Voz „prijateljstva“ ili voz naše spoznaje

Ako izuzmemo onaj, koji je u narodu popularno nazvan „Ćira“ i koji se pentra šarganskom osmicom razvozeći turiste, ili onaj koji smo zvali „Plavi voz“, a kojim se u srećno vreme vozikao maršal Tito po bivšoj SFRJ, nikada se o jednom vozu nije toliko pričalo, pisalo, niti je u medijima ijedan toliko slikan kao ovaj koji je prvog dana pravoslavne Nove godine  svečano krenuo sa Beogradske železničke stanice put Kosovske Mitrovice.

Na početku ove priče o vozovima da se razumemo, volim i ja vozove, volim da se vozikam i razgledam krajolik iz udobnog i toplog kupea. Volim da slušam „Dugme“ i pesmu „Putuj Selma i ne naginji se kroz prozor“. Volim da putujem i upoznajem svoju otadžbinu da bih je još više voleo. Tako putujući, volim da stignem i do krajnjih granica moje zemlje. Ali gde su one? Znaju li putnici lepo oslikanog voza, gde je krajnja granica naše lepe otadžbine?  Negde u Lešku?… Ili možda u Zvečanu?… Ili još južnije?

Pruga vodi južnije, tu nema dileme, preko Prilužja i Plemetine, sve do Kosova Polja, odatle put širokog polja do Lipljna, pa preko Uroševca, sve do Đeneral Jankovića. E, tu je nekada bio kraj, ali ne pruge, već Republike Srbije i početak druge, Republike Makedonije, a pruga se dalje nastavljala sve do Atine.

Moj „klasić“ iz vojske (oni koji su je služili odlično znaju značenje termina „klasić“) bio je iz Plemetine. Nas dvojica smo jedno drugo zvali zemo. Kada ga je jedan beograđanin iz kruga dvojke, takođe naš klasić,  jednom prilikom pitao odakle je, ovaj je ponosno rekao – iz Plemetine!  – A gde je to?  pitao je beograđanin podrugljivo…

– Ne znaš gde je Plemetina?! – izbeči se zema na njega i nastavlja šeretski: – Ti onda nisi nikada bio ni u Atini ni u Minhenu, jer da jesi, znao bi da brzi voz, Atina – Minhen preko Beograda, prolazi baš kroz moju Plemetinu.

I tako je jedan beograđanin iz kruga dvojke upoznao domovinu kako bi je više voleo, a da pritom i nije morao da se odriče udobnosti života u strogom centru prestonice, niti  da legne u kušet kola čuvenog noćnog ekspresa, koji je saobraćao od Minhena do Atine preko Prilužja i Plemetine.

Nego, vratimo se mi ovom našem vozu, lepe spoljašnosti i lepo uređene unutrašnjosti. Meni replike fresaka iz naših crkava, kojima je obložena unutrašnjost vagon-kola ne smetaju, mada se, kako vidim na snimku, s time malo i preteralo, ali ja se držim one, „o ukusima ne vredi raspravljati“.

Pitate se, šta mi smeta?

Smeta mi tolika medijska pompa i predstavljanje voza, kao da je vašarska mečka koja ide od grada do grada i uveseljava ili plaši ljude. Jeste da je lokomotiva iz Rusije (pozdravljam), jeste da je rečenica Kosovo je Srbija ispisana na brojnim jezicima (milo mi to i videti i pročitati, originalno, priznajem). Jeste da su Indijanci na Divljem zapadu kada su je prvi put videli, lokomitivu nazvali „železnim konjem“.  Jeste da je ova sa našeg voza iz Rusije. Jeste da u ova dva moja navođenja ima simbolike, ali nije to onaj „ruski železni konj“ koji će „probiti granice“ i ući na porobljeno Kosovo.  Čemu onda tolika euforija?!

Direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić, objavio je da će u narednom periodu i sam putovati ovim vozom, ali u narednom periodu, za ovu priliku je sišao već na sledećoj stanici u Topčideru. Oni koji su upoznali Beograd da bi ga više voleli, znaju da je to malo dalje od kruga dvojke.

Da se razumemo, nemam ja ništa lično protiv ljudi iz Beograda, naprotiv, eto ja da sam kojim slučajem vlast, ja bih ovaj naš, spolja i unutra lepo ukrašen voz, postavio malo na šine Beovoza da provoza sve članove svih naših Vlada, od Koštuničine pa nadalje. Neka se malo  voze vozom i dok razledaju unutrašnjnost razmišljaju o tome kakva im je bila državna strategija i politika prema Kosovu sa Metohijom i koliko je i ko u svom mandatu, svojom državotvornom politikom, pomalo dao i  doprineo da Kosovo sa Metohijom bude sve dalja i dalja destinacija. U isti voz potom bih smestio ove „naše“ Kosovce što još zemlju sa opanaka skinuli nisu, ali su je zato dobro unovčili. Ostavio bih, neka, nek putuju vozom i dok gledaju replike freskaka, neka se pitaju da li su prodajući dedovinu prodali po malo i od Dečana, Pećke Patrijaršije, Ljeviške, Gračanice. Trgovci zemljom nigde lepše neće moći da se porazgovaraju sa svojom savešću nego u kupeu ovog voza dok ih sa tavanice vagona posmatraju oči Kralja Milutina.

Eto, zato ja volim da se vozim vozom, jer u njemu koliko god brz bio, od sebe i svoje savesti ne možeš pobeći. Putujte vozom i upoznajte sebe i svoju domovinu, i molim vas, ne naginjite se kroz prozor!