Slivovo, mesto gde se dodiruju 21. i 19. vek

Фото ГрачаницаОнлајн: Ново и старо Сливово

Фото ГрачаницаОнлајн: Ново и старо Сливово

U ataru sela Slivovo, koje se nalazi na oko 15 kilometara od Gračanice, na putu za Novo Brdo, iz kojeg Srbi svakodnevno odlaze, veliko gradilište. Niče novo naselje, kućerine i ogromne vile. Nove komšije Albanci žele da od Slivova naprave lepo mesto za život. Srbi, koji su do pre samo nekoliko godina činili većinu, odlaze ili u novi, ili na onaj svet. Čitav potez, kako kažu meštani, kupili su neki “važni ljudi”. Šuma se seče, stoka se krade. „Rekao sam, što nisi uzeo i telad? Grehota je, uginuće. Znate, krave su se tek bile otelile“, priča nam čovek, kome su tri puta krali stoku, u selu se zna i ko, samo to ne zna policija.

Slivovo, selo ispod planine Koznice. Kuće i familije razbacane po zaseocima. Na par kilometara od novog naselja iz 21. veka – straćare, kao da su iz devetnaestog. Ima i novih kuća, ali ih možete izbrojati na prste jedne ruke. I uglavnom, ako su nove i lepe, te kuće ne pripadaju Srbima.

„Slivovo je ničije selo“, kaže nam X.Y. Nije dobro, priča i moli da mu ne objavljujemo ime jer je imao problema sa novim komšijama Albancima.

Foto GračanicaOnlajn: Zapuštene kuće u Slivovu

„Nisu to nove komšije. To su stare komšije, samo su sada pokupovali nešto zemlje koja je bila u vlasništvu Srba, a i osilili su se. Nisu takvi bili. Ma neka su kupili, dali su pare, ali nam prete i ne smemo do svojih njiva. Mislim, mi, koji smo ovde. Kaže meni, komšija: Ne možeš da oreš njivu dok me ne pitaš!“

I ne ore X.Y. te njive koje su dalje od sela, jer kaže da ne sme. Bespomoćan je i ne zna kome da se obrati.

„Može da pomogne opština i policija, ali neće. Mogla bi, na primer policija da razgovara sa našim komšijama, mogu opštinske vlasti. Imamo neki lokalni savet za bezbednost, tako su nam rekli. Ali, šta radi za našu bezbednost, ništa!?, ljutito kaže naš sagovornik, pa kada se malo smirio, dodaje:

This slideshow requires JavaScript.

„Pitajte, možemo li da budemo deo opštine Gračanica? Bliže smo Gračanici nego Prištini.

Možda bi i policija iz Gračanice bila revnosnija.“

Inače, do skoro je nad selom nadležnost imala policijska stanica u Gračanici, ali je to promenjeno i nadležnost u Slivovu, kada je bezbednost u pitanju, ima policijska stanica sa Vranjevca, u opštini Priština. Meštani im baš i ne veruju, tvrdi naš sagovornik, jer do sada nisu dovoljno uradili kako bi se smanjile i sprečile krađe.

Šumu seku i ne pitaju

Slivovo je selo koje se smestilo nekako na tromeđi Novog Brda, Gračanice i Prištine. Katastarski i administrativno pripada opštini Priština. Tako je bilo uvek, kaže nam Slobodanka Perić (60) godina, čija je kuća tik uz šumu.

Foto GračanicaOnlajn: Slobodanka Perić

„Živim sama. Kuća mi je uz samu šumu. Ne bojim se… Pitate za zemlju. Ne obrađujem zemlju, nekada jesam, ali sada 12 hektara njiva i šume, stoje tako… Šumu seku, ne pitaju“. Pitamo je, ko seče šumu?

„Ne znam, ne pitaj mene. Pitaj policiju. Kada bi hteli, našli bi lopove i ne bi se to događalo više. Ali, dobro je barem to što nas niko ne dira“, odgovara nam Slobodanka, uz osmeh, ali „kiseli“.

Slobodanku smo sreli u dvorištu komšije Bojana Marinkovića koji ima 35 godina i živi sam. U dvorištu drva uredno složena, velika kanta za vodu spremna u kolicima, jer nema vodovod.

Donose vodu sa izvora, udaljenog 500 metara.

Foto GračanicaOnlajn: Bojan Marinković

Pitamo Bojana gde živi, jer nam se učinilo da je u dvorištu samo štala, da nema kuće.

„Tu živim, pa vidite, to mi je kuća“.

Dve prostorije sa zemljanim podom, oskudnim nameštajem, šporetom iz ko zna kog perioda. Do ulaza se penjemo preko greda, strahujući da se ne raspadnu stare i trule. Pitamo ga kako živi, posećuje li ga iko, ima li pomoći?

„Živim, vidite i sami. Jednom bila neka službenica iz opštine za ovih sedamnaest godina, a ja sam bio na njivi. Više nije došla. Doći će valjda opet.“

Za sedamnaest godina službenica iz opštine bila jedanput?!

Foto GračanicaOnlajn: Kuća Bojana Marinkovića

Kaže nam Bojan da je mogao da proda svoje imanje, bili neki Albanci, ne poznaje ih.

„Rekao sam, ne dolazite, ne prodajem. Jesam li ja vama došao na vrata da pitam da prodate?“

I nisu, kaže, više dolazili. I neće da proda, ostaće ovde dok je živ, kaže.

„Ostajem ovde. Ne tražim mnogo, samo da mi pomognu da sredim jednu sobu i kupatilo. Sve bih sam radio, samo da mi daju materijal. Nemam od čega da kupim. Ima Ministartsvo za povratak, Kancelarija za zajednice u opštini, ali ne dolaze. Bile su neke organizacije ranije, obećavale, ali pomoći nema, priča nam Bojan, ali nije tužan. Ponosan je, ne želi više nikoga da moli. Malo je razočaran, ali se i stidi. U najboljim je godinama, posla nema, a nema ni zemlje. Nešto malo, oko 50 ari, za baštu.

Dok smo dolazili do Bojana, prošli smo pored škole, smeštene u privatnoj kući. Na zgradi tabla skinuta sa stare škole koju su imali pre oružanih sukoba na Kosovu. Osnova škola „Petar Kočić“, piše na tabli, ali to je bilo davno. Škola koju danas pohađa petoro đaka, koliko ih je u selu Slivovo, nosi naziv „Sveti Sava“ i to je istureno odeljenje osnovne škole u Sušici.

Foto GračanicaOnlajn: Osnovna škola u privatnoj kući u Slivovu

„Možda bi se neko i vratio, ali, kasno je sada, mnogo je vremena prošlo. Asfaltiran je i put, ali mislim da su to Albanci asfaltirali za sebe kada su počeli ovde zemlju da kupuju. Sve je nama jasno, neko ne želi da Srba ovde bude, osećamo mi to,“ odmahujući rukom, priča meštanin Slivova gotovo kroz šapat, bojeći se da kaže svoje ime. Krenuo je da se udaljava jer je rekao šta je imao, a onda se vrati na trenutak i onako u poverenju, na uvo, kao da se boji da će neko da nas čuje i pričini mu još veću štetu, kaže da su mu ukrali tri krave pre godinu dana. To je treći ili četvrti put da mu je stoka ukradena, od 1999. godine. Zna on i ko je to uradio. Skupio je hrabrost i otišao na pijacu, sreo svog komšiju Albanca.

„Rekao sam mu, što nisi uzeo i telad? Grehota je, uginuće. Znate, krave se tek bile otelile.“

Komšija mu, priča i dalje šapatom, nije ništa odgovorio.

„A telad nisu uginula. Imala su po deset dana. Ja sam ih hranio na flašicu kozjim mlekom. Grehota. Oni ukradu, ja opet kupim. Boga mi, jedno tri puta su mi krali krave. Možda i četiri, zaboravio sam“, dodaje naš sagovornik.

Pitamo ga da li je reagovala policija?

„Prijavio sam, ali ništa. Pa, šumu nam posekoše, a policija gleda i ništa ne preduzima. Ako možete, kažite im vi“, završava svoj monolog jedan od mlađih meštana Slivova i odlazi u svoju kuću. Nije želeo ni da ga slikamo. Bolje je tako, reče nam.

Na sve češće krađe i neefikasnost policije žale se i komšije Albanci.

Mustafa Mućaj, novinar iz Prištine je pre pet godina kupio plac i napravio vikendicu na padinama Koznice. Zadužio se prilično, podigao kredit, sredio kuću i dvorište.

“Posle bučne i zagađene Prištine, mislio sam da vikende provodim u seoskoj idili Slivova, ali sam se prevario. Mnogo sam razočaran. Sve su mi ukrali, ama baš sve, i u kući i oko kuće. To rade siromašni Albanci. Nažalost, ljudi nemaju posla, pa kradu kako bi preživeli. Znam ko su lopovi, ali sam nemoćan da im se suprotstavim. Tri puta sam zvao policiju, ali su lopovi i dalje na slobodi”, vidno uzbuđen nam priča Mustafa, naglašavajući da lopovi ne biraju da li je neko Srbin ili Albanac.

Hektar zemlje 700 evra

Foto GračanicaOnlajn: Seča šume

 U zaseocima u ataru Slivova nekada je živelo oko 700 Srba. Sada ih je ostalo pedesetak. Neki su otišli ostavljajući svoja imanja i kuće, odakle im sada nepoznati ljudi skidaju prozore, vrata, seku kablove za struju. Ima i onih koji su prodali. Meštani kažu, “budzašto”. Skoro je jedan prodao 10 hektara imanja za 7.000 evra. Morao valjda, dodaje Ljiljana P. Šta će, kako da živi ovde?

„Mi moramo, ali još malo. Kakav je ovo život?“, pita se onako, kao za sebe četrdesetogodišnja Ljiljana, koja kaže da sa prvim sumrakom zaključava vrata i od kuće i od štale.

Foto GračanicaOnlajn: Novi vlasnici ogradili svoje imanje

„Od kada je 1999. godine, ubijeno četvorica Simića, a posle rata još dvojica iz Slivova, bojimo se. Kada bi se bar to otkrilo…Ali ništa se o njima ne zna. Bilo je i silovanje jedne starice, ali to nemoj da pišeš. Znaće da sam ti ja rekao“, dodaje meštanin iz susednog sela, koji je radoznalo došao da vidi ko smo. Mislio je, kaže, da je neko iz opštine, imao bi svašta da im priča.

U ataru sela Slivovo, veliko gradilište. Niče novo naselje, kućerine i ogromne vile. Nove komšije Albanci žele da od Slivova naprave lepo mesto za život. Srbi, koji su do pre samo nekoliko godina činili većinu, odlaze ili u novi ili na onaj svet. Čitav potez, kako kažu meštani, kupili su neki važni ljudi.

„Ne bih ja sada o njima. Oni nas ne diraju, ali mogu da nam pomognu kada bi hteli. Ali kome smo mi važni?“, reče jedan meštanin koga smo sreli uz put.

Pokušali smo i mi da intervjuišemo nekoga “od tih važnih ljudi”. Čim smo se približili, zatvarali su kapiju ispred nas, odmahujući rukom.

Foto GračanicaOnlajn: Česta slika u Slivovu

Vraćajući se novim asfaltnim putem iz najnovijeg i najlepšeg naselja u Slivovu, u kome ne žive Srbi, srećemo i Srbu. Upravo je pošao na posao u Gračanicu. Oženio je Albanku iz Tirane i sada čekaju bebu. Ima još dvojica komšija čije su mlade iz Albanije. A snajke naučile srpski i lepo im je tu, kaže nam jedna od njih koja je došla pre dve godine. Nije joj najjasnije zašto se Albanci i Srbi svađaju. Ima mesta za sve, kaže.

Mi potvrđujemo.

Samo da Nikola progovori!

Mali Nikola i njegova dva starija brata čine većinu učenika u Slivovu, u isturenom odeljenju O.Š Sveti Sava, koju pohađa samo pet đaka. Dečaci imaju i starijeg brata srednjoškolca, koji u školu ide čak u Guštericu, u opštini Gračanica i putuje svaki dan. Žive u potpuno neuslovnom smeštaju, a jedini izvor prihoda je očeva plata koju zarađuje u Komunalnom preduzeću u Gračanici.

Tri sobe za četvoricu mališana, mamu i tatu i bolesnu baku… Zemljani pod, stari nameštaj, pocepana posteljina. Nemaju ni zimske jakne, ni čizme. Nisu nam to rekli, sami smo videli.

Foto GračanicaOnlajn: Nikola Stanković

„Imamo šta da obučemo. Samo Nikola, koji ima već šest godina, ne govori još. Ima neki problem, treba mu lekar. Ali sve razume i posluša nas sve što mu kažemo“, kaže nam četrnaestogodišnji Aleksa.

Pokušavamo i mi da uspostavimo kontakt sa Nikolom, pitamo da li je maca u dvorištu njegova. Kaže: “Da“ i to je sve.

Kod lekara su ga vodili, jedanput. Kaže majka Biserka, nema čime, ne zna kuda. Čula je za logopeda, zna da bi Nikoli logoped pomogao, ali kako da ide svaki dan u Gračanicu?

Dogovaram se sa svojim kolegama da nešto uradimo. Ne znam šta, ali mora da se pomogne Nikoli. Treba mu logoped i svakodnevne vežbe. Inteligentan je, veseo, nasmejan.

Stankovići drže četiri krave, desetak koza, isto toliko ovaca i dvadesetak kokošiju. Psi su nezaobilazni. Boje se, kažu, krađe. Čime će da hrane decu, ako im ukradu stoku?

Foto GračanicaOnlajn: Braća Stankovići čuvaju stoku

 „Mi smo povratnici, jedini u Slivovu. Vratili smo se posle godinu dana izbeglištva, 2000.godine, ali ništa nismo dobili, ni od opštine, ni od ministarstva.

„Sada, posle šesnaest godina“, priča Negovan Stanković, „obećali su da će da nam naprave kuću“.

Imaju Stankovići lep plac, malo niže od ove stare kuće. Tu bi želeli da imaju novu kuću. Ne mora da bude velika, a radili bi i baštu.

„Imam mleka, sira, kajmaka, imali bismo tako i povrća“, sada već kroz osmeh priča majka Biserka (35). Ipak, izbegava naš pogled, stidi se što nije lepše obučena, ali nema se. Nemaju deca ni zimske jakne, primećujemo, a Biserka odgovara:

„Sreća je pa prođe zima!“

Foto GračanicaOnlajn: Kuća Stankovića

Gledajući i majku da ne kaže nešto zbog čega bi se stideo, dvanaestodošnji Nenad, onako usput prommrlja da nisu ni ove godine dobili novogodišnje paketiće. Sledeće godine će da bude veliki, ali slatkiše voli.

„Donese tata ponekad iz Gračanice bombone, nekad i čokoladu“, kaže nam uz pitomi osmeh.

Tablet i moderni telefon je video kod jednog komšije. Želeo bi i on, ali imaće, kaže nam, kad poraste.

Pitamo na odlasku Biserku, možemo li da pomognemo nekako. Sleže ramenima zamišljeno i uzdahnu:

„Samo da Nikola progovori!“


Ministarstvo za povratak i zajednice spremno da pomogne

“Ministartvo za povratak i zajednice je spremno da odmah počne izgradnju kuće za porodicu Stanković. Problem je što opština Priština još uvek nije izdala dozvolu za gradnju”, rekao je za naš portal ministar za zajednice i povratak u Vladi Kosova Dalibor Jevtić, naglašavajući da će lično da pomogne da opština izda građevinsku dozvolu.

Nenad Miladinović, odbornik u SO Priština, obećao je da će se već početkom sledeće nedelje sastati da ministrom Jevtićem, da bi zajednički rešili eventualne administrativne probleme i kako bi Stankovići dobili novu kuću što pre.

Nema prodavnice, organizovaog prevoza, ni lekara

U Slivovu, selu udaljenom petnaestak kilometara od Gračanice, isto toliko od Prištine i nešto manje od Novog Brda, nismo videli nijednu prodavnicu. Meštani namirnice kupuju ili u prodavnici na ulazu u selo pokraj magistralnog puta za Gnjilane ili u Gračanici.

Imaju ambulantu, u koju ne dolazi lekar.

Nema ni srpskog telefonskog signala, niti je organizovan prevoz do sela.

Za sve što im treba, idu u Gračanicu i u Mitrovicu. U Prištinu, kažu meštani, retko ko ide. Samo kad se mora.


Foto GračanicaOnlajn: Novoizgrađene kuće i nov put

Novi asfaltni put je napravljen do svakog zaseoka u Slivovu. Za koga, pitaju se meštani.


(Ova reportaža je deo projekta „Život na manjinski način“, koji je podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo iz Prištine. Stavovi, zaključci i preporuke, izrečeno u reportaži, ne izražavaju neophodno i stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo).


Anđelka Ćup – Ivan Miljković

Fotografija: Vladislav Ćup

Save

Save

Save

Save

Save