На Велику Госпојину, 28. августа 2004. године, само пет месеци након мартовског погрома, у тада запуштеном Дому културе у Лапљем Селу, настао је Театар Гето. Заправо, групу ентузијаста, младих и оних мало старијих, окупио је редитељ Зоран Ристић, како би, како је говорио тада: “Млади глумци и њихова публика изашли из гета и како би показали да живе, раде,мисле и постоје.” Кроз “Гето” је прошло преко стотину младих људи, а данас, на крају 2016., окупља нешто више од тридесеторо. Иза себе, овај уметнички ансамбл има преко 35 премијера, представа за децу и младе, али и за одрасле, док репризе више и не броје.

Осим неговања и шитрења позоришне уметности, као и других форми сценско -уметничког израза, намењеној деци и омладини, Театар Гето је перфектниом глумом, под сигурном “диригентском палицом њиховог Ричија”, враћао осмех на лице деци из изолованих српских средина. Крај ове године су искористили како би увеселили децу широм Косова, представама “Милица, Марица и културна заврзламица” и “Песник је крив за све”.

Занимљиво је путовати са члановима овог ансамбла, а ја сам имала ту привилегију. У разговору са њима, али и у њиховом понашању, види се много више од талента за глуму. Они на путовањима вежбају акценат, дикцију, а и заједнички обнављају лекције за школу. Осећа се блискост, како међу младим и оним мало старијим глумцима, тако и њихова блискост са уметничким и кретаивним руководиоцем “Гета”, Зораном Ристићем. Њему се поверавају када имају проблеме у школи, када им “љубав не иде”. А Ристић, на себи својствен начин, образује своју “трупу”, учи их понашању на сцени, али и код куће и у школи. Једном речју, учи их да постану људи.

И чини се да у томе успева. Већина су добри ђаци, из “Гета” одлазе на жељене факултете, понос су својих родитеља.

Тијана Прица има 12 година, живи у Грачаници, са сестром је чланица Тетара Гето, а и најмлађа сестра је на путовањима са њима. Само да мало порасте, биће и она глумица.

“Одлична сам ученица, а глуму обожавам. Ричи нас учи глуми, понашању на сцени, али и како би требало да се понашамо у животу, да будемо културни и лепо васпитани”, прича нам Тијана и додаје да ће када порасте да буде наставник биологије или можда руског, а можда и глумица. Занимљиве комбинације, које су спојиве само у дечијим паметним и маштовитим главицама.

“Највише волим што нас Ричи учи како да правилно говоримо и како да се културно понашамо. Није строг, некада је мало љут када нисмо добро увежбали неке сцене, али се брзо одљути”, речи су Емилије Димитријевић, једанаестогодишње одличне ученице Основне школе “Краљ Милутин” у Грачаници. Емилија није сигурна да ли ће наставити да се бави глумом када одрасте, али зато за четрнаестогодишњу Милицу Максимовић, дилеме нема. Милица, чији је узор Андрија Милошевић, жели да упише Факултет драмских уметности. Посебна љубав ове бистрооке девојчице изузетног талента, је комедија.

“У “Гету” сам због начина на који радимо, због посебне неке енергије и Ричијеве стручности”, каже Милица док са другарицом покушава да реши неке задатке. После представе имају писмени, а оне не желе да због љубави према глуми, запоставе обавезе према школи.

Зоран Ристић каже да не условљава децу одличним или врло добрим успехом.

“То су само деца и не тражим од њих да буду најбољи ђаци. Али они се сами, гледајући једни друге, такмиче, помажу се међусобно и заиста су примерни, и у учењу и у понашању. А осим што глуме, деца су толико креативна да сама осмишљавају костиме и сценографију”, кратко одговара Ристић, али нас упућује да разговарамо са децом. Он је већ много тога рекао, каже нам уз неки тајанствен осмех, уз напомену да Театар Гето још увек нема своје просторије за рад.

Ми се надамо да ће ови млади ентузијасти добити своје сопствене просторије у којима ће вежбати. А осим сопствених представа, само да напоменем, да је Театар Гето и главни организатор Позоришног  дечијег фестивала “Биберче”, који због репетоара, гостију и осталих активности које га прате, слободно можемо назвати “Дечији Јоаким Вујић”.

Анђелка Ћуп