Горњи Дрсник код Клине: Наш зној и наша мука немају цену

Лепа и не баш велика, са свих  страна ушушкана у бехар тек олисталог воћа, извирује породична кућа Драгомира и Добриле Караџић. С једне стране гледа на брег изнад села, с друге низ падину, према вишеспратницама Клине. Иако читаво окружење подсећа на, за многе, недосањан сан, о мирном месту са кућицом у цвећу и зеленилу, то је, нажалост, само привид. Све би овде могло да буде чаробно и лепо, само да је више Срба и слоге међу њима, да се помоћ онима који су остали дели равномерно, да не фали оно, најважније, што се не може додирнути и купити, али се може осетити. То, оно, о чему сужњи највише сањају и најлепше речи испредају, зове се СЛОБОДА.

О њој сања и нада јој се од 2007. године, када се са једим бројем својих мештана, вратио на породично имање, Драгомир Караџић из Горњег Дрсника код Клине.

Док силазимо према његовој кући, дочекује нас лавеж не баш гостољубивих паса, један… други… трећи.

Један од четири пса у дворишту Драгомира Караџића, Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„ Колико их имаш?“ – питам примичући се ближе домаћину јер нисам сигуран у дужину ланаца којима су ове, не баш безазлене чуваркуће, везане.

„Четири, на свакој страни дворишта по једног“, одговара ми Драгомир и наставља:

„ Другачије не можемо да се одбранимо од лопова, све покрадоше по селу!“

Моје следеће питање домаћин је већ наслутио те је поче сам да прича:

„Живимо са стрепњом. Кад су ономад ухапсили Марка Ђурића, нас су овде напали и пуцали са свих страна на кућу. Сумњам ту на неке комшије, али кад нисам видео, не могу да кажем ништа“, прича Драгомир и слеже раменима.

Више пута паљена летина
Драгомир Караџић у пчелињаку, Фото: В.Ћуп, ГрачаницаОнлајн

У дворишту нашег домаћина све на своме месту, кош и амбар на једну страну, гаража на другу, уредно покошен травњак, цвеће на сваком ћошку, пчелињак у малој башти крај куће. Све то он са супругом Добрилом одржава.

„Још да није тога, полудели бисмо овде, сами нас двоје окружени њима“, казује Драгомир. Супруга нас пита јесмо ли за кафу и добацује са стране:

„Реци колико су нас пута нападали и палили, ништа немој да им прећутиш!“, рече и уђе у кућу бојећи се ваљда да ће домаћин од сваке муке која их је сустигла неку да заборави да нам исприча.

Драгомиру су непозанти починиоци до сада више пута палили летину.  Прошле године су му спалили храну за стоку. Више од 300 бала сена заувек је нестало у ватреној стихији. Претпрошле године је спаљено више од 200 бала. Палили су му чак и ограду око куће. Све нам то с пуно горчине у гласу казује Србин, који се вратио на своје, а кога систем назива повратником, иако су ту, у родној Метохији, његови преци живели од памтивека.

Уз све ово Драгомир наглашава како сваког дана осећа притисак албанских комшија.

„Тешко да ћемо моћи да опстанемо ако се нешто не промени!“, прича  Драгомир, а зна да је, нажалост ,и њему и нама јасно да се у повратничким селима у Метохији смењују само годишња доба, све остало је исто. Посла и пара нема па нема, док са првим сумраком село походе разбојници, вандали и лопови.Душу, у тамним пролећним ноћима, попут тињајућег жижка, једино греје пламичак наде, да су на своме и да их свевишњи Бог чува.

Добрила је тежак болесник који дневно пије седам врста лекова

Драгомир (58) и Добрила (44) имају сина Игора (23) и кћер Милицу (19). Деца су у Косовској Митровици, Игор студира електротехнику, а Милица је завршна година фризерске школе. Породица живи од  минималца и породичне неге коју Драгомиr прима због сипруге. Добрила је иначе, тежак психички болесник.

„Мало од минималца, мало од земље и тако школујемо децу! Не достиже за све, али некада мора да се и претрпи“, прича Драгомир, а онда,  сачекавши да му жена уђе у кућу, открива како му је најтеже да њој набави лекове.

„Седам врста лекова пије, одем код лекара у Осојане, он јој пропише рецепте и онда шаљем по људума који иду за Србију да ми донесу. Поврх свега, плаћам 1.500 динара учешћа“, прича Драгомир и настаља:  „Али, шта ћу, мора се, она без тих лекова не сме ни дан“, открива Драгомир.

Са Добрилом, Српкињом пореклом из Скадра, из Албаније, Драгомир је у браку више од 24 године.

Драгоми и Добрила Караџић, Фото; В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

„Ја сам највише љута на Србе, јер сами себи копамо јаму. Какав смо то народ, бре, док они један другог помажу, ми један другом добро не желимо да видимо… нема ту среће…. нема… прича Добрила, а глас јој подрхтава…
Осећамо и видимо да ју је ова ситуација потресла. Не желимо да је прекинемо јер би помислила да не желимо ни да је саслушамо, а она, уздише дубоко, нервозно ломи прсте, као да изнова пролази кроз све оно кроз шта је једном већ прошла… удахну дубоко и настави…

„Неко прима паре и од једне и од друге власти, а неко нема ни за лекове. Моја деца нису деца, само су њихова деца“, љутито говори. Наједном, брада поче да јој подрхтава и заплака се. Устаде брзо са столице и отрча у кућу.

Дуго смо ћутали и гледали у правцу у коме је Драгомирова жена отрчала, потпуно схватајући његову тешку ситуацију.

„ Не замерите јој, много тога нам је прешло преко главе“, тихо говори човек, упозоравајући нас на женино психичко стање.

Пси су Караџићима једина заштита од лопова, Фото: В.Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Нелагодну, тешку као маљ и дугу тишину, која за трен испуни читав простор око нас те се надви над зеленилом и шаренилом дворишта, прекинух питањем:

„Колико земље обрађујеш?“

„Три хектара своје и нешто од рођака који су напустили село. Да не остане јалово, а и да је не присвоје Албанци“, прича домаћин.

Онда нам и открива да с времена на време долазе албанске комшије и питају колико цени имање.

„Шта им кажеш?, питам Драгомира

„А шта да им кажем, немају они тих пара, тако им кажем. Познајем ја њих као стару пару“, прича и намешта се на столици, „има неких одавде из села који су продали и још не могу паре од својих имања да извуку“.

А онда још једном, као бојећи се да није био довољно јасан, више поручујући њима него ли нама, понавља:

„Моје не продајем, морају да нас убију да би нас померили са кућног прага“.

Утом се појављује Добрила из куће.

„Знамо ми шта они хоће. Они би да нас заплаше, да ми побегнемо за Србију па да ово без муке узму. Е неће вала!“ Пркосно, више се обраћајући комшилуку него нама: „Ово је наш зној и наша мука, ничије нисмо отели, на своме смо“, говори Добрила док крајем рукава брише сузе са образа

Ћутимо замишљени над њиховим речима. Да су на земаљском рају себи направили мали породичин рај за живот, то видимо. Нимало није ни лако, ни пријатно бити у њиховој кожи, то осећамо, а и добро нам је познато како је кад те дојучерашње комшије прогласе уљезом на сопственој земљи.

Иван Миљковић