(Не)радо иде Србин у војнике?

Упекла звезда па не попушта, а ако сте мислили да се по летњој жеги не дешава ништа, онда сте потпуно преценили и жегу и дешавања. Не само да се дешава, већ кува и гори и говори да ће ово бити дуго, топло и политички турбулентно лето. Из дана у дан истина не престаје да нас лупа песницом по сред чела, још само да запева Бора чорба:  „Неко ипак стражу чува да нас ветар не одува.“ 

Пише: Иван Миљковић

Песму „Радо иде Србин у војнике“,  давно је написао и као корачницу компоновао Јосиф Руњанин. Овај Србин из околине Лознице, који је живео у Хрватској, осим поменуте, написао је и песму „Лијепа наша домовино“, познату као садашњу химну Хрватске.

Питате се што вам све ово причам. Само због тога како бисте могли да направите јасну разлику између две песме и два аутора. Прве, где Србин радо иде у војнике и зелене бере ловорике и друге, настале из пера Бора Ђорђевића која је, мени изгледа, мање надахнута патриотизмом, а мало више реалистичним сликама, поткрепљених горким искуством.

                   Радо иде Србин у војнике,

                  два га вуку, а тројица туку…

Фронтмен групе Рибља чорба је ове готово пророчке стихове „шеретски“ сместио у љубавну песму. Да је Бора Чорба изрекао огромну истину, која у то време није одговарала ни војном врху, ни високим функционерима СФРЈ, мени је јасно као дан. Сада је јасно и ко је из те и такве СФРЈ извукао државу и државност себи, постаје јасније зашто се неки и данас боре за границу на мору. Разумемо ко се то куне у државу, а да притом не зна где су му границе, коме, камо и за колико су отишле фабрике изграђене од народних пара, ко шири територију, ко је утврђује, коме од свега не осташе ни опанци ни обојци, па ни пертле од чизама војних.

 

Од хисторијског АВНОЈ-а до избегличкој конвоја преко Насредин оџе

Народу који је преживео распад Титове државе, рат у Босни, Хрватској, прогоне и страдања, санкције, бомбардовање, отимање Косова и Метохије, који је претекао 17. марта, доживео самопроглашење независног Косова и остао да сведочимо о „благодетима“ неолиберализма, сада је све јасно као дан. Јасно је и мени. Свима нам је јасно, али сада је већ касно и кога је брига што је нама сада пукло пред очима.

За оним чега нема не вреди плакати, баш као ни за проливеним млеком и разбијеним крчагом, мада је, све више верујем у то, требало применити мудрост Насредина хоџе па дете тући сваки пут кад га с крчагом пошаљеш на извор, превентиве ради! Да на време схвати вредност крчага који носи у руци и блага које у њему сакупља. Крчаг смо разбили, вода исцурила, а благо нам испред носа односе они који су нас на рат хушкали и против којих „нисмо“ ратовали.

Фото: илустрација

Оне државе, а ни оног народа одавно нема, друге се песме чују, други ветрови Балканом дувају. А ми, где смо то ми….

Ето нас, давимо се у сопственој жабокречини док водимо лажне интернет ратове, живимо лажне животе и илизију мира у земљи какаву од предака нисмо наследили, све мислећи да потомцима оствљамо богатсво. Од опсене и не видимо да смо рођеној и нерођеној деци сами букагије намакли.

За све су нам криви комунисти у чије се Авнојевске границе заклињемо и за које смо и данас српемни да крваримо, заударамо на беду и безнађе, али нам је комшијски смрад увек јачи и несноснији.

У свој тој каламутњи и интернет србовању правимо се да не видимо како нам Србин иде у војнике и то не било које војске, већ оне која се волшебно најављује, која де факто постоји,  фали још само признање у Скупштини па да ствар постане и де јуре.

Фото: илустрација

Ратова нам је доста, али војске изгледа није. Поново радо иде Србин у војнике и не један, већ „тројица“, толико их избројах листајући агенцијске вести. Она „двојица“ и ова шездесеторица кадета Безбдносних снага Косова, а на њима униформа, нова маскирна, капа и на челу знак будуће војске.  Сви ко један по команди салутирају Хашиму Тачију, међу њима и она „наша тројица“. Химна трешти са разгласа, косовска, усправни, високо подигнутих чела сви, међу њима и она „наша тројица“. Заклетва се даје косовска, заклињу се и ова „наша тројица“, не била ни њима, ни нама са њима, судбина тешка вазалска.

.