Sećanje na Aca Rakočevića, „boema višeg reda“

Алекса Ацо Ракочевић

Алекса Ацо Ракочевић

Deset godina od smrti Alekse Aca Rakočevića, književnika i novinara, navršava se na dan Svetog Trifuna, 14. februara ove godine. U Domu kulture u Gračanici je tim povodom održano književno veče u njegovu pomen, pod nazivom “Samoća i sećanja”.

Boem gospodin, izvorni gospodin, Aleksa Aco Rakočević, elegantan sa ešarpom i ogrnutim sakoom, sa izuzetnim smislom za humor, ponekad ironičan, književnik i novinar, ostaće zapamćen kao hroničar dešavanja na Kosovu i Metohiji. Kroz njegove reportaže, romane, pripovetke i pesme, pratimo sudbinu Srba, kako na Kosovu i Metohiji, tako i na Balkanu, na kojima po piščevim rečima, “kao da stoluje večita kazna i nemo prokletstvo”.

Iz rodnog Prekobrđa kraj Kolašina, gde je svet ugledao 1938. godine, put ga je doveo u Uroševac, na Kosovo i Metohiju, gde je završio Učiteljsku školu, a zatim u Prištinu, koja je postala “njegov grad”. I nikada više nije napuštao svoj drugu zavičaj, svoje Kosovo i Metohiju, ostao je u njemu, sve dok se to moglo, sve do 1999. godine. “Budi pošten” i “Zapamti ti to zauvek”, reči su majke Aca Rakočevića, koje su ga pratile čitavog života.

Aleksa Aco Rakočević

Našavši se na Kosovu i Metohiji, popularni Čiča, kako su ga zvali prijatelji i saradnici, kao intelektualac nije mogao da ne beleži sve što se događa u Staroj Srbiji, ali se i aktivno uključio u kosovsko – metohijsku stvarnost.

“Njegov književni i novinarski rad je obeležila duboka uključenost u stvarnost Kosova i Metohije i lični i iskustveni pristup temama i motivima sa ovih prostora”, rekao je publicista Đorđe Jevtić na književnoj večeri posvećenoj liku i delu književnika Rakočevića.

Rakočević je morao da napusti Prištinu 1999. godine, sa namerom da se u nju vrati, ali se nikada nije vratio. Nekoliko puta je posle progona dolazio u Čaglavicu i Gračanicu, ali je Priština za njega ostala daleko, što nikada nije preboleo.

“Evo krećem, a ne znam kuda, nosim 61 godinu i 170 santimetara. To je sve što mi je od života ostalo. Sve drugo, ili propada ili ostade na Kosovu, čak i duša moja”, zapisao je pesnik tada, uzvikujući sa bolom i tugom:

“U prošlost ne mogu, sadašnjosti nemam, od sutra strepim…

U meni sve prazno, ogromna šupljina, crn ponor neki, bez krajeva i dna…”

Aco Rakočević je bio čovek koji nikome nije odlazio i kome su svi dolazili, reči su prof. dr Dragoljuba Kostića, na početku osvrta na književno stvaralaštvo Ace Rakočevića. Kostić je u Gračanici, gde je održan omaž Acu Rakočeviću, govorio o literalnoj i estetskoj vrednosti Rakočevićevih dela, ali i o Rakočeviću kao čoveku koji se nikada nije otimao niti gurao, zbog čega je često bio zapostavljen, ali i o Acu kao boemu.

“Boem, po cela dva dana i cele dve noći, znao je da ostane za kafanskim stolom, a da ga niko nikada nije video pijanog”.

Aleksa Aco Rakočević

Poslednje dane sa Acom Rakočevićem, proveo je magistar Jordan Ristić, nekadašnji direktor biblioteke “Ivo Andrić” u Prištini, koja više nije u svom gradu, kao ni magistar Ristić. Po rečima Jordana Ristića, Aco Rakočević je sve što je napisao, podredio sudbini i opstanku Srba na Kosovu i Metohiji:

“Emocije su ga tesno vezale za Gračanicu, Pećku patrijaršiju, Dečane, Brezovicu, Gornju Moravu, Prištinu, i prištinske cigane, kosovske božure i kosovsku smonicu, od koje ga je bilo nemoguće odvojiti. Kosovo i Metohija pulsira i zrači u njemu, vezujući ga najtešnjim vezama do kraja života.”

“Na prelepom Kosovu i još lepšoj i bogatoj Metohiji, nema mesta i sigurnog staništa za Srbe “, pisao je Rakočević u svojoj knjizi “Po svetu s Kosovom o vratu”, u romanu, koji opisuje sudbinu Srba, u „nesrećno vreme na nesrećnom mestu“.

Da bi svet saznao pravu istinu o događanjima na kosovsko – metohijskim prostorima, da to ne ostane samo “šaputanje gluvima”, Aco Rakočević se na neki način uključio i u politički život, iako političar i član nijedne partije nikada nije bio. Uključio se u Srpski pokret otpora i putovao je po svetu kako bi osvestio “hladnu lepoticu Evropu”, kako ju je zvao, ali nažalost, ni tada, kao ni sada, ona je ostala gluva na te vapaje.

“Bio je žestok kritičar i njegovim kritikama se verovalo, zato što se on nije borio za vlast. Bio je žestok kritičar onog što je Srbija radila ili nije radila prema Srbima na Kosovu i Metohiji, bio je žestok kritičar albanskog separatizma, ali i međunarodne zajednice koja je bila gluva na sve”, reči su Momčila Trajkovića, predsednika Srpskog pokreta otpora, sa kojim je devedesetih godina, priču o tragičnoj sudbini srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, Aco Rakočević pričao u Britanskom, Flamanskom i Evropskom parlamentu, nemačkom Bundestagu, u Americi i Rusiji.

Iako u njegovim delima ima dosta ironije i satire, Aco Rakočević nije bio „ogorčenjak i nikoga nije mrzio“, napominje Svetozar Vlahović, direktor lista “Jedinstvo”, u kome je Aco Rakočević radio kao novinar, redaktor i urednik:

“Izgledao je kao čovek čija će ironija i satira da sruši svakoga ko je za njegovim stolom, pa i za drugim stolovima. Međutim, on nije imao u sebi tu mržnju. Bio je čovek koji je voleo ljude, pre svega decu, sa izuzetnim smislom za humor.”

O novinarstvu je Rakočević znao mnogo. Njegov pravi doprinos u novinarstvu je u reportaži, njegove reportaže su bile prepoznatljive, a bio je i izvrstan redaktor. Mnogo mladih novinara, stasalih u „Jedinstvu“, novinarski zanat su „pekli“ od učitelja koga su mogli samo da požele, od Aca Rakočevića. Tekst koji prođe njegovu redakturu, bio je spreman za štampanje u bilo kom listu.


Aleksa Aco Rakočević

Aco Rakočević, nekadašnji novinar i urednik “Jedinstva” i vrsni prozni pisac i pesnik, svoj radni vek, dug četiri decenije, proveo je u Prištini, gde je radio u prosveti i u izdavačkoj delatnosti lista”Jedinstvo”. U svojim pripovetkama, romanima, zapisima i reportažama, ali i knjigama za decu, prikazuje stradanja srpskog naroda, beležeći pojedinačne ljudske sudbine, ali i kolektivne napore da se sačuva prostor koji su Srbi branili i čuvali vekovima. Objavio je knjige: „Neveseli izvor“ (1975), „Kad su svici lagali“ (1979), „Državna deca“ (1980), „Brvnara pod planinom“ (1984), „Bela potočara“ (1985), „Bezmud“ (1992), „Samoća“ (1993), „Čovek koji preskače vazduh“ (1997), „Moram Cigane da nađem“ (2000), „Po svetu s Kosovom o vratu“ (2001), “Molitva za Milicu” (2002), „Strah od sutra“ (2003) i mnoge druge. Dobitnik je nagrade “Jedinstva” za knjigu godine, 1979. godine, nagrade Lazar Vučković, 1990., a Gračaničku povelju je poneo 2001. godine.

Bio je član Udruženja novinara Srbije. Aco Rakočević je umro 2007. godine u Beogradu.


 

Anđelka Ćup

Save