TEKST BEZ NASLOVA O LJUDIMA BEZ IMENA

Nedavno je na groblju u Štimlju, bez ikakve oznake, imena i prezimena, sa plastičnom flašom u koju su ubačeni samo lični podaci, i koja je položena kraj tela u pogrebni sanduk, sahranjena Srpkinja R.S. iz Jagodine, štićenica Centra za rehabilitaciju i ntegraciju psihijatrijskih bolesnika u Štimlju, pedesetak kilometara od Prištine.

Više „TEKST BEZ NASLOVA O LJUDIMA BEZ IMENA“

Važno je da Srbi ostanu ovde jer Kosovo je Srbija – poručio Kristijan Ronberg iz Danske

Sledeći priču svojih prijatelja o narodu srpskom i svetinjama na Kosovu i Metohiju, u južnu srpsku pokrajinu, prvi put se 2009.g odine uputio Danac, Kristijan Ronberg iz Kopenhagena.

Više „Važno je da Srbi ostanu ovde jer Kosovo je Srbija – poručio Kristijan Ronberg iz Danske“

Momci iz Gračanice, uz pomoć Opštine Kamenica, pomažu Snežani Mladenović da dobije vodu

Primer mladića iz Gračanice i službenika opštine Kosovska Kamenica najbolji je dokaz kako se uz malo volje i ljudskosti može uraditi mnogo, ali i da odnos građana i vlasti može i te kako da funkcioniše na dobrobit čitave zajednice.

Više „Momci iz Gračanice, uz pomoć Opštine Kamenica, pomažu Snežani Mladenović da dobije vodu“

Život na manjinski način – Opština Klina

Srbi nisu dobrodošli

Na šezdesetom kilometru magistralnog puta Priština – Peć, na obalama Belog Drima i rečice Kline, smestila se pitoma varošica Klina. U 32 sela i samom gradiću živi oko 37.000 stanovnika. Od 8.500 Srba, koliko ih je bilo pre oružanih sukoba na Kosovu, ostalo je samo nešto više od 350. Oni žive u 15 sela, dok 11 porodica još uvek obitava u samom gradu.


Svi Srbi u Opštini Klina su u ratnom vihoru napustili svoja ognjišta i sada se nazivaju povratnicima.

Obnovljene i zaboravljene kuće i imanja

Do sela u kojima žive Srbi nema putokaza, prilazni putevi su u lošem stanju, tragovi rata i posle 19 godina uočljivi. Velike srpske kuće, polusrušene ili srušene do temelja, zarasle u travu i korov, podsećaju da se u opštini Klina pre rata bogato živelo. Danas pored ruševina dvospratnica i trospratnica, zatičemo tipske kuće od sedamdesetak kvadrata u kojime su se smestili Srbi povratnici u rodni kraj. Nekoliko desetina novoizgrađenih kuća i dalje je prazno, jer se u njih niko nije vratio ili njihovi vlasnici dolaze samo u obilazak. Razlog je, kako nam kažu oni koji tu žive, loša ekonomska situacija, nezaposlenost, nemogućnost da deca idu u školu, ali i još uvek krhka bezbednosna situacija u ovom delu Kosova.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Klina

Srbi nikad dobrodošli u Petrič

Pre samo nekoliko dana, grupa Albanaca je pokušala da spreči grupu od oko pedesetak Srba da u selu Donji Petrič obiđu srušenu crkvu, kako bi tradicionalno prerezali slavski kolač. Intervenisla je i policija i Hitna pomoć. Bilans sukoba: troje povređenih Srba, troje privedenih Albanaca i jedan Srbin priveden pod optužbom za ratni zločin, pa pušten posle četiri sata. Incident su osudili srpski predstavnici u kosovskim institucijama i američki ambasador Delavi, pozivajući na mir i suživot.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Kamenovanje Srba u Petriču

Inače, u selu Petrič danas živi samo jedna Srpkinja.


Žive dobro samo oni koji se bave politikom

Osim ekonomske situacije i krhke bezbednosti, Srbi i Albanci u Klini imaju nesuglasice i oko toponima.

„Ovo je Metohija. Oduvek se tako zvalo ovo parče zemlje, ali nažalost nekoj novoj političkoj eliti to smeta. Ne znamo zašto, ali eto…“, kaže nam starina iz sela Berkovo, koje se nalazi pored puta Klina – Istok, dok su Albanci odmahivali rukom na pitanje zašto im smeta taj naziv.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Stara kuća u selu Vidanje

Čekajući preko tri sata, da razgovaramo sa slučajnim prolaznicima u Klini, samo je jedan četrdesetogodišnji Albanac pristao da odgovori na pitanje kako se živi u opštini Klina.

„Svi žive loše, i Albanci, i Srbi, i Romi i Aškalije. Mali deo koji se bavi politikom živi dobro,a ostali, boga mi, jedva sastavljaju kraj sa krajem“.


Nedostatak radnih mesta sprečava povratak mladih

U opštini Klina, pokušali smo da razgovaramo sa gradonačelnikom ili nekim iz njegovog kabineta, da pitamo šta opštinska administracija preduzima da svi građani žive bolje i da povratnici konačno imaju mira i slobodu.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Zgrada opštine Klina

Jedino ko je pristao da razgovara sa nama, jeste direktorka Kancelarije za zajednice i povratak Silvija Rašković. I Silvija je povratnik, posle deset godina u raseljeništvu, 2010. godine se vratila u svoje selo Duge Njive, koje se nalazi nedaleko od magistralnog puta koji iz Kline vodi ka Peći. U njenom selu, od pedesetoro, sada stalno živi šestoro Srba, sa Albancima katolicima.

Silvija kaže da je u odnosu na period 2010. godine, značajno poboljšana sloboda kretanja, a što se problema u zapošljavanju tiče, smatra da je to problem prisutan širom Kosova.

„Što se tiče zapošljavanja Srba, osim mene i kolege koji radimo u ovoj kancelariji, imamo dve Srpkinje u multietničkoj fabrici mesa u selu Vidanje. Uskoro će, kako nam je obećao gradonačelnik, biti otvoren konkurs za jedno radno mesto, za koje je potreban Srbin“, priča direktorka opštinske Kancelarije za zajednice i povratak, napominjući da je ipak najveći razlog što se mladi Srbi ne vraćaju, nedostatak radnih mesta.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Silvija Rašković

U međuetničkim odnosima, koji nisu tako loši, po Silvijinim rečima, uvek se oseti kada se nešto desi, kada bude neki politički problem ili incident, kao što je bilo hapšenje Marka Đurića. Situacija, kaže ona, postaje zategnuta i to traje nekoliko dana.

„Mislim da opštinska administracija ne čini dovoljno da olakša i poboljša život Srbima povratnicima. Problem je, osim u ulaganjima u srpske sredine i u izdavanju dokumenata, odnosno u poštovanju Zakonu o upotrebi jezika. Posedovni list na primer, ima samo zahtev na albanskom. Sada smo to poboljšali, ali u matičnim službama takođe nema dvojezičnosti. Mora se tome posvetiti pažnja. Problem su i toponimi, sada su uveli neka nova imena. Recimo, moje selo se zove Duge Njive, a sada se zove „Dugojev“, nastavlja Raškovićeva.

Kancelarija za zajednice i povratak može da sluša muke meštana, da ih uputi gde i kome da se obrate, kako najlakše da ostvare svoja prava, ali za finansijsku pomoć nema budžeta.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Kancelarija za zajednice i povratak

„Možemo to da uradimo samo preko organizacija sa kojima sarađujemo“, dodaje Silvija, dodajući: „Mi se prvenstveno bavimo povratkom kojim i možemo i ne možemo da se pohvalimo. Nažalost imamo povratnička sela u kojima smo napravili kuće, ali ljudi u njima ne žive. Na osnovu dokumentacije, po primljenim zahtevima, imamo oko 1.500 povratnika, međutim, na terenu ih je samo oko 350. Imamo povratnička sela, ponavljam, gde smo napravili kuće u kojima niko ne živi. Na primer, u selu Budisavce, napravili smo sedam kuća, ali u njima niko ne živi. Čitavo selo Pograđe, u kojem je Ministarstvo za povratak i zajednice napravilo 12 kuća, prazno je. Naravno, ne možemo nikoga na silu da zadržimo, a osim kuća i malih grant programa sa kojima bi započeli neki mali biznis, drugo ne možemo da im ponudimo“, zaključuje Silvija Rašković.


Grad Klina

Na severu od opštine Klina se nalazi opština Istok, na zapadu je opština Peć, na jugozapadu je opština Đakovica, na jugu je opština Orahovac, na severoistoku je opština Srbica, a na istoku opština Glogovac. Prema popisu Statističkog zavoda Republike Srbije, 1961. godine grad je bio većinski naseljen Srbima i Crnogorcima, dok je samo dvadeset godina kasnije, većinsko stanovništvo bilo albansko.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: panorama Kline iz sela Drsnik

Prema podacima Srpske pravoslavne crkve, do 1999.godine, sveštenik je išao u 350 srpskih kuća u ovom gradu da sveti vodicu, a bilo je i pedesetak srpskih porodica koje nisu primale sveštenika. Trenutno u gradu živi tridesetak Srba i to ne tokom čitave godine. Gradska crkva i groblje su porušeni 17. juna 1999.godine, kada su svi Srbi napustili ovu opštinu i do danas nisu obnovljeni.

„Dok ima Albanaca u Klini, nijedan se Srbin neće vratiti“

Dobrivoje Pešić, koji je 2003.godine predvodio povratak u Klinu, ima devetoro dece, 26 unučadi i petoro praunučadi. Danas u jednoj od svojih kuća, na izlasku iz Kline prema Istoku, živi sa snajom, sinom i četvoro unučadi. Ostala deca su različitim delovima centralne Srbije.

Iz raseljeništva se vratio 2003. godine u obližnje selo Biča, jer mu je kuću uzurpirao Raci Ramadan, a za drugu kuću, od 450 kvadrata, sa lokalom, je morao da vodi sudski spor sa Hamdijom Tačijem, koji je, kako tvrdi, falsifikovao dokumenta. Čim je dobio sudski spor, povratio je svoju imovinu i vratio se 17.novembra 2005. godine, na očevinu. Od tada pa do danas, Dobrivoje pokušava da zaboravi reči tadašnjeg predsednika Opštine Klina koji mu je poručio: „Dok ima Albanaca u Klini, nijedan se Srbin neće vratiti“.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Dobrivoje Pešić

Danas Pešići obrađuju oko četiri hektara zemlje. Dok većina Srba širom Kosova prodaje svoju imovinu, Dobrivoje je sa svojim sinovima kupio dva hektara zemlje u obližnjem selu Vidanje i plac u samoj Klini.

„Neka se nađe“, kaže, ali se boji da za desetak godina Srba u ovoj opštini neće biti.

„Mladih nema, otišli su, jer nemaju posao, stari umiru. Moja tri sina bi se vratili, ali nema posla. Zemlja koju imamo i obrađujemo, nije dovoljna za život. Od poljoprivrede ne može da se živi, pšenica se otkupljuje 16 centi po kilogramu“, nastavlja priču Dobrivoje Pešić.

Dobrivoje tvrdi da sada nema provokacija od strane komšija, ali strah je i dalje prisutan.

„Imam i sada prijtelje Albance, sednemo ponekad da popijemo kafu, ali nije kao što je bilo nekada“, završava Dobrivoje, sa setom se prisećajući kako su se pre rata Srbi i Albanci družili po kafanama, zajedno radili, a svake subote kod gradske škole su održavane igranke, na kojima se igralo i pevalo.

Dolac

Pre ulaska u Klinu, gradić na obalama Belog Drima i rečice Kline, nalazi se selo Dolac. Dolac se prvi put pominje u darovnim poveljama srpskog kralja Milutina iz 1282. i 1289. godine, kojima je selo priloženo svetogorskom manastiru Hilandaru. Selo je oduvek bilo multietničko. U njemu su živeli Srbi i Albanci katolici, čak imaju i zajedničko groblje. Srbi povratnici kažu da uglavnom nemaju problema sa svojim komšijama, dok Albanci nisu želeli da razgovaraju sa nama. Pre oružanih sukoba, u Dolcu je bilo 56 srpskih domaćinstava, a danas se vratilo petnaest porodica.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Ostaci Manastira Vavedenja Presvete Bogorodice, selo Dolac

Treba prvo omogućiti standard za povratak

Lepo i uređeno dvorište porodice Šarković, među ruševinama zaraslim u korov i trnje, priviklo nam je pažnju. Uredna bašta, voćnjak, sveže pokošena trava, deluje kao oaza. Ulazimo u dvorište dok nas Šarkovići opominju da ne idemo okolo, jer su se u napuštenim i srušenim kućama nastanili poskoci i šarke.

„Malo je ljudi, nema stoke da prolazi, zato ima zmija“, kaže nam Božidar Šarković.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Božidar Šarković

Božidar, veterinar po struci, u Dolac se posle deset godina raseljeništva vratio 11. septembra 2009.godine. Sa braćom obrađuje tri i po hektara svoje i nekoliko hektara zemlje svojih rođaka, bavi se pčelarstvom, a osim šljive, autohtone sorte dolačke šarice, u voćnjaku gaji i indijski orah.

„Mislim da ga nema niko, ni na Kosovu, ni u Srbiji“, ponosno kaže Božo, pokazujući nam mlade plodove indijskog oraha koji je zasađen pre dve godine i pozivajući nas da dođemo kada sazri.

„Jedina želja mi je bila da se vratim na ognjište koje je stvarao moj deda, moj otac i moja braća. Nažalost, imamo i par hektara zemlje koja je uzurpirana, ali nemamo samo mi taj problem. I mojim komšijama Srbima, koji se još nisu vratili, desetine hektara je uzurpirano, a što je najgore, uzurpatori misle da je to sada njihova svojina“, priča nam Božidar i dodaje da je jedan od retkih Srba koji želi da kupi zemlju od komšije Albanca.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: selo Dolac

Problem povratka, po mišljenju Šarkovića, jeste ekonomska situacija, nema zaposlenja, a socijalna primanja su dovoljna samo za pokrivanje najosnovnijih potreba.

„Ako bi se pokrenula mala preduzeća, mini farme, plastenička proizvodnja i obezbedio plasman proizvoda, bila bi to druga priča. Da bi povratak bio održiv, treba ljudima obezbediti proizvodnju i zaposlenje. Treba prvo omogućiti standard za povratak, jer samo od individualne poljoprivredne proizvodnje se vrlo teško živi. Jedan hektar može da donese prinos od nekih stotinak evra, a od toga se ne može ni preživeti“, pokušava da nađe rešenje Božidar Šarković, poručujući svojim sugrađanima Srbima da ne ostavljaju svoju zemlju.

Drsnik

U selu Drsnik je pre 1999. godine bilo 200 srpskih domaćinstava. Sve kuće su bile porušene, u procesu organizovanog povratka ih je izgrađeno dvadesetak, ali samo u desetak kuća ljudi stalno žive. Selo je bilo etnički čisto, a sada je mešovito, jer su Srbi iz bezbednosnih i ekonomskih razloga prodali svoju imovinu.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Drsnik, selo među voćnjacima i livadama

Sedamdesetčetvorogodišnji Radoje i šezdesetpetogodišnja Dostana Laović vratili su se 27.oktobra 2007. godine u Drsnik i obrađuju pet hektara zemlje. Šestoro dece i šenaestoro unučadi, rasuti su po svetu, kaže Radoje, dodajući da samo on i Radeta Ribać u ovom selu nisu prodali ni pedalj zemlje.

„Teško se živi, supruga i ja obrađujemo zemlju, ali nemamo traktor i priključne mašine, pa dok sve platimo, malo šta ostane. Ipak, radimo da ne ostane korov.Za sada ovde perspektive nema, omladina se ne vraća zbog nedostatka posla, ostali su samo stari“, kaže Radoje. Njegova supruga Dostana, jedva čekajući da on završi, priča nam kako im je kada su izbegli juna 1999.godine, ostalo 110 ovaca, krave, bikovi, svinje, kokoške, guske.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Radoje Laović

„Sve smo imali, sve smo ostavili, sve su nam uzeli, ali mi smo se opet vratili. Dolaze da nas pitaju da prodamo, ali naše imanje nema cenu i mi ga ne prodajemo“, prkosno priča Dostana Laović.

Nikolina i Sonja jedina deca u Dolcu

Najmlađi bračni par u ovom delu opštine Klina su Slavko i Suzana Šmigić, rođena u Đakovici. Oni su se pre dve i po godine vratili u Drsnik, dok su Slavkovi roditelji od 2006. godine, posle sedam godina raseljeništva, na kućnom pragu. Njihove devojčice, šestogodišnja Nikolina i trogodišnja Sonja su jedina deca u ovom povratničkom mestu. Šmigići obrađuju 12 hektara zemlje, što svoje, što od rođaka.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: porodica Šmigić

Zaboravljajući na svoje probleme, Slavko koristi priliku da pošalje poruku svojim komšijama, raseljenim diljem centralne Srbije:

„Voleo bih da se što više mladih vrati jer što je više nas, život bi bio lakši i bolji. Svoje zemljišta i svoj oganj su najbolji“, kaže Slavko Šmigić.

Suzana Šmigić nam objašnjava da je bilo provokacija, ali ih je sada manje. Ono što nju zabrinjava jeste odnos zaposlenih u institucijama prema Srbima.

„U opštini nemamo nekih velikih problema, ali imamo problem sa dobijanjem ličnih dokumenata. Kada smo se vratili, nisam mogla da izvadim lična dokumenta. Skoro godinu dana su me maltretirali, iako sam rođena na Kosovu, ovde se udala i vratila svojoj kući. Samo da vam kažem da su u Đakovici, gde nema nijednog Srbina, bili ljubazniji nego u našoj opštini Klina“, ljutito kaže Suzana.

U Drsniku nemaju samo Srbi poteškoća sa dokumentacijom. Imaju ih i drugi.

Sofija – žena koje nema

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Sofija i Ikamer

Sofija Murati, Bošnjakinja pravoslavne vere, invalid posle rata na Kosovu, hronični astmatičar, živi sa mužem Šaljaj Ikamerom, Albancem, u kući od blata. Plačući nam priča o svojoj muci. Tokom oružanih sukoba na Kosovu izgubila je četrnaestoro članova porodice, a posle rata izbegla u Crnu Goru gde joj je socijalna služba oduzela troje dece iz prvog braka, jer nije imala čime da ih hrani. Vratila se u Drsnik i sada faktički ne postoji ni u jednom sistemu, ni u kosovskom, ni u srpskom, ni u crnogorskom.

„Nikakva dokumenta nemam, nikuda ne mogu. Bila sam i u opštini Klina, i u opštini Peć, i u UNHCR-u, ali ja ne postojim, pomoći nema. Faktički sam mrtva. U Srbiju ne mogu, u Crnu Goru ne mogu. A želja mi je samo da imam bilo kakvu ličnu kartu, da odem da nađem svoju decu, da ih okupim i dovedem ovde“, jedva pričajući kaže Sofija, moleći i našu ekipu da joj pomogne da ostvari svoje pravo koje svi ljudi na svetu imaju, pravo na lična dokumenta.

Sofiji i Ikameru, kako su nam sami rekli, jedinu pomoć pružaju organizacija „Siročići Balkana“ i monasi iz manstira Dečani. Ikamer nas moli da se posebno zahvalimo monaštvu iz Dečana i narodnoj kuhinji iz Prizrena, koju je osnovala Srpska pravoslavna crkva.


Drsnik je veoma staro naselje. Na brežuljku iznad sela nalaze se ostaci starog grada (Jerinina kula nad Podgrađem) na koji se, po svoj prilici, odnosi jedan zapis Konstantina Porfirogenita u njegovom poznatom traktatu „Spis o narodima“. Drsnik se tu pominje pod imenom Dostinik, a pod svojim današnjim imenom se prvi put pominje u povelji Stefana Prvovenčanog iz 1199-1206. godine, kada je darovan Hilandaru. Selo se pominje još i u Dečanskoj povelji, potom u popisu oblasti Brankovića koji su Turci radili krajem 14. veka. U selu postoji crkva Svete Petke, koja je ranije verovatno bila posvećena Svetom Nikoli. Ne zna se kada je tačno sagrađena, ali je obnovljena sedamdesetih godina 16. veka.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Drsnik

Vidanje

Administrativni centar Srba u opštini Klina nije lokalna samouprava u Klini, već selo Vidanje, u kojem se nalazi ambulanta i osmogodišnja škola, koju pohađa devetoro učenika. U srednju školu, srpska deca idu u Osojane, u opštini Istok. U Opštinu Klina idu samo kada moraju, kažu.

Od Kosova ne očekuju ništa, svi pogledi uprti u Srbiju

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: škola u selu Vidanje

Tri generacije Vulićevića, njih trinaestoro, vratili su se u Vidanje 2004.godine. Bave se zemljoradnjom i stočarstvom. Obrađuju svojih 11 hektara zemlje i skoro isto toliko uzimaju u zakup. Porodica uzgaja, ovce, svinje, krave i bikove. Najstarije Vulićeviće smo zatekli kako šišaju ovce.

Tridesetogodišnji Nemanja Vulićević sa suprugom i troje dece, živi sa roditeljima u jednoj kući, dok njegov brat, četrdesetpetogodišnji Nebojša, sa suprugom i četvoro dece živi u posebnoj kući, u istom dvorištu.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Nemanja Vulićević

Nemanja kaže da mnogo rade, ali da je neophodno stalno zaposlenje barem jednom članu porodice. Od poljoprivrede i stočarstva nikada nije siguran prihod.

„Dosta je teško, ali trudimo se. Bilo je i teže, ali smo izdržali. Zajedno smo, pa nam je nekako lakše. Dolaze nam kupci, pitaju da prodamo, ali nas to ne zanima. Nećemo da prodamo, želimo ovde da opstanemo“, tvrdi Nemanja i naglašava da vidanjski Srbi gledaju u državu Srbiju, a od kosovskih institucija ne očekuju mnogo.

Nemanjin brat Nebojša, čija je supruga od skoro ostala bez posla u školi, kaže da se od socijalne pomoći i minimalca ne živi.

„Niko ne voli da živi od socijale, to je moranje. Metohijski Srbi bi da rade i zarade, ali to je teško ovde kod nas, jer radnih mesta nema. Krpimo kraj s krajem, malo stoka, malo zemlja“, kaže Nebojša. Na pitanje da li mogu da prodaju sve što proizvedu, odmahuje glavom:

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Nebojša Vulićević

„Proda se, ali nas Srbe uslovljavaju sa cenom. Naši proizvodi su barem 30% slabije plaćeni nego naših komšija Albanaca. I na pijaci za nas važe drugi uslovi, uvek ima uslovljavanja“.

Vulićevići su ljuti na neke svoje nesavesne komšije jer im, kako kažu, prave štete po polju i u šumi i što pored svoje šume kupuju drva.

„Fizička sigurnost je drugo, a drugo je je bezbednost. Još uvek ne obrađujemo njive koje su udaljene od sela… Ako mi treba da radimo, a da neko drugi kupi kajmak na našem znoju, onda to nije život“, misli Nebojša Vulićević.

Rudice

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Ivica Dašić sa porodicom

Multietničko selo Rudice se nalazi na dvadesetak kilometara od Kline, pre 1999. godine brojalo je 30 srpskih kuća koje su porušene i zapaljene posle dolaska međunarodnih snaga na Kosovo. Sredstvima Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), izgrađeno je deset kuća za Srbe povratnike.

„Sada se odžak puši samo na sedam kuća“, priča nam tridesetčetvorogodišnji Ivica Dašić, koga smo zatekli kako sa suprugom priprema luk za pijacu u Mitrovici. Luk su proizveli u plasteniku koji su dobili od Privremenog organa opštine Klina, institucije koja funkcioniše u sistemu Republike Srbije.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Dašići se bave poljoprivredom

Prevoz do škole obezbedila Srbija

Ivica se sa suprugom Natašom, rođenom Trsteničankom i dvoje dece, vratio na svoju očevinu 2009. godine, a preklane su dobili još jednog sina. Stariji sin i kćerka su školarci, u školu idu u Osojane, selo u Opštini Istok.

„Putuju deset kilometara u jednom pravcu. Prevoz do škole im je obezbedila Vlada Republike Srbije“, objašnjava nam Dašić.

Natašina ljubav prema Ivici i njegova prema rodnom kraju, nadjačala je strah od sudbine koju su doživeli Ivičini roditelji. Oni su 1999. godine nestali, ni danas se ne zna njihova sudbina, da li su živi, a ako su mrtvi, gde su im kosti, gde im je grob. Ivica je spomen ploču svojim roditeljima postavio na ulazu u kuću. Kaže da mu je tako lakše. Sa suzama u očima, tiho, onako za sebe komentariše:

„Da je sreća da ovu ploču postavim po hrišćanskim običajima, na njihov grob“.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: spomen ploča Ivičinim roditeljima

Na trenutak prekidamo razgovor posmatrajući ploču na kojoj je slika mladog i nasmejanog bračnog para Dašić, puštajući da se Ivica isplače. Ne želimo da dalje razgovaramo o tome, ali Ivica mora da kaže sve što mu je na duši:

„Vratio sam se na svoju očevinu zbog toga jer sam tu rođen. Znate, zec gde se okoti, tu se i vraća. Ustvari, vratio sam se i zbog oca i majke koje sam izgubio zahvaljujući Međunarodnoj zajednici. Ona je omogućila zločincima slobodu, ona je kriva što i posle 19 godina ne znam ništa o mojim roditeljima“, ljutito govori Ivica Dašić.

Supružnici Dašić se bave poljoprivredom, ali i pored dobrih komšijskih odnosa u selu, kaže da ih kupci ignorišu i da zbog toga sve što proizvedu voze čak u Mitrovicu. Samo to zamera komšijama Albancima. To što su za Božić pucali na njegovu kuću, što su mu ukrali kola i zapalili seno, oprašta im. Nada se da se neće ponoviti.

„Radimo u njivi, u plasteniku, dani nam tako prolaze. Uskraćeni smo za devedeset devet odsto stvari koje imaju mladni bračni parovi i deca u svetu. Ne izlazimo u grad, ne idemo u pozorište, u bioskop. Ipak imamo još uvek nadu, božji mir i strpljenje. Nadamo se da će jednog dana sve da bude kako treba“, zaključuje Ivica.

Grebnik

Selo Grebnik je smešteno na raskrsnici magistralnog puta Priština – Peć i đakovačke magistrale, preko puta skretanja za Klinu, na levoj obali Belog Drima. Staro selo Grebnik se nalazi na dva kilometara od sadašnjeg novog naselja, ispod Grebničke planine, ali u njemu više nema Srba. Povratnici u novi deo sela kažu da tamo ne mogu da se vrate jer ih komšije ne primaju.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Selo Grebnik

Selo gde se ne prodaje imovina

U Grebniku danas žive samo Krasići i porodica Kostić. Đuro Krasić se sa suprugom i kćerkom, vratio 2010. godine, a još troje dece je otišlo u svet za poslom.

„Ovde je bila naša ogromna kuća. Sada su nam napravili sedamdesetak kvadrata, ali meni se želja ispunila kada sam se vratio. Rekao sam, i da umrem, nije mi žao. A mogu samo da zamislim kako je onima koji ne mogu nikako da se vrate. Ali, nada poslednja umire“, priča nam Đuro, pokazujući ruševine svoje kuće.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Đuro Krasić

„Ovo je selo u kome se ne prodaje imovina. Mi smo se poslednji vratili i ne mislimo da se selimo. Očekujemo povratak još porodica, ali dokle ćemo da izdržimo, ne znam. Ekonomski smo istrošeni, imali smo nekada privatne poslove, a sada obrađujemo svoju zemlju. Snalazimo se, a dokle možemo, ne znam“, ponavlja Krasić, napominjući da u starom selu ima voćnjake i livade, ali tamo ne sme. Dodaje da ga prijatelji Albanci tako savetuju.

Po Đurinim rečima, najveći problem je što nema posla.

„Država Srbija pomaže i sredstva koja ona izdvaja ne treba da se uvećaju, samo da se pravilno raspodele“, savetuje Đuro, razočaran u državu Srbiju, ali i u kosovske institucije.

„Ništa ne očekujemo od kosovskih institucija, samo da nam ne nanose zlo i da nas zaštite. Nikada nijedan političar nije došao iz Kline da nas pita kako smo, kako živimo. Kivni smo na naše koji su nas ubeđivali da se vratimo“, razočarano nastavlja Đuro Krasić, ali nas ubrzo sa osmehom poziva da obiđemo njegovu njivu u kojoj gaji kikiriki.

„Gajim kikiriki već šest godina. Probao sam i video da je korisna biljka, a nije loša ni zarada“, objašnjava nam grebnički uzgajivač kikirikija.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: Đorđe Krasić

Đurov brat od strica, Đorđe, takođe se vratio 2010. sa kćerkom i suprugom, ali posle niza napada na njihovu kuću i selo, preplašene su se vratile u centralnu Srbiju.

„Bilo je napada i šikaniranja, ima provokacija i psovki i danas, ali na svu sreću sve manje.Godine 2011. su rafalno pucali na kuću, 2013. su nam bacili bombu, ukrali su nam traktor sa prikolicom. Uveče idemo rano na spavanje, slab nam je TV signal, a ujutru smo veseli ako preteknemo“, pojašnjava strah Srba iz Grebnika Đuro Krasić, ali tvrdi da se u ovom selu zemlja i kuće ne prodaju:

„Izdržaćemo, ne prodajemo, ovde su nam očevi, dedovi i pradedovi sahranjeni“.

Grebnički Srbi tvrde da i većina Albanaca iz njihovog sela, sa kojima se iz dana u dan sve više druže, živi teško.

Budisavci

U selu Budisavci, do 1999. godine je bilo oko 1.300 stanovnika, od toga oko stotinu Srba i Crnogoraca. Početkom dvadeset prvog veka je izgrađeno sedam kuća za povratnike, ali u njima niko ne živi.

Foto V. ĆUP; GračanicaOnlajn: manastir posvećen Preobraženju Gospodnjem, selo Budisavci

U selu se nalazi manastir posvećen Preobraženju Gospodnjem, sazidan u četrnaestom veku. Smatra se da je zadužbina kralja Milutina, jer se u njegovoj povelji iz 1318. godine pominje da je manastirski posed sa okolinom darivao Hilandaru. Sadašnje freske naslikane su u doba patrijarha Makarija, u šesnaestom veku.

Asfaltiranje puta u dužini od 300 metara, od glavne seoske ulice do manastira Budisavci, 2017. godine finansirali su Britanska ambasada, Opština Klina i Ministarstvo za zajednice i povratak Vlade Kosova.


U opštini Klina, osim jedanaest porodica u samom gradu, Srbi povratnici žive u sledećim selima: Dolac, Drsnik, Duge Njive, Vidanje, Žač, Berkovo, Grabac, Biča, Rudice, Klinavac, Grebnik, Donji Petrič, Štupelj, Veliko Kruševo i Leskovac.


(Ova reportaža je deo projekta „Život na manjinski način“, koji je podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo iz Prištine. Stavovi, zaključci i preporuke, izrečeni u reportaži, ne izražavaju neophodno i stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo).


Anđelka Ćup

Život na manjinski način – Opština Vučitrn

U bedi i samoći nestaju tragovi o životu Srba

Opština Vučitrn, najstarije urbano naselje na Kosovu, nalazi se između Prištine i Mitrovice. Po poslednjem popisu koji je sproveo Kosovki statistički zavod 2011. godine, broji 70 hiljada, a prema podacima UNMIK-a, čak više od 100 hiljada stanovnika. Prema zvaničnoj statistici, Srba u ovoj opštini ima samo 400, što je mnogo manje nego što je stvarno stanje na terenu. Razlog je u tome, što su Srbi, iz najvećeg sela vučitrnske opštine –  Prilužja, pre sedam godina bojkotovali popis. Podaci koje smo dobili od Srba zaposlenih u ovoj lokalnoj samoupravi kažu da je od 6.500 Srba, koliko ih je pre 1999. godine živelo na teritoriji Opštine Vučitrn, ostalo samo oko 2.500. U opštini živi još i oko 300 Turaka i isto toliko Roma.

Više „Život na manjinski način – Opština Vučitrn“

Gornji Drsnik kod Kline: Naš znoj i naša muka nemaju cenu

Lepa i ne baš velika, sa svih  strana ušuškana u behar tek olistalog voća, izviruje porodična kuća Dragomira i Dobrile Karadžić. S jedne strane gleda na breg iznad sela, s druge niz padinu, prema višespratnicama Kline. Iako čitavo okruženje podseća na, za mnoge, nedosanjan san, o mirnom mestu sa kućicom u cveću i zelenilu, to je, nažalost, samo privid. Sve bi ovde moglo da bude čarobno i lepo, samo da je više Srba i sloge među njima, da se pomoć onima koji su ostali deli ravnomerno, da ne fali ono, najvažnije, što se ne može dodirnuti i kupiti, ali se može osetiti. To, ono, o čemu sužnji najviše sanjaju i najlepše reči ispredaju, zove se SLOBODA.

O njoj sanja i nada joj se od 2007. godine, kada se sa jedim brojem svojih meštana, vratio na porodično imanje, Dragomir Karadžić iz Gornjeg Drsnika kod Kline.

Dok silazimo prema njegovoj kući, dočekuje nas lavež ne baš gostoljubivih pasa, jedan… drugi… treći.

Jedan od četiri psa u dvorištu Dragomira Karadžića, Foto: V. Ćup, GračanicaOnlajn

„ Koliko ih imaš?“ – pitam primičući se bliže domaćinu jer nisam siguran u dužinu lanaca kojima su ove, ne baš bezazlene čuvarkuće, vezane.

„Četiri, na svakoj strani dvorišta po jednog“, odgovara mi Dragomir i nastavlja:

„ Drugačije ne možemo da se odbranimo od lopova, sve pokradoše po selu!“

Moje sledeće pitanje domaćin je već naslutio te je poče sam da priča:

„Živimo sa strepnjom. Kad su onomad uhapsili Marka Đurića, nas su ovde napali i pucali sa svih strana na kuću. Sumnjam tu na neke komšije, ali kad nisam video, ne mogu da kažem ništa“, priča Dragomir i sleže ramenima.

Više puta paljena letina
Dragomir Karadžić u pčelinjaku, Foto: V.Ćup, GračanicaOnlajn

U dvorištu našeg domaćina sve na svome mestu, koš i ambar na jednu stranu, garaža na drugu, uredno pokošen travnjak, cveće na svakom ćošku, pčelinjak u maloj bašti kraj kuće. Sve to on sa suprugom Dobrilom održava.

„Još da nije toga, poludeli bismo ovde, sami nas dvoje okruženi njima“, kazuje Dragomir. Supruga nas pita jesmo li za kafu i dobacuje sa strane:

„Reci koliko su nas puta napadali i palili, ništa nemoj da im prećutiš!“, reče i uđe u kuću bojeći se valjda da će domaćin od svake muke koja ih je sustigla neku da zaboravi da nam ispriča.

Dragomiru su nepozanti počinioci do sada više puta palili letinu.  Prošle godine su mu spalili hranu za stoku. Više od 300 bala sena zauvek je nestalo u vatrenoj stihiji. Pretprošle godine je spaljeno više od 200 bala. Palili su mu čak i ogradu oko kuće. Sve nam to s puno gorčine u glasu kazuje Srbin, koji se vratio na svoje, a koga sistem naziva povratnikom, iako su tu, u rodnoj Metohiji, njegovi preci živeli od pamtiveka.

Uz sve ovo Dragomir naglašava kako svakog dana oseća pritisak albanskih komšija.

„Teško da ćemo moći da opstanemo ako se nešto ne promeni!“, priča  Dragomir, a zna da je, nažalost ,i njemu i nama jasno da se u povratničkim selima u Metohiji smenjuju samo godišnja doba, sve ostalo je isto. Posla i para nema pa nema, dok sa prvim sumrakom selo pohode razbojnici, vandali i lopovi.Dušu, u tamnim prolećnim noćima, poput tinjajućeg žižka, jedino greje plamičak nade, da su na svome i da ih svevišnji Bog čuva.

Dobrila je težak bolesnik koji dnevno pije sedam vrsta lekova

Dragomir (58) i Dobrila (44) imaju sina Igora (23) i kćer Milicu (19). Deca su u Kosovskoj Mitrovici, Igor studira elektrotehniku, a Milica je završna godina frizerske škole. Porodica živi od  minimalca i porodične nege koju Dragomir prima zbog sipruge. Dobrila je inače, težak psihički bolesnik.

„Malo od minimalca, malo od zemlje i tako školujemo decu! Ne dostiže za sve, ali nekada mora da se i pretrpi“, priča Dragomir, a onda,  sačekavši da mu žena uđe u kuću, otkriva kako mu je najteže da njoj nabavi lekove.

„Sedam vrsta lekova pije, odem kod lekara u Osojane, on joj propiše recepte i onda šaljem po ljuduma koji idu za Srbiju da mi donesu. Povrh svega, plaćam 1.500 dinara učešća“, priča Dragomir i nastalja:  „Ali, šta ću, mora se, ona bez tih lekova ne sme ni dan“, otkriva Dragomir.

Sa Dobrilom, Srpkinjom poreklom iz Skadra, iz Albanije, Dragomir je u braku više od 24 godine.

Dragomi i Dobrila Karadžić, Foto; V. Ćup, GračanicaOnlajn

„Ja sam najviše ljuta na Srbe, jer sami sebi kopamo jamu. Kakav smo to narod, bre, dok oni jedan drugog pomažu, mi jedan drugom dobro ne želimo da vidimo… nema tu sreće…. nema… priča Dobrila, a glas joj podrhtava…
Osećamo i vidimo da ju je ova situacija potresla. Ne želimo da je prekinemo jer bi pomislila da ne želimo ni da je saslušamo, a ona, uzdiše duboko, nervozno lomi prste, kao da iznova prolazi kroz sve ono kroz šta je jednom već prošla… udahnu duboko i nastavi…

„Neko prima pare i od jedne i od druge vlasti, a neko nema ni za lekove. Moja deca nisu deca, samo su njihova deca“, ljutito govori. Najednom, brada poče da joj podrhtava i zaplaka se. Ustade brzo sa stolice i otrča u kuću.

Dugo smo ćutali i gledali u pravcu u kome je Dragomirova žena otrčala, potpuno shvatajući njegovu tešku situaciju.

„ Ne zamerite joj, mnogo toga nam je prešlo preko glave“, tiho govori čovek, upozoravajući nas na ženino psihičko stanje.

Psi su Karadžićima jedina zaštita od lopova, Foto: V.Ćup, GračanicaOnlajn

Nelagodnu, tešku kao malj i dugu tišinu, koja za tren ispuni čitav prostor oko nas te se nadvi nad zelenilom i šarenilom dvorišta, prekinuh pitanjem:

„Koliko zemlje obrađuješ?“

„Tri hektara svoje i nešto od rođaka koji su napustili selo. Da ne ostane jalovo, a i da je ne prisvoje Albanci“, priča domaćin.

Onda nam i otkriva da s vremena na vreme dolaze albanske komšije i pitaju koliko ceni imanje.

„Šta im kažeš?, pitam Dragomira

„A šta da im kažem, nemaju oni tih para, tako im kažem. Poznajem ja njih kao staru paru“, priča i namešta se na stolici, „ima nekih odavde iz sela koji su prodali i još ne mogu pare od svojih imanja da izvuku“.

A onda još jednom, kao bojeći se da nije bio dovoljno jasan, više poručujući njima nego li nama, ponavlja:

„Moje ne prodajem, moraju da nas ubiju da bi nas pomerili sa kućnog praga“.

Utom se pojavljuje Dobrila iz kuće.

„Znamo mi šta oni hoće. Oni bi da nas zaplaše, da mi pobegnemo za Srbiju pa da ovo bez muke uzmu. E neće vala!“ Prkosno, više se obraćajući komšiluku nego nama: „Ovo je naš znoj i naša muka, ničije nismo oteli, na svome smo“, govori Dobrila dok krajem rukava briše suze sa obraza

Ćutimo zamišljeni nad njihovim rečima. Da su na zemaljskom raju sebi napravili mali porodičin raj za život, to vidimo. Nimalo nije ni lako, ni prijatno biti u njihovoj koži, to osećamo, a i dobro nam je poznato kako je kad te dojučerašnje komšije proglase uljezom na sopstvenoj zemlji.

Ivan Miljković  

Ne odjekuju zvona iz Dolačke crkve, al svetinja i dalje čuva svoje stado

Na blagoj nizbrdici magistralnog puta od Prištine prema Peći, pre ulaska u gradić, koji je po reci na kojoj leži, dobio ime Klina, nalazi se selo Dolac, selo u kome je do 1999. godine živelo više od 200 Srba. Danas, pred kraj druge decenije dvadeset prvog veka, iz izgnanstva se vratilo jedva desetak.

Više „Ne odjekuju zvona iz Dolačke crkve, al svetinja i dalje čuva svoje stado“

Pravoslavni hram Ćirila i Metodija u Ljubljani, slika se aparatom, a pamti se srcem

Nedaleko od Prešernovog trga, u takozvanom kulturnom centru, u neposrednoj blizini zgrada opere, nacionalne galerije i muzeja, okružen zelenilom, uzdiže se Hram Svetih Ćirila i Metodija, jedini hram Srpske pravoslavne crkve u Sloveniji, sada članici Evropske Unije.

Više „Pravoslavni hram Ćirila i Metodija u Ljubljani, slika se aparatom, a pamti se srcem“