Dobro jutro, kućo moja!

Raspukla se metohijska ravnica podno Prokletija, zazelenela se žitna polja. Osojanska kotlina, uvek rodna i mirna, čeka. Čeka svoje Srbe i Crnogorce da se vrate iz tuđine. Sve osim Metohije, za vredne meštane ovog kraja, sve je tuđina, iako imaju decu i u Beogradu i u Tivtu, iako su im braća i u Budvi i u Jagodini, iako su im unuci u Čikagu i Pertu.

Jelica Drljević je iz Žača, sela u opštini Istok. Ima preko 80 godina. Ostala je bez zdravlja, a deca su se rasula po svetu. Ostala je bez zuba pa mi sa rukom preko usta kaže: „Vidiš, dušo, dole je žačko groblje. Tu su mi sahranjeni svekar i svekrva, a tu ću i ja. Ali, neka…, ajde da vidiš moju kuću. Srušena je, ali neka…, moja je…Imam pet sinova i dve kćeri, dvadesetoro unučadi, svuda po svetu, ali čim je ovaj moj sin, posle 11 godina, odlučio da se vrati u na svoje imanje. Nisam razmišljala. Kažem starom: „Idemo i mi!“

I tako je Jelica sa svojim mužem, sinom, snahom i troje unučadi došla u svoju Metohiju, u svoje selo Žač, gde je provela detinjstvo, devojaštvo, gde se udala i decu izrodila. Stekla je prilično, kaže: dve nove kuće, štala, poljoprivrene mašine. „Ali, dođe neko vreme ludo, uđe neki đavo u ljude“, kaže baka Jelica i „morali su kao ptice da odu iz svojih gnezda“. I tako 11 godina. Tamo negde u centralnoj Srbiji, ustajala je i uspavljivala se uz poj metohijskih ptica, koje je samo ona čula, uz miris žačkog cveća, koje je samo ona osećala.

I onda jednog jutra stiže Jelica u Žač. „Dobro jutro, kućo moja, iako si srušena, moja si!“. Pozdravi Jelica ruševine svoje kuće koju je godinama gradila sa mužem, sa kojim je preko šezdeset godina u slozi i ljubavi. I onda je ostala bez reči. „Kaže, suze i jecaj su se zaorili Metohijom“. Čuo se njen plač do Osojana, do sela Opraške, do Biče u klinskoj opštini, do Goraždevca kod Peći. Odjeknuo je jecaj do Visokih Dečana i Gračanice. Prepoznale su joj glas i ptice i divljač iz obližnjih šuma i zaplakaše, zajedno sa njom. Ali ubrzo, jecaj se pretvori u pesmu, onu, „Gusta mi magla padnala“.

I Jelica više ne plače. Tu je, na svojojoj zemlji, svakog jutro pogleda ruševine svoje kuće i zamišlja da je u svojoj kuhinji i da kuva „vareniku“ za unuke. A unuk Aca joj se rodio posle, kada su se vratili iz izbeglištva. Sada je u novoj kući koja nije ni slična onoj tamo, srušenoj, ali je na svom imanju gde je rodila četvoro dece.

Da li je to Aca simbol života u Žaču? Da li je to Jeličin unuk Aleksandar, božji, ili ljudski znak da će Žač živeti, da će se još Žačana vratiti na svoje?

A. Ć.