Donja Brnjica: Džabe asfalt, rasveta i trotoari, od toga se ne živi

Фото ГрачаницаОнлајн: Улаз у Брњицу из правца Газиместана

Фото ГрачаницаОнлајн: Улаз у Брњицу из правца Газиместана

„Nekada je u vlasništvu Srba bilo blizu 400 hektara zemlje u ataru sela Donja Brnjica. Sada je ta površina prepolovljena“, kaže nam Nenad Miladinović, odbornik u Skupštini opštine Priština. Seoska ambulanta, koja radi po zdravstvenom sistemu Republike Srbije, ima zubarsku stolicu, u selu živi diplomirani stomatolog, ali ne može da radi jer je na snazi odluka Vlade Srbije o zabrani zapošljavanja u državnoj službi. Posla nema, obećavaju ga i jedni, i drugi pred izbore, i kosovske, i srpske, kažu meštani Donje Brnjice. Zbog brze vožnje kroz selo i nepoštovanja ograničenja brzine, meštani traže video nadzor.

Novi asfaltni put, ulična led rasveta, škola, ambulanta, crkva, tri prodavnice… To je ono što prvo primetite kada uđete u Donju Brnjicu, selo koje se nalazi na udaljenosti sedam kilometara severno od Prištine, na putu prema Podujevu.

Foto GračanicaOnlajn: Nove kuće odudaraju od seoskog ambijenta

Skupoceni automobili na seoskom putu ne mogu proći neopaženo, kao i nove, uglavnom dvospratne kuće, novih komšija Albanaca. One poput pečuraka posle kiše niču na prodatoj zemlji nekada u vlasništvu Srba, a po velični i luksuzu, odudaraju od ostatka seoskog ambijenta.

„Nekada je u vlasništvu Srba bilo blizu 400 hektara zemlje u ovom ataru. Sada je ta površina prepolovljena“, kaže nam Nenad Miladinović, odbornik u Skupštini opštine Priština.

On je jedini Srbin u Skupštini opštine Priština. U početku je bilo problema u saradnji sa kolegama Albancima, kao i sa lokalnom samoupravom i sa prvim čovekom grada, Špendom Ahmetijem, ali sada je ta saradnja baš onakva kakva bi i trebalo da bude, priča nam odbornik Miladinović.

„Niko nije verovao da će jedan pripadnik Srpske liste i jedan pokreta Samoopredeljenje moći da sarađuju. I zaista, u početku nismo, ali sada je ta saradnja na najvišem nivou. Gradonačelnik uvek ima vremena da me primi i da zajedno rešavamo probleme srpske zajednice u našoj opštini. Koji god sam problem predočio, ili je rešen, ili se rešava“, nastavlja Miladinović, ali i dodaje da i dalje ne odustaju od ostalih neisplaćenih nadoknada za štete od poplava koje su u novembru 2016. godine pogodile ovo selo. Potok Butovac koji, kada nema obilnih padavina izgleda bezazleno, tada se izlio i načinio štetu domaćinstvima, čije su kuće tik uz njegovo korito.

„Uskoro počinjemo sa čišćenjem korita Butovca, od Bariljeva do Sićeva, jer jedino tako problem može da se reši. Počinjemo sa asfaltiranjem svih seoskih ulica, izgradnjom tri mosta, izgradnjom nove kanalizacije, trotoara…. Za ove investicije u Donjoj Brnjici, sredstva su obezbeđena i radovi će uskoro početi“, dodaje odbornik Srpske liste u Skupštini opštine Priština.

Foto GračanicaOnlajn: Nenad Miladinović, odbornik u SO Priština

Slušajući odbornika, čini se da drugih većih problema u Donjoj Brnjici i nema. Ali, zašto onda ljudi odlaze, pitamo se? Zašto je broj Srba u ovom selu prepolovljen, a na prste jedne ruke se mogu prebrojati u susednim selima, Devet Jugovića, Gornja Brnjica i Lebane? Grad Priština je priča za sebe…

U Donjoj Brnjici je od blizu hiljadu Srba, koliko ih je živelo pre oružanih sukoba na Kosovu, ostalo nešto više od 500. U gradove u užoj Srbiji, otišla je polovina Brnjičana. Mladi, u potragu za poslom, stari za svojom decom…

„I od ovih koji su ostali,  trećina živi na relaciji uža Srbija – Kosovo. To su oni koji rade ovde, u zdravstvu ili prosveti. Pedesetak starijih ljudi zimu prezimi u nekom od gradova u centralnoj Srbiji, a sa proleća dođu ovde“, priča nam pedesetogodišnji Vukašin M.

Nikakav život za mlade u selu

 Da li je razlog odlaska upravo to što mladi ne vide perspektivu u ovom selu, kako nam je rekla šesnaestogodišnja B. K. i njena drugarica M.S.? Devojčice kažu da je život u ovom selu „nikakav“.

„Srednja škola nam je daleko, idemo u Laplje Selo i Gračanicu. U selu nema mesta za izlazak, a bojimo se da odemo do Prištine. A ne bi nas ni roditelji pustili“, kažu.

„Priština je za nas zabranjeni grad“, dodaje šesnaestogodišnji Đorđe i više onako za sebe sanjari: „Eh, kada bismo imali neki klub, ili diskoteku, ili barem kafić. To bar danas imaju svi, a mi – ne“.

Foto GračanicaOnlajn: Mladi Srbi iz D. Brnjice ne vide svoju budućnost na Kosovu

Stereotipi ili ne, mladi Srbi ne smeju u Prištinu. A boje se i da uveče prošetaju kroz sopstveno selo. Kažu da ih komšije Albanci, uglavnom mlađi, provociraju, ali i prete.

Sedamnestogodišnja Kristina priča da ih roditelji opominju na oprez i podsećaju na sudbinu dvojice Popovića iz njihovog sela, koji su kidnapovani posle oružanih sukoba na Kosovu. Grupa mladih koje smo zatekli ispred jedne od tri prodavnice, uglas kažu da bi najradije u centralnu Srbiju. Ako ništa, tamo barem mogu slobodno da šetaju i da odu do kafića, a ima i pozorište i bioskop.

„Potrebno nam je da policija češće patrolira kroz selo. Kada bi neko bio kažnjen zbog brze vožnje ili provociranja, bilo bi malo drugačije. Kamere za video nadzor bi bile najbolje rešenje“, predlaže meštanin srpske nacionalnosti, koji ne bi da kaže svoje ime.

Nove komšije Albanci, takođe ne žele da pričaju javno. Onako, na brzinu kažu da „ni njima ne cvetaju ruže“, nema posla, mladi odlaze u zapadne zemlje. Na naše pitanje, možemo li da ih fotografišemo, odmahuju glavom.

Nasuprot „došljaka“, Jakup Draguša, starosedelac u susednoj Gornjoj Brnjici se ne boji da javno kaže šta misli.

„Kad sam se rodio, prvo sam video komšiju, pa brata“, kaže nam Jakup, pozivajući nas sa osmehom na kafu i dodaje: „Sa komšijama živim dobro i uvek sam živeo, ali vremena su loša i ovde i u Srbiji. Mladi su nekako nepažljivi, ne samo prema komšijama, nego i prema roditeljima. I lopova ima mnogo, da li zbog siromaštva ili nečeg drugog, ne znam.“

Na kraju nam Jakup ispriča kako su nekada za vreme Drugog svetskog rata, Srbi nosili bele kape, a Albanci kačkete i kako su jedni druge spasavali od neprijatelja. Šta se dogodilo posle, zašto je ušla mržnja među dojučerašnje komšije i prijatelje, Jakup ne zna. Misli da je u pitanju politika, koja je dovela do rata, a u ratu pobednika nema i svi su razočarani.

Pitaće nas starost… ?

Mladi u Donjoj Brnjici imaju samo dečju sekciju Folklornog ansambla „Venac“, koju vodi koreograf Dragan Todorović, inače stalni član ovog ansambla. Pomenuta družina broji 35 članova koji su podeljeni u stariju i mlađu grupu.

„Broj članova iz dana u dan je sve veći, jer je to jedina razonoda ovdašnjoj deci i jedina prilika da izađu iz svog sela, prošetaju i putuju sa folkorom“, kaže Todorović.

Inače, u školi u Donjoj Brnjici do 2011. godine, radila su isturena odeljenja nekoliko srednjih stručnih škola, a sada radi samo osnovna, u kojoj 55 đaka nastavu pohađa u dve smene.

Foto GračanicaOnlajn: Roditelji ne puštaju decu samu u školu

Osnovna škola „Dimitrije Prica“ u ovom selu prvi put je počela da radi 1923. godine. Zgrada u kojoj se nalazila stara škola je srušena, a sadašnji školski objekat od 200 kvadrata izgrađen je 1975. godine. U sklopu objekta dograđena je i sportska sala, kao i objekat zdravstvene ambulante. Zahvaljujući donacijama humanitarne Organizacije „Solidarnost za Kosovo“ i Srpske pravoslavne crkve, zgrada je nedavno renovirana.

U sklopu škole je i vrtić koji pohađa blizu dvadesetoro dece.

U ambulantu dva puta nedeljno dolazi lekar. Meštani kažu da im je lekar potreban svakog dana, ali razumeju da je zbog zabrane zapošljavanja od strane Vlade Srbije, manjak lekara. Inače, ambulanta u Donjoj Brnjici funkcioniše u okviru zdravstvenog sistema Republike Srbije.

Foto GračanicaOnlajn: Ambulanta u D. Brnjici

U kući tri diplome, a niko ne radi

Ono što se čini kao apsurd, jeste da seoska ambulanta po srpskom sistemu, ima zubarsku stolicu, da u selu živi diplomirani stomatolog, ali ne može da radi upravo zbog zabrane zapošljavanja Vlade Srbije koja je na snazi.

Težinu ove zabrane na svojim plećima oseća dvadesetdevetogodišnja Gordana Popović, nezaposleni diplomirani stomatolog. Završila je i pripravnički staž, položila državni ispit, nažalost za nju posla nema. Možda bi ga i bilo negde u Prištini, ali Gordana se boji i smatra da još nije bezbedno.

„Moj otac je kidnapovan. Majka je školovala mene i dva brata. Sve troje smo završili fakultete, ali posla nema. Moja braća Goran i Aleksandar, su inženjeri, jedan elektrotehnike, a drugi informatike i niko od nas ne radi. Drugo rešenje nemamo nego da odemo u centralnu Srbiju. Nemamo od čega da živimo. Jedini novac koji nam stiže je od Vlade Kosova. Dobijamo 135 evra kao porodica čiji je član kidnapovan“, priča plavovoka Gordana, dok joj se u očima naziru suze.

Foto GračanicaOnlajn: Gordana Popović (29), nezaposleni stomatolog

Nezaposlenost upravo  najviše muči i sve druge meštane Donje Brnjice, ali su svesni da je to problem sa kojim se suočava čitav region. Ipak, nadaju se da će bar visokoobrazovani dobiti posao.

„Da će da nas zaposle, pred izbore su nam obećavali i jedni i drugi, mislim i pred srpske, i pred kosovske izbore“, priča razočarano D. Miladinović (65).

„Predstavnici Srba u kosovskim institucijama na centralnom nivou nas posećuju, ali retko. Kao što vidite, nema baš nekih velikih ulaganja sa njihove strane. Možda bi bilo, da smo u okviru neke opštine gde su Srbi većina“, dodaje medicinska sestra (40), koja ne bi da joj spomenemo ime. Kaže da se boji za posao, a danas nije baš dobro da se mnogo priča. I ono što je i na nas ostavilo najveći utisak, jeste da ljudi ne žele javno da pričaju. Boje se, kako nam kažu, da vlasti njihove reči ne protumače pogrešno.

U Donjoj Brnjici nije bilo povratka raseljenih do 2014. godine, kada je registrovano četvoro povratnika. Uz pomoć Ministarstva za povratak Vlade Kosova, izgrađena im je kuća i obezbeđeni su im osnovni uslovi za život. Pitamo ih, kako je?

„Nema posla“, odgovara mlađi čovek, „ali bar imamo krov nad glavom“.

Koordinator za povratak i reintegraciju u opštini Priština, Mustafa Neziri kaže da već dve i po godine nema prijavljenih za povratak u ovu opštinu, kako u okolna sela, tako i u sam grad Prištinu

„Ne prijavljuju se Srbi za povratak, najviše zbog toga što znaju da nema posla na Kosovu, nema novih radnih mesta. Takođe, međunarodne orgaizacije koje se bave povratkom i zbrinjavanjem raseljenih i povratnika, smanjile su svoje budžete i aktivnosti. Ipak, mi zajedno sa Ministartsvom za povratak i zajednice radimo strategiju i pravilnik za povratak, koji će uskoro biti ponuđen odbornicima na usvajanje. Pravilnikom je predviđeno i zaposlenje eventualnih povratnika“, kaže Neziri, dodajući da se opština mnogo više bavi Albancima koje zemlje Zapadne Evrope vraćaju, jer su u njih otišli „na crno“.

Foto GračanicaOnlajn: Neasfaltirane ulice u D. Brnjici

Kako su nam rekli Srbi, meštani Donje Brnjice, međuetnički odnosi su dobri. Danas, Srbi i Albanci nisu tako veliki prijatelji kao nekada, ali žive jedni pored drugih, kaže nam vlasnik jedne od prodavnica u selu, dodajući: „Dobro je. Kako je bilo, dobro je. Nije loše. Živimo…“

I žive, okupljajući se u seoskim prodavnicama i u crkvi Svete Trojice, pogleda uprtog u Beograd, ali i u Prištinu, čekajući bolje dane, kada neće biti važno kako se neko zove i koje je vere ili nacije. Žive, nadajući se da sa novim danom neće ostati još neka napuštena ili prodata srpska kuća i kada će nići neka nova fabrika, u kojoj će mladi pronaći posao. Kažu nam, džabe asfalt, rasveta, trotoari, od toga se ne živi.


Za ar plaćaju i tri hiljade evra

This slideshow requires JavaScript.

Za ar zemlje u ataru sela Donja Brnjica, Albanci su plaćali od 200 do hiljadu evra, u zavisnosti od udaljenosti parcele od puta, a za atraktivnije parcele, od 2.500 do 3.000 evra po aru.

(Ova reportaža je deo projekta „Život na manjinski način“, koji je podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo iz Prištine. Stavovi, zaključci i preporuke, izrečeni u reportaži, ne izražavaju neophodno i stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo).


Anđelka Ćup

Fotografija: Vladislav Ćup

Save

Save

Save