Kosovski Sud za prekršaje ne poštuje Ustav Kosova

Najviši pravni akt na Kosovu je Ustav. Tako bi trebalo da bude. Ali… U praksi to baš i nije tako. Bezbroj je primera nepoštovanja ustavnih odredbi, posebno kada su u pitanju prava manjina. Spomenuću samo Zakon o javnim službama, koji predviđa zaposlenje 10% pripadnika manjinskih zajednica u javnim institucijama i javnim preduzećima. Istraživanje Kancelarije za zajednice pri kabinetu kosovskog premijera pokazuje da se ta odredba ne poštuje i da postoje institucije u kojima radi po jedan ili nijedan pripadnik manjinskih zajednica ili naroda, kako se to nekada zvalo. Zakon protiv diskriminacije, jedan od najnaprednijih zakona na papiru, a u praksi? Trebalo bi mnogo vremena i prostora da se sve napiše. Uzurpirana imovina, sudski procesi koji traju godinama, mito i korupcija, problemi su koje svake godine spominju u svojim izveštajima nevladine organizacije, kao i međunarodne misije, a o Zakonu o upotrebi jezika toliko je već pisano i toliko ima primera njegovog nepoštovanja, da ne znam odakle da počnem. Da li od mnogobrojnih šaltera, saobraćajnih znakova, neažuriranih vesti na sajtovima institucija, obaveštenja za medije na samo jednom jeziku?

Ali sve to mogu opravdati nepostojanjem dovoljno stručnih i kvalitetnih prevodilaca i manjkom novca za plaćanje istih. Ne želim ni da pomislim da nema političke volje ili da je u pitanju ne daj Bože, diskriminacija i neprihvatanje svojih komšija koji su druge vere i nacije i koji pričaju drugim jezikom. Ali kako da opravdam nepoštovanje Ustava, kada su u pitanju sudovi i policija? Ne poštuju Ustav, na čijem očuvanju rade. Oni su po definiciji branioci Ustava, koji je donela Skupština Kosova, najveće zakonodavno telo, a ne poštuju ga!

Krenimo redom. Pisac ovih redova, pre nekoliko dana dobija poziv Suda za prekršaje pri Osnovnom sudu Priština, koji se nalazi u zgradi takozvane „Palate pravde“. Kakva crna pravda?! Poziv donosi čovek u civilu koji kaže da će, ukoliko se ne odazovem na poziv tog i tog dana u kancelariju A106, doći policija da izvrši privođenje. Otvaram poziv i tamo piše ( na dva jezika, a kvalitet srpskog prevoda ne želim ni da komentarišem), da se javim na izdržavanje zatvorske kazne od šest dana zbog neplaćene kazne za saobraćajni prekršaj, u iznosu od 35 evra (koju sam inače uredno i u zakonskom roku platila). Moje ime i prezime nije napisano tačno, ali ličilo je, valjda.

Naravno, odmah odlazim u Sud za prekršaje, gde me Srbin koji radi na prijavnici ili ne znam već kako se to zove, obaveštava da moram da nađem uplatnicu. A prekršaj se dogodio 2014. godine, kao i uredno plaćena kazna. No, da ne dužim, posle dve godine ne sećam se banke u kojoj sam uplatila iznos kazne za nezakonito preticanje i smatrajući najvalidnijim dokumentom, odlazim u Kosovo Polje, u policijsku stanicu, gde mi ljubazan službenik izdaje potvrdu o plaćenoj kazni, sa pečatom i naznakom da u sistemu Kosovske policije ja nemam nikakav prekršaj koji nije plaćen.

E tu nastupa agonija, zvana soba A106. Uđete unutra i niko sa vama ne želi da priča na srpskom, zvaničnom jeziku na Kosovu, što, podsećam, piše u istom onom  Ustavu sa početka ove priče. Prevodi jedan…hajde da ne kažem ko je, prepoznaće se i biće mu neprijatno. Već mu je dovoljno bilo neprijatno jer sam ja, po njegovom mišljenju previše tražila. A tražila sam samo pravo na svoj jezik i da Sud poštuje policijski dokumenat. Pa valjda su na istom zadatku. Mlada službenica, koja me je primila, nije znala da li je policijska potvrda validan dokumenat, ali je tu bila starija dama, birokrata od glave do pete, koja je nešto ozbiljnim glasom, ne gledajući u mene, objašnjavala svojoj mladoj koleginici, a ova takozvanom prevodiocu.

Uglavnom, shvatila sam, Sud za prekršaje Kosova, ne priznaje dokumenat koji je izdala Kosovska policija, treba ići od banke do banke i naći famoznu uplatu. I tu nije kraj. Tražim sudsku presudu, na osnovu koje sam dobila poziv da idem u zatvor u trajanju od šest dana zbog 35 evra (PLAĆENE kazne). Pitam se, Bože, koliko vremena idu u zatvor oni koji su proneverili milione, koji su nameštali tendere ili slučajno preprodavali zemlju sa falsifikovanim dokumentaima? Možda oni i ne idu u zatvor, ne znam.

„Možete dobiti samo kopiju sudske presude“, razumedoh mladu službenicu. Uzimam kopiju, koja naravno nije na mom jeziku, koji je zvaničan jezik na Kosovu, ali preko svojih izvora (dobro je biti novinar), dobijam i original, koji je takođe samo na jednom jeziku, jeziku većinskog naroda.

I šta sada? Ako Sud za prekršaje Kosova ne poštuje Ustav Kosova, neću ni ja  da tražim onu uplatnicu koju traži dama birokrata ili dama koja ne zna svoj posao, ili dama koja ne poštuje Ustav i zakon koji bi trebalo da štiti.

I sigurna sam da ne kršim Ustav i nijedan zakon. Ako se mora u zatvor, mora se. Mora neko i tamo. Ako već u zatvoru nisu oni koji zloupotrebljavaju položaj, nameštaju tendere, zapošljavaju familiju, falsifikuju dokumenta i preprodaju oružje, idemo mi koji smo platili kaznu za saobraćajni prekršaj, ali smo izgubili uplatnicu. A zakon je jednak za sve, valjda…

Anđelka Ćup