Православни хришћани данас прослављају Лазареву суботу или Врбицу, која се сматра празником дечије радости. Свечано обученаи, родитељи и деца са звончићима око врата и гранчицама врбе у рукама, иду око цркве док свештеници који певају тропар Лазареве суботе.
Врбица је се увек слави суботом, у шестој недељи поста. Ово је празник посвећен сећању на Лазарево васкрсење и улаза Христа у Јерусалим, где су га дочекала деца. На овај празник у православне храмове се уносе врбове гране које се благосиљају, а потом поделе народу и деци. Оне симболизују палмине гранчице којима су хришћани поздрављали улазак Христа Спаситеља у Јерусалим.
Јеванђеље нам казује да је Христос полазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу к мени, јер таквих је царство небеско“.
Мала звона на тробојци која се данас каче деци око врата симболизују победу над смрти, јер је Христос оживео умрлог Лазара. Гранчице врбе се из цркве доносе кући и стављају поред иконе и кандила. Верује се да њима терају болест и сва друга зла из куће.
Веровања и обичаји
Код нашег народа постоје бројни обичаји везани за празновање Лазареве суботе. Један се и данас одржао у многим деловима Србије, али и на Косову и Метохији, то су Лазарице.
Лазарице или Лазарке, су девојке обучене у беле кошуље или народну ношњну. Оне окућене врбовим гранчицама или венчићем цвећа, иду од куће до куће, певају и песмом призивају здрвље, плодност и напредак у дому домаћина.
Обичај Лазарица, на Косову и Метохији је најбоље очуван у сиринићкој жупи. Тамо се младе девојке и девојчице, недељама унапред припремају за празник. На Лазареву суботу оне се облаче у народну ношњну и „иду у лазарицу“. Лепо очешљане, са венчићима цвећа око главе и плетеном котарицом у руци, ове девојке иду од куће до куће, певају домаћину и домаћици, благосиљају и призивају здравље и весеље у тај дом. Обичај налаже да домаћица обавезно дарује „лазарке“ јајима, колачима или ситним новцем, како би у кући убек било „берићета“.
Текст песме коју су лазарке певале, обично се прилагођава ситуацији. Тако, уколико у кући има млад момак за женидбу или девојка за удају, песмом се благосиља да се у кући што пре заигра „свадвено оро“. Лазарке су певале домаћици, домаћину, детету, у зависности од тога ко у тој кући живи. Пева се и мајстору, уколико га кућа има:
(текст „лазаричке песме“ забележен у селу Готовуша код Штрпца)
Ој, мајсторе, мајсторе,
ој мајсторе, мајсторе!
надница ти дооди,
надница ти дооди,
по два жута дуката,
по два жута дуката,
и по трећег алтана,
и по трећег алтана….
Уколико у кући има девојке за удају, онда се пева:
Ој, Лазаре, Лазаре,
Наш прехрабри Јариле!
И премили Божоле!
Овде нама казују,
Младе деве велике,
За удају приспеле….
У неким крајевима Србије постоје веровања да се цвеће за Врбицу бере, али се не уноси у кућу. Постоји и обичај да се на Лазареву суботу одлази рано на реку, умије водом и стави камичак на ногу који се потом баца што даље и говори: „Колико сам камен бацио, толико далеко змија од мене била“.
И.М.
