Ораховац, место где метак више не убија, убијају успомене

У Ораховцу, око 300 Срба, сабили се у пречнику од 300 метара, чувајући своје, оно мало што је остало, што није продато или узурпирано. „Оно наше што некад бејаше“, реченица је коју Ораховчани понављају.

Continue reading „Ораховац, место где метак више не убија, убијају успомене“

Готовуша, место где песма још увек додирује небо

Одјекује песма из мушких грла и даље од села се чује, до првих малињака, ораница под кукурузом и ливада омеђених шарским пропланцима.

Continue reading „Готовуша, место где песма још увек додирује небо“

Најстарији мештанин Сиринићке жупе: Богатство нису године, већ потомци и наследници

„Велика је то сила која се увек брани, она више неће да дозволи да јој непријатељи дођу на кућни праг“, прича деда Риста и подиже кажипрст руке у ваздух, као кад учитељ пред разредом изговара нешто јако важно што треба да се упамти.  

Continue reading „Најстарији мештанин Сиринићке жупе: Богатство нису године, већ потомци и наследници“

Шарски сир, благо Сиринића

На полицама мале сталаже у углу појата, крај отвореног прозора, поређани као дукат жути, комади сира који се полако суши на свежем планинском ваздуху, испијени шарским ветром, окупани планинским сунцем.

Continue reading „Шарски сир, благо Сиринића“

Луковска бања, оаза мира и тишине

Посебна атракција је посетити Бању током зимских месеци и купати се на отвореном базену на минус 20 степени док је температура у базену и даље 35 у плусу. Сви радно способни мештани Бање и околних села су запослени. АД „Планинка“ и менаџмент Луковске Бање, улажу максималне напоре, како би задржали постојеће становништво, али и како би привукли нове мештане, па за младе брачне парове, организује и бесплатне свадбе.


У подножју Копаоника, са југоисточне стране, на 680 метара надморске висине налази се, Луковска Бања. Њени мештани поносно истичу да је Бања на највишој тачки изнад мора, док је за туристе важније то што је она оаза уживања у миру и тишини. Чист планински ваздух и термалне воде буде сва чула оних који се одлуче да дођу и уживају у лепоти ове малог етно одмаралишта .

Луковска Бања се налази на тридесетпрвом километру од Куршумлије, педесетпетом од копаоничких „Конака“, а од Приштине је удаљена стотинак километара.

Фото ГрачаницаОнлајн: Луковска бања

Одмор за душу и тело и зими и лети

Природна лековита вода Луковске бање лечи реуматизам, остеропорозу и остеопенију, као и стања након прелома костију и хирушких интервенција на коштано зглобном систему. Иако се још увек не налазе на листи Фонда за здраствено осигурање, Бања је препоручена од стране лекара, а посећују је и они који болују од наведених болести али и људи жељни одмора у природи, далеко од градске буке.

У најтоплијем бањском извору, температура воде износи 68, док је топлота воде која се користи у терапијске сврхе између 30 и 35 степени Целзијусових.

Када дођете у Луковску Бању, видећете мноштво аутомобила из разних крајева Србије, али и из Македоније и иностранства.

“Дивно је. Долазим већ неколико година. Ове године сам дошла са мужем, али сам довела и унуку од четири године да ужива у овој топло води”, одушевљено прича госпођа Милица (60) из Београда.

Фото ГрачаницаОнлајн: Горан Стевановић

Акционарско друштво за производњу, туризам и угоститељство АД „Планинка“, у чијем саставу послује Луковска Бања, изградила је два хотела, хотел Копаоник и хотел Јелак. Тренутни капацитет Бање је око 280 лежаја у оба хотела и гости могу користити комплетан медицински блок са свим потребним апаратима и медицинским особљем, као и велнес центар који је саграђен пре 3 године, с поносом истиче управник Бање, Горан Стевановић.

“Мислим да смо једина бања у Србији која, ако сте 10 дана гости нашег хотела, свих 10 дана можете да користите преписане терапије. Медицинско особље је 24 часа у хотелу и на услузи свим гостима у свако доба”, каже Стевановић.

Како бисте окрепили, оснажили, освежили свој организам и остеили побољшање здравља бањски лекари истичу да је пожељно долазити овде минимун 10 дана и то два пута годишње. Управник Бање додаје и да је посебна атракција посетити Бању током зимских месеци и купати се на отвореном базену на минус 20 степени, док је температура у базену и даље 35 у плусу. Важно је напоменути и да поред лековите воде, Луковска бања поседује и модерно опремљене сале за конференције и семинаре, за љубитеље зимских спротова ски-стазу, спортску халу и спортске терене за рукомет и кошарку, мали фудбал, али и тенески терен на шљаци.

У Луковској Бањи је на припремама била и група тенисера из тениске академије Јелене Генчић. Генчићева, познати тениски стручњак, у овом амбијенту често организује и семинаре за тениске раднике и тренере, рекао нам је Горан Стевановић.

Овде нема беспослених и незпослених

Из године у годину, посећеност Луковске бање је све већа. Проценат попуњености капацитета прошле године износио је 68 одсто. Стално запослених радника у Бањи је 105, док их у току сезоне ради око 145. Најнижи лични доходак је близу 40.000 динара, тврди Стевановић.

Фото ГрачаницаОнлајн: Луковска бања

Сви радно способни мештани Бање и околних села су запослени. Месна заједница броји око 1000 становника, а у самој Бањи живи око 250 мештана.

“Од маја месеца наши капацитети су попуњени, тако да се тиме пуне и приватни смештаји. Наши радници су саградили додатне апартмане, тако да и они имају собе за издавање. Иако гости користе приватни смештај, они такође могу да користе све услуге у хотелима што се тиче хране, третмана и сл., али се то додатно наплаћује”, каже управник Луковске Бање.

Од девојачке сузе до бесплатне свадбе за младе порове из Бање

Ни Бог ни природа се нису штедели вајајући лепоте овог краја, а и људи су били вредни па су градили.

Директор Бање Горан Стевановић наводи шта је то што никако не бисте смели да пропустите и погледате, ако вас пут наведе у овај поткопаонички крај.

“Културне знаменитости које препоручујемо да посетите када дођете у Луковску бању су стаза здравља, Луковске колибе, црква Петра и Павла из 18. века и црква Светог Мине из 17. века. Организујемо обилазак Пролом Бање, Копаоника, Ђавоље Вароши и Куршумлије. Такође, на видиковцу, на 980 метара изнад Луковске бање, 2002. године АД „Планинка“ је саградила цркву Светог Ђорђа, одакле се пружа запањујући поглед на панораму бање.


Купатило краља Милутина

Краљ Милутин је често боравио у овим крајевима, чак је поседовао и свој летњиковац у околини Бање, с поносом истичу мештани. На месту где је од давнина било народно купатило саграђено је модерно, са свим луксузним садржајима, у којима највише два до три пацијента могу да примењују хидротерапију аутентичном изворском водом, температуре од 42 до 45 степени и оргиналног хемијског састава.


Купатило Шљивак

Базен у Шљиваку је савремено изграђен и конципиран за примену термо-минералних вода. Врло је популаран међу пацијентима и многи долазе у Луковску бању само да би се окупали у њему, јер сматрају да је то „најјача“ вода у Бањи. Базен се пуни водом која управо ту извире, са специфичним хемијским саставом и гасовима угљен-диоксида и водоник-сулфида. Температура воде се креће од 40 до 42 степена.


Девојачке сузе

На путу од Луковске бање ка Штави и даље према Лепосавићу, у куршумлијској општини постоји извор у народу познат као „Девојачка суза“. Из камена са десне стране пута, на око два метра висине, капље вода. На овом месту је, каже легенда, лепа девојка сазнала за смрт свога вереника на Косову пољу 1389. године. Од њене жалости и туге проплакала је и стена, из које и данас капље вода, која је, како кажу мештани, лековита.


АД „Планинка“ и менаџмент Луковске Бање, улажу максималне напоре, како би задржали постојеће становништво, али и како би привукли нове мештане, па за младе брачне парове, организује и свадбе.

“Финансирали смо већ три свадбе од 100 званица. Потребно је да један партнер који се венчава буде из Бање, а други из неког другого места. Својом удајом или женидбом, особа која овде дође, аутоматски добија посао. Имали смо неколико таквих случајева и надамо се да ће да их буде још више. Тим поступком желимо да задржимо људе и повећамо наталитет”, закључио је Горан Стевановић, управник Луковске Бање.

 

Ана Марковић

Save

Ивица и Наташа Дашић: Ту смо где и припадамо

Ивица и Наташа Дашић, са троје деце живе у селу Руднице код Клине, на имању које вековима припада фамилији Дашић. Ивица се са супругом Наташом, која је рођена у Трстенику, 2009. године вратио на дедовину. Дашићи живе од пољопривреде, у кући од четрдесетак квадрата. Осмогодишњи Јован и седмогодишња Јована маштају о својој соби у којој би се играли са братом Јанком, који је тек напунио месец дана.

Continue reading „Ивица и Наташа Дашић: Ту смо где и припадамо“

Пунолетство смрти – годишњица страдања жетелаца из Старог Грацка

Тачно 18 година од масакра над четрнаесторицом српских жетелаца у Старом Грацком, обележено је данас пред стотинак мештана и гостију. Парастос на пунолетство смрти, служио је парох липљански Срђан Станковић, уз саслужење свештенства Епархије рашко – призренске. Парастосу су присуствовали представници Владе Србије и представници Срба у косовским институцијама, као и чланови Независне уније студената. Породице и пријатељи масакрираних жетелаца и осамнаест година после траже правду, јер је истрага обустављена због „нњдостатка доказа“.

Continue reading „Пунолетство смрти – годишњица страдања жетелаца из Старог Грацка“

Архимандрит Иларион: Певали смо некад, још увек певамо

У манастиру Гориоч, код Истока, у Метохији, прослављена манастирска слава, Свети Николај Чудотворац. Свету литургију је служио архимандрит Иларион, уз саслужење свештенства и монаштва Епархије рашко – призренске, а резању славског колача присуствовало је око 150 Срба.

“Хеј равницо моја, земљо манастира,

Метохијо, најзад, души нађох мира.

Поново се вратих ја на твоју груду,

по белом сам свету ишао залуду.

Хеј Господе Христе, тебе једног знамо,

певали смо некад, још увек певамо.”

Овако је данас на празничном ручку у гостопримници манастира Гориоч, верном народу појао архимандрит Иларион, на дан када Српска православна црква (СПЦ) и њени верници обележавају празник посвећен преносу моштију Светог оца Николаја – Мирликијског Чудотворца. Присутни Срби су одговарали: “Господе помилуј”, певали и плакали. Певали су јер још увек има Срба у метохијској равници и плакали, јер их је сваким даном све мање.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.


Православни верници светог Николу сматрају борцем за Христову веру, победником против зла, а његово име значи народни победник. На данашњи дан, некада су све лађе, где год се налазиле, бацале своја сидра и до сутрадан нису пловиле, а морнари су се молили светитељу. Хришћани верују да Свети Никола својим посредовањем пред Господом помаже сваком ко му се са вером обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Према предању, управо је Свети Никола повратио вид слепом српском краљу Стефану Дечанском. Током векова, Свети Никола је постао један од најомиљенијих светаца и за њега се везују многи обичаји опстали из давнина. Преко 600 цркава, које припадају Српској православној цркви, посвећено је Светом Николају.


Свету литургију, архимандрит Иларион је служио уз саслужење свештенства и монаштва Епархије рашко -призренске у малој цркви манастира Гориоч, посвећеној управо Светом Николају.

“Наши храмови су мали као збегови, острвца истините вере где се народ сабира, али славом божанском су неуништиви. И у светом граду Јерусалиму, гроб Мајке Божје је мали, али то је светиња где се осећа сила живота неуништивог.  И гроб Христов јесте мали, јесте тесан, али из њега је засијала светлост целоме свету”, рекао је у пригодној беседи отац Иларион, позивајући Србе да долазе у цркву, да верују и да се моле.

“Ми треба да се сабирамо у овом храму који подсећа на брод којим се спашавамо, али који подсећа и на гробницу Христову из које је засијао живот.Такође, треба да се радујемо Васкрсењу Христовом и да не одлажемо живот за сутра, него да користимо сваки дан, а данас је дан спасења. Дан спасења није био јуче, неће бити сутра за нас, него је данас”, поручио је отац Иларион.

Фото ГрачаницаОнлајн

Монахиње кажу: „Прво је ову светињу саградио Свети Краљ, а потом започео Дечане.” И заиста, на камену и сада стоји запис из 1335. године. Држи се и опстаје древна светиња, путоказ и заштитник за Србе који су остали и за оне који долазе.

Игуманија Исидора, насмејана, после свете литургије и резања славског колача, поздравља госте. Драго јој је што још увек има ко да дође. А Миљојко из Ивањице каже да је срећан јер има ко да дочека госте у равној Метохији.

Ако смем да поредим, мати Исидора ме подсећа на упокојеног патријарха Павла – блага, скромна и срдачна. Питам, како се живи?

“Добро”, одговара и додаје да монахиње када имају потребе, оду до града и да немају проблема. Игуманија милује придошлу децу, а ја се питам хоће ли их и следеће године бити оволико?

Фото ГрачаницаОнлајн

Али наде има, рече у беседи отац Иларион, јер и после толико векова овде није замрла служба божја, а док је службе божје, опстаће и народ.

И Љубомирка Николић верује да ће Срби опстати и остати у равној Метохији. Љубомирка, која се вратила са мужем у свој стан у центар Истока, градића подно Мокре Горе, у коме је пре 1999. године, живело преко 6 000 Срба. Данас их је у граду дванаесторо, а у околна села се вратило нешто више од 500.

“Живим за тај дан када ће се моје комшије вратити у Метохију. Верујем да хоће и да ће нас следеће године у овој порти бити више него сада”, кроз сузе прича Љубомирка.

Фото ГрачаницаОнлајн

Душан Недељковић такође живи у Клини. Каже да је безбедност час добра, час лоша, али Срби навикли. Навикли су и да им прете и да им пале куће.

“Али, највећи проблем је што нема посла. Млади одлазе, родитељи за њима, све је мање народа. Најтеже је што се продају и имања и куће. Када продаш, готово је, повратка нема”, са мало наде прича Душан. Тридесетдеветогодишњи Светозар Репановић, из Осојана, села у које су се Срби најпре вратили после прогона. Живи од социјалне помоћи јер је имао саобраћајни удес и више није способан да ради. У Осојане се вратила трећина мештана, а највише га боли, како каже, када види да људи продају оно што је вековима припадало Србима.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Док слушам исповести Срба из Истока и околине, из порте манастира који се сместио на узвишењу Бела Стена, посматрам Исток. Град се види као на длану, а у даљини пуца метохијска равница. Она, о којој је појао архимандрит Иларион. Плодна, равна, напаћена, али опстаје. Манастире и цркве пале и руше, али они опет ничу из пепала и сакупљају Србе, метохијске, косовске, крајишке, шумадијске, ма где они живели.

А ове године, управо се сјатише Срби са свих страна како би узели славски колач и били домаћини на дан Светог Николаја, следећег 2018. лета Господњег. Уствари, Српкиње.

Мирјана Стојановић из Обилића, Милица Поповић из Грачанице, Соња Вуковић из Осојана, Горица Шћепновић из Краљева и Оливера Славковић из Београда, биће домаћице следеће године гостима који дођу у Гориоч, на дан летњег Светог Николе, како каже народ.

Фото ГрачаницаОнлајн

Девојке насмејане, примају честитке од прошлогодишњег колачара, Љубише Митића и његове породице. Љубиша је ове године славски колач донео из Бресја код Косова Поља, осамдесетак километара удаљеног од Гориоча. Следеће године ће се Оливера, Горица, Соња, Милица и Мирјана потрудити да ништа не недостаје славској трпези. Само да буде народа.

И док одлазим из манастира Гориоч, у ушима ми одзвања глас архимандрита Илриона, некада дечанског монаха, а сада игумана манстира Драганац у Косовском Поморављу:

“Пронађох Гориоч, Светог Николаја, задужбину српског мученика краља.

Поново се вратих под Синајску гору, хајде као некад, певајмо у хору,

Господе помилуј”


Манастир Гориоч је метох манастира Високи Дечани и налази се северозападно од градића Истока, на Косову и Метохији. Манастир у оквиру свог комплекса има цркву посвећену Св. Николи, манастирски конак и звоник. По народном предању, манастир је саградио Свети Краљ Стефан Дечански и посветио Св. Николи у знак захвалности за исцељење својих „огорјелих“ очију, по чему је манастир и добио име (горе очи – Гориоч).

Фото ГрачаницаОнлајн

Стара црква Св. Николе у Гориочу, из XIV века, није сачувана, а на њеним темељима је обнављана у XVI и XVIII веку, као и почетком XX века. У цркви се чува 11 икона сликаних у XVI, XVII и XVIII веку. Остале грађевине у манастиру: конак, звоник и чесма саграђени су касније.

У манастиру се чувала и библиотека средњовековних књига, са вредним рукописима из XIV и XV века, што је забележио руски путописац, конзул и историчар Александар Гилфердинг средином XIX века – 1856. године, када је неке од књига из манастирске библиотеке понео са собом у Русију. Ове књиге се данас чувају у Библиотеци града Петровграда у Русији.


Анђелка Ћуп

Уколико не схватимо да морамо да живимо једни поред других, овде нам нема заједничке будућности

Сига, Брестовик, Љевоша и Гораждевац су четири села општине Пећ, у којима још увек живе Срби и Црногорци. Од преко 3 500 Срба и Црногораца, колико их је до 1999. године живело у ова четири села, сада их је мање од 1000. Мање од 100 их још има у Белом Пољу, Пећи, Витомирици и у конаку Пећке патријаршије. Незапосленост је највећи проблем који имају Срби у овим селима. Иако градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери тврди да је безбедносна ситуација добра, Срби кажу да им комшије Албанци краду летину, воће и поврће, да им секу шуму и пуштају стоку на њихове засејане њиве. Сига и Брестовик имају проблем са пијаћом водом, на мештане Љевоше препрадавци врше притисак да продају своја имања, а у Гораждевцу нема програма за запошљаваје младих.

Continue reading „Уколико не схватимо да морамо да живимо једни поред других, овде нам нема заједничке будућности“

Пећ, град коме недостаје 18 000 Срба и Црногораца

“Људи морају да осете правну државу, да осете њен дах. Ако тога нема, нема повратка”, поручује Милорад Ђоковић из Витомирице.

Општина Пећ, на југозападу Косова, простире се на 603 квадратна километра и обухвата 77 насељених места. На основу пописа из 2011 године, који је спровео Косовски завод за статистику, у општини живи 95.723 становника. Срби живе у шест села: Бело Поље, Гораждевац, Љевоша, Сига, Брестовик, двоје у Витомирици, а у самом граду их има једанаесторо. У Пећкој патријаршији, манастиру из 13. века који је под заштитом УНЕСК-а, осим монахиња, живи и двадесетак расељених Срба. Од 38 000 Срба, колико их је у општини Пећ било пре 1999. године, данас их је мање од 1000.

Continue reading „Пећ, град коме недостаје 18 000 Срба и Црногораца“