Преглед недеље: Много волим предизборне кампање

Траје Михољско лето, пролазе недеље, а ја, драги моји, никако да се усудим да напишем неки текстић у стилу на који сте навикли. Постало је опасно, кажу ми пријатељи. Требало би да се ћути, избори су, па да не помисли неко да сам, не дај Боже на оној другој страни. Права и прва страна се ваљда подразумева. Из мојих писаних текстова, наравно да не би смело да се осети на чијој сам страни, али то очекују појединци на политичкој сцени. Наравно, не само од мене, јер сам ја „сламка међу вихорове“, него од свих који се усуђују да ходају овом косовскометохијском земљом. Зашто? Зато што смо ми овде само захваљујући њима, мислим политичарима и захваљујући њима постојимо Захваљујући њима неки раде, неки примају плате а не раде, а неки опет нити раде, нити се плати надају. Због њих појединци и после 18 година од рата живе у контејнерима, док се исто због њих, у становима које су изградиле владе разних земаља, башкаре они који су продали своју имовину на Косову, чије породице живе негде у Јагодини или Нишу…И све је овде захваљујући њима. Не смем ни да помислим шта би се десило да њих нема.

Више „Преглед недеље: Много волим предизборне кампање“

Преглед недеље: Муке народне на путу од интегралног до интегрисаног

Прође још једна недеља са трoписким врелинама, у којој нас је регионална компанија за водоснабдевање као редовне платише „частила“ рестрикцијама и то прво од 17 до 22 сата, а потом и од 15 до 22 часа, у неким деловима наше интегрисане општине Грачаница. Било је и горе, сећам се, па издржавамо.

Више „Преглед недеље: Муке народне на путу од интегралног до интегрисаног“

Преглед недеље: Недеља у којој су падале маске

За све који су се пожелели мог виђења протеклих догађаја, само да знате, ту сам још увек и немам намеру да игде одем. И даље подстанар у Чаглавици, најскупљој локацији на Косову. Како ствари стоје, још дуго ћу бити са том „функцијом“, јер никако да „убодем“ политичку опцију која ће ми доделити стан или запослити неког члана породице. Некако немам тај осећај, а и не умем. Знате ону народну, „Ко умије, њему двије“. Научићу и ја можда, ко зна, а сада да вас подсетим шта се дешавало у протеклих неколико дана на овим нашим просторима.

Више „Преглед недеље: Недеља у којој су падале маске“

Преглед недеље: Од избора до избора, нема избора, њима фотеље а народу свилен гајтан

Завршише се избори, добисмо неке нове, неке старе посланике, пуно нам је срце. Не морамо више да бринемо ко ће да има дневнице, возаче, службене аутомобиле. Све је решено. У Европу ће нас водити Рамуш или Курти, а ту је и већ осамнаест година незаобилазни Тачи. Све експерт до експерта. У предизборној кампањи нисмо чули ниједан економски програм, нити гаранције да ће такозване мањинске заједнице имати сва права, првенствено да се врате својим кућама. Али, није још време за то, кажу, оцењују, процењују „вајни“ аналитичари и представнци цивилног сектора.

Више „Преглед недеље: Од избора до избора, нема избора, њима фотеље а народу свилен гајтан“

Ко преживи, причаће

Чудни су путеви господњи, још чуднији путеви посланички. Кад од издajника српског народа и интереса, одједном постанеш легитимни представник истог.

Више „Ко преживи, причаће“

Шта померање казаљке на сату може да учини од човека

Са језиком се ја не спрдам. Далеко било! Језик и вера су  једино свето и светло што нам је остало и преживело од најезде „транзиташа“, „досоваша“, „неолибераша“, „тачијеваша“ и „самоопредељених“ и „неопредељених“ и бивших и пређашњих и поново уједињених „либераша“ и све аша и паша и лењих Гаша и субаша, што би рекли Роми, само нек је јашаааа… и благо нама!

„На муци се познају јунаци“, гласи стара пословица, нећу сад да кажем да је српска, јер ми одмах неко може спочитати како, ето ја, србујем уочи председничких избора у Србији. Па шта иако србујем, хоће ми се, може ми се, папир је мој, лаптоп у мојим рукама, али нећу….

Ето, нећу ја да србујем сада кад сви србују и када су патриоте у трци за сваки глас који је, кад их посматаш онако и онакве на ТВ-у, као кад неки несрећник залута у пустињи, па онако исцрпљен жуди за сваком капи воде из готово празне чутурице.

Шта кажете на поређење?

Пише: Иван Миљковић

Поштени бирачи су последња кап драгоцене воде у давно ишчуканој и израбљеној чутурици која је синоном за државу, а жедно грло и уста несрећника који вапи за капљицом, заправо су председнички кандидати.

Еееееее, ето на шта смо спали и колико смо себи цену оборили, сада гасимо жеђ за влашћу онима који су све већ испланирали унапред, кога ће у ком управном одбору, ко ће бити на челу ког министарства, ко ће да прима доживотну пензију од државе јер нам је преЦедниковао.

Да, добро сте прочитали, није ми се омакла грешка, написао сам преЦедниковао. Нека се подигну сад сви лингвисти света, тако ми се хоће и тако ми се може. Кад се може њима са нашим животима, може се и мени спрдати са њиховим функцијама. Не са језиком, далеко било, језик и вера су  једино свето и светло што нам је остало и преживело од најезде „транзиташа“, „досоваша“, „неолибераша“, „тачијеваша“ и „самоопредељених“ и „неопредељених“ и бивших и пређашњих и поново уједињених „либераша“ и све аша и паша и лењих Гаша и субаша, што би рекли Роми, само нек је јашаааа… и благо нама!

Да се разумемо, са језиком се не спрдам, са функцијама и одговорностима које су исти ти који су на функцијама, у међувремену учинили девалвираним, ја се спрдам. Тако сада имамо ново правило расподеле: функције су само за њих и њихове породице, а одговорности и обавезе, е то је за народ и рају.

Ееееее, то брале треба да се достигне, то је врухунац демократије! Ма, шта су знали Платон и Аристотел, каква демократија у старој Грчкој, уосталом да је вредела, античка Грачка би опстала, ова сада Ципрасова и презадужена, на клацкалици хоће или неће бити у Европској Унији много је боља.

Разумели смо се,  хеленистичка култура, то је бре за филозофе који живе у свом свету, ми се бавимо практичним стварима. Србија и Косово су извор и последња оаза демократије у савременом људском друштву. Србија, јер даје новчана средства избеглицама из Сирије да покрену бизнис у нашој земљи. Лепо, ух како смо се лепо сетили, они покрену бизнис и „лова“ остаје нама у држави. Да, али су нас у школи учили да закон тржишта гласи да производ неко мора да купи. Они радници из „Гоше“ који су сахранили свог колегу јер се обесио пошто није имао ни за аутобуску карту, а зарађене плате које није примио давно је престао да броји, они такав производ сигурно неће купити.

Пуних 18 година кличу чувари косовске државности у летњем и зимског периоду да је Косово оличење демократије. Заиста, на том Косову демократски доносе одлуке у тамошњој најчистијој Скупштинској атмосфери од кад су посланици Самоопредељења престали ба бацају сузавце. Иако немаја српске прстиће за глас, већинска власт одузима, приписује, присваја, ма милина божја! Папир трпи све!  Ручице за гласање увек спремне, све идеално и подмазано к’о по лоју.

Све су то они стекли у бившој СФРЈ. Ко је стекао?  Па, Косовса држава, они су народ који је имао државу још док је народ Израиља размишљао да ли да следи Мојсија на путу избављења из древног Египта.

По њиховој перцепцији, у последњем рату су ратовале две државе, Србија и Косово. Како то? Тако што они умеју да подмажу код својих западних ментора и онда буде тако како они кажу, не може другачије никако!

Џабе сте ви у школи учили и бадава је то и у Уставу СФРЈ записано како је Косово аутономна област Републике Србије.

„Лаже тај Устав, тај кад зине одмах да знаш да је лагао! Држава Косово је ратовала са Србијом која је окупирала Косово и тачка!“, сви ко један говоре Албанци са Косова.

Али, како? Пита се и онај што од школе има два зимска и летња распуста. Како? Он је и за толико свог школовања научио да је у СФРЈ Косово било аутномна покрајина Србије, а да су све Републике у Федерацији издвајале у Фонд за развијање Косова са Метохијом.

И шта сад?! Пуј пике то не важи!  Е, па немој да вам буде ко у оном вицу о Муји и Фати

  • „Пита Мујо: „бона Фато, гдје су нам дјеца?
  • Болан Мујо док тебе није било дошао свако по своје“.

Могао бих ја још о девалвираним вредностима демократије, о девалвираним политичарима и њиховим испразним обећањима, о изборном маркетингу и рекламама које подсећају на зону сумрака, само што нема оног једноличног звука „тунунунунуну“ над којима не знате да ли да се смејете или да плачете када на екрану угледате човека који се очајнички труди да буде реклама, али је антиреклама.

Ако ме питате шта ми значи цитирање народне пословице „На муци се познају јунаци“ са почетка овог текста и шта сам хтео тиме да кажем, ето,  хтео сам да приметим како је данас, када смо прешли на летњи режим рачунања времена, јунак  једино онај ко је устао у 6 ујутру и кренуо да заради за лебац.

А што сам после тога завршио са политичарима и изборима, ако се то питате? Верујте,  не знам! У овој земљи о чему год почнеш да причаш, разговор завришиш са причом о политици или о изборној трци, баш као и Љубиша Бели Прелетачевић који је, ето тако, завршио у трци за председника.

Ја сам, рецимо, јутрос устао по новом времену и гледајте шта сам све написао, па после нека ми неко каже како померање сата не утиче на човеков организам и ток мисли.

Ако спадате у оне који су легли по старом рачунању времена, а пробудили се по новом, надам се да сте упамтили причу о жедном у пустињи и капи воде. Размислите чије ћете грло да оросите и коме жеђ за влашћу да утолите!

А ви будући, стари, нови председниче гледајте да народу укинете летње и зимско рачунање времена. Медији су одавно изгубили улогу покретача промена. Време је то које ради против сваке власти.

Ево, кад бих ја био власт, ја бих прво укинуо време јер, то проклето време, оно открива све што свака власт жели да сакрије.

 

Дођу тако времена…

Питам се, а ко може и ко би требало да говори у име Срба? Шта значи, косовски, босански и не знам који Срби? Зар не постоје само Срби, као што су Немци свуда Немци, као што су Французи само Французи. Једино Срби од свих народа имају ту част и привилегију да буду подељени према месту пребивалишта, али ту поделу су сами себи приуштили.
Више „Дођу тако времена…“

Преглед недеље: Од велике дипломатске победе до Шанзелизеа

Одавно ме нема са прегледом недеље, не што се ништа није дешавало, него се дешавало много тога, па нисам знала чему да поклоним највећу пажњу. Сада знам. Идемо редом.

Више „Преглед недеље: Од велике дипломатске победе до Шанзелизеа“