Кад страх и песнице победе љубав и људскост

У малој и затвореној средини каква је наша, где се сви углавном познају, насиље над женом или децом је једна од најбоље чуваних породичних тајни. Немиле сцене, уз брисање трагова крви и тихе јецаје у тами, најчешће остају између четири зида. О последицама и траумама, како телесним тако и психичким, насилник не размишља, а жртва углавном ћути и трпи и ту се круг затвара.

Али, када насиље прекорачи праг трпљења, онда се догађа оно што се догодило Јелени Ђорђевић (30) из Грачанице, која је са тројицом малолетних синова побегла од мужа насилника, не би ли спасила себе и децу.

Јелена са децом у собичку од једва девет квадрата, фото: И.М. ГрачаницаОналјн

Мужа, који јој је често у алкохолисаном стању наносио тешке телесне повреде, претећи јој оружјем, Јелена је, како каже, трпела читавих 11 година. Од сигурне смрти насилниог супружника, спас је налазила бежећи по ноћи од куће и скривајући се код комшија. Од својих родитеља је скривала шта је све морала да поднесе у мужевљевој кући. Нажалост, насиље које је трпела, оставило је неизбрисив траг на њеном лицу. Једнa страна образа јој је потпуно удубљена у односу на другу. Повреда је настала преломом фацијалне кости коју је задобила од мужа док је била трудна са другим дететом.

Јелена Ђорђевић, фото: В.Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Пре годину и по дана Јелена је одлучила да мора да пресече и такав, назови живот, остави иза себе. Покупила је децу и побегла из куће у којој јој је било, како каже, горе него на робији.

„Пре годину и по дана сам са децом побегла од куће, прво код родитеља, а потом сам кров над главом пронашла овде, у овом малом простору у близини школе“.

Јелена са тројицом синова, најстаријим Василијем (12), Андријом (11) и Јорданом (6), живи у малој гаражи која је прерађена у импровизовани стан од једва петнаестак квадрата. Преградни зидови су танки, прозори уски и високи, по ћошковима влага, тако да сунчева светлост једва да огреје оскудни дневни собичак у коме породица највише обитава.

„На овом једном столу и ручамо и пишемо домаћи, ја спавам са најмађим Јоцом у једном кревету, а Василије и Андрија у другом преко пута. Хладно је, ал шта ћемо, важно је да имамо кров над главом и да имамо миран живот, коначно“, прича Јелена, скреће поглед у страну и руком, да деца не виде, брише сузе.

А они како уче, питам, да прекинем нелагодну тишину која се надвила над малим, али пријатним простором.

„Добри су, одлични и врло добри“, каже мајка, док нам се Јоца који иде у предшколско, хвали пакетићем који је добио у школици и од тетке.

Једна соба за игру, учење, обед и спавање, фото: И.М. ГрачаницаОнлајн

„Овде, на овом сточићу пишу домађе задатке и уче.  Док један пише, други нешто чита и прекривају шакама уши, да једно другом не сметају док уче.

Као и свака добра домаћица, Јелена нас је понудила кафом коју је спремила у маленој и хладној кухињи,  по чијим се ћошковима већ нахватала влага.

У ћошковима малене кухиње нахватали су се буђ и влага 

„Овде је толико тесно да немамо где ни шпорет да сместимо. Зато се грејемо на струју, а рачуни кад стигну, боље и да не причам“, каже Јелена и руком прекрива уста.

Није лако самохраној мајци да отшколује двојицу ђака и једног претшколца, ма колико јој у бризи око куће и деце помагали и родитељи и родбина. Иако се више пута писмено обраћала за помоћ Општини Грачаница, све је било узалуд, каже. У помоћ јој је прискочила и хуманитарна организација „Мајка девет Југовића“ која ради при рашко – призренској епархији, прича млада мајка бојећи се да не заборави или случајно прескочи неког ко јој је у злу помогао, док се с горчином сећа и оних који су је избацивали из канцеларије не желећи ни да је салушају, а камо ли пруже било какву помоћ.

„Захваљујући госпођи Мари из Завода за социјални рад и старање која се заиста заложила за мој случај, ја сам добила новчану помоћ од 18 хиљада динара“, прича Јелена, бојећи се да не заборави да спомене жену која јој је помогла у најтежим тренуцима.

Сећа се она и ружних момената када ју је један од директора у Општини Грачаница буквално избацио из канцеларије. Моли нас да му не спомињемо име. Нећемо, ал нека му је на част. Док он своју децу возика службеним аутомобилом, Јелена своју крије од насилника у мемли и тескоби.

Фото: И.М. ГрачаницаОнлајн[/caption]


Ансамбл „Венац“ помаже Јелени

Снежана Јовановић, директорка Венца, фото: И.М. ГрачаницаОнлајн

Када је за случај Јелене Ђорђевић сазанала директорка Ансамбла народних игара и песама са КиМ „Венац“,  која је уједно и одборница у Скупштини општине Грачаница, Снежана Јовановић, одлучила је да јој помогне. Своју одборничку плату уступила је Јелени и не само то, привремено ју је запослила у „Венцу“ као хигијеничарку.

„С обзиром на то да је њој било потребно помоћи одмах, ја сам Јелени, за чију сам трагичну судбину санала од њеног стрица, прво као човек, јер сам била у могућности, изашла у сусрет. У име „Венца“ ми смо њу ангажовали као хигијеничара да одржава наше  просторије у Дому културе и сматрам да нам је дужност да помогнемо људима којима је заиста потебна помоћ“, каже Јовановићева.

Тиме што је помогла једној особи, жртви насиља, Јовановићева каже да проблем није решен и да га треба решавати из корена, уз ангажовање и осталих институција. Она наглашава да је постојање Сигурне женске куће у Грачаници неопходно и да се проблеми насиља над женама не смеју гурати под тепих.

„То питање сам ставила као једну од тема која је битна и важна и на којој треба да се поради. Општина није изашла у сусрет онако како би требало да помогне овој жени, јер овде у Општини Грачаница не постоји сигурна кућа и из тих разлога би локална самоуправа требало да предузме већу одговорност по том питању.  Верујем да ћемо сви ми из Општине Грачаница да се опаметимо и да оквакве ствари решимо у што краћем року и да их не остављамо на маргинама, да се решавају успут“, рекла је Јовановићева.


Мало смо одлични, мало смо врло добри, причају нам Андрија и Василије. Један обожава биологију а други српски језик.Толико су скромни да се стиде да кажу да у слободно време Андрија свира хармонику, а обојица играју у „Венцу“.

И нека и треба, јер после толико суза, ред је да иако у маленој и мемљивој кућици,  запева и заигра срећа. Питам их шта би пожелели од Деда мраза за Нову годиниу, а они су само погледали према мајци и ко из топа одговорили:  „Да мама буде срећна и да има све што јој је потребно у овој кући“. Мали Јоца жели само пакетић са бомбонама и ништа више.

Јордан Ђорђевић, фото: И.М. ГрачаницаОнлајн

А Јелена, док брише сузе, успут прича да отац не жели да виђа децу, иако је суд одредио да има право на то, два сата у току недеље. Судски нису разведени, тако да она не може да оставри осталу помоћ која јој припада као самохраном родитељи.

У жељи да ће бар 2019. годину дочекати у бољим условима, поздрављам мајку и малишане који још увек верују у Деда Мраза.  А Јелена? И  њој се вратила вера у добре људе, захваљујући госпођи Мари, а највише директорки Снежани, каже. Можда се и из локалних власти неко сети и дође да обиђе ову младу жену, која нас испраћа, успут показујући  резу на вратима.  Редовно је, каже,  навлачи и закључава врата,  јер је и полиција затхевала да нађе стан у близини школе и полицијске станице, како би мотрили на њу, јер јој супруг, како прича, и даље с времена на време прети. За Јелену су мере предострожности и даље на снази

Оно што су урадиле Мара и Снежана, можда подстакне и неке друге добре људе. Не морају ништа да поклоне ни Јелени ни деци, али нека је питају, како је и нека не окрећу главу од ње. Она заслужује поштовање.

Иван Миљковић