„Данас је Свети Никола, велики православни празник и дан који слави скоро пола Срба, а она друга половина иде на славу“. Тако рече и игуман манастира Свети Арханглели из Призрена, Михаило, после литургије коју је служио са свештеницима Епархије рашко-призренске у Приштини, у цркви која носи име заштитиника путника, Светог Николе. У цркви народа, као некада.
Али није баш као некада, јер су напољу аутобуси, који чекају да врате некадашње становнике Приштине тамо, одакле су дошли, у градове широм централне Србије. Нису то више, нажалост, становници овог града, у коме су некада обитавали, Шоботи, Трајковићи и Ђорђевићи. Нема их више. Расули су се и отишли куд ко.
А преко пута цркве пркосно одолева и времену и небризи и „дивљацима“ кућа Трајковића. Као да сведочи о једном времену које је некада било и које ће се…ко зна, можда вратити. Испред црквене капије, полицајци. Чувају народ, чувају цркву, како се не би поновила 1999, 2004, и многе године пре. Још су свеже ране, још се црква Светог Николе није опоравила, још се осећа мирис паљевине у свакој икони, у свакој фрески.
У порти цркве радостан дечији смех и игра. Анастасија и Филип, деца приштинског пароха Дарка, најсрећнија. Нису сами, имају другове и другарице који причају као они који их разумеју. И не знају шта ће од среће. Треба надокнадити све оне дане када су сами, само њих двоје, са мајком и оцем. Сваког трена притрчавају мајци, питајући: „Хоће ли гости брзо отићи? А можемо ли и ми са њима?“
После литургије, као што доликује добрим српским домаћинима, богата трпеза за све госте. Овогодишња домаћица Горица баш се потрудила. Ништа није смело да недостаје, а умало да баш она нестане у Ливадицама, оне кобне 2001. године, када је погинуло дванаесторо људи у терористичком нападу на аутобус „Ниш експреса“. Али, судбина је хтела да Горица преживи и буде домаћица данашње славе, хвала Богу.
И на крају, два славуја, сестре Бараћ. Оне су одавде из Приштине и запеваше, са сузама у очима, гостима на данашњој слави, али и својој Приштини и својој мајци, која је још увек у свом стану у зградама „ЈУ програма“ у овом граду. Певају и плачу, певамо и плачемо, свако утонуо у своје мисли. Одјекује Приштином:
„Косово ми пиле крилом сузу крије, дадоше те, питао ме нико није.“
А.Ћ.
