Sa zidom se ne umire, bez zida se ne sme

Блог

I tako… Opet ću da se poslužim rečima mog komšije Radoša Bajića. Srušiše zid kod glavnog mosta na Ibru, u severnom delu Kosovske Mitrovice. Ili, ukloniše potporni zid i arhitektonsko rešenje i ne znam kako se već zove i nisam sigurna ni da li se to zove rušenje ili preuređenje. I niko ne zna ni šta je i zašto građeno, ni šta je i zašto srušeno. Ništa od onog otvorenog amfitetra ili stepenica, kako je govorila Maja Kocijančić. Sećate se Maje, to je ona dama koja uvek priča kada je kod nas neka “frka”, na nama razumljivom jeziku, ali je uglavnom ne razumemo.

U tišini, bageri rade, po naređenju, zna se koga. Nije Maja naredila ništa, Maja je samo kako se to moderno “na srpskom” kaže “portparol”, ali jesu neki njeni visoki šefovi. Šefovi, iz nama bližeg i daljeg okruženja. Naređenja i dalje izdaju oni koji su nas doveli dotle da ne znamo je li ovo bio zid izgrađen po nečijem dogovoru ili nije. I ko se to više dogovara i o čemu, u ime ovog napaćenog naroda? Po mom skromnom mišljenju, naređuju i dalje oni koji su nas doveli dotle da ne znamo gde su nam granice države, da ne znamo gde živimo, zašto imamo dve lične karte, dvoje tablica. Isti su i izazvali sve ratove na ovim balkanskim prostorima iz samo njima znanih razloga. Nisam analitičar, ali sam ih preživela i znam šta se dešavalo. Isti su i oteli deo teritorije jednoj državi i grade novu. Ali barem da je grade… Oni je ustvari „dižu“ kao Skadar na Bojani. Malo grade, malo razgrađuju. Pa kako bi drugačije doveli svoje ljude i zaposlili ih da “podižu kapacitete u institucijama” i za to primali plate od preko 5000 evra. O kvalitetu i znanju tih instruktora ili “podizača kapaciteta”, drugi put.

Anđelka Ćup

Da se vratim još jednom na zid. Dozvolite mi da primetim, ja baš i ne razumem ni zašto je pravljen, ako se ne sme. To vam je kao maloletna ćerka. Ako tata kaže, nema izlazaka, nema. Ako kaže do 12 kući, zna se. Može ona da plače da se poziva na prava dece i omladine. Sve džabe. Tako i ovo. Ko je uopšte dozvolio slabijima, ovog puta Srbima da traže neka prava, ko im je dozvolio da u svom dvorištu grade šta žele? Ako nekome padne napamet, neće imati ni to dvorištance? Ko im je dozvolio da se brane? Ima da sedite tu i da čekate!  Čekajte kao 1914., kao 1941., kao 1991. i 1999.,  kao 2000. godine. Ne kažem, nisu baš svi samo čekali. Neki su se branili, a neki, Bogami i radili ono što ne treba. Neki su čekali bolje sutra koje im obećavaše, a neki prodadoše dedovinu i napraviše i bolje prekosutra i zanosutra. Priznajem, ali molim i sve ostale da to učine. Molim za informaciju od ovih naredbodavaca i ko bajagi graditelja demokratije i kapaciteta, molim ove  koji nam grade i razgrađuju, i mostove i zidove, i kuće i okućnice, i državu, ako baš hoćete, da stanu. Da razmisle. Neka Putina i Trampa. Velike su njihove zemlje. Ne interesujemo ih mi na ovih malo više od 10 000 kvadratnih kilometara.  A možda ih i interesujemo, možda  oni nešto vežbaju na nama. Pa, dokle?

Doživela sam ja njihovo uvođenje demokratije i u Bosni i Hercegovini i ovde na Kosovu i Metohiji. Prvo nam sruše sve što imamo, pa nam onda grade od početka i slikaju se pored svojih građevina i pišu izveštaje o tome koliko su novca i u šta uložili. Onda nam drže predavanja o demokratiji, o multietničnosti, o ljudskim pravima, dvojezičnosti. A mi sve to znamo i sve smo to imali, samo neki ne žele ili ne smeju da priznaju. Ali uglavnom svi klimamo glavom i kao, divimo im se. Još ako za te kurseve koje nam drže, daju i neki evro. E onda im zaista sve opraštamo.

Odmah se među nama nađu oni koji će napadati i svoju državu i svoj narod, tu su oni koji samo među pripadnicima sopstvenog naroda vide ratne zločine.  A bilo ih je kod svih, i na Petrovačkoj cesti, i u Jasenovcu, i u Kninu, i u Đakovici, i u Prištini i Radonjićkom jezeru.

Zato se obraćam moćnicima, ali i nama, dežurnim pljuvačima i kritičarima. Pogledajmo oko sebe. Zar nećemo da vidimo srušenu crkvu iz 13. veka u Mušutištu, zar nećemo da vidimo uniženu Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu, oskrnavljeni  hram Hrista Spasa u Prištini, zar nećemo ili ne vidimo  park na crkvenoj zemlji u Đakovici. Pogledajmo oko sebe, videćemo Srbicu, koja to odavno nije. To što Srba nema u kosovsko – metohijskim gradovima, ne vidimo, niko ne kritikuje što  Srbi ne mogu u škole u istim tim gradovima. Deca iz najzabačenijih kosovsko – metohijskih sela nisu nikada videla ni semafor ni pokretne stepenice i to uglavnom srpska deca. Znate li to, dežurni kritičari? Pogledajmo oko sebe, pa iako to nije nečija strategija i ne uklapa se u nečiji  projekat.

Vratimo se zidu. Možda taj zid zaista nije ni trebalo graditi, možda i jeste, možda će ga neko opet izgraditi, sa stubićima i ne znam čime… Ja u principu ne odobravam razdvajanje ljudi, ali opravdavam i odobravam, ako me neko pita (a znam da me ne pita), pravo na odbranu, na dostojanstvo i svojinu. Zato molim sve, moje sunarodnike i one druge, koji su u manjini ili većini, da se osveste i pogledaju širom ravnog nam Kosova (i Metohije) najnovije mauzoleje i spomenike pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova. A govorilo se da su ginuli civili, da te vojske nije ni bilo… A spomenik otetim srpskim novinarima ruše već peti put. Hoće li neko da pogleda širom nam Kosova i Metohije nove džamije? Neka, nemam ništa protiv, neka ljudi idu u džamije. Bolje da veruju nego da se naoružavaju. Ali dajte i nama da barem slobodno uđemo u hram Hrista Spasa u Prištini, dajte nam da obnovimo crkvu u Samodraži kod Vučitrna. Dajte nam, gospodo demokrate i cenjeni borci za ljudska prava da umremo na svojim ognjištima. A ako ne možemo da umremo na svojim ognjištima, pustite nas barem da ih gledamo preko nekog zida, iza kojeg ćemo se osećati sigurnim. To je sve što tražimo.

Zid u blizini mosta na Ibru u severnom delu Kosovske Mitrovice je srušen, šta nam valja rušiti sutra?

Anđelka Ćup