Pogledaj me ogledalce moje

Svako od nas voli da se ogleda u ogledalu i svakom se manje ili više dopada odraz koji u njemu vidi. Tu i tamo, onima u srednjim godinama, zasmeta koji kilogram viška ili nešto veća količina sala u predelu stomaka i struka kod mušikih, ili butina kod ženskih. To gledanje u ogledalo ima svoju podužu istoriju, ajde da ne idem tako daleko u prošlost i prepričavam legendu o Narcisu koji je gledao odraz u jezeru i svakog se dana divio svojoj lepoti. Svi smo mi pomalo on, ali to ne bi smo javno priznali, čak ni u ludilu.

Foto: Ilustracija

Iako smo preležali pubertetske faze neprestanog stajanja pred ogledalom, „kopanja“ po licu i neprestanog traženja mana na njemu, još uvek volimo da se pogledamo, da se zagledamo ali i da se krišom mrštimo, pućimo ili pravimo blesave grimase, pazeći pri tom da nas neko od ukućana ne vidi. Da, verujte na reč,  činimo to, čak i u ovim godinama.

U ogledalu obično tražimo tragove koje je na nas ostavio život, na licu ili telu. Čudna je to sprava i sasvim je sigurno, ne ume da laže, sve pokaže, ako želiš da vidiš. Svaka nova seda, svaka nova bora ima svoju priču i dokaz je naše zrelosti, ne znam da li i mudrosti….

Čovek je izmislio ogledalo kako bi gledao svoj spoljašnji izgled, a ogledalo kojim bi zavirio unutar sebe i pogledao sebe iznutra, još uvek nije izmislio…

A i da postoji takvo ogledalo, mislim da je malo onih koji bi se usudili da ga koriste. Ako je fasada na kući lepa, onda bi trebalo da je unutrašnjost još lepša, ali tako je to obično sa fasadama i kućama, sa ljudima je malo drugačije.

Foto: Ilustracija

Ljudi ne vole ogledala pomoću kojih možete da ih pogledate iznutra i da vidite pravi odraz njihove duše.

Ne vole, jer ih takvo ogledalo podseti, recimo, na obećanje koje su dali, a nisu ispunili.

Ne vole, jer će ih podsetiti da sto i jedan put ponovljena laž ostaje laž, istina ne može biti. Takvo ogledalo će im sasuti u lice istinu  da ni masu, a ni milione slagali nisu, već sebe.

Ne vole ljudi takva ogledala jer će ih podsetiti odakle su i od čega ponikli, šta su bili, šta govorili, a u šta se pretvorili.

Ne voli narod takva ogledala, kad ne voli narod, ne voli ni vlast, jer vlast je ogledalo naroda…

Ne trebaju narodu takva ogledala koja govore istini i koja će reći „Car je go!“ ne…ne treba mu ni ogledalo koje će mu reći: „prodao si i tamo gde morao nisi!“

Narodu trebaju ružičaste naočare. Pogled kroz njih je zagarantovano lep. Život kao u reklami, trpeza puna raznih đakonija koja su na dohvat ruke, baš tu u vašoj omiljenoj mega trgovini u komšiluku, tu je svaka cena sitnica i iznosi tričavih 99,99.

Narodu treba da mu prelepa bankarska službenica, širokog osmeha sa blistavo belim zubima kaže: „Kredit, može, uzmeš, pauziraš i vratiš“, sitnica.

Stras Božja,  nove bolnice, vrhunska aparatura, skupi automobili, široki drumovi i koridori, ljubazne stjuardese koje vas služe dok vi od silnih putovanja ne stižete ni da zanoćite u svojoj zemlji.  Kako je lepo gledati na svoj život ružičastim naočarima.

I zato vam kažem, narod kao što je je ovaj naš vole svi gospodari, a i ovakav narod više nigde ne možete naći. Ako se umesto u careve naočare ne ogleda u ogledalo i spolja i iznutra, uskoro će mu se i u rođenoj državi izgubiti svaki trag.

 

Ivan Miljković