Сећам се… а ви !?

Сећам се…

Пре тачно годину дана, својe сећање на 24. март 1999. године преточих у текст. Истим је речима почео, исто био насловљен.

Грунула из мене сећања, наврле емоција, прокуљао бес, низала се слова на папиру. Слагале се речи које ми испрва беху некако лаке, „њањаве“, шупље, испразне. Искрено, чак су ми се и гадиле. Очајнички ми је била потребна тешка, снажна, „силна“ реч, да опише оне који су у само једном дану, мојој генерацији убили и отели право на најлепше године и младалачке снове.

Треба ми, као олово тешка, као муња разорна, као сабља бритка, као копље убојита – РЕЧ.  Она која ће „њему“, у коме и сада, после 19 година видим непријатеља, потанко описати како је то кад 78 дана и ноћи крвнички неком одозго бомбардујеш, ко зна каквим бомбама, до детета у колевци.

Пише: Иван Миљковић

Сећам се…

Долазили сте уз завијајуће звуке сирена, бацали бомбе по нашој земљи, по нама. Са сигурне висине, не гледавши нас у очи, убијали сте бездушно пацијенте у болницама, сељаке на пијацама. Циљали сте на препуне аутобусе и возове на мостовима широм Србије, Црне Горе. Бацали сте и светлеће кугле, а и летке са само вама разумљивим порукама. Нисам вам то заборавио. Још увек ме боли и вечно ће ме болети Милица, Ђорђе, Варварин, Лужане…

Колаж наших НАТО успомена

Сећам се…

Прошло је 19 година, а осећај према вама је остао исти… Мислите сломили сте нас, опаметили сте нас, признали смо вашу власт, коначно смо се поклонили вашим парама и вашој застави.

Када сте се одозго спустили на земљу, погледали смо вас у очи да вам зеницу добро упамтимо и прочитамо шта је у њој записано. Ви бисте да нама новцем ране зацелите, да нам направите нову државу. Мислите да ћете нам сећање уништити ако нам доведете нову власт, која ће вас слушати без поговора?! Али, падоше ваше маске „милосрдног анђела“, а са њима падоше маске и некима који се зову „наши“.

Сећам се…

Нигде нас више нема, ни на свадбама, ни у поворкама, ни крај дечје колевке, чак ни у цркви, да уз молитву, нафору и причест окајемо што окајати морамо и спас затражимо од Јединог који нас спасити може. Нема нас ни у колонама где се протестује, не бунимо се. На све свикли, на јарам навикли. Ћутимо, своје газимо, крвнику се клањамо.

Инстант патриотизам

Сећам се…

Били смо народ који памти, народ који је уз песму и гусле адет чувао, поносан на славне претке који Албанију прегазише. Били смо народ који се часног крста није одрицао, који је увек поносно пред непријатеља стао како бисмо се Србљем могли звати. Нисмо дедовину продавали, већ смо у земљи Србаља њиве сејали, плодове брали, поштовали брата и кума,  јединородном Богу се молили.

Питам се…

Шта смо сад, у шта нам се расточило колективно памћење? У бројање новца, гомилање кубикаже и квадрата купљених широм централне Србије? Зар само толико вреди крвљу и знојем натопљена земља Солунаца, Кајмакчаланаца, краљева и царева?! Могу ли се новцем платити Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка? Може ли се у квадратуру претворити изгубљена младост на Кошарама, у Пећи, Старом Грацку…?!

То је нама наша борба дала

Ослободиоцима су још наши „стари“ спомен усред Грачанице подигли, да се сјаји и пркоси силама зла. Крст на врху је сведочио да су слободу народу донели они најбољи. Гинули су за нас, а ми!?

Крај  спомен обележја јунацима Великог рата, палећи свеће, из године у годину, присетимо се Првог светског рата, али и овог последњег. Неко се слика, положи венац и оде негде далеко.

Сећам се…

Не падне снег да прекрије брег…

Памтим…

Тачно пре осам година, 24. марта 2010., испред Дома културе у Грачаници постављен је и освештан велики дрвени крст да сведочи о  жртвама НАТО агресије. Уз присуство више стотина мештана, крст је освештао тадашњи намесник Епархије рашко – призренске, владика Атанасије Јевтић. Догађају су присуствовали и чланови породица киднапованих и несталих Срба, а представници локалне власти су обећали да ће на том месту, у најкраћем периоду подићи споменик свим жртвама НАТО агресије.

Сећам се…

Од тада је прошло пуних осам година, а ако се сећате и ви, поред српских институција, добили смо и Србе у косовским институцијама, борце за наша национална права и интересе. Али, споменика жртвама НАТО бомбардовања нема, а нема више ни крста испред Дома културе.

Питао сам…

У јесен, 10. новембра прошле године, крст је пао. Порука, симболика, како да то протумачим?!

Сећам се…

Око крста који је пао, у предизборној кампањи за градоначелника општине Грачаница, полемику водише двојица кандидата (владике веће и од самог владике). Расправљаше они тада да ли је крст постављен исправно и по црквним канонима, наличјем окренут према западу, истоку, северу или југу. Причали су па заборавили, и на крст и на обећања.

Једино су запослени из Дома кулутуре водили бригу о постављеном крсту, очекујући и обећани споменик свим жртвама, свима који су гинули „за крст часни и слободу златну“. Премазивали су га заштитном бојом, сакупљали поиспадала слова и када су напокон увидели да ће сасвим пропасти, унели су га. Чувају га у Дому културе, чекајући нека боља времена и за крст и за нас.

Питам се…

Чему се надамо и јесмо ли достојни крста и потомака? Ако за 19 година нисмо били у стању да подигнемо споменик око кога ћемо да се окупимо и страдале од НАТО бомби споменемо и ожалимо, за шта смо способни? Да се гложимо око тога ко ће уз Рамуша или Хашима?  Да продајемо свету земљу, плачемо у београдским кафанама за Косовом, „вином и ракијом видамо једни другима ране јуначке“ док су нам гробови предака зарасли у коров?

Са Часним крстом, земљом претвореном у квадрате и кубике по белом свету

Сетите се…

Ти гробови нису раке,

Већ колевке нових снага…

Чему ли се надају покољења која Гробове светле не походе, жртвама свеће не пале, са непријатељем другују и тргују, ћирилицу заборављају, а Чика Јову Змаја на твитеру траже?

 

Иван Миљковић