Sećam se…

Sećam se…

Bio je mart, one godine, ne bih da joj izgovorim nijedan broj, ni onaj 24. dan u mesecu, ni onaj 1999, kako se broje godine od Hristovog rođenja. Izbegavam da izgovorim i taj dan i tu godinu, baš kao što se i ime nečastivog ne izgovara. Ne izgovaram je, ali pamtim…

Priština 1999
Priština 1999

Pamtim proleće koje nije ni stiglo da se razvije te godine. I muk prirode u predvečerje pamtim. I zvuk sirene za vazdušnu opasnost kad posle dugog zavijanja utihne i plač deteta u kolevci i strah koji se uvukao duboko u koštanu srž. Pamtim… Oči nam velike, uši još veće, dok sabijeni u podrumu iščekujemo i osluškujemo. Odakle će stići? Gde li će pasti? Kakvo je to čudo što svetli i stiže odozgo? Ćutimo i osluškujemo….

Pala je prva, druga, treća bomba, a onda smo prestali da brojimo. Svetlost koja iscrtava putanju bombe u tamnoj noći i jak šišteći zvuk koji poput oštrog sečiva para vazduh i snažan prasak koji usledi. Uzdasi olakšanja, daleko je… i strepnja… gde li će završiti sledeća?

Sećam se….

Svi smo, ko jedan, znali ime grada u severnoj Italiji – Avijano, iako pre toga nismo nikada čuli za njega, niti se njegovo ime u bilo kom školskom udžbeniku pominjalo. Bilo je među nama i onih kod kojih se toliko razvilo čulo za opasnost i koji su čak mogli da predosete kada avioni sa smrtonosnim teretom polete iz tog, tamo, Avijana. Ne znam kako, ali bili su nepogrešivi, baš kao i sirena za vazdušnu opasnost. Nije nam trebalo dugo da svi, čak i deca, naučimo da raspoznajemo zvuke. Znali smo kada prema nama leti bespilotna letilica, tomahavka ili avion bombarder. Bili su to dani opasnog življenja, prkosa, straha i velikog stradanja.

Sećam se…

Naučili smo da BRIFING znači da će se na TV-u oglasiti neki od NATO generala i kaže svetu gde su to juče i noćas bombe padale. Kolateralna šteta, i to smo naučili šta je. Reč sa dvojakim značenjem i tumačenjem, za nas broj nevino stradalih od njihovih bombi, za njih slučajne žrtve tokom vazdušnih udara na legitimno izabrane ciljeve. Tako smo postali legitimni u izbegličkoj koloni na traktorima, u Grdeličkoj klisuri, na niškoj pijaci, u Varvarinu i Aleksincu, Prištini, Podgorici, Murinu, na Košarama, u zgradi RTS-a, kineskoj ambasadi, na mostu kod Orlana… svuda… sećam se…

Sećam se…

Ženskih kletvi i muških psovki dok su nam pogledi bili uprti u nebo, čekajući neprijatelja odozgo, koga smo prizivali da siđe malo dole da mu mi pokažemo. Jer mi ne znamo i ne umemo drugačije, osim da neprijatelju na časnom megdanu pogledamo u zenicu i da mu „mamu maminu“ tu… dole na zemlji… gde smo svoji na svome i gde smo vekovima tako branili svoje.

Pamtim sve to, baš kao što se sećam kraja agonije, okončane posle 78 dana.

Sećam se…

Prvih tenkova i teških tansportera sa oznakom KFOR i NATO zvezdom koji su ušli na Kosovo. Oduševljena masa kosovskih Albanaca na ulicama Prištine i cveće za njihove oslobodioce…

Izbrojao sam…

Od tada je prošlo 17 godina. Pamtim ja to, baš kao i reči koje nedavno čuh na televiziji, upućene iz vrha srpske države, da ne bi trebalo baš toliko da pamtimo ono šta nam je NATO učinio.

Sećam se svih naših izbora, ali ne mogu da se setim da smo izborom nekoga ili da smo tom nekome, dali pravo i tapiju na naše kolektivno pamćenje…

Sećam se…

Ranije smo svakog 24. marta, uz zvuke sirene izlazili na ulice Gračanice i tiho u mimohodu odali poštu svim stradalim u bombardovanju. To radimo i danas, ali nas je u protestnoj koloni sve manje…Izbrojao sam…

Sećam se…

Nigde nas više nema, sve nas je manje, i ovde i tamo u centralnoj Srbiji, osim u čituljama.

Sećam se… osiromašeni uranijum ne deluje, ili možda deluje na kolektivno pamćenje…

 

Ivan Miljković