„Oj Gilane, pusta varoš“

Фото ГрачаницаОнлајн: Породица Бушатовић

Породица Бушатовић

„Mama, nemoj da razgovaraš sa njima, ne poznajemo ih“, kaže petogodišnji Bogdan Bušatović, kada smo koleginica Jelena i ja došle u kuću, u samom centru Gnjilana, u kojoj živi sa mamom i tatom.

Odrastanje u izolaciji i neprekidni strahovi roditelja da mu se nešto ne desi, stalne opomene da ne izlazi iz dvorišta i ne priča sa nepoznatim ljudima, u Bogdanovim radoznalim očima stvaraju sumnju. Ne veruje nikome ko dođe u njegovo dvorište. Treba mu vremena da počne da priča. A kada počne da priča, radoznalac kao i svaki petogodišnjak, ima hiljadu pitanja: „Ko ste, a zašto ste došle, a je l imate vi igralište, šetate li, igrate li se sa decom? A ima li kod vas gde da se peca riba?“ Milion pitanja u Bogdanovoj glavici. Neka izgovara, a neka mu čitate u očima.

Pitamo i mi Bogdana, ima li drugove i drugarice?

Foto GračanicaOnlajn: Želim da budem kao Novak Đoković

„Imam“, odgovara Bogdan: „Novaka Đokovića i Ćerima“.

Novaka Đokovića gleda na televiziji, a Ćerim? Ćerim je desetogodišnji dečak u komšiluku, koga Bogdan viđa samo kroz poluotvorenu visoku kapiju na svom dvorištu. Uh, koliko bi voleo da sa Ćerimom igra fudbal. Govore različite jezike, ali nema veze. Deca nađu načine komunikacije. Međutim, Ćerimovi roditelji, Albanci koji su doselili u Gnjilane odnekud i kupili kuću od jednog komšije Bušatovića, ne žele baš da im se sin igra sa Bogdanom. Nemaju oni ništa protiv Srba, ali može neko da vidi, a ima zlonamernih, i to mnogo.

Bogdanova porodica, mama Žaklina i tata Milovan, a u istom dvorištu, tatin stric Ranđel i strina Mirjana, sami su i zaboravljeni od svih. Jedino je USAID, obezbedio prozore i vrata na novoj kući, koju su započeli još pre rata.

„Mi se igramo sa Bogdanom, a često nam dođe i prijateljica Romkinja, koja zna albanski. Ona izvede Bogdana u grad, ali bojimo se… Bogdan je radoznao, bojimo se pitaće nekoga nešto na srpskom…“, priča nam Mirjana Bušatović, koja ima 63 godine i nekada je radila u bolnici u Gnjilanu. Kaže, nije odvajala pacijenete ni po kom osnovu. Ali, sada je doživela da nekadašnje kolege i pacijenti okreću glavu kada je sretnu. Do duše, ne svi, neki je pozdrave i to je sve. Druženja nema, kućnih poseta nema. Ali, Mirjana razume i ne ljuti se. Takva su, kaže, vremena.

Mirjanin muž Ranđel i Bogdanov tata, a Ranđelov bratanac Milovan, rade u ćevabdžinici, koja je vlasništvo srkve Sveti Nikola u Gnjilanu. To je ona ćevabdžinica, na kojoj se uoči praznika Sretenje Gospodnje, ispisani grafiti sa nacističkim simbolima, kao i uobičajenim, redovno viđenim natpisima širom Kosova, „Ubij Srbina“, „UČK“,a bilo je tu još nekih grafita sa uvredljivom i pretećom sadržinom. Ali i na njihovoj kapiji, na kapiji domaćinstva Bušatovića, gde je nekada živelo dvadesetoro članova porodice, piše velikim slovima UČK. Neko je želeo da ih uplaši. Ne mogavši više da izdrže provokacije, veliki deo porodice je i otišao, a njih petoro je ostalo, u nekadašnjoj ulici Kralja Petra 1, a sada Džemalja Mustafe, ubijenog novinara posle završetka oružanih sukoba na Kosovu. Kažu, barem su imali sreću da im ulica ne nosi ime nekog ozloglašenohg komandanta takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, o kojoj Srbi baš i ne misle da je „oslobodilačka“.

Foto GračanicaOnlajn: grafiti UČK na kapiji domaćinstva Bušatovića

„I sada zvižde ponekad kada prođemo ulicom, viču UČK, ali navikli smo“, kaže Bogdanova mama, četrdesetdvogodišnja Žaklina. Žaklina je učiteljica i radi u školi u blizini crkve Sveti Nikola, ali sa privremenim rešenjem. Čas radi, čas ne radi i kaže da ne vidi perspektivu za svog sina ovde.

„Bogdanu je glavni izlazak u obližnje selo Šilovo. Nekada se iz sela išlo u grad, u pozorište, u biskop, u park, a sada…Sve nam je tu blizu, ali tako daleko. Pozorište je preko puta, ali…“, objašnjava Žaklina, pokazujući okolo: „Sve su to bile srpske kuće, a sada smo samo mi ovde“.

Milovan, Bogdanov otac, nekadašnji fudbaler, i sada bi rado zaigrao fudbal, ali…sa kim? Svi Srbi u Gnjilanu ne mogu da sastave ni tim za mali nogomet, nažalost, a nekadašnji saigrači Albanci? Nije baš sigurno ni za njih, iako bi možda hteli da se vrate u mladost, igrajući fudbal i prisećajući se nekih drugih vremena.

„Ne bole ni provokacije, ni pretnje, koliko boli što nas niko nije obišao za sve ove godine, ni Srbi u kosovskim, ni ovi u srpskim istitucijama. Ne treba nam ništa, samo da popričamo“, gledajući preko visokog zida svog dvorišta, kaže onako za sebe Milovan, koga svi znaju pod nadimkom Spira.

Foto GračanicaOnlajn: Bogdan sa novinarkom GračaniceOnlajn

Porodica Bušatović živi u gradu, u kome je nekada živelo oko 15.000 Srba? Ima ih još nekoliko, oko trideset petoro, misli Milovan, ali nije siguran. Ponekad se okupe u porti crkve Sveti Nikola i u uličici, koja vodi do crkve i gde se nalazi ćevabdžinica koju drži sa stricem i čime hrani svoju porodicu.

Napuštamo kuću Bušatovića. Bogdanovo poverenje smo stekli i sada ne bi da mi odemo, a da ne vidimo njegove majstorije sa reketom. Želi da bude kao Novak Đoković, kaže. Mi mu želimo da preživi i izraste u zdravog i dobrog čoveka.

Iza nas se zatvara kapija koju Bušatovići zaključavaju sa prvim sumrakom. A meni pade napamet pesma, nastala još za vreme turske vladavine ovim gradom na Binačkoj Moravi:

„Oj Gilane pusta varoš, zar za tebe nema radost?

Dođe Srbin, pa se vrati, a Gilane još da pati“.

 

Anđelka Ćup

Save

Save