Др Славенко Терзић, историчар за Глас јавности: Освета поражених

Политичко преуређење Балкана у 19. и 21. веку, слични су плановима централних сила. Суочени смо са ревизијом резултата светских и балканског рата, европске историографије и чињеница о народима Балкана

Неки елементи савремених пројеката историјског реваншизма који су на делу када је реч о „независном Космету“, имају континуитет са идејом Трећег рајха. За др Славенка Терзића, историчара са престижног Историјског института САНУ, данашње „затварање очију пред етничким чишћењима Срба са Космета у времену 1878-1912. и после 1945. године, је реванш политичких снага поражених у оба светска рата“.

 Ових дана пратимо последице стварања лажне „државе Косово“, а нарочито реаговања европских чинилаца међународног живота. Шта ви као историчар уочавате?
– Мислим да је Европа, а нарочито југоисточна Европа суочена са ревизијом резултата Првог балканског и оба светска рата. Такође присуствујемо ревизији европске историографије, ревизији општеприхваћених чињеница и знања о народима овог дела континента“.

Шта је то што је подложно ревизији?
– На пример, вишегодишња пропаганда Запада упорно понавља неистину да су 1912. године, Срби војнички заузели и „окупирали“ Косово и Метохију, као да је то била нека засебна албанска политичко-територијална целина. У светској политичкој јавности најмање четири питања су лажно представљена. Прво, косовски вилајет је 1912. године био само један вилајет међу неколико десетина оваквих административно-управних области Османског царства.

КОНТИНУИТЕТ АНТИСЛОВЕНСТВА

Од времена Албанске лиге (1878-1881), па до данас, у неким утицајним круговима Европе и САД изражава се јака антисловенска оријентација. С друге стране, Албанци се веома вешто представљају као брана наводном панславизму у југоисточној Европи. Албански писац Исмаил Кадаре тврди „Косово је земља где је прекинута словенска најезда у раном средњем веку. Оно је пресекло панславенски сан: освајање и славизацију главног европског полуострва“. За разлику од Немачке, Турске, или Аустрије чији ставови откривају реваншизам према Србији и Србима, САД српско питање виде у широком контексту своје политике од Балтика до Медитерана. Главна мета је Русија, а у оквиру те стратегије Блиски и средњи исток и средња Азија. У тежњи ка новој подели света, Балкан је важан ради успостављања потпуне контроле у позадини великог „продора на Исток“. Занимљиво је да Албанци никада нису пристајали да уђу у савез са осталим балканским народима у борби против Турске. Увек су продужена рука неке од великих сила која жели да доминира на Балкану. Они сада сматрају да је дошао тренутак за стварање „велике Албаније“ и у томе имају подршку Запада. Наглашавају наводни историјски и етнички „илирско-албански идентитет“ још од античке Дарданије.

ВЕЋ ВИЂЕНО

– Запањујућа је подударност политике Аустроугарске, фашистичке Италије и нацистичке Немачке из прве половине 20. века са политиком вођства западних сила окупљених око НАТО на челу са САД крајем прошлог и почетком овог века. Ради се о ширим војностратегијским и политичко-религиозним пројектима према југоисточној Европи, Блиском истоку и средњој Азији. Аустроугарски амбасадор у Берлину почетком 20. века Готфрид Хоенлое је међу „носеће стубове“ спољне политике монархије сматрао подршку „развијању и јачању албанског фактора као противтеже Словенима на Балканском полуострву“. У време Првог балканског рата 1912. године, када су ослобођени и Косово и Метохија, министар спољних послова Леополд Бертхолд сматрао је да је „животни интерес“ Аустроугарске да створи јаку Албанију као „противтежу двема српским сестринским државама“, чије границе треба проширити „што више према истоку на рачун Срба“.

ШТА САДА ДА СЕ УЧИНИ?

– Ово није крај већ почетак дуге и дубоке кризе на Балкану. Пројекат „велике Албаније“ руши међународно признате границе са Србијом, Црном Гором, БЈР Македонијом и Грчком. Европа и САД су отворили бројна питања, а нису решили ниједно. Српско питање је једно од питања без чијег решења је немогуће успоставити мир на Балкану. Србија мора стрпљиво и мудро градити дугорочну стратегију реинтеграције Косова и Метохије – политичку, дипломатску, економску, научну, културну, војну, стављајући увек интересе државе и народа изнад партијских и личних интереса. Велику препреку може представљати малодушност и пренебрегавање косовског питања који су видљиви у већини медија, па и државних. Србија мора у свакој прилици и на сваком месту инсистирати да су Косово и Метохија неотуђиви део Србије.

Није то био „албански вилајет“. Он је обухватио целу Стару Србију, значи, Рашку област Косово и Метохију и Скопско-тетовску област. Друго, у том вилајету Албанци нису чинили већину, већ Срби и остали Словени. Треће, Србија 1912. године, није ратовала против Арбанаса, већ заједно са балканским хришћанима за ослобођење од Османског царства. Четврто, Албанци су као део османских трупа фанатично ратовали против балканских хришћана до краја рата.
Хришћанска Европа зна да су Срби учествовали у заустављању Османлија у походу према Европи, а потом и у протеривању из Европе од краја 17. века. Та истина је својевремено мотивисала и Хенрија Кисинџера да темеље кризе на КиМ потражи у вишевековној интеракцији ислама и хришћанства.

Исламска Турска је мање-више уклоњена са Балкана 1912. године. А процеси које помињете су настављени. Какав је историјски предтекст ангажовања регионалних и великих сила у овом случају?
– Турска је удруженим снагама балканских хришћана потиснута из Европе, али има се утисак да жели да се врати на Балкан. Албанија и Турска имају уговор о одбрамбеном савезу од 1992. године. Турска је пожурила да одмах призна самопрокламовану државицу на територији Србије. Бивши турски председник Озал је истицао да су бивше границе Османског царства на Балкану границе турске интересне свере. Неки истраживачи указују да су САД Немачкој и Турској повериле бригу о уређењу односа на Балкану.
Када је реч о историјској позадини Аустроугарска је на Берлинском конгресу 1878. године преузела кључну улогу у решавању Балканског и Источног питања. Главни циљ Беча било је потискивање утицаја Русије и успостављање контроле не само над западним него и над источним делом Балкана. Аустроугарска је и по цену рата, радила на спречавању настанка веће, компактне, српске и словенске државе, пре свега српског уједињења. Један од водећих идеолога аустроугарске балканске стратегије је био Бењамин Калај, конзул у Београду (1868-1875) и окупациони управник БиХ (1882-1903). Тежило се стварању система малих сателитских државица на Балкану, међусобно завађених, са што је могуће мањом српском државом. Аустроугарски министар спољних послова Ђула Андраши назвао је ову стратегију „програмом за будућност“. Већ јуна 1880. у Бечу је закључено да се Албанци могу искористити као „разарајућа сила“ у јужнословенском простору у коме треба да играју улогу „Румуна југозапада Балкана“.
Историчар Х. Д. Шандерл сматра да је, у почетку, водећу улогу у организовању албанског националног покрета имала Велика Британија. Лорд Едмонд Фицморис је априла 1880. изнео став да је у интересу Европе да се створи „јака Албанија“ која би укључивала скадарски, јањински, косовски и битољски вилајет, под султановим суверенитетом. Касније је ту улогу преузела Аустроугарска. Шта је друго данас политика Запада и САД него политика стварања „јаке Албаније“, заправо, „велике Албаније“.

 У југословенској краљевини, потом републици, на карту албанске мањине је играло неколико, сада то видимо, нимало добронамерних држава. Каква то нит повезује идеолошки различите државе у континуираном дестабилизовању неколико Југославија?
– Повезује их упорно настојање да се спречи уједињење Срба и створи српска национална држава. За њих је то, у складу са старим предрасудама и клишеима, истовремено и борба против Русије.
На првом месту уочава се вишеструка инструментализација албанске мањине, ради разбијања југословенске и српске државе и ширења њиховог утицаја. Сетите се да је НАТО бомбардовао Србију да наводно заштити албанску мањину, а сада видимо да је реч о отимању темеља српског државног и културног идентитета. Такозвани слободни и демократски свет, апсолутно се не обазире на то каквим се средствима служи албански сепаратистички покрет на КиМ – од појединачних злочина и етничког чишћења до терористичких акција качака између два светска рата, или ОВК крајем двадесетог века.
Платформа за решење албанског националног питања Академије наука Албаније у Тирани од 20. октобра 1998. године конструише, поред осталог, некакво „историјско Косово“ које поред садашњег Косова и Метохоје обухвата и Врањску котлину, коју они зову „источно Косово“, затим, Кумановско-скопску област („јужно Косово“), и делове северне Црне Горе који се називају „западним Косовом“. Седиште таквог Косова, које је једноставно измишљено као регион, треба да буде у Скопљу јер је ту, каже се, било и седиште античке провинције Дарданије.

 Каква је то антика, када се зна да су Албанци, народ са обале Каспијског мора, тек око 1050. године, доведени на Балкан са Сицилије? Ко им је написао такву историју?
– Постоје три теорије о пореклу Албанаца: да су пореклом са Кавказа (заступао је у 19. веку и француски конзул у Јањини Анри Пуквиљ), да су мешавина различитих старобалканских елемената, и да су пореклом Илири.
На овој последњој теорији највише је радила аустроугарска дипломатија, иако између последњег помена Илира и првог помена Албанаца траје период од осам векова. Крајем 1896. у Бечу је државни врх донео одлуку да се иде на стварање аутономне Албаније под протекторатом Аустроугарске. Већ 1897. године Лајош Талоци (цивилни комесар окупиране Србије 1915-1916) пише Популарну историју Албанаца, а затим Буквар рађен по узору на букваре за основне школе БиХ.
Талоци је 1906. године покренуо заједно са познатим историчарем Јиречеком, Миланом Шуфлајем и другима објављивање извора за средњовековну историју Албанаца. Први том Ацта Албаниае појавио се у Бечу 1913, а други 1918. Под Талоцијевим уредништвом објављено је у Минхену и Лајпцигу 1916. двотомно дело Илирско-албанска истраживања. У Бечу од пре двадесетак година излази часопис Дарданија, а 1990. године познати нам Волфганг Петрич објавио је са Карлом Казером и Робертом Пихлером тенденциозну књигу Косово-Косова. Има, међутим, у Аустрији истраживача који објективно сагледавају прилике на Балкану. Поменуо бих књигу Ханеса Хофбауера „Балкански рат: Разарање Југославије 1991-1999“, или Малтеа Олшевског „Нови бој Србије за Косово“.

 Пројекција албанске државе на српском делу Балкана, почела је дакле, крајем 19. века. А ко су данас следбеници аустроугарске политике?
– Данашња политика водећих земаља ЕУ и САД према Србима и југоисточној Европи у доброј мери подсећа на концепт Велике средње Европе Фридриха Наумана из 1915. године (систем „трабантских држава на Балкану, с тим што Србија није „заслужила“ да буде ни трабантска држава), а једним делом и на неке идеје Великог немачког рајха. Друштво за југоисточну Европу основано у Бечу 1940. године, израдило је крајем 1941. године опширан елаборат за „поредак мира на Балкану“.
Познато је какав је био тај „поредак мира“. Не подсећа ли ово неодољиво на то да се разбијање Југославије и распарчавање Србије годинама упорно представља као напор за „успостављање стабилности на Балкану“.
Ахтисаријев заменик Алберт Роан, једно време и извршни директор у кабинету генералног секретара ОУН Курта Валхајма, испољио је нескривени реваншизам према Србима и Србији. У интервјуу Политици (21. јун 2006) између осталог је рекао: „Не бих желео да причам о српским злочинима, радије не бих помињао улогу Србије у Првом светском рату. Србија сасвим сигурно нема никакво право да обнови своју некадашњу владавину над Косовом, то се мора прихватити“.
Србија је и 1914. и 1941. и 1991. сатанизована као реметилачки фактор који се мора елиминисати. САД су сада стале на чело такве политике. Крајњи циљ је враћање Србије у границе пре 1912. године, а можда још уже. Ради инсталирања сателитске квазидржавице на територији Србије НАТО је бомбардовао и сурово разарао Србију 1999. године. Сада је ваљда свима јасно да циљ није био „спречавање хуманитарне катастрофе“ и „демократизација Србије“, него сакаћење Србије.

 Зашто нам је прошлост изнедрила овакав, здравом разуму неприхватљив след догађаја, односно проглашење „независног Косова“ уз подршку западних сила?
– Ово је слом међународног права и система међународних односа ствараних током двадесетог века. Косово и Метохија су међународноправно признати као део Србије, а затим југословенске државе, одлукама Конференције амбасадора у Лондону 1912/13, Букурешким мировним уговором 1913. године, Версајским мировним уговором 1919. године, одлукама Париске мировне конференције 1946. године и низом другим међународних уговора.
Насиље над Србијом се може поредити једино са Минхенским споразумом 1938. године између Хитлера, Мусолинија, Чемберлена и Даладјеа. којим је Чехословачка морала да преда Судетску област Немачкој, док је Хитлер изјавио да Немачка нема више територијалних претензија у Европи. Данас скоро сви водећи западни лидери говоре да је Косово „јединствен случај“ и да неће бити преседан. Овим се обмањује светска јавност.

(Јован Николић – Глас јавности)

За и против коалиције ЛДК и Покрета Самопоредељење

Наредне недеље ће се одржати седница скупштине Косова, на којој ће посланици гласати за њено распуштање. Посланици свих парламентарних партија су депоновали своје потписе за сазивање ове седнице, и судећи по изјавама партијских лидера и самих посланика постоји интересовање да се датум одржавања превремених парламентарних избора одреди што је пре могуће.

Више „За и против коалиције ЛДК и Покрета Самопоредељење“

Помирење кроз процес транзиционе правде: ко има предност, помирење или истина?

Постоји она народна која гласи да лаж два пута обиђе свет док истина пронађе пут. За манипулацију и искривљивање истинe, када су стратешки циљеви у питању, свет зна од памтивека, тако да ништа епохално сада није написано.  Историчари, ратни стратези, политиколози, геополитичари, правници, статистичари, аналитичари, социолози, филозофи, многу су се овим питањима бавили у својој каријери или бар током студија и ствар, да не кажем лаж, довели до савршенства, односно, истину до њеног самоискривљивања, тако да је и она сама поверовала да је постала лаж.

Пише: Иван Миљковић

Теорију манипулације широким народним масама, Ноам Чомски је довео до савршенства, тако да онима који имају очи да виде, уши да чују и разум да расуђују, све може да буде јасно као дан. Они други, против којих су средстава манипулације уперена, неће разликовати манипулацију од истине, чак ни онда кад се са истином доживе чеони судар.

Публиковање истине, као и њено документовање, пресудно је важно за један народ. Тиме се ствара неисцрпна научна грађа, али и помоћ за будућа поколења, која изнад свега имају право и тапију на истину за коју се треба борити. Будућа поколења би требало да буду њени чувари, попут чувара вечитог огња или извора живота. Све то изречено и стављено на папир заиста лепо звучи,  али како ствари стоје у пракси? Колико реалност затвара очи пред истином? Шта је права истина? Од кога ћемо је сазнати? Има ли смисла инсистирати на истини у постконфликтном друштву, дубоко огрезлом у корупцију? Да ли смо после две деценије спремни за помирење, за опроштај или за истину, ма каква она била? Јесмо ли превише чекали на њу? Да ли се закаснило и са једним и са другим процесом? И на крају још једно питање, попут оног шта је старије кокошка или јаје: до чега ћемо прво доћи, до истине или помирења?

  1. Медији у процесу помирења и откривања истине

Брзо, кратко, јасно, истинито, овом се максимом користе многи медији, желећи да ставе у први план своју уређивачку политику, стављајући до знања кориснику колико им је она на првом месту. Међутим, позната крилатица данас има окрњено значење, остало је брзо, кратко и јасно, а истина је постала најподводљивија категорија. Она је у међувремену подведена под „спин“, под тако добро увежбану и прихваћену реч која се код нас „ушуњала“ из енглеског говорног подручја и одлично се примила код већине уредника многих медија. Дисциплина скретања пажње јавности са важне ствари на неку другу мање важну или чак и неважну, чиме се помаже креаторима наших судбина да прикрију или остваре свој план, врло лако је постала применљива у многим медијима.

Колико медији спинују, подгревају или распаљују косовско буре барута, примера је много. Један од њих је и извештавање о примерима појединачне предаје посмртних остатака пронађених или убијених особа, како би се тиме избегла сумња да је било масовних убистава или гробница.  Двадесет година касније ти исти медији убирају плодове свог минулог рада и креирања јавног мњења по вољи владајућих политичких елита.  Сада уместо о злочинима, медији извештавају о корупцији, бежању омладине са Косова, с тим што у избегличкој колони више нису само Срби већ и разочарани млади Албанци. Сви заједно, уједињени у катастрофалној соц-економској ситуацији одавде беже трбухом за крухом јер на западу ,,сунце лепше греје,, ,нуде се квалитетнији услови образовања, запослење и примања о којима овде може само да се сања.

Када већ 20 година након конфликта имате све, осим онога што једно друштво чини здравим и стабилним, подсећање на „страхоте прошлости“, притом јасно избегавајући да се пише о томе да налогодавци нису пронађени нити одговарали за почињена убиства и злочине, не можете очекивати да се у таквим условима стекне поверење у изиграну правду и правни поредак. Медији, а и политичке елите одлично знају да скретање пажње јавности са појава које унишавају друштво у целини на вечито питање дежурног кривца за све жртве на Балкану, имају одличну прођу код јавног мњења.  Што су злочини представљени сликовитије (ко још мари за новинарски кодекс),  то је учинак на јавно мњење снажнији, а услуга која се притом чини властима, вреднија труда. У таквој атмосфери говорити о помирењу, једнако је труду прављења куле од песка уз саму обалу мора.

Иако је било покушаја да се два новинарска удружења која делују на Косову, албанско и  српско прибилиже и сарађују, осим спорадичних случајева, што би могло имати констуктиван утицај на процес помирења, истинска сарадња се никада није догодила.

  1. Ко треба да буде покретач иницијативе за помирење и који модел треба применити?

Сложили би се да је улога медија у процесу помирења од огромне важности, али масмедији, нажалост више нису на линији чувара и заштите интереса грађана, већ политичких елита. На питање ко после две деценије покреће иницијативу за помирење између Срба и Албанаца и коме она може бити у интересу, одоговор се намеће сам по себи, то су политичке елите које су пристуне на овим просторима, последњих 30 година. Помирење на којем се нарочито инсистира једанаест година од проглашења косовске независности, а које се на терену не види, може се једино сматрати неискреним, политички прорачунатим и унапред осуђеним на неуспех, у овом моделу који се примењује, а који највише одговара тим истим,политичким елитама.

Из свега наведеног, помирење у оваквим околностима одговара само поменутим отуђеним елитама којима у овом тренутку, због неких виших циљева одговара да се на овом рањивом подручују „не таласа“.

Сада, када су стасале младе послератне снаге на обе стране, треба их наводити да креирају политику помирења и изградње добросуседских односа. План је више него очигледан, створити оно што су и Срби и Албанци већ имали. Додуше, тада су њихови дедови живели у држави која се другачије звала и чија је површина била  много, много већа. Сада само треба уверити обе стране да се у постојећим условима, треба помирити и гурнути под тепих све оно што је било лоше, што је основна логичка грешка оваквог модела. А лошег је, да будемо искрени, било и на једној и на другој страни, рат никоме није донео ништа добро и никога није оставио без жртвава, губитка драге особе, имовине.

Када се покрене разговор о помирењу, сви се слажу да је то дуготрајан процес у који обе стране треба да уложе максималне напоре, превазиђу терете прошлости и крену изнова. Као синоним за терет из прошлости обично се апострофира година 1998. и 1999. Као да се неке друге године нису догодиле, међутим, многи историјски догађаји с краја 18. века до данас итекако утичу на односе два народа. Како ћемо доћи до помирења ако важне историјске догађаје гурамо под тепих? Како ћемо говорити о последицама, а узроке занемаривати?

Они који би да се похвале тиме како су решили косовски Гордијев чвор помињу моделе помирења које се догодило између Француске и Немачке, или Пољске и Немачке које су, како нас званична историја учи, биле у рату. Са историјског аспекта и са хумане, филантропске позиције, за коју смо, желим да верујем, сви опредељени, рекли бисмо да је у реду да се две зараћене стране измире, али постоји једна правна чињеница над којом се треба замислити. Француска и Немачка, као и Пољска и Немачка, до рата су биле две суверене државе. Дакле, догодио се напад једне суверене државе на другу.  На Косову имамо сукоб који се десио у много комплекснијим правним и политичким условима, који и дан данас утичу на сам процес помирења.

Са општег плана, спустимо се на појединачни. Може ли помирење да се догоди на појединачном плану? Може ли комшија Албанац да се измири са комшијом Србином без ичијег посредовања? Верујемо и живимо у нади да је то могуће али свакако се сви на Косову слажемо да је то животна, свакодневна и историјска нужност ако желимо да живимо једни са другима а не једни поред других.


Политичари су они који подгревају ситуацију и тачно је да они имају великог утицаја на националну свест, али није све ни до њих, нешто је и до народа. Гладном се не хвалиш о богатој трпези коју су приредио у свом дому, болесном о томе да је смрт једини лек за њега, детету се не даје пушка.

У људској природи је да воли а не да мрзи, да тежи складу и помирењу са свима. Човек је биће из природе, а природа тежи са ствари врати у првобитан положај, тамо где је природна равнотежа дубоко нарушена. Обе стране знају да је мржња болест духа, погубна за човека. Вера учи да треба опростити. Опростити зло велика је ствар и надчовечански напор. А напор се мора учинити ако је и једној и другој страни стало да деца живе у миру. На све то треба мислити, али морамо да знамо да руке које су те храниле, а које си поломио могу да опросте, али више не могу да грле као што су грлиле.


Текст је написан у склопу пројекта који спроводи НВО Центар за мир и толеранцију у партнерству са НВО ИНТЕГРа из Приштине и ПАКС-ом (PAX) из Холандије.


 

Захтеви за наставак дијалога између Косова и Србије

Представници земаља КВИНТА-е (Сједињене Америчке Државе, Француске, Немачке, Италије и Велике Британије), у изјави за јавност су истакли да су уједињени око заједничког циља да се види потпуна нормализација односа између Косова и Србије путем постизања свеобухватног споразума, политички стабилног и законски обавезујућег који ће допринети регионалној стабилности.

Више „Захтеви за наставак дијалога између Косова и Србије“

Компаније за испитивање јавног мњења-у служби партија

До сада су потписи две политичке партије, Покрета Самоопредељење Аљбина Куртија и Социјалдемократске партије Косова Шпенда Ахметија, депонованих за одржавање седнице парламента ради његовог распуштања, објављени на званичној веб страници скупштине Косова. И представници других политичких партије, међутим, кажу да су предали своје потписе, а шеф парламентране групе Демократске партије Косова Мемљи Краснићи је изјавио да ће се потписи посланика ове партије предати током данашњег дана.

Више „Компаније за испитивање јавног мњења-у служби партија“

Превремени парламентарни избори без изборне реформе

Иако ће се седница скупштине одржати 22. августа, на којој ће посланици гласати за њено распуштање, политичке партије су већ започеле својеврсну предизборну кампању, у којој користе оштру реторику у односу на неки други политички субјект, постављају “услове” за евентуалне коалиције, међу којима је “најважнији” кандидат за премијера или дају предизборна обећања.

Више „Превремени парламентарни избори без изборне реформе“

Постоје сумње да је на столу “решење без избора”

Иако се политичке партије припремају за превремене парламентране изборе, неке од њих, с друге стране, износе сумњу да они могу да се пролонгирају. Више „Постоје сумње да је на столу “решење без избора”“

ПДК на “зеленом пољу”, сви остали у резерви!?

На јучерашњем састанку председништва скупштине, одлучено је да се 22. августа окупе посланици како би гласали за распуштање парламента, након чега преостаје да се одреди датум за одржавање превремених парламентарних избора.

Више „ПДК на “зеленом пољу”, сви остали у резерви!?“

СПУТЊИК: Кад више не може да се крије — ово је „независно“ Косово

Зашто су ћутали? Ово би могло да буде прво питање за све представнике међународне заједнице и појединце који су кроз учешће у разним мисијама на Косову и Метохији имали увид у истинска дешавања на терену, а који су о томе проговорили тек 20 година касније у својим књигама, изјавама…

Више „СПУТЊИК: Кад више не може да се крије — ово је „независно“ Косово“

Србија има подршку руске војске за изазове на Косову

Русија као стратешки партнер ће нам и даље пружати многоструку подршку, изјавио је начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Милан Мојсиловић, наводећи да имамо подршку руске војске за изазове на КиМ.

Више „Србија има подршку руске војске за изазове на Косову“