Репортаже
Недалеко од Прешерновог трга, у такозваном културном центру, у непосредној близини зграда опере, националне галерије и музеја, окружен зеленилом, уздиже се Храм Светих Ћирила и Методија, једини храм Српске православне цркве у Словенији, сада чланици Европске Уније.
Више „Православни храм Ћирила и Методија у Љубљани, слика се апаратом, а памти се срцем“
„Ноге су ми клецале од страха, али нисам дала да ме примети, стегла сам срце и рекла: „ Кољи, ја ћу још да родим!“
Када негде на половини магистралног пута Гњилане – Урошевац уђете у општину Клокот, уочићете два света. Велелепна здања подигнута последњих година, у власништву Албанаца, али и понеког Србина и одмах поред њих, оронуле куће старе више од двадесет, тридесет, чак и стотину година, чији су власници Срби, али и по која албанска породица. Клокот, општина у којој нема средњег слоја, у којој живе само сиротиња и богаташи, у којој Срби продају куће и имања, а Албанци купују.
Ради деце сам морао да одем из Витине, били смо потпуно у албаснком окружењу“, правда нам се Зоран, иако га нико не окривљује што је, како би сачувао породицу на окупу, а главу на раменима, пре 19 година напустио родну Витину.
Посебно лепо и весело, Васкршњи Уторак се прославља у селима Врбовац и Грнчар код Косовске Витине. У ова два места горње Мораве, како се назива крај у горњем току Биначке Мораве, мештани и даље обележавају „бабе и деде“, обичај који подсећа на „машкаре“, којим се означава крај дуге зиме и долазак лета. Више „Васкршњи Уторак у Грнчару и Врбовцу“
Литургијом у параклису Светог Трифуна коју је, у порти Дечанске винице, служио игуман манастира Свети Архангели код Призрена, архимадрит Михајло, данас је у Великој Хочи крај Ораховца обележен Трифундан, заштитник винограда и виноградара.
Више „У постојбини виноградара и винара свечано за Трифундан“
У то време је наш програм био толико слушан да су нас људи по боји гласа препознавали у јавном превозу, продавници, на пијаци, и то ми је тада више импoновало него када ме сада неко приђе и каже – Ви радите на телевизији?
Све се ради да нестане храм у који је симболички усељена успомена на Приштину. Овај храм је Приштина и он је успомена на њене људе, на њихове потребе, на то како смо то доживљавали и како смо памтили када се дизао крст на њему.
Остаци Велетина су данас угрожени честим прекопавањем које врши локално становништво у потрази за “скривеним благом”, о којем су слушали од својих предака.
„Лако је отићи, али шта ћемо са гробљима и гробовима“, пита се Максимовић, додајући да је најлепше живети тамо где си рођен.
