio vid slepom srpskom kralju Stefanu Dečanskom. Tokom vekova, Sveti Nikola je postao jedan od najomiljenijih svetaca i za njega se vezuju mnogi običaji opstali iz davnina. Preko 600 crkava, koje pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posvećeno je Svetom Nikolaju.


Svetu liturgiju, arhimandrit Ilarion je služio uz sasluženje sveštenstva i monaštva Eparhije raško -prizrenske u maloj crkvi manastira Gorioč, posvećenoj upravo Svetom Nikolaju.

“Naši hramovi su mali kao zbegovi, ostrvca istinite vere gde se narod sabira, ali slavom božanskom su neuništivi. I u svetom gradu Jerusalimu, grob Majke Božje je mali, ali to je svetinja gde se oseća sila života neuništivog.  I grob Hristov jeste mali, jeste tesan, ali iz njega je zasijala svetlost celome svetu”, rekao je u prigodnoj besedi otac Ilarion, pozivajući Srbe da dolaze u crkvu, da veruju i da se mole.

“Mi treba da se sabiramo u ovom hramu koji podseća na brod kojim se spašavamo, ali koji podseća i na grobnicu Hristovu iz koje je zasijao život.Takođe, treba da se radujemo Vaskrsenju Hristovom i da ne odlažemo život za sutra, nego da koristimo svaki dan, a danas je dan spasenja. Dan spasenja nije bio juče, neće biti sutra za nas, nego je danas”, poručio je otac Ilarion.

Foto GračanicaOnlajn

Monahinje kažu: „Prvo je ovu svetinju sagradio Sveti Kralj, a potom započeo Dečane.” I zaista, na kamenu i sada stoji zapis iz 1335. godine. Drži se i opstaje drevna svetinja, putokaz i zaštitnik za Srbe koji su ostali i za one koji dolaze.

Igumanija Isidora, nasmejana, posle svete liturgije i rezanja slavskog kolača, pozdravlja goste. Drago joj je što još uvek ima ko da dođe. A Miljojko iz Ivanjice kaže da je srećan jer ima ko da dočeka goste u ravnoj Metohiji.

Ako smem da poredim, mati Isidora me podseća na upokojenog patrijarha Pavla – blaga, skromna i srdačna. Pitam, kako se živi?

“Dobro”, odgovara i dodaje da monahinje kada imaju potrebe, odu do grada i da nemaju problema. Igumanija miluje pridošlu decu, a ja se pitam hoće li ih i sledeće godine biti ovoliko?

Foto GračanicaOnlajn

Ali nade ima, reče u besedi otac Ilarion, jer i posle toliko vekova ovde nije zamrla služba božja, a dok je službe božje, opstaće i narod.

I Ljubomirka Nikolić veruje da će Srbi opstati i ostati u ravnoj Metohiji. Ljubomirka, koja se vratila sa mužem u svoj stan u centar Istoka, gradića podno Mokre Gore, u kome je pre 1999. godine, živelo preko 6 000 Srba. Danas ih je u gradu dvanaestoro, a u okolna sela se vratilo nešto više od 500.

“Živim za taj dan kada će se moje komšije vratiti u Metohiju. Verujem da hoće i da će nas sledeće godine u ovoj porti biti više nego sada”, kroz suze priča Ljubomirka.

Foto GračanicaOnlajn

Dušan Nedeljković takođe živi u Klini. Kaže da je bezbednost čas dobra, čas loša, ali Srbi navikli. Navikli su i da im prete i da im pale kuće.

“Ali, najveći problem je što nema posla. Mladi odlaze, roditelji za njima, sve je manje naroda. Najteže je što se prodaju i imanja i kuće. Kada prodaš, gotovo je, povratka nema”, sa malo nade priča Dušan. Tridesetdevetogodišnji Svetozar Repanović, iz Osojana, sela u koje su se Srbi najpre vratili posle progona. Živi od socijalne pomoći jer je imao saobraćajni udes i više nije sposoban da radi. U Osojane se vratila trećina meštana, a najviše ga boli, kako kaže, kada vidi da ljudi prodaju ono što je vekovima pripadalo Srbima.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Dok slušam ispovesti Srba iz Istoka i okoline, iz porte manastira koji se smestio na uzvišenju Bela Stena, posmatram Istok. Grad se vidi kao na dlanu, a u daljini puca metohijska ravnica. Ona, o kojoj je pojao arhimandrit Ilarion. Plodna, ravna, napaćena, ali opstaje. Manastire i crkve pale i ruše, ali oni opet niču iz pepala i sakupljaju Srbe, metohijske, kosovske, krajiške, šumadijske, ma gde oni živeli.

A ove godine, upravo se sjatiše Srbi sa svih strana kako bi uzeli slavski kolač i bili domaćini na dan Svetog Nikolaja, sledećeg 2018. leta Gospodnjeg. Ustvari, Srpkinje.

Mirjana Stojanović iz Obilića, Milica Popović iz Gračanice, Sonja Vuković iz Osojana, Gorica Šćepnović iz Kraljeva i Olivera Slavković iz Beograda, biće domaćice sledeće godine gostima koji dođu u Gorioč, na dan letnjeg Svetog Nikole, kako kaže narod.

Foto GračanicaOnlajn

Devojke nasmejane, primaju čestitke od prošlogodišnjeg kolačara, Ljubiše Mitića i njegove porodice. Ljubiša je ove godine slavski kolač doneo iz Bresja kod Kosova Polja, osamdesetak kilometara udaljenog od Gorioča. Sledeće godine će se Olivera, Gorica, Sonja, Milica i Mirjana potruditi da ništa ne nedostaje slavskoj trpezi. Samo da bude naroda.

I dok odlazim iz manastira Gorioč, u ušima mi odzvanja glas arhimandrita Ilriona, nekada dečanskog monaha, a sada igumana manstira Draganac u Kosovskom Pomoravlju:

“Pronađoh Gorioč, Svetog Nikolaja, zadužbinu srpskog mučenika kralja.

Ponovo se vratih pod Sinajsku goru, hajde kao nekad, pevajmo u horu,

Gospode pomiluj”


Manastir Gorioč je metoh manastira Visoki Dečani i nalazi se severozapadno od gradića Istoka, na Kosovu i Metohiji. Manastir u okviru svog kompleksa ima crkvu posvećenu Sv. Nikoli, manastirski konak i zvonik. Po narodnom predanju, manastir je sagradio Sveti Kralj Stefan Dečanski i posvetio Sv. Nikoli u znak zahvalnosti za isceljenje svojih „ogorjelih“ očiju, po čemu je manastir i dobio ime (gore oči – Gorioč).

Foto GračanicaOnlajn

Stara crkva Sv. Nikole u Gorioču, iz XIV veka, nije sačuvana, a na njenim temeljima je obnavljana u XVI i XVIII veku, kao i početkom XX veka. U crkvi se čuva 11 ikona slikanih u XVI, XVII i XVIII veku. Ostale građevine u manastiru: konak, zvonik i česma sagrađeni su kasnije.

U manastiru se čuvala i biblioteka srednjovekovnih knjiga, sa vrednim rukopisima iz XIV i XV veka, što je zabeležio ruski putopisac, konzul i istoričar Aleksandar Gilferding sredinom XIX veka – 1856. godine, kada je neke od knjiga iz manastirske biblioteke poneo sa sobom u Rusiju. Ove knjige se danas čuvaju u Biblioteci grada Petrovgrada u Rusiji.


Anđelka Ćup

Ukoliko ne shvatimo da moramo da živimo jedni pored drugih, ovde nam nema zajedničke budućnosti

Siga, Brestovik, Ljevoša i Goraždevac su četiri sela opštine Peć, u kojima još uvek žive Srbi i Crnogorci. Od preko 3 500 Srba i Crnogoraca, koliko ih je do 1999. godine živelo u ova četiri sela, sada ih je manje od 1000. Manje od 100 ih još ima u Belom Polju, Peći, Vitomirici i u konaku Pećke patrijaršije. Nezaposlenost je najveći problem koji imaju Srbi u ovim selima. Iako gradonačelnik Peći, Gazmend Muhadžeri tvrdi da je bezbednosna situacija dobra, Srbi kažu da im komšije Albanci kradu letinu, voće i povrće, da im seku šumu i puštaju stoku na njihove zasejane njive. Siga i Brestovik imaju problem sa pijaćom vodom, na meštane Ljevoše prepradavci vrše pritisak da prodaju svoja imanja, a u Goraždevcu nema programa za zapošljavaje mladih.

Continue reading „Ukoliko ne shvatimo da moramo da živimo jedni pored drugih, ovde nam nema zajedničke budućnosti“

Peć, grad kome nedostaje 18 000 Srba i Crnogoraca

“Ljudi moraju da osete pravnu državu, da osete njen dah. Ako toga nema, nema povratka”, poručuje Milorad Đoković iz Vitomirice.

Opština Peć, na jugozapadu Kosova, prostire se na 603 kvadratna kilometra i obuhvata 77 naseljenih mesta. Na osnovu popisa iz 2011 godine, koji je sproveo Kosovski zavod za statistiku, u opštini živi 95.723 stanovnika. Srbi žive u šest sela: Belo Polje, Goraždevac, Ljevoša, Siga, Brestovik, dvoje u Vitomirici, a u samom gradu ih ima jedanaestoro. U Pećkoj patrijaršiji, manastiru iz 13. veka koji je pod zaštitom UNESK-a, osim monahinja, živi i dvadesetak raseljenih Srba. Od 38 000 Srba, koliko ih je u opštini Peć bilo pre 1999. godine, danas ih je manje od 1000.

Continue reading „Peć, grad kome nedostaje 18 000 Srba i Crnogoraca“

Život na manjinski način u Severnoj Mitrovici

U Severnoj Mitrovici živi blizu 2.000 Albanaca, u naseljima Brđani, Mikronaselje, Tri solitera i Bošnjačka mahala, kao i u selu Suvi Do. Nezaposlenost jeste najveći problem Albanaca ovde, ali i svih građana Kosova. Povratak raseljenih je još jedan od problema, ali rovita politička situacija na Kosovu, koja se najviše odražava na Severnu Mitrovicu, utiče i na povratak, kao i na uspostavljanje poverenja između Srba i Albanaca. Otvaranje glavnog mosta na reci Ibar, Albanci doživljavaju kao konačnu potpunu slobodu kretanja, dok Srbi misle da će to ugroziti njihovu bezbednost.

Continue reading „Život na manjinski način u Severnoj Mitrovici“

Život na manjinski način u opštini Zubin Potok: Čabra i Zupče nisu započeli rat

Opština Zubin Potok obuhvata 64 sela, a u selu Čabra, koje je u sastavu ove opštine od 1986. godine, žive isključivo Albanci. Tačan podatak o broju stanovnika u Čabri nema, a u selu je izgrađena kompletna infrastruktura, nova ambulanta, škola, policijska stanica i administrativna zgrada. Nezaposlenost je najveći problem meštana Čabre, a međuetnički odnosi su uglavnom dobri. Meštani ne plaćaju ni struju ni vodu, kao i ostali stanovnici četiri opštine na severu Kosova.

Continue reading „Život na manjinski način u opštini Zubin Potok: Čabra i Zupče nisu započeli rat“

Albanska sela u opštini Leposavić: Nit’ na nebu, nit’ na zemlji, ni severno, ni južno

„Pišite kako su nas svi zaboravili, i centralne i lokalne vlasti. I Bog nas je zaboravio. Samo mafijaši i političari na Kosovu dobro prolaze. Sa jedne strane sever, sa druge jug, a mi smo negde na sredini i ne znamo kome pripadamo.“

Continue reading „Albanska sela u opštini Leposavić: Nit’ na nebu, nit’ na zemlji, ni severno, ni južno“

Višnja iz barake – Kad sudbina ošamari

„Komisija za nestala lica mi je dala neke kosti, ko zna čije. Tražila sam da vidim lobanju, a oni su me pitali, zašto? Htela sam da vidim zube, jer znam zube svoga muža, imao je karakteristične…Rekli su i da je sve polomljeno, tako da ja ne verujem da je to moj muž!

Continue reading „Višnja iz barake – Kad sudbina ošamari“

Srbi iz Ljubožde ponovo kod kuće

U selo Ljubožde kod Istoka, vratilo se trinaestoro Srba, prognanih iz tog mesta 1999. godine. Od 42 srpske kuće, koliko ih je bilo u selu do 1999. godine, samo tri nisu srušene. Ministar za zajednice i povratak u Vladi Kosova, Dalibor Jevtić, dočekao je povratnike i obećao im hitno renoviranje i izgradnju kuća. Dok im se ne izgrade kuće, povratnici će se smestiti ili pod šatore, ili u seoski školski objekat, koji je takođe ruiniran. Sredstva za izgradnju i rekonstrukciju kuća, obezbedilo je Ministarstvo za povratak i zajednice u Vladi Kosova.

Continue reading „Srbi iz Ljubožde ponovo kod kuće“

Tamo gde su Albanci manjina – opština Zvečan

„Pre rata je bilo 80 kuća, a sada manje od 30. Odlaze ljudi zbog posla“, priča nam osamdesetdvogodišnji Hajrulah Peci, koji u čisto albanskom selu Žaža, u opštini Zvečan, na severu Kosova, živi sa dvojicom sinova i njihovim porodicama. Tu su i njegova dva brata sa porodicama. U ova sela retko ko navraća, čak ni novinari, a zaobilaze ih i političari. Mešttani kažu da se Srbi i Albanci u albanskim selima slabo mešaju. Srbi jedino navraćaju u selo Lipe gde se izdaju kosovska dokumenta.

Continue reading „Tamo gde su Albanci manjina – opština Zvečan“

Kućo moja čađavu ti gredu

„Gde da mi dođe dete, pašće mu grede na glavu“. Majka Radmila kroz plač kaže da bi se odrekla te kosovske socijale, samo da joj neko pomogne da popravi kuću, da za života vidi da unučad imaju gde da legnu bez straha da će im se dedina kuća srušiti na glavu.

Continue reading „Kućo moja čađavu ti gredu“