“Nije ovo više naš grad”

фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, slava grada Uroševca, danas je obeleženo u obnovljenoj Sabornoj crkvi u tom gradu. Oko 300 raseljenih Srba, okupili su se u porti svoje crkve. U tri autobusa došli su raseljeni iz centralne Srbije, a ostali iz svih krajeva Kosova i Metohije, najviše iz Štrpca. Sa raseljenima su bili zamenik kosovskog premijera, Branimir Stojanović i ministar za zajednice i povratak u Vladi Kosova, Dalibor Jevtić.

“Nije ovo više naš grad”

Svetu arhijerejsku liturgiju, služio je Episkop raško- prizrenski Teodosije, uz sasluženje sveštenstva Raško – prizrenske eparhije. Zahvalivši se svima koji su pomogli da hram u Uroševcu “zablista i iznitra i spolja”, vladika Teodosije je naglasio da to nije samo trud i želja onih koji su hram obnavljali, već je to “znak da Gospod gleda na nas.”

“Neka da Bog da i dogodine dođemo, da se okupimo ovde i oko ovoga hrama, jer ovo nama pripada. Svu svoju ljubav i želju koju nosimo u svom srcu, treba da pretočimo u lepotu ovoga hrama…Ovo parče zemlje oko hrama, nama pripada i nikada neće biti otuđeno. Ono što pripada crkvi, crkva nikada otuđiti neće”, poručio je Episkop raško – prrizrenski.

“Nije ovo više naš grad”

Pripadnici Kosovske policije, koji svakodnevno čuvaju ovu srpsku svetinju, danas su u znatno većem broju patrolirali oko crkvenog dvorišta, dok je jedna patrola obezbeđivala radnike koji su uređivali srpsko groblje u Uroševcu.

Na ogradu porte uroševačke crkve, naslonjeni dojučerašnje komšije pridošlih Srba. Tihi su, neki zaklonjeni iza sunčanih naočara. Da li se nečega boje ili stide? Sunca baš i nema. Prilazimo sredovečnom gospodinu, koji nam na albanskom kaže da ne zna srpski. Do njega nasmejan, šezdesetogodišnji Basri kaže da je došao da pozdravi svoje komšije. Neke poznaje, a neke je zaboravio, kaže.

U istom dvorištu crkva i džamija, retkost na Kosovu… Pitamo, znači li to da ima mesta za sve?

“Nemam ništa protiv da dolaze Srbi i da dođu, da se vrate. Pa svako treba da dođe svojoj kući, naravno. A onaj ko je učinio loše, bilo Srbin ili Albanac, treba na sud. Je l tako?” pita Basri Mustafa, nekadašnji radnik Fabrike šavnih cevi.

Tako je. Samo, kada? Ovi ljudi nisu nikome ništa krivi i nikome ništa  loše nisu učinili. Dosta im je pečalbe. Oni bi kući. A ipak, ne mogu. Neko ko o tome odlučuje, to ne želi.

“Nije ovo više naš grad”

Tomić Nenad živi na Brezovici kao izbeglica, kako sebe zove, kuća u Uroševcu mu je zapaljena, ništa nije prodao.

“Ja želim da se vratim, ali nekome ne odgovara da u Uroševcu budu Srbi. Niko mi ne pomaže da se vratim, ni naši, ni njihovi”, pomalo ljutito kaže Nenad.

U gradu Uroševcu, u kome je nekada živelo preko 10 000 Srba, sada živi samo mladi sveštenik Trajko Vlajković sa porodicom.

Boje li se pridošli Uroševčani da bi mogle da se ponove scene iz Mušutišta ili Đakovice? Pribojavaju se, kažu, ali ima nešto jače.

“Koreni, grobovi, detinjstvo i uspomene, to je jače od straha”, kaže nam sa suzama u očima Zorica Vojinović, koja sada živi u Beogradu.

Iz Crne Gore, iz Danilovgrada, došla je Snežana Sušić Kalezić.Nije optimista.

“Nije ovo više naš grad. Ne prepoznajem ga. Nisam ga ovakvog ostavila. U srcu je moj, ali, to nije to…ne mogu da prepoznam ni gde mi je kuća…bila”, priča Snežana.

“Nije ovo više naš grad”

A samo pet kilometara zapadno od Uroševca, na obroncima Šar planine, na najvišoj koti u kanjonu reke Nerodimke, sve doskora nalazili su se ostaci srpskog srednjovekovnog grada Nerodimlja, nekadašnje prestonice Nemanjića.

“Nalazili su se, ali sada…sada se neko trudi da zatre trag svemu što je srpsko. Evo, u Babljaku nas sada ima jedanaestoro, a bilo je 60 domaćinstava, oko 250 duša”, odmahujući rukom priča nam starina Rajko iz Babljaka, koji je takođe tu, nadomak Uroševca.

Podsećamo, Saborna crkva u Uroševcu, posvećena  Svetom Caru Urošu,  podignuta  je 1933.godine. Kao uzor za komponavanje gornjeg dela hrama, bila je crkva manastira Gračanice. Crkva je opljačkana, potom zapaljena, a parohijski dom srušen, krajem juna 1999.godine. Napad se ponovio 2004. za vreme martovskog pogroma, a i 2013.godine na zidovima su ispisani uvredljivi grafiti. Za obnovu crkve i parohijskog doma najzaslužniji su  protojerej- stavrofor Živojin Kojić, episkop raško- prizrenski Teodosije i Milenko Dželetović, Uroševčanin, koji živi i radi u Beogradu.

Anđelka Ćup