Priština, grad u koji Srbi odlaze na rad i u šoping, ali izbegavaju da tu žive

Фото ГрачаницаОнлајн: Боро и Рамиз

Фото ГрачаницаОнлајн: Боро и Рамиз

Pre oružanih sukoba, u Prištini je živelo više od 40 000 Srba, danas ih je jedva tridesetak. Bar deset puta je više onih koji rade u međunarodnim i kosovskim institucijama u glavnom gradu. Ispred prodavnice, devojka „kao da je izašla iz nekog modnog časopisa, „Ne znam srpski, ali izvolite, ako ste mušterija, sporazumećemo se“.

Srbi, „dnevni“, koji su u gradu tokom pet radnih dana od 8 do 16 časova i „nevidljivi i nečujni“, odnosno oni koji su odlučni da ostanu na svome, svesni da zbog te svoje odluke svojim životima plaćaju ceh istoriji. Jedino ovako, praveći grubu podelu ili poređenje, možemo opisati koliko je Srba danas u Prištini i zašto ih i dalje ima u glavnom kosovskom gradu.

U centru grada, u ulici Ljuana Haradinaja, nekada Kragujevačkoj, nalazi se zgrada glavne policijske stanice. Pored samog ulaza u nju, bordo obojen deo fasade, spuštene zavese i zatvorena vrata. Kada smo pokucali i ušli, našli smo petoro starijih ljudi, koji su tiho razgovarali u maloj prostoriji. U prostoriji koja pripada Centru za mir i toleranciju, ali je ustupljena ambulanti Doma zdravlja u Ugljaru, mnogo saksija cveća, dva troseda, sto, pet-šest stolica, na zidu Karađorđev portret i ikona Svetog Save. Nisu nam se obradovali stari Prištevci, Srbi, koji nisu nikada odlazili iz svojih kuća i stanova.

Foto GračanicaOnlajn: Prostorije Centra za mir i toleranciju

„Zašto pitate koliko nas je, zar je to važno? Ima nas, eto vam odgovora“, ljutito i tužno u isto vreme, odgovara nam starina od 80, možda i koju godinu više. On i supruga nisu odlazili iz grada, u kome su pre njega živeli, njegov otac, deda i pradeda. Neće pred kameru, ne dozvoljava da snimimo izjavu, ni njegovu, ni njegove nekoliko godina mlađe supruge. I ona se slaže. Kaže nam da su im novinari samo stvarali probleme. Nekada su objavljivali nešto što nisu rekli, nekada su izvlačili sopstvene zaključke, ali su uvek pitali, kao i mi: „Koliko ima Srba u Prištini“.

Ovo pitanje ih, kažu, najviše boli, jer ne žele da budu deo bilo kakve statistike.

Slavica Stolić, službenik za zajednice u opštini Priština, takođe ne zna tačan broj Srba koji žive u Prištini, iako ih kako kaže, obilazi svakog meseca.

Foto GračanicaOnlajn: Slavica Stolić

„Ne dolazi baš svakog meseca“, odgovara medicinska sestra iz Prištine, koja sa porodicom živi u ovom gradu, a koja takođe ne želi da kaže svoje ime, niti da se fotografiše. Jedino ko ih obilazi je doktorka Slavica Čanković, nastavlja, koja od kraja rata vodi brigu o njihovom zdravlju, nabavlja im lekove.

Kako saznajemo u opštinskoj administraciji, ima nekoliko Srba koji su socijalni slučajevi i nemaju adekvatan smeštaj, ali nažalost, nisu na spiskovima za stanove namenjene socijalno ugroženim porodicama. Stolićeva, službenica za zajednice nam objašnjava kako da dođemo do barake u kojoj živi Živka Lukić. Odlazimo u barake u blizini gradskog stadiona i zatičemo oronule objekte između velelepnih novih višespratnica. Živku nismo našli

„Otišla je u Gračanicu po lekove!“ kaže njena komšinica Albanka, koja ne želi da kaže svoje ime, ali pristaje da razgovara sa nama. Priča nam na perfektnom srpskom jeziku, da je bivša socijalna radnica, da im u barakama i nije tako loše. Imaju vodu i struju, dodaje i nastavlja:

„Nadam se da će nam opština dodeliti stanove, jer su ove barake predviđene za rušenje. A sa Živkom živim dobro. Pijemo kafu, pričamo“. Pričaju o svemu, osim o politici, dodaje uz osmeh.

Ovo je Kosovo, morate da pričajte albanski

Foto GračanicaOnlajn: Bulevar Majke Tereze

 Ako pitate Albance u gradu ima li mesta za Srbe u Prištini, većina će vam odgovoriti da ima mesta za sve ljude koji misle dobro Kosovu.

„Ko nije okrvario ruke i ko priznaje Republiku Kosovo, treba da živi ovde i treba da se vrati“, kaže nam na šetalištu, u ulici majke Tereze, šezdesetogodišnji Naim, koji ne bi pred kameru. Uglavom, srpski u Prištini razumeju i pričaju ljudi stariji od 50 godina. Mlađi ili ne znaju, ili ne žele da ih išta podseća na Srbe.

Momak koji otprilike ima dvadesetek godina i koji radi u jednoj prodavnici obuće u blizini Narodnog pozorišta u Prištini, na naše pitanje da li zna srpski, odgovara ljubazno na engleskom:

„Ne znam srpski, ali možemo na engleskom“.

Ispred prodavnice, devojka „kao da je izašla iz nekog modnog časopisa“, na isto pitanje odgovara: „Ne znam srpski, ali ako ste mušterija, sporazumećemo se.“

Foto GračanicaOnlajn: Zgrada opštine Priština

Nažalost, na neprijatnost smo naišli na ulazu u zgradu opštine Priština. Kada smo se obratili na srpskom, momak na ulaznim vratima, u uniformi opštinskog obezbeđenja, drsko nam je odbrusio: “Govorite albanski, ovo je Republika Kosovo, nije Srbija“. I posle sedamnaest godina od završetka oružanih sukoba, ostala je ta netrpeljivost i nerazumevanje.

Crkva, nezavršeni hram i gradsko groblje, jedini tragovi Srba

Priština niti podseća, niti liči na grad u kome su nekada trećinu stanovnika činili Srbi. Osim dve crkve, obnovljene Sveti Nikola, nedovršenog hrama Hrista Spasa i nesređenog groblja, na kome je polovina nadgrobnih spomenika porušena, drugi srpski tragovi jedva da su vidljivi. Nekoliko desetina puta ih je više na groblju, nego živih.

U biblioteci nema knjiga na srpskom, a i da ih ima, ko bi ih čitao? Tri porodice iz zgrada nekadašnjeg „JU programa“, jedna u blizini pomenute crkve Svetog Nikole ili Drmončići, čija kuća je još uvek u Kozaračkoj ulici, ne posećuju biblioteku. Još malo pa će dve decenije kako izlaze samo kada moraju i sa prvim sumrakom spuštaju roletne i zaključavaju vrata.

Foto GračanicaOnlajn: Narodna biblioteka u Prištini

Crkva Svetog Nikole je bila spaljena i uništena za vreme martovskog pogroma 2004. godine, sada je obnovljena i u parohijskom domu živi sveštenik sa porodicom. Druga pravoslavna crkva, nedovršeni hram Hrista Spasa u centru Prištine, u blizini biblioteke i Prištinskog univerziteta, kamen je spoticanja i razlog za sukobe između Srba i Albanaca. Od 1999. neprekidno je skrnavljena, pretvarana u smetlište, javni ve-ce, paljena. Skoro su je monasi i sveštenici sredili i i u njoj služili prvi put Božićnu liturgiju, ali je to izazvalo proteste albanskih studenata. Do duše, protesti nisu bili masovni, bilo je više policajaca i novinara, nego demonstranata.

„Ovo je spomenik Miloševiću i pokazatelj svih zala koje je učinila Srbija albanskom narodu. Protestvovaćemo sve dok se crkva ne sruši ili joj se ne promeni namena“, kaže predsednik Studentske demokratije, organizacije koja organizuje proteste, Madžid Ramuša.

Foto GračanicaOnlajn: Demonstracije studenata ispred hrama Hrista Spasa

Studenata je u Prištini mnogo, a mladih do 25 godina, na Kosovu je, po podacima Centralnog statističkog zavoda više od 50%. Stopa nezaposlenosti se kreće između 50% i 60%, ali se na ulicama to ne primećuje. Skupoceni automobili, puni kafići. U baštama kafića, ne retko ćete čuti srpski. To su na kafu ili ručak izašli Srbi koji rade u kosovskim i međunarodnim institucijama. Većina ih stanuje u okolnim srpskim selima.

Anamari Repić, novinarka Radio televizije Kosova, živi u Prištini. Stanuje privatno, od 2000. godine i kaže da Srbi i Albanci ovde žive jedni pored drugih, iako su im problemi slični.

„Život u ovom gradu, kao i svuda na Balkanu, karakterišu problemi, od onih osnovnih koji se tiču servisnih potreba pa do pitanja identiteta. Ja živim u stanu, za koji plaćam kiriju, u širem centru grada. Najveći problemi su to što gradske službe ne čiste ulice, nema vode posle 23 sata, nema ulične rasvete, iako smo u centru i pored gradskog parka, kao i haotična gradnja, pa su zgrade zbijene jedna do druge“, u tri rečenice nam Anamari nabraja probleme, uz poruku da je to rešivo vrlo lako.

„Moram reći da do sada, iako moje komšije znaju ko sam, znaju da sam novinarka, prepoznaju me, a sada me i bolje poznaju, zbog činjenice da sam Srpkinja, problema nije bilo. U Prištini imam prijatelje, nama nije važno koje smo nacije, već da li se razumemo, da li možemo uz kafu i vino da razgovaramo, da se poverimo i da se raspravljamo, ako treba“, nastavlja Ana.

Jezik je jedan od najvećih problema za Srbe koji žive ili žele da žive u Prištini.

„Pojedinac koji zna engleski, može opstati. Ali jedna srpska porodica sa decom ovde ne može da živi. Gde bi školovali dete, gde bi ga vodili lekaru, u kakvim bi kulturnim aktivnostima dete učestvovalo?, pita se na kraju Anamari Repić i, onako više za sebe, dodadaje da su za sve krivi političari koji podstiču ljude na nepoverenje i mržnju.

Foto GračanicaOnlajn: Gradonačelnik Prištine Špend Ahmeti

Prvi čovek Prištine, gradonačelnik Špend Ahmeti kaže da je opština spremna da otvori u gradu školu na srpskom.

„Ukoliko se ukaže potreba i ima dece, otvorićemo školu ili odeljenje na srpskom“, kaže nam Ahmeti.

Nažalost, nema potrebe, preostala tri đaka koji žive u Prištini, putuju u školu u Laplje Selo i Gračanicu. Opština Priština iz svog budžeta plaća prevoz, tvrdi gradonačelnik.

A da su političari krivi za loše međunacionalne odnose, potvrđuje i R.M., Albanac iz Prištine.

„Političari su nas posvađali. Ja sam imao komšije Srbe, sada su otišli u Smederevo. Čujemo se telefonom. Prodali su stan i otišli, a lepo smo živeli“.

Od Srba u Prištini, danas su ostali samo tragovi, a najviše ih je na groblju, koje je u vreme Zadušnica najposećeniji deo grada.Tada autobusima iz centralne Srbije dolaze Petrovići, Šoboti, Trajkovići, Đurovići…, ali se istim autobusima i vrate u gradove centralne Srbije, u kojima su našli neke nove komšije.

Foto GračanicaOnlajn: Srpsko groblje u Prištini

Pre oružanih sukoba, u Prištini je živelo više od 40 000 Srba, danas ih je jedva tridesetak. Bar deset puta je više onih koji rade u međunarodnim i kosovskim institucijama u glavnom kosovskom gradu. Ako izuzmemo vreme koje u pauzama za ručak ti Srbi provode po kafićima i restoranima ili vreme koje odvoje za šoping u nekom od trženih centara, boravak Srba u gradu se svodi na desetak sati dnevno.

Statistici ne moraju da veruju ili robuju svi, ali ona nedvosmisleno pokazuje koliko danas na Kosovu Srbi imaju od grada, čiji su deo bili i čiju su istoriju vekovima ispisivali. A i grad je njih zaboravio.


(Ova reportaža je deo projekta „Život na manjinski način“, koji je podržala Kosovska fondacija za otvoreno društvo iz Prištine. Stavovi, zaključci i preporuke, izrečeni u reportaži, ne izražavaju neophodno i stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo).


Anđelka Ćup

Save

Save

Save

Save