Преглед недеље: Ситна књига из енклаве, од Ваведења до Сретења, многа дела и недела изађоше на видела…

Дуго ме није било да опишем недељу за нама. Верујте, није то зато што сам запала у неку врсту летаргије, нити сам заспала дубоким зимским сном, не региструјући шта се око мене збива. То је зато што сам пустила да видим докле ће то да траје…

Знате кад се дете, коме сте све приуштили у животу, те није ни гладно, ни голо ни босо, већ задовољно свиме и свачиме, почне хистерично по кући да се баца и вришти? Ви га пустите, не желећи да реагујете и чекате да видите докле ће то да потраје. А оно, траје и траје… и онда схватите да је време да прибегнете некој од васпитих мера или ћете ону традиционалну: „батина из раја изашла“ или ову новокомпоновану разговором, благим или строгим укором. Тако је то у животу … родитељи са децом, новинари са политичарима, игре без граница, морала и скрупула.

Убиство, тумачење и чувено српско: сви све знамо….

Било је догађаја о којима је новинарско перо имало много тога да каже, али било је и оних који су ме натерали да занемим. Убиство Оливера Ивановића ме је запањило и растужило до неба, али сматрам да људи, нарочито не они из наше бранше, не би требало да пишу и говоре о тако страшном догађају, без аргумената и доказа. Зато, из поштовања према убијеном Оливеру и његовој породици, о томе нисам написала ни реч.

Пише: Анђелка Ћуп

Оливер је сада на неком лепшем месту, где нема мржње и зависти, а ми смо и даље на Косову (и Метохији), Аутономној покрајини или Републици, свако може да тумачи онако како му његова национална осећања налажу. Баш као Бриселски споразум, свако га тумачи како му драго, што га више тумачиш, све ти је мање јасно.

Ко успије да посвађа два ока у глави, Косово ће с Монтенегринима моћи да растави

Враћам се сада на мој осврт на протеклу недељу, коју су обележили Дан независности Косова (и Метохије), самопроглашеног или проглашеног и обележавање Дана државности Србије (са Косовом или без њега, са Метохијом или без ње). У протеклој недељи су нас посећивали и европски и светски званичници. Ипак бих ја издвојила само једну, посету премијера Црне Горе Душка Марковића. Ко не зна, Црна Гора је она држава која ће послати три официра у мисију КФОР на Косову (и Метохији).

Дође господин Марковић, прошета се црвеним тепихом поред постројене „косовске гарде“ и храбро изјави да његова држава нема проблема са Косовом (Метохију не помену), да су то две пријатељске земље итд. Нећемо о томе да ли је у свечаном строју који га је поздрављао, био можда неко од оних који су пуцали у Марковићеве сународнике, је л’ то не знам и то захтева истраживање и полицијске и судске доказе. Марковић је подржа косовску независност и европске интеграције пријатељске му државе, ни не трепнувши на једно од она два ока, која су одавно посвађана. Ако ме питате какве везе имају очи са политиком, не знам… али ми се све време кроз главу мотају стихови песме:

„Ко успије да посвађа два ока у глави,

Србију ће с Црном Гором, моћи да растави.“

Или сам ја то тако хтела, или се то само мени тако учинило, ал’ гледајући поносног Марковића за говорницом у Приштини, у том за њега поносном тренутку, у његовом погледу прочитах мисао:

Очи моје поносите,

низашта ме не кривите….

Нисам хтио, наредили тако.

‘“Не можеш да будеш мало трудан, или јеси или ниси“, рече један од бивших политичара, који као и многи пре и после њега, на крају заврши на месту саветника или заменика министра или аналитичара,не сећм се више. А ђубриште историје.. не, не, не то поређење је само за предизборни маркетинг.

Дакле, јесам за толеранцију и поштовање, јесам за пријатељске односе свих људи на кугли земаљској, али Црногорци, по косовском уставу не постоје, колико ми је познато, а познато ми је. До душе, већина их је прогнана, али их има још неколико у различитим деловима Косова, али и у Метохији, коју су заборавиле и црногорске, и српске и косовске власти. О онима из белог света, који нам „скројише капу“, не би требало трошити речи. Обећаше косовски званичници малопре споменутом Марковићу да ће Црногорци коначно да буду признати као заједница у Уставу Косова. Неко написа на друштвеним мрежама да је управо сада време за то. Мени се чини, ако смем да приметим, а смем, да је време одавно прошло. Просто нисам могла да верујем да господин Марковић није питао како живе његови сународници у Љевоши, Сиги, Брестовику, Белом Пољу, Гораждевцу и диљем Метохије, којима непознати починиоци пале летину, уништавају баште и куће. Заборавио је изгледа да их обиђе, да му барем кажу своју муку. А могао је, било би им лакше да се некоме изјадају. А можда и није заборавио, можда и не зна где живе, није било никога ко би му показао. А како би их и видео, кад је морао да их погледа баш оним српским оком на које је зажмурио и с којим се завадио?

И последње питање за господина Марковића, премијера Црне Горе. Да ли знате, господине Марковићу, да је на Сретење Господње, у цркви у Пећи, осим свештеника, његове супруге и деце, био само мој колега Дарко из Гораждевца? Остали Срби и Црногорци нису били на празничној литургији. Нису смели или су изгубили наду и веру?

Наравно, не очекујем одговор на ово питање, јер сигурно да није био обезбеђен тумач како би господину Марковићу превео ово моје питање на црногорски језик. Стварно, питам се и како су моје колеге из српских редакција успеле да разумеју говор премијера Монтенегра?

И тако… оде он назад у Подгорицу, у коју је модерно да се сада путује путевима НАТО-а, авионом или преко Албаније, тако да су метохијске повратничке средине за Монтенигрине, забити или Потемкинова села.

Гори Косово, ал на застави

Ако су Срби и Црногорци изгубили наду у боље сутра, јер их је сваким даном све мање, шта се дешава са нашим комшијама Албанцима и њиховом надом? Десет година од стварања самосталне државе, а поједини Албанци спаљују косовску заставу у центру Гњилана. Државну, ону жуту на којој је мапа Косова на плавој полеђини, са шест белих звездица. Не желе је. Хоће црвено – црну, ону са орлом, албанску. Зашто, није тешко закључити. Жеља за такозваном великом Албанијом постоји, али није само то. Разочарани су Албанци, наше комшије. Највиша стопа незпослености у Европи, владавина права на ниском нивоу, мито и корупција на сваком кораку. Није то моја анализа, већ међународних организација, невладиних и владиних. Европска унија је осим фамозне демаркације границе са Црном Гором, управо то поставила као услов за даљи напредак Косова и Метохије) у евроатлантским интеграцијама.

Фото А. Марковић; ГрачаницаОнлајн

Борба против криминала и корупције, али приметна – то је оно што европска администрација тражи од власти Косова (и Метохије). Називање именима и презименима људи који су у косовској власти, законодавној или извршној, а криминал и корупција им је занимање, то су поруке које стижу у Приштину. Оптужени и осуђени за те две „болести“ недостају грађанима. Превише им је 21 министар и по најмање пет заменика у сваком министарству, превише им је што сваки заменик има по још толико саветника (макар били и Срби и Црногорци), углавном партијских другова, коалиционих партнера и браће од тетака и стричева. Радо би људи радили у фабрикама, али фабрика ни на видику. Радо би, осим националистичких, чули неки економски програм, али нема. Зато би, и десет година после проглашења независности Косова (и Метохије), 60% Албанаца радо отишли одавде. У Европску унију или било где, само да се не гуше у криминалу, али и у загађеном ваздуху у Приштини и околини.

Гуше се, Бога ми, сви грађани Косова (и Метохије). Само је занимљиво да се као некада, опет јавља једнонационално тровање. А знате зашто? Зато што Срба нема у градовима, па се мање гуше у својим селима или енклавама, како српска села неправилно називају моје колеге, али и политичари. А можда и није неправилно? Иначе, реч енклава значи, територија једне државе на територији друге државе. Е сада просудите сами шта је правилно.

Љуби буџет „државни“ више но ближњега свога

Кад смо већ код Срба, Српска листа плус Самостална либерална странка, склопише коалициони споразум ( не знам да ли су га и потписале), са Рамушом Харадинајем, Фатмиром Љимајем, Хашимом Тачијем и Беџетом Пацолијем. Дружина занимљива, нема шта. Али, то је било одавно, још прошле године, па смо скоро и заборавили. Толико су Срби неприметни у тој Влади Косова (и Метохије), која је велика скоро као кинеска, да нас само повремено подсете да су ту и да нису декор, као кад рецимо устану у знак одавања почасти борцима УЧК (ОВК).

То што им скупштинска служба искључи превод када се одаје почаст погинулим и умрлим припадницима такозване Ослободилачке војске Косова, па они, не знајући албански језик, устадоше да одају пошту минутом ћутања, наше „недекорисане“ представнике је веома разљутило.

И Бога ми, наљутише се они и запретише да неће да учествују у раду највишег законодавног тела једне државе или покрајине (како је често зову представници Српске листе и Србије), ако се не поштују њихова права, али и права народа који представљају. Била је то идеална прилика да се мало замрзну, као некада, али температура никако да сиђе испод нуле. Добре плате им доделио господин Рамуш, дневнице нису мале, ту су службени аутомобили, посао за фамилију. Закључак, није још време за замрзавање. Треба купити још коју некретнину у мајци Србији, али и обезбедити место у институцијама Републике Србије, ако се, не дај Боже, замрзну или изгубе поверење оних који су их ту поставили. До тада ће трпети и непоштовање закона, седеће испод грба и заставе државе коју не признају, полагаће различите заклетве и заклињаће се на верност држави која за њих као не постоји. Што се буџета непостојеће државе тиче, то је већ друго питање. Буџет признају и допада им се. Она народна да пара врти где бургија неће, овде би добро „легла“, али ја бих додала, ако смем, а смем, „љуби буџет свој више него ближњега свога“.

Сретење, дан без сретања Срба по српском и Срба по косовском систему

Да ли су били представници Срба на пријемима приликом десетодневног обележавања независности државе у чијим институцијама раде, а која је за њих фантомска, не знам. Нашао се по неко, али немам фотографију да то документујем, па ћу рећи да нису. Међутим, нешто друго ме је заиста зачудило. Ниједан министар у Влади, нити посланик у Скупштини Косова (и Метохије), ниједан заменик или заменица, не дођоше на отварање Српског културног центра у Приштини.

отворен Српски културни центар, Фото: В. Ћуп, ГрачаницаОнлајн

Ко не зна, подсетићу да је на Сретење Господње, на Дан државности Србије, у коју се исти заклињу (уствари више се заклињу у њеног председника), не дође на литургију у обновљену цркву Светог Николе, нити на отварање Српског културног центра у згради Дома митрополије, коју је Епархија рашко-призренска са муком вратила од Агенције за борбу против корупције, која ју је била узурпирала. Замислите, они који се наводно боре против корупције, били су узурпатори и само огромим напором, жељом и вољом Епископа рашко-призренског Теодосија и његових сарадника, зграда је враћена својим власницима, Српској православној цркви.

То је друга тема, која заслужује неколико текстова, а муке СПЦ да поврати своју имовину нису ништа ново и ништа непознато на Косову (и Метохији). О томе неки други пут, а сада се само питам зашто на отварању Српског културног центра у Приштини, поред свог владике нису били и Срби, представници свога народа у косовским институцијама? Сазнала сам да су били уредно позвани. До душе, можда су позивнице отишле у „спам“, па их нису видели. То је један од могућих и логичних разлога.

Иначе, Српски културни центар, предивно је уређен. Градска ношња града у коме је некада живело 42 000 Срба, слике и разгледнице старе Приштине, слике приштинских сликара, књиге приштинских писаца, модеран намештај у канцеларијама. На отварању песме и игре из Приштине, понека суза, али најмање је било оних који су некада живели у главном граду државе или покрајине Косово (и Метохија).

Где су Приштевци или Приштинци? Многи су у Београду, Нишу, Крагујевцу и тамо у кафанама наручују „Ко да ми отме из моје душе Косово“. Већина је нажалост морала да напусти свој родни град и своју дедовину. Да ли су сви морали и да је продају, то већ не знам. Рецимо да јесу. Али зашто не дођоше да барем виде где ће преостали Срби из Приштине, а има их, моћи да добију помоћ у решавању барем дела својих проблема? Где су Приштевци или Приштинци, исељени у Грачаницу? Видела сам само неколико, прецизније десетак. Али, нисам ја ту да судим и процењујем. Имају људи своју муку и није им више ни до чега.

Међутим, враћам се на оно што сам напоменула. Зашто нису на отварању Српског културног центра били посланици, министри, заменици и заменице министара, саветници, градоначелници већински српских општина и председници Привремених органа, који функционишу по систему Републике Србије? А неки су баш из Приштине, као рецимо, министар пољопривреде у Харадинајевој Влади, на пример. Сазнала сам да је поменути министар пољопривреде, баш тог дана у име Владе Косова био у Немачкој, а за остале не знам. Представници Канцеларије за КиМ Владе Републике Србије, градоначелник Грачанице Срђан Поповић, председници Привремених органа Приштине и Велике Хоче и новопостављени државни секретар министарства привреде у Влади Србије, бивши заменик косовског премијера, једини су представници српске косовске (и метохијске) политичке елите који присуствоваше повратку делића српства у Приштину.

Државни секретар Министарства привреде у Влади Србије, Бранимир Стојановић, обучен у стилу приштинске градске ношње, повратник на српску политичку сцену на Косову (и Метохији), поносан, јер је један од иницијатора формирања Српског културног центра, одржао је надахнут говор и није био нимало тужан што му нема колага из Српске листе.

А ја нешто размишљам, је л’ то опет на видику српско (не)јединство? Или можда српски представници, Рамушови и Хашимови коалициони партнери, нису стигли на време да промене дресове? Могуће је и да им стилисти нису припремили одговарајућу гардеробу за овај скуп, а они су препознатљиви баш по стилу, у сваком погледу.