VICE: Како смо избегли НАТО бомбе шест месеци пре бомбардовања

Након недељу дана интензивних преговора са америчким изаслаником Ричардом Холбруком, председник Слободан Милошевић саопштио да је отклоњена могућност војне интервенције. Верификатори долазе, а на Косову остаје 15.000 војника и 10.000 полицајаца. Петнаестог октобра 1998.године Начелник Генералштаба ВЈ генерал-пуковник Момчило Перишић и врховни командант НАТО-а за Европу генерал Весли Кларк потписали споразум о успостављању ваздушне верификационе мисије над Косовом.

Пиште:Миливоје Михајловић, мало људи зна да је у октобу 1998. године све било спремно за напад на Југославију

– Све редакције на Западу су добиле сугестију да пренесу текст који ће сутра објавити неке немачке новине. Знаш ли о чему се ради? Вероватно је нека велика прича – питао ме је новинар из Холандије, рекавши ми да зове из редакције и да је управо прочитао упутство својих уредника.

Нисам знао ништа о томе. Две недеље раније су окончани сукоби око Ораховца. У овој метохијској варошици припадници Ослободилачке војске Косова су 17. јула напали и до вечери заузели читав Ораховац. Група полицајаца је била забарикадирана у полицијској станици и хотелу. После дводневних борби, полиција и Војска Југославије су протерали припаднике ОВК из Ораховца. Водио сам стотинак страних новинара у Ораховац за време тих борби. Полицијски извори су наводили да су погинула два полицајца и да је међу припадницима ОВК било, како су рекли, десетак погинулих. Албански извори нису наводили податке о жртвама.

Упозорење колеге из Холандије, посебно што се радило о великом професионалцу, ме је затекло, није било неких посебних догађаја на Косову који би заслуживали да вест о њима, по директиви, пренесу сви западни медији.

У Медиа центру који сам основао и водио, тих дана је било свега неколико немачких новинара, који су те вечери, 4. августа 1998. године, после завршеног посла, у приштинским кафанама „сређивали утиске“. Ану, која је радила у пресс сали Медиа центра, питао сам да ли случајно зна који је немачки новинар слао текст, са наших фаx-апарата. После десет минута донела ми је копију два текста на немачком. Нисам ни знао да фаx-апарати у Медиа центру имају могућност меморисања послатих текстова. Немачки новинар Ерих Ратфелдер послао је извештај берлинском Тагесцајтунгу, о постојању масовних гробница код Ораховца, „да су њима сахрањени албански цивили које је масакрирала српска полиција“. Навео ј да има „567 убијених, а међу њима 430 деце“.

Позвао сам колегу из Призрена који је пратио догађаје око Ораховца – он ми је рекао да има 7 погинулих Срба, да су наоружани Албанци отели 110 српских цивила, да су протерани сви Срби из села Оптеруша, Ретимље и Зочиште… и да има незваничне податке да је погинуло око 30 припадника ОВК.

Шеф полиције на Косову, генерал Сретен Лукић ми је те вечери рекао да мисли да је прича о масовним гробницама измишљена и да, према његовим информацијама, десетак припадника ОВК није идентификовано, али да су сахрањени у Ораховцу, после процедуре коју је спровео локални суд у Призрену.

Фото: ВИЦЕ, screenshot

Постојао је само један начин да се све те информације провере. Затражио сам пратњу полиције и рано ујутру повео више од 50 страних новинарских екипа у Ораховац.

Затражио сам од општинских челника у Ораховцу да обезбеде и багере и да , ако треба, копају на локацијама које је Ратфелдер навео као масовне гробнице.

Вести из Ораховца су демантовале постојање масовних гробница. Било је, како је навео Џефри Смит извештач „Вашингтон поста“ , 12 гробова са „плочицама на којима је писало НН, што сведочи о непознатом идентитету сахрањеног“. Вест о масовним злочинима су објавили берлински „Тагесцајтунг“ и бечки „Ди пресе“, али су све светске медијске куће, као и ББЦ, ЦНН и све агенције јавиле да је вест о масовним гробницама – лажна.

Увече у Дневнику РТС-а објављено је да је „успешном акцијом Савезног секретаријата за информисање демантована лажна вест о масовним гробницама у Ораховцу“.

Извештач Агениције Франс прес (АФП) ми је те вечери рекао: „Добар сте посао одрадили данас. Та прича је требало да буде повод за бомбардовање Југославије. Биће таквих покушаја још. Све док не успе“. Касније сам сазнао да је Ратфелдер те вечери напустио Приштину. У суштини , он је био новинар којем колеге нису много веровале. Немачка штампа је објављивала да се у разним војним униформама појављивао у западним редакцијама, да је склон алкохолу и измишљању догађаја.

Било је чудно да су западни планери, ако су већ хтели да обезбеде повод за бомбардовање, изабрали непоузданог новинара и причу коју је било лако демантовати. Посебно због тога што је у то време чест гост Медиа центра био Рој Гатман из „Њуздеја“, добитник Пулицерове награде за приче о концентрационим логорима у Босни. Зашто нису преко њега прогурали ову причу? Касније се испоставило да је причу о масовним гробницама измислила група приштинских новинара, договорила се са Ратфелдером који је лансирао, како би се на неки начин анулирали порази које је ОВК доживљавала тих дана посебно у Метохији.

Посматрачи Европске уније такође нису нашли никакве доказе о масовним гробницама. Без обзира на те информације, уредници су без успеха покушали да наставе причу о масовним гробницама, тако да је „Ди пресе“ објавио да су форензичари откопали једну гробницу и у њој „пронашли 500 лешева који су у стању распадања“. Косовска голгота и за Албанце и за Србе је током рата била препуна страдања. На жалост појединим медијима није то било важно. Требало је само пронаћи разлог за војну интервенцију НАТО-а.

Амбасадор САД у Македонији Кристофер Хил у то време је био главни амерички човек на терену. Започео је серију преговора у Београду и Приштини. У великој мери му је помагао његов брат Николас Хил , који је био један од секретара Амбасаде САД у Београду. Обојица су често свраћали у приштински Медиа центар који био смештен у Хотелу „Гранд“. Кристофер Хил, озбиљан дипломата, стално је говорио о опасности од војне интервенције. Занимао га је сваки инцидент, посебно је био заинтересован за цивилно албанско становништво које је напуштало села и крило се у шумама. Страховао је од хуманитарне кризе.

То је било лето интензивних сукоба у Метохији, посебно на подручју места Јуник у Метохији, али и време снажне америчке дипломатске акције.

Фото: screenshot VICE

Министри одбране 16 земаља НАТО и шефови дипломатија земаља Контакт групе затражили су од Југославије да обустави војне и полицијске акције и запретили војном интервенцијом НАТО-а. Одржани су НАТО маневри у Албанији и Македонији. ЕУ је позвала НАТО да интервенише на Косову. Влада Србије је саопштавала да је ОВК поражена и да снаге безбедности контролишу читаву територију Косова. То није било тачно. ОВК је претрпела велике губитке, али је и даље контролисала скоро трећину Косова.

У таквим условима Кристофер Хил је припремао мировни споразум и говорио да су се и српска и албанска страна сложиле да, уколико постигну споразум, он буде за три године подложан ревизији.

Пројекат о мировном споразуму је, заправо, имао за циљ да се консолидује ОВК која је претрпела велике губитке.

У пракси је то изгледало прилично надреално. Контролни пунктови српске полиције су били на раскрсницама свих важнијих путева, а неколико стотина метара од њих су били пунктови ОВК. Борбе су се водиле по шумама. Утисак је био да полиција (и војска ) из дана у дан потискују ОВК.

Крајем септембра Савет безбедности Уједињених нација је усвојио резолуцију којом се захтева тренутна обустава ватре и отпочињање преговора, а сутрадан је Савет НАТО-а издао „Акт упозорења“ за ограничену акцију из ваздуха и за „фазне ваздушне операције“ на Косову.

Неколико дана касније Контакт група је упутила захтев српском председника Слободану Милошевићу да повуче војно-полицијске снаге.

Притисци су се гомилали. Фински тим експерата је прихватио да покрене форензичку истрагу злочина над цивилима. Све чешће се говорило да би српски председник могао да буде оптужен у Хагу.

Београд је одговорио тако што је формирао Привремену косовску владу у коју нису ушли прави представници Албанаца. То је био неуспели маневар, који је показао да Београд нема ни идеје, нити већи интерес да решава проблеме. Није било могуће на тај начин решавати ситуацију у којој су из дана у дан појачавани сукоби, множиле се жртве и расла несрећа.

НАТО је, према тврдњама страних новинара који су извештавали са Косова (а неки од њих су у свако време могли да позову телефоном главног америчког преговарача Ричарда Холбрука, што су често демонстрирали) разматрао три опције интервенције – да блокирају Југославију са 20 хиљада војника (показали су то војним вежбама у Албанији и Македонији) , друга варијанта је била копнена интервенција (што је било политички и војно ризично, скупо и са доста жртава) и трећа – напади из ваздуха. Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк су у разговорима са српским председником Милошевићем покушавали да обезбеде међународно присуство на Косову.

Договорили су се да се полиција и војска делимично повуку са тренутних позиција на Косову и Метохији. Шест хиљада полицајаца и војника се за 24 сата повукло са терена у матичне гарнизоне и јединице. Неколико сати после тога, њихове позиције на тим контролним пунктовима су заузели припадници ОВК ли, како су их страни новинари звали „албански устаници“ и „побуњеници“.

Отклоњена је привремено претња бомбардовањем. Ослободилачка војска Косова је враћена у живот дипломатском акцијом америчког преговарача Ричарда Холбрука и генерала Веслија Кларка. Осим тога, на Косово је је упућено 2000 посматрача ОЕБС-а. Тадашњи извештач „Њујорк тајмса“ са Косова Мајк О‘ Конор ми је те вечери, улазећи у Медиа центар, рекао: „Сад смо готови. Стиже Вилијам Вокер“.

– Ко је, сад, тај? Малом провинцијском новинару не значи ништа име Вилијам Вокер – одговорио сам покушавајући да се нашалим. „Он је познат по операцијама у Латинској Америци. Где је Вокер, ту су дрога, оружје и крв“, одговорио је у то време један од најбољих новинара на свету.

У повлачењу војске и полиције ОВК је под своју контролу ставио већи део Косова. Није било ни говора о смиривању сукоба. Настављени су напади на полицију и српска села. Генерал Небојша Павковић, командант Војске Југославије на Косову ми је тада говорио да је ОВК контролисала 500 села у Покрајини, да имају јаку кампању наоружавања и мобилисања младих Албанаца. Да има свакодневних упада из Албаније на Косово и да то раде јединице ОВК , уз помоћ полиције и војске Албаније. Он је страховао од тога да ће на пролеће тек букнути рат на Косову.

Искусни страни новинари су објашњавали да, заправо циљ Холбруковог плана није био да се постигне мир, него да се ревитализује посрнули ОВК.

Београд је импровизовао, Американци су имали озбиљан план и нису бринули о могућим жртвама, а косовски Албанци и Срби нису ни претпостављали до каквих несрећа ће их довести ове политичке игре.

Влада Србије је на такав развој ситуације одговорила „Уредбом о посебним мерама у условима претњи оружаним нападима НАТО-а“ – која је , у ствари, послужила да се затвори више радио станица и редакција независних дневника.

Београд је и тада мислио на очување власти , а на Косову – шта буде.

Све се сводило на политички маркетинг, па су организовани разговори са припадницима мањина на Косову. На те разговоре дошли су припадници неколико националних мањина, политички лидери косовских Албанаца се нису појавили и поред неколико позива. Фехми Агани, спиритус мовенс Демократског савеза Косова (партије коју је предводио Ибрахим Ругова) ме је тих дана, приликом сваког сусрета, питао: „Зашто Србија ово ради? Зашто заоштрава сукобе и гура Албанце у радикализам и побуну? Као да Београд подржава устанак Албанаца? Бојим се да ово не може више да се заустави. Велико зло долази“, упозоравао је Агани.

Чекао се само повод за војну интервенцију НАТО-а.

У селу Рачак, у општини Штимље, 15. јануара 1999. године полиција је извела изненадну и очигледно добро планирану акцију против припадника ОВК. Убијено је 45 Албанаца. Читаву акцију су пратили посматрачи ОЕБС-а и снимала екипа америчке новинске агенције Асошијетед прес (АП). Шеф мисије ОЕБС-а Вилијем Вокер је покренуо снажну медијску кампању да докаже да се радило о масакру над цивилима. Случај Рачак многи сматрају школским примером антитерористичке акције, али и школским примером медијско-пропагандног тајфуна. Тако је, коначно, пронађен повод за бомбардовање. Прве бомбе су пале на Косово 24. марта у 19 сати и 30 минута.

Извор: VICE, аутор: Миливоје Михајловић, новинар из Приштине који основао и водио Медија центар у том граду 1998-1999. године